Mesta i uspomene

Juče, vraćajući se od zubara, prošla sam ulicom u kojoj se nalazi nekadašnje obdanište moje starije kćerke. Čudna stvar se desila: iz nekog razloga, počele su da se vraćaju uspomene koje imaju i nemaju direktnu vezu sa ovim mestom, osetila sam leptiriće u stomaku kao onda kada se setite osobe u koju ste zaljubljeni ili neke samo vama znane tajne. Pomislih u sebi: "To su bile lepe godine...". Setih se maskenbala koje je organizovala najbolja vaspitačica na svetu, kostim Crvenkape koji je sašila moja majka za jednu od prilika, rođendanske žurkice u čast maleninog rođendana, moje cupcakes (mini tortice) ukrašene Smarties bombonama, njihovog velikog "uspeha" kod dece u školici, ćerinog prvog "kobajagi muža" koga i sada spominje...Neobično u celoj ovoj priči je činjenica da je krenula lavina osećanja i uspomena koja nisu strogo vezana za to mesto, već za to vreme ili bolje reći, doba. Nekada sam provodila svoja leta u Parizu, slobodna i bezbrižna, ali za njega me ne vezuju smisaona, duboka, suštinska i prava sećanja, dok me za tu jednu, naizgled bezličnu uličicu i vrata iza kojih se čuje žamor dečice, vezuju stvari koje se ne mogu uporediti po važnosti sa šetnjama ulicama Pariza i blejanjem po izlozima. Setih se sa nostalgijom radostnih meseci trudnoće sa mojom drugom kćerkom, šetnji i skitaža kojih je sada mnogo manje zbog više obaveza, setih se mog euforičnog i zaraznog dekorisanja, kuvanja, velike želje za druženjem. Sa tugom konstatovah da mi je majka tada češće dolazila. Iako je prošlo samo par godina, njeno zdravlje je bilo daleko bolje, imala je više snage da putuje i prevali 1000km da bi zajedno lunjale po prodavnicama, tražile materijale za zavese i jastučiće, sadile cveće i pile kafu ispod suncobrana dok je mala bila u obdaništu. Često uzimamo zdravo za gotovo ljude i prividno banalne događaje. Zaboravljamo ih, ne pridajemo im značaj, želimo više, bolje, u smislu da su nam retko ti sitni momenti i mala zadovoljstva dovoljna. Bolje reći, prestaju biti zadovoljavajuća. Javlja se nemir. Želimo sjajnija, glamuroznija dešavanja, uspomene prošarane zlatom, dalekim morima i planinanama, zanimljivijim i nepoznatim ljudima, noćnim svetlima, punim Mesecom iznad krovova nekog drugog, većeg i lepšeg grada. I šta dobijemo od svega toga? Brdo fotografija koje postavljamo na našoj facebook stranici, poneki suvenir, uspomene koje blede...Ne, ne shvatajte me pogrešno. Putovanja i obilaženje novih mesta je osvežavajuće kako za telo, tako i za dušu. Ovde govorim o dubljim emocijama i uspomenama koje može probuditi jedna šetnja ulicom u kojoj ste odrasli, prolazak pored šik kafića koji je nekada bio poslastičara u kojoj ste jeli šampite, jedan pogled na oronulu kućicu u kojoj je živela namrgođena starica u čije dvorište vam je stalno upadala lopta, tu je vaša škola, škola vaše dece, bolnica u kojoj ste izvadili krajnike ili ste se porodili, trafika u kojoj ste kupovali čips u pauzi spremanja ispita, stari video (sada DVD) klub u kome ste uzimali filmove sa društvom. Mesta nisu samo zgrade, ulice, parkovi, drveće, nisu samo opipljive stvari , već su ona neka vrsta geografsko-emotivne mape naših sećanja. Ona imaju veliku vrednost, mnogo veću od materije koja je potrebna da se ta mesta sagrade. Prošetajte gradom u kome živite i sačinite vašu mapu. Prisetite se stvari koje ste već doživeli, ljudi koji su tada prolazili kroz vaš život i ostavili neki trag. Nada i želja da vidite druga mesta je deo ljudske prirode, večita težnja ka novim, ali ono što je direktno oko nas, mesto u kome živimo je deo naše lične istorije, priča koja nastavlja da se piše.

Stvari koje mogu da vam upropaste dan

Postoje dve vrste ljudi: oni koji bukvalnu postaju žrtve spoljašnjih uticaja, sitnih nezgoda i ljudske negativne energije i oni koji nalaze način da preuzmu akciju u datoj situaciji ne dozvoljavajući ničemu i nikome da im upropaste dan. Vidite, ja spadam u prvu grupu ljudi. Da, ako mi jutro krene naopako znam sa sigurnošću da će ceo dan biti naopak, pun nespretnih pokušaja da normalno funkcionišem: mleko će se prosuti svaki put, saplitaću se, veš će ispasti siv umesto beo, tekst na blogu će se "misteriozno" obrisati posle pola sata kucanja, pašće baterija na mobilnom u trenutku kada mi baš bude trebao...divota! Ne samo to, prvi nagoveštaj takvog jednog dana ume da mi iscrpi svu energiju time što ću neprestano kukati, proklinjati odluku što sam uopšte ustala iz kreveta (kao da imam drugi izbor) i "kititi" druge ljude prelepim "epitetima" koji nisu za spominjanje. Pri kraju jednog takvog dana bi mi napokon došlo iz dupeta u glavu da sam upravo svojim stavom, onim negativnim, prizvala lavinu sitnih nezgoda time što sam svu svoju energiju uložila u kukanje, žaljenje i psovanje. To izaziva određeni pad koncetracije, nedostatak svesti o tome da svojim stavom mogu da promenim tok stvari i smer kojim će mi krenuti dan. Avaj, svaki put mi to prosvetlenje dolazi kada se jedan takav dan završi i kada bukvalno iscrpljena shvatim da sam sama sebi upropastila dan, a ne nekakvi spoljašnji uticaji i sigurno ne ljudi oko mene. S obzirom da ne mogu promeniti svet, mogu promeniti moj pogled na njega. Kako se uhvatiti u koštac sa takvim situacijama? Znam da je suludo uopšte razmišljati o tome kada postoje gore stvari u životu kao što su bolest, gubitak, siromaštvo, glad i slično, ali zar nisu male stvare te koje čine život lepšim ili totalno, kompletno, apsolutno...bljakavim? Evo nekoliko primera:

~ Neuspela kafa~

Svima nama koji ne možemo bez jutarnje kafe, koji beskrajno volimo i uživamo u toj tamnoj, vrućoj tečnosti , poznato je razočarenje posle prvog srka apsolutno ne- savršeno skuvane (znači, 100 % po našem ukusu) kafe. Kako je moguće da ispadne tako bezukusna, slaba, bezlična i grozna kada je svakoga jutra, već godinama kuvam na isti j ***** način???!!!! Za mene je to jedna od velikih, mada banalnih, misterija univerzuma. Sve u svemu taj naizgled trivijalni događaj, taj bedni i nezadovoljavajući srk može da bude najava nizu isto tako iritirajućih dešavanja. Zašto? Zato što je jutarnja kafa nešto čime započinješ dan, nešto što je makar meni od krucijalne važnosti do puta razbistravanja uma i ulaska u "active mode". Ako to "omane", to neophodno jutarnje zadovoljstvo i buđenje "po meri" onda kako očekivati da će važnije, manje banalne stvari tokom dana funkcionisati? Tako razmišlja pripadnik prve grupe ljudi i vrlo često, onako kako je i očekivano tj. "izazvano", dan će teći predviđenom "stramputicom". Neko iz druge grupe će nonšalantno prosuti neuspelu kafu (preuzima kontrolu) i skuvati sebi, iz drugog pokušavaja, apsolutno zadovoljavajuću kaficu, onakvu kakvu zaslužuje jedna takva ličnost.

~ Celog jutra je bilo oblačno bez kiše, izlaziš napolje sa bebom u kolicima i negde na pola puta krene da pada kiša, a ti si bez kišobrana~

Naravno, u glavi pripadnika prve vrste krenu da se motaju paranoične misli o zaveri univerzuma ili lošoj karmi, ali istina je da se čovek uči na svojim greškama, a magarac tj. ja nikada! Ne mogu objasniti zašto se kiša seti da padne svaki put kada izađem na ulicu i kada je do trenutka mog izlaska bilo suvo? Ono što znam je da bi neko sa takvim šablonskim "malerizmom" do sada naučio da nosi sa sobom kišobran svaki put kada se pojavi oblačak na nebu i time izbegao neizbežno upropašćavanje raspoloženja i dana. Pripadnici druge vrste ljudi će pojavu kiše na pola puta doživeti kao priliku da sednu u prvi kafić i popiju capuccino ili bi jednostavno svratili do Kineza i kupili "original" LV kišobran koji bi se verovatno do sledeće upotrebe već pokvario, ali hej, barem neće pokisnuti.

~ Ljudi koji upadaju ispred vas u redu u banci ili supermarketu~

Ima li ičega iritantnijeg od strpljivog čekanja u redu i zatim, pojavljivanja neke "pametne" osobe koja se ubaci na mesto ispred vas? Ne samo da ispadate budala što čekate, nego vam takvi ljudi pokvare raspoloženje time što će te se ne samo vidno iznervirati, već će te postati isto tako "bezobrazni" zahtevajući da se osoba vrati na mesto iza vas, a vrlo često takva situacija dovodi do daljne rasprave, razmenu "lepih" reči, ubeđivanja. Najviše od svega, osobi prve grupe, ovakva situacija donosi glavobolju, iritantnost i negativnost prema ljudima koje će i dalje sretati tokom dana. Osobe iz druge grupe će mirno ignorisati bezobzirnu osobu ili promumlati nešto sebu u brk, znajući da 2 minuta čekanja neće nešto bitno promeniti. Ne, te osobe NISU žrtve, one su mudre, jer dobro znaju da nerviranje neće "vaspitati" druge ljude i da sigurno nisu vredni kidanja živaca. Njima jedan takav događaj neće upropastiti dan. "Don't let idiots ruin your day", reče neko veoma pametan.

~ Dan je odlaska na neku proslavu koju već dugo iščekujete i šta god radile kosa vas "ne sluša", imate bubuljicu veličine bivše SSSR na sred lica i pri izlasku iz auta cepaju se vaše nove, skupe najlonke.~

Još jedna zavera. Kako je moguće da vam je do tog dana kosa bila lepršava i sjajna, lice blistavo i čisto, plus ste prevalile pola grada da nađete najlonke savršene nijanse i teksture i onda, kada je osvanulo jutro uoči proslave, kosa je iznenada postala kao da vas je udarila struja, bubuljica se vidi aviona, haljina ne pasuje kako treba, plus će se za koji sat iscepati čarape, ali to još uvek ne znate, jer očajno pokušavate ukrotiti kosu i sakriti bubuljicu-monstruma?Ni vikleri, ni pegla ni svi balsami, pakovanja i kremice ovoga sveta ne mogu popraviti nešto što vam se čini da je nepopravljivo uprkos ubeđivanjima vaših ukućana da izgledate lepo i da "bubuljica zaista nije tako velika." Uzbuđenje zbog mogućeg lepog provoda drastično opada, činjenica da vam haljina divno stoji i da vam ističe oči je ignorisana zbog vašeg negativnog stava i kompleksa "kraljice", a o skandalu sa čarapama da ne govorimo! Šlag na torti! Tu su svi kriterijumi i razlozi da se pripadnica prve grupe loše provede i pokvari raspoloženje drugima ne primećujući i ne znajući da niko, ama baš niko nije primetio bubuljicu na licu i da su pogledi upućeni njoj puni divljenja, a ne osude ili podsmeha zbog iscepane čarape ( zaboga, to se svima može desiti). Neko iz druge grupe neće pridavati važnost spoljašnjim nezgodacijama, već će slegnuti ramenima, obećati sebi lud provod i poslednja stvar koja će tu osobu opterećivati je šta misle drugi. Ja (magarac) sam u ovakvim slučajevima kombinacija prve i druge vrste ljudi. Kako? Pa, jednostavno kupim dva ista para najlonki i uvek imam rezervni u torbici, svesna sam da sam mom dragom lepa čak i sa bubljicom na licu, mada uvek je prisutna određena doza samosvesti . Ipak, ja sam samo žena...e, onda se uglavnom bacam na meze nestrpljivo čekajući glavno jelo...i dezert, da se utešim...

Iskreno verujem da se stepen zrelosti neke osobe može izmeriti stavom i načinom kojim se hvata u koštac sa životom. Ne moramo da preživljavamo strašne katastrofe i tragedije da bi dokazali i pokazali našu snagu, već se umetnost življenja i nadmoć nad našim životima ogleda u sposobnosti da reagujemo na male nezgode, malere, na ponašanje drugih ljudi i razne probleme na način koji će nas zaštiti od razočarenja, nerviranja, loše energije i plača. Smisao za humor, zdrav razum, trezveno razmišljanje. To su oružja protiv stvari koje nam mogu potencijalno upropastiti dan. Lako je reći...

(photo pinterest)

Znate ono..

~ kada se trgnete iz strašnog sna i shvatite da ste na sigurnom sa ljudima koje volite i obuzme vas osećaj beskrajne sreće i zahvalnosti?

~ kada se probudite u zoru, pogledate na sat i setite se da je subota, okrenete se na drugu stranu i nastavite da spavate?

~ kada u istom trenutku pomislite i kažete istu stvar kao vaš partner ili drugarica, pa počnete na glas da se smejete?

~ kada vam obuzme neraspoloženje, melanholija ili tuga, zazvoni telefon i čuje se neki mili, dragi glas koji vas svojim šalama i pričama odmah oraspoloži?

~ kada ste mnogo ljuti, pa neko vama drag lupne neku glupost i vi onako uplakani od besa počnete da se smejete i plačete istovremeno?

~ kada nađete novac u zaboravljenim pantalonama ili zimskoj jakni?

~ kada stignete kući posle dugog i napornog puta i sve vam je lepo, a naročito vaš krevet koji vam je mnogo nedostajao?

~ kada otkrijete da ima još čudaka na ovom svetu kojima se sviđaju iste stvari kao i vama? (npr. stare kuće, pohabani prozori, starudije, filmovi o vampirima...)

~ kada ste u autu i na radiju krene vaša omiljena pesma?

~ kada zaspite na kauču i osetite da vas neko pokriva toplim ćebetom?

~ kada vam neko drugi skuva savršenu kafu?

~ kada je nečiji smeh smešniji od samog vica?

~ kada se jaje lako oljušti?

~ kada vam stigne dugo očekivana pošiljka ili pismo...?

~ kada se odloži ispit. ( to mi je bilo omiljeno... once upon a time...)?

~ kada menjate kanale i nabasate na vaš omiljeni film?

~ kada čitaš knjigu i naiđeš na nešto sa čim se potpuno možeš poistovetiti?

~ kada samo vi i izabranik vašeg srca razumete neku vašu, internu šalu?

~ kada dremate posle ručka uz otvoren prozor, a napolju se čuje samo cvrkut ptica...?

~ kada krcka korica od belanca dok jedete Puslicu tortu?

~ kada deca napokon zaspe...?

~ kada ideš na more, pa ga posle dugog puta ugledaš iz daljine, onda stižeš u hotel, bacaš stvari, oblačiš kupaći, trčeći odlaziš na plažu i ulaziš prvi put u vodu, pa ne želiš nikada da izađeš iz nje...?

Nema filozofiranja. To je to. Onaj ko razume, zna "šta je pisac ovim hteo da kaže...".

(photo from pinterest)

Zašto žene lažu jedna drugu?

Ako ste žena, sigurno lažete. Nemojte se ljutiti, niti vređati i nemojte zatvarati ovu stranicu. I ja lažem vas, moje komšike, poznanice i prijateljice. Lažem kada kažem gostima da mi je spremanje, pripremanje i kuvanje nije bilo zamorno i da sam ja to sve "za čas" završila. Lažem kada ne priznam da sam satima brisala, ribala, spremala gozbu, usisavala, peglala stolnjake, prala čase i glancala pribor za jelo, kada predstavljam sve to kao nešto što je veoma lako, ni malo naporno, naročito uz dvoje dece koje mi se neprestano motaju oko nogu i stalno nešto traže. Pfff, sitnica! Istina je da sam se ubila od posla, da sam vikala i bila nervozna, da deca tog dana i nisu baš najbolje jela, jer sam imala druge obaveze. Istina je mnogo drugačija od mog osmeha i gostoprimljivosti. Ona je znojava, umorna, sa bolovima u nogama jedva čekajući da gosti odu.

Sećam se srednje škole, konkretno jedne devojke iz razreda . Obično smo znali kada slede ispitivanja iz nekog predmeta. Pojedinci su vredno učili i bili spremni za terorisanje dosadnih profesora. Pred takav čas, unapred znajući šta nas čeka, uglavnom je vladala nervoza i strah od odgovaranja. Sećam se te devojke koja bi pred svako odgovaranje uzdisala: "joj, nisam ni knjigu pipnula!", da bi posle kao papagaj izdeklamovala celo poglavlje iz istorije i dobila peticu veliku kao vrata. Koga ona zeza? Koga JA zezam? Zašto to radimo? To nije uopšte sestrinski, prijateljski niti fer. Razlog leži u činjenici da očajno želimo da prikažemo sebe kao super-žene, kojima ništa nije teško, kojima sve ide od ruke, bez napora, lagano, onako..."prirodno". Druge žene se osećaju kao da su nedovoljno sposobne i neadekvatne , jer zaboga, one ne uspevaju da tako lako, brzo i bez napora postignu ono što mi, navodno, bez muke i napora postižemo. Prirodno smo mršave, kosa se sama od sebe namesti ujutru, šminka takođe, garderoba je "prvo što smo našle u ormanu", a štikle nas ni malo ne žuljalju, "rođene smo sa njima". Koliko puta ste čuli od žene kojoj prosto zavidite na fenomenalnom telu, na uspešnoj karijeri, na garderobi od koje vam staje dah da govori: " Ko? Ja? Ma, neeee, jedem kao svinja, ne idem u teretanu, u živoooooootu nisam radila gimnastiku, a trbušnjake imam od saginjanja vezujući detetu pertle. Moja karijera? Ma, kakvi, uopšte nisam ambiciozna, eto, samo sam imala sreće! Ova haljina? Starudija, imam je godinama". Istina je sasvim drugačija: ta žena itekako pazi šta jede, vežba dok ne padne u nesvest, ambiciozna je, vredna, ima visoke ciljeve, provodi najviše vremena na poslu i pažljivo bira šta će obući za svaku priliku, čak i za posao, sve na njoj košta, dosta ulaže u frizere, šminku i kozmetičare. Naravno, ne spominje ni to da joj dolazi žena dva puta nedeljno da očisti kuću, dok se vi pitate kako posle celog dana provedenog na nogama još uvek ima tanjira u sudoperi, stvari za peglanje dostižu visinu Mont Everesta, niste ni kosu stigle da operete, a ona, ta žena, vam servira žvaku da je "sve je stvar organizacije"? Organizacija MY ASS! Posle susreta ili razgovora sa ovakvom ženom osećati se ružno je neminovno. A, kako ne bi? Dok se vi ubijate od rabote, ona, gospođa Savršena sve to stiže bez muke i znoja, zahvaljujući "dobroj organizaciji". "Koliko sam ja nesposobnaaaaa....", odzvanja u glavi dok se gušite od čokolade i čipsa. Volela bih da napokon pročitam izjavu i priznanje anoreksične modelsice kako je bukvalno gladovala da bi smršala 15 kg za dva meseca posle trudnoće (mislim na Heidi Klum koja inače "sve jede i mršavi", pa mi dođe da je zviznem po njušci), da prestanu pojedine da nam pričaju "o organizaciji" i o tome kako je put do savršenog tela "10 minuta jutarnje gimnastike pred prozorom". Madonna je jednom izjavila i skidam joj kapu zbog toga: " Nema prečica. Biti Madonna iziskuje mnogo napornog rada."

Postoji i druga vrsta žensko-ženskih laži. One su humanije, oprostive, jer proizilaze iz onog ženskog urođenog straha od konflikta i izazivanja ljubomore kod drugih. Muškarcima je "dozvoljen" takmičarski duh, na ženu sa tom osobinom se gleda drugačije, nažalost, nailazi na kritiku i često zavist od strane pripadnica istog pola. Ona laže o svom uspehu na poslu, naročito ako je u društvu drugih žena koje ili nemaju karijeru ili im na tom polju stvari idu loše. Da bi se one osećale bolje i da ne bi kod njih izazvale negativna osećanja, lažu ili ističu samo negativne strane posla kojim se bave-" šef je kreten", "nikada nisam kući", "stalno sam premorena", "nemam vremena za privatni život", a o beneficijama, nagradama, dobroj plati, zadovoljstvu, kreativnom ispunjenju ne govore. Ne samo da time žele da izbegnu ljubomoru, već najviše od svega žele da budu voljene i omiljene. Znači, opet su razlozi delimično sebični. Vole nas osobe koje nam ne zavide, u čijim očima vredimo manje od njih ili smo potpuno jednaki u dostignućima i uspehu. To je užasna istina, a žena kao biće koje se lako adaptira i menja u zavisnosti od situacije, to oseća i zna.

Takođe, nećemo prijateljicu koja "nema sreće" u ljubavi bombardovati podacima u našem vatrenom seksualnom životu, o tome koliko je romantičan i pažljiv naš partner, o tome kako ga naša mama obožava i o tome kako ima lepe ruke. Ne, radije ćemo insistirati da je: "neuredan", "voli glupe, akcione filmove", da su mu "drugari dosadni" i da "nikada ne spušta dasku na WC šolji".

Nećemo nikada istaći koliko smo vredne, koliko naporno radimo, koliko uspeha imamo na poslovnom (i) ili privatnom planu, koliko su nam talentovana i pametna deca, kako smo majstori za Puslicu tortu i kako nam je blještavo beli veš. Umanjivanje samovrednosti lažima želimo da preteknemo negativno i "agresivno" ponašanje drugih žena i time zadobijemo njihovu ljubav, poštovanje i iznad svega podršku istovremeno zadržavajući superiornost i "prvo mesto" među njima. Nekima ovo zvuči prejako i sirovo, ali sve ovo zahteva mnogo dublju analizu u cilju objašnjenja ovog bizarnog ponašanja kod žena.
Pitam se kakve bi posledice imala istina, prava istina koja bi potekla iz usta jedne od nas? Poražavajuće? Oslobađajuće? Razmislite.
Za sada, hajdemo onako sestrinski i iskreno da priznamo da dajemo sve od sebe, da NIŠTA nije lako i da se stvarno, mnogo, mnogo trudimo.

(fotos sa pinterest)

Jedan kratki pozdrav

Dragi posetioci i čitaoci moga bloga, malo sam zapostavila ovo moje šareno skrovište, ali to ne znači da sam ga zaboravila. Prethodni dani su bili pomalo teški i zamorni, što ima za posledicu ne nedostatak inspiracije, već nedostatak vremena i kreativne snage. Kao da mi manjak sna i relaksacije nisu bili dovoljni, od juče je krenula moja godišnja"doza" vrtoglavice ili kako se stručno (valjda) zove vertigo. To stanje se može dočarati jednom rečiju- padanje. Kada zatvorim oči osećam se kao Alisa u Zemlji Čuda dok pada kroz zečiju rupu, samo što u mom slučaju ovo iskustvo nije ni malo čarobno niti bajkovito. Trenutno pisanje i gledanje u ekran iziskuje određeni napor, ali teši me činjenica da će sve ovo trajati par dana i onda ću ponovo biti ona stara. Zaista, uzimamo zdravo za gotovo sve one sitnice koje možemo da radimo i u kojima možemo uživati svakodnevno. Najviše od svega bih volela da mogu sada odvesti decu na obećane vafle sa sladoledom i ljuljaške.



Za sada vam poklanjam veliku činiju slatke ulupane pavlake sa jagodama ukuvanim polako u šećeru i vanili- nešto za čim trenutno veoma žudim...Ako budem danas imala snage, počastiću se ovom poslasticom.

Uskoro sledi zanimljiv tekst na temu "zašto žene lažu jedna drugu". Eto, čisto da vam zagolicam radoznalost do sledećeg viđanja. Stay tuned...

(photos source pinterest)