Monday, 5 December 2016

Ponedeljak jedne domaćice (5. decembar 2016)

Ako ste i vi meteoropata, sigurno vam je poznat onaj osećaj u glavi i kostima pred promenu vremena. Noć sam provela vrteći se u krevetu, osećala sam dolazak kiše i zaista ujutru nas je ona dočekala, sitna i dosadna. Misli mi nisu davale mira, mada mislim da je sve to bilo uzbuđenje zbog navale želje da se vratim blogu. Hvala svima koji su mi uputili divne reči ohrabrenja i ljubavi, eto, niste ni svesni koliko mi to znači.
Kao i po običaju, ustala sam malo ranije od dece, spremila doručak, spakovala užine i popila na iskap vrelu šolju crnog, dugog i jakog espresa da bih se iz stanja zombija vratila među žive. Za užinu sam im spakovala sendviče sa puterom od kikirikija i džemom od jagoda, mandarine i malo crne čokolade.

Plan je bio da jutros odvedem malenog kod pedijatra na rutinski pregled i vakcinaciju, međutim sprečila nas je kiša. Na šporetu se krčka pasulj za dva dana: samo ubacim luk, lovorov list, ruzmarin, so, začine po želji i kuvam dok ne omekša. Pred kraj dodam malo paradajza, maslinovo ulje i sveže mleveni biber.  (fotke su izškljocane sinoć)


Na TV-u su crtaći, Pepa Prase nam je omiljen, po ceo grokćemo, jer iskreno, ništa drugo i ne umemo da kažemo. I moje starije kćeri su baš kasno progovorile, a sada mi dođe da skočim kroz prozor svaki put kada krenu da pričaju, jer ni Bog otac ne može da ih zaustavi.
Kada se okrenem oko sebe vidim slatki lom, sudopera je puna, čeka me punjenje sudomašine, oprati ćebad, odlazak po dete u školu i pedijatar.






 Da li samo ja mrzim lekare? A, zamislite, udata sam za jednog od njih! Kakav užas! Ponekad se pitam kako je to biti udata za poslastičara ili mesara? Mnogo je praktičnije, zar ne?







Čime se zabavljam ovih dana? Iskreno, svaka zabava ili relaksacija mi dolaze onako "u hodu": dok radim gledam i slušam vlogove na youtube-u. Navučena sam na to da gledam kako žive drugi ljudi  u nekim drugim, normalnim zemljama. Evo priznajem da su mi posebno zanimljive one velike, mormonske porodice (šššš, nemoj da čuju ovi moji pravoslavci, izopštiće me iz Crkve), njihove velike kuće, divne kuhinje, puno dece, način života. Oduvek mi je bilo interesanto da vidim kako drugi žive, a najviše volim kada nešto mogu da "pokupim" i naučim. Sve što je korisno, praktično i lepo, nezavisno od toga ko nam to znanje pruža je neprocenljivo.

Takođe, odgledala sam i mini-seriju "The Young Pope"  ("Mladi Papa) na kanalu HBO. Serija je maestralna! Preporučujem je od sveg srca. Za opuštanje i smeh tu je komedija "Odd mom out" serija na kanalu Fox Life. Dopada mi se verovatno zato što u dubini duše žudim za jednom otkačenom i iskrenom prijateljicom kao što je Džil Veber, smešna, nespretna, otkačena mama troje dece koja sa podsmehom gleda na bogate, "savršene"mame-snobove.



I ja se često osećam kao uljez, kao žena pusto ostrvo, čudakinja sa otkačenim, pomalo bezobraznim i vulgarnim smislom za humor, umem da budem cinična, ponekad ironična, puno toga mi smeta i to otvoreno izražavam, mrzim maske, glumu, pretvaranje, snobove, pozere,  elitu, uobražene, umišljene. Često umem da se u grupi drugih žena ponašam kao Džil, i uvek, skoro uvek, budem neshvaćena. Ja sam ta koja će obući drečavo roze majicu i debilske čarape na času aerobika, dok će sve ostale izgledati kao da su izašle iz "Fitness" časopisa. Ja ću biti ta koja se će smejati, zbijati šale, dok će me one gledati kao da sam vanzemaljac. Oh, Džil, gde si Džil?

Uh, toliko toga imam reći i podeliti, a nikada dovoljno vremena, ali tu sam, tu sam, nigde ne idem.
Želim vam uspešnu i lepu radnu nedelju, uživajte koliko god je to moguće i nadam se iskreno da vi imate vašu "Džil". Ljubim!

Monday, 31 October 2016

Lekcije o umetnosti življenja jedne Francuskinje (3.deo)

 Vreme je za ispovest: ja umem da preteram u uživanjima. Kada mi se nešto sviđa (uglavnom mislim na hranu), ja ne umem da stanem. Ne znam da li je u pitanju halapljivost, alavost, nedostatak strpljenja, dosada ili se iza toga krije neki ozbiljni razlog za psihoanalizu. Znam da je to moja velika mana. Prosto mi je neshvatljivo kada mi neko kaže da je zaboravio da jede ili da ne voli slatkiše. Ne verujem ljudima koji odbijaju dezert. Jednostavno sa njima nešto nije u redu.

Šala na stranu. Ozbiljno. Godinama pokušavam sebe da kontrolišem u prisustvu palačinki, čizkejka, musova od čokolada, a nija tajna da volim testo u svim oblicima, sve od makarona, do pita i kiflica. Pekare i poslastičare ovde u Grčkoj izbegavam maksimalno, međutim, zbog troje dece u kući  uvek će se naći nešto što iskušava moju slabu volju. Pre nekoliko godina naručila sam knjigu "Francuskinje se ne goje" od Mirej Žulijano koja mi je na neko vreme promenila život dok se nisam ponovo vratila svojim starim navikama. Moram da priznam da se svaki put kada preteram u uživanjima vraćam ovoj knjizi. I posle toliko godina još uvek nisam potpuno usavršila veštinu uživanja sa merom. Francuskinjama to dolazi prirodno, ustvari, to je naučeno ponašanje. Poznato je da deca u Francuskoj imaju striktno određena tri obroka i užinu u popodnevnim časovima: to je parče kolača, voće ili malo čokolade. Francuskinje uče svoju decu od malena da se kontrolišu, da ne preteruju ni u čemu, zato se i čini da njima sve to dolazi prirodno, a ustvari sve je to rezultat dugogodišnjeg "treninga".

One su majstori u korišćenju zdravog razuma i matematike kada je u pitanju uživanje: znaju odakle da oduzmu, a gde da dodaju kako bi uspostavile ravnotežu. Ako želi  posle večere da pojede dezert ona će odbiti hleb, ako zna da će uveče izaći u restoran, za ručak će pojesti samo salatu ili tanjir supe. Ako će danas uživati u vinu i sirevima, sutra će "postiti" tako što će jesti samo povrće i voće. A, kako to rade Francuskinje po rečima Mirej Žulijano:


Francuskinji je upravo njen um najjači zaštitni zid od gojenja, a čula su, naravno, portali  do uma. Uz pomoć njih mi upoznajemo svet oko nas: njegove ukuse, teksture, zvukove i mirise. Sve mi (misli na Francuskinje) na neki način praktikujemo "jogu" naših čula. Usresređujemo se na njih na isti način kao i na disanje u toku joge. Na ovaj način, izvaličimo ono najbolje iz iskustava, čak i onda kada je u pitanju hrana. Zadovoljstvo ove vrste je nešto što same sebi stvaramo. Suština umetnosti življenja (l’art de vivre) je traganje za životnim radostima (joie de vivre). To često izaziva ruganje od strane ljudi koji tvrde da je ono "isuviše buržujski", ali u suštini, naša potraga za zadovoljstvom ima malo veze sa društvenim statusom. Nama mnogo više znači odlazak na odmor nego kupovina novog auta i nikada se ne bi odrekle putovanja zbog tako nečega, sem u slučaju kada je to zaista neophodno. Radije ćemo izbrati  biti i osećati umesto imati u bilo koje doba.Svako ko poseduje pet ljudskih čula može da ubere plodove njihovog izoštravanja. Šetnja na plaži, dodirivanje i mirisanje komada drveta, uživanje u sočnoj pomorandži, sve su to čulna iskustva kojih možemo postati mnogo svesniji ukoliko vežbamo. Usresredite se na svako od njih: opišite ih u svojoj glavi, na svoj način, svojim jezikom i uskoro će svaki vaš trenutak biti ispunjeniji. Nikada se ne sme zaboraviti da mala iskustva mogu uz pomoć asocijacija i sećanja da probude u nama čitav niz emocija. One su povezane sa našim životnim iskustvima, kulturom i sredinom u kojoj živimo. Na ovaj način se možemo mnogo uspešnije odbraniti od nepoželjnih destruktivnih emocija.
Francuskinja će se uvek pobrinuti za to da časti sebe sa mnogo  petits riens, iliti sa mnogo "malih ništa" koja joj itekako mnogo znače. U francuskom jeziku postoje više reči koje znače "ugađati sebi"gâter, dorloter, bichonner, se chouchouter—ali ni jedna od tih reči ne povezujemo sa dekadencijom. Naprotiv, mi znamo da uživamo u životu na pravi način, od trenutka do trenutka, i ugađanje sebi nikako ne znači tražiti utehu u izobolju i preterivanju, a naročito ne u hrani. Ako nešto sebi uskraćujemo, to ne činimo da bi same sebe kaznile (samokažnjavanje nikada nije pravi put do blagostanja), jedina svrha uzdržavanja od nekih zadovoljstava je mogućnost da uživamo u nekim drugim stvarima i da time uspostavimo odgovarajuću ravnotežu. 




Naravno, ono u čemu najčešće uživamo je hrana, tako da su nam osećanja kao što su krivica i greh kada je ona u pitanju potpuno strana . Francuskinja će biranje svog popodnevnog kolača u poslastičari simpatično nazvati svojom "malom slabošću", petit péché mignon, ali ona to čini uz dozu ironije, jer samo u njenom, francuskom umu  greh može biti "malen" i "neodoljiv".




Mus od čokolade? Tek toliko da te zasladi i zagolica nepce. Čokolada? Minijaturna, ali kvalitetna. Marion bira kvalitet pre kvantiteta, otuda je i uživanje veće, a ona se oseća kao da je vredna toga. U tome je caka, draga moje. Vredne smo da u sebe stavljamo samo najbolje, koliko god je to moguće.


Marion je kao svoj slatki greh izabrala šampanjac. Znam, znam šta ćete reći, šampanjac je skup luksuz. I potpuno se slažem.


Međutim, samo želim da vam ilustrujem činjenicu da je one svoje uživanje ograničila na nedelju uveče kada se ona sa svojim mužem, skoro ritualno, otvara flašu šampanjaca i prepušta svojoj slabosti. Neretko je to prilika da se okupe sa prijateljima gde sa par sitnica na stočiću pijuckaju ovo penušavo piće i uživaju u razgovoru.



Što se mene tiče, moja slabost ili slatki greh su, gle čuda, slatkiši: kolači, torte, sve vrste dezerta. Preterivanje u njima je ozbiljna pretnja mojoj kilaži i mom zdravlju. Takođe, svakodnevno konzumiranje onoga što volimo umanjuje i zadovoljstvo.
Lekcija koju sam naučila od lepe Marion je sledeća: a, zašto ne bih prepuštanje slatkom zadovoljstvu ograničila na primer na vikend? Šetnja do poslastičare  subotom popodne po neki divni, slatki kolačić čini se kao nešto čemu bih se cele nedelje unapred radovala kao malo dete. Do tada, postoje druge alternative koje mogu zadovoljiti moju strast prema slatkoćama: voćni kompoti, grčko kiselo mleko sa malo meda, crna, najcrnja čokolada. Naravno, sa merom. Lako zvuči, ali često je teško izvodljivo.

 Op! I evo izazova! Ukoliko i vi umete u nečemu da preterate, a ne biste želeli da sebe potpuno lišite tog uživanja (poznato je da lišavanje samo pojačava želju, a nama nije cilj da se samokažnjavamo), izaberite dan u nedelji kada ćete sebe "častiti", "razmaziti", kada ćete sebi "ugađati"onim što volite. A, vi dobro znate šta je to. Naravno, to ne mora biti nešto vezano za hranu. Može biti bilo šta u čemu umete da preterate.


Toliko za danas od mene! Do sledećeg puta kada nastavljamo sa lekcijama umetnosti življenja jedne Francuskinje!

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails