Nemate vremena za ono što vam je važno? Probajte da ustanete rano

Da ne bi došlo do zabune, prvo moram reći da je ovaj post "ukraden" od žene koja inspiriše milione ljude širom sveta- Grečen Rubin, autorka bestselera "Projekat sreća". Kada sam počela sa mojim malim projektom tj. ovim blogom, nisam ni znala za nju, međutim, kada sam je otkrila iznenadila sam se koliko nam se mišljenja i stavovi poklapaju. Uostalom, jedna najbitnija  stvar nas vezuje, a to je da smo obe rešile da pronađemo sreću i da radimo na njoj.

Često umem da se požalim mome mužu kako mu zavidim na karijeri, na mogućnosti da bude sa ljudima, da im pomaže, da oseti zadovoljstvo u tome što hrani porodicu i materijalno je obezbeđuje. Svaki put on mi iskreno odgovara: "Mene ne čini moj posao. Mene činiš ti, deca i stvari u kojima uživam". Kada bolje razmislim, svaki put kada posmatram  moga muža na  treningu (on je zaljubljenik u borilačke veštine) primećujem da je njegovo lice drugačije: ono je ozareno, svetlo, nasmejano. On u tome beskrajno uživa. On je tada srećan.  Posao moga supruga je rutinski, naporan, sreće se raznoraznim ljudima (i nisu uvek ti susreti prijatni), ima puno stresa i problema. To je nešto što "mora" da radi ne bi li živeli, plaćali račune, hranili se i obukli. On, kao ličnost, je mnogo više od svoje profesije.
Ljudi se poistovećuju sa onim što rade. Mi smo mnogo više od posla koji obavljamo od 9-5. Mi smo čitav mozaik od interesovanja, talenata i afiniteta. I to je divno. Međutim, da se ne lažemo: posao i obaveze oduzimaju toliko mnogo vremena da ga za ono što nam je važno mi više nemamo. Nije ni čudo što sebe poistovećujemo sa onim što radimo. Kada završimo sa svim našim dnevnim obavezama ponekad nam ostane nekih sat-dva vremena u večernjim satima koje radije utrošimo na gledanje nečega na TV-u, za prelistavljanje laganog časopisa, za brzinsko maženje sa decom pre spavanja. U suštini, isuviše smo umorni za pisanje, slikanje, čitanje neke dobre knjge, vežbanje, šetnju. Toliko smo iscrpljeni da nismo u stanju da uradimo nešto što će doprineti našoj sreći i ispunjenosti.
Grečen Rubin predlaže sledeće: ustanite sat vremena ranije. Ona na primer ustaje svakoga jutra u 6 sati i radi ono za šta nema vremena preko dana zbog posla i dece: piše, čita, popije svoju kafu, uživa u tišini.
Ukoliko ste "spavalica" ili se teško budite možete probati da ležete ranije kako bi ujutru mogli da ustanete i posvetite tih sat vremena nečemu što stvarno volite.
Ja  sam to probala. I moram reći da mi je bilo apsolutno divno: budila sam se pre svih, kuvala moju kafu, pisala, čitala blogove, jela svoj doručak na miru i u tišini. Čini vam se da vam taj jedan sat neće biti dovoljan, ali iznenadićete se koliko toga možete uraditi za tako naizgled kratko vreme.
To rano buđenje ne mora biti svakodnevno već povremeno: 2 puta nedeljno ili vikendom.
Grečen navodi primer svoje prezauzete prijateljice koja voli da trči: ona ustaje svake nedelje u pola pet ujutru i istrči svojih 15 km. Neverovatno, ali istinito. Nekako u tome uspeva. Tu je i čovek koji jako voli biciklizam, ali s obzirom da je oženjen i ima dvoje male dece, njegova žena se protivi njegovom čestom odsustvovanju od kuće. Pronašao je sledeće rešenje: za vikend, tačnije subotom ili nedeljom ustaje u 5 sati ujutru, vozi svoj bicikl do mile volje i vraća se kući baš na vreme za ručak. Svi su srećni i zadovoljni.

Kako vam se čini ideja o ranom buđenju? Da li možete zamisliti sebe u ranu zoru kako dočekujete sunce i istovremeno radite ono za šta preko dana nemate vremena?  Izgradite vašu strategiju za sreću i ne zaboravite- vi ste mnogo više od posla koji obavljate. Pružite sebi šansu i budite srećni. Zaslužili ste.

(fotka sa pinterest)

A, šta je to "frajer"?

Ne znam da li sam to samo ja, a stvarno se nadam da nisam, ali imam tendeciju da jednu knjigu čitam više puta. Iako imam gomilu knjiga koju još uvek nisam pročitala, ja se uvek vraćam jednoj iznova i iznova, naravno, samo ako mi se sviđa. Da li je to zbog toga što sam lenja? Da li možda želim da "utvrdim gradivo"? Ili jednostavno želim da ponovo osetim onu istu milinu i lepotu koju sam doživela čitajući je prvi put? Svaki put kada pročitam iznova jednu knjigu ja je doživim na nov način, pronađem delove u njoj koji trenutno rezonuju sa mnom ili jednostavno otkrijem nešto novo na šta prilikom prvog čitanja nisam obratila posebnu pažnju. Odgovor je kombinacija svega gore navedenog. 
Pre par dana sam po drugi put pročitala knjigu "Kuvarica" od Gorice Nešović. Simpatična, lako varljiva, ženstvena knjiga. Prvog puta nije ostavila neki poseban utisak na mene, a sada, eee, sada me je čak i navela na razmišljanje. Postoji jedan deo u knjizi koji se bavi fenomenom "frajera". Kakav je to muškarac frajer? Kako je on izgledao nekada, a kako sada izgleda tipičan predstavnik te "vrste"?
Gorica na savršen način opisuje muškarca koga jedna udata ili neudata žena zamišlja kao takvog. Neke od nas ga imaju pored sebe, a neke od nas priželjkuju ili ne baš tako diskretno zahtevaju da napokon  postane ono što nam treba...frajer. Uživajte:

Lj. i M. se znaju još od gimnazije, ali su se smuvali tek na fakultetu.
On je bio, onako, suvonjav, sa ušima koje su uvek štrčale. Nije bio klempav, ali kao da su mi uši bile za ceo broj veće.
Ona je uvek bila zgodna. Doduše, nos joj je bio nešto veći, ali ne mari. To je bio deo njenog šarma.
Njihovi roditelji su već kovali planove: kad će da se venčaju, gde će da žive, koliko dece...
Njegovi su imali četvorosoban stan u centru, pa je njegova majka govorila:
"Deco, ne moramo da se sretnemo ako nećete. Ma, ima mesta koliko hoćete!"
On nije hteo da se izbegavaju. Rekao je roditeljima da ne želi da žive u zajednici i da će oni iznajmiti stan.
Majka je svakoga dana odraživala tarzana (to je kad se žena u dubokom bolu rukama udara u nedra i leleče), ali nije vredelo.

Svadbu su napravili onako kako su oni hteli: kumovi i roditelji na ručku i žurka za društvo uveče.

Pretnje, ucene, molbe, zaklinjanje...njegove majke nisu urodili plodom.
Stvarno je ispao frajer.

Kako su godine prolazile, one njegove uši kao da su se smanjile.
To je nemoguće, uši jedino rastu do kraja života, ali mislim da mu je malo porasla glava. Zaokruglila se i više nije onako ćoškasta. Ma, ceo je nekako porastao. I postao čovek.

M. za njega uvek kaže "moj Lj.".
To "moj" mu dođe kao deo vlastitog imena, koje ona uvek izgovara u paketu, kao da se on tako zove.

Kad god su neka važne odluke u kojima indirektno ima mnogo učesnika (uglavnom familija), a direktno samo njih dvoje, on preseče u sopstvenu korist.

E, to je frajer. On zna šta hoće, on ispuni obećanje, on jednim pokretom ume da prekine familijarnu torturu. Blago podigne ruku savijenu u laktu i kaže:
"Dosta vaših saveta, hvala svima".

Pravi frajeri svašta znaju.

I sada moj omiljeni deo:

Kad njih dvoje idu negde, on je iza nje jedno petnaestak centimetara. To se ne vidi golim okom, ali se oseća. Tako ima bolji pregled na ono što se dešava sa strane. Ruku joj ovlaš stavi na leđa u visini struka. Ne stiska je i ne gura, samo daje do znanja da je tu.

(odlomak iz knige "Kuvarica" Gorice Nešović, fotka sa PressOnline)

Frajer je: zaštitnik. E, to. On ne mora da bude princ (desilo se da je fotka sa princom Vilijamom i Kejt najviše odgovarala temi), ali svakako to postaje onda kada se prema ženi tako ophodi . Kao princ. E, onda je baš frajer. I mnogo je to lep osećaj. A, tek ona ruka na leđima...mmmmmmm....

Plavuša koja je čitala knjige

Nikada mi nije bilo jasno kako je moguće da neki takozvani intelektualci nemaju ni jednu jedinu knjigu u kući? Nije mi jasno zašto onda toliko insistiraju na obrazovanju i na tome da pripadaju nekoj eliti? Takođe mi nije jasno kako je moguće da jedan profesionalac nema stručnu literaturu u kući iz oblasti u kojoj je navodno specijalista?
S druge strane, uvek se prijatno iznenadim kada uđem u dom u kome se nisam nadala da ću ugledati bogatu biblioteku, gomilu časopisa na podu i brdo novina spremnih za reciklažu. Da, priznajem, verovatno su u pitanju moji predrasudi i mišljenje da se u kući ne-tako-obrazovanih- i-intelektualnih-ljudi ne može naići na knjige i da tamo niko ne čita. To je isto kao kada bi rekla da su "plavuše glupe"- čist predrasud, glupo, nametnuto mišljenje koje nema veze sa stvarnošću. Obrazovanje nije u direktnoj vezi sa načitanošću, nečijim nivoom, žeđi za znanjem i željom da se neko nadograđuje. Obrazovanje se ne stiče samo u školi i ono sigurno nije okačena fakultetska diploma na zidu. Ono se stiče u kući, na ulici, u razgovoru, čitanjem, stalnim interesovanjem za život, umetnost, politiku, istoriju i kulturu u bilo kom obliku.

By the way, neću da pridikujem i držim predavanje, već da podelim sa vama nešto jako zanimljivo i lepo- jednu malu priču o plavuši, ženi koja je čitala knjige i bila veoma intelektualna i pametna, dok je u javnosti bila poznata kao jedan od najvećih seks-simbola svih vremena. Merilin Monro mi je jedna od najomiljenijih ikona na svetu: oličenje ženstvenosti, van vremenski lepa, skoro nestvarna, vazdušasta, ranjiva i detinjasto naivna. Elem, tako su je plasirali studijski moguli. U stvarnosti je to bila žena željna znanja, uvek spremna da uči, ali tragično neshvaćena. Nije ni čudo što je neke velike i poznate američke intelektualce osvojila ne samo svojom lepotom, već i svojim umom. O, da.

Kada je umrla 1962. godine, biblioteka Merilin Monro je sadržala između ostalih i sledeće knjige: "Pad" od Alberta Kamija; knjigu sa predavanjima Dž. Roberta Openhajmera; oca atomske bombe; Čehovljeve priče; "Zločin i kazna" Dostojevskoga; "Vajnsburg, Ohajo" od Šervuda Andersona; dve knjige Teodora Drajsera; tri knjige Bertranda Rasela; mnogo pisanih pozorišnih predstava; "Mojsije i monoteizam" Sigmunda Frojda i "Madam Bovari" Gustav Flobera.

Kakva impresivna kolekcija! Koliko nas se može pohvaliti takvom bibliotekom?

(Those are all part of Marilyn Monroe’s library as cataloged by volunteers on the website LibraryThing. (via latimes.com))

Letnje čitanje

Sećam se sebe pored otvorenog prozora na stolici od pruća; tu je činija sa tek ubranim šljivama i knjiga u mom krilu dok slušam šuštanje krošnje oraha na blagom, letnjem povetarcu. Letnje raspuste sam provodila u kući na selu, blaženo srećna što sam daleko od cementa i vreline grada, udubljena u svet reči i slika koje sam maštala tako pomno i uporno...čitajući. Gornji sprat kuće je bio pun knjiga koje su moji roditelji kupovali tokom godina. Satima bih bila potpuno zaokupljena "Velikim Getsbijem", "Orkanskim visovima", "Nepodnošljivom lakoćom postojanja", senzualnošću "Rimljanke" i mnogim ljubavima Brižit Bardo. Čas sam u svojoj glavi izluđivala zgodne Italijane,čas sam volela Hitklifa, onda sam plesala bosa na plaži San Tropea, pa živela boemski život sa umetnicima Pariza kojima sam pozirala gola ili bila razmažena bogatašica u ogromnoj, beloj vili negde na Long Ajlandu- mogla sam biti bilo gde i bilo ko. U toj kući sam pod utiskom knjiga pokušala da napišem moj prvi roman. Sećam se da je počinjao oproštajnim pismom mlade žene koja je rešila da oduzme sebi život zbog izgubljene ljubavi. Kako krajnje detinjasto i dramatično zvuči! Tada su tragedija i očaj, u mojoj nezreloj glavi, imali romantični prizvuk. Bilo bi zabavno danas pročitati to "remek-delo".

Mogu reći da sada, nažalost, ne mogu osetiti tu predanost, otvorenost i ono istinsko uživanje dok čitam neku knjigu. Ne znam da li su tada bili u pitanju mladalačka radoznalost, svežina uma, činjenica da smo imali vremena na pretek, ali knjige su bile neka vrsta ulaska u sam raj. Da, to je prava reč. Raj. Ja i moje drugarice iz komšiluka smo međusobno razmenjivale knjige umesto današnjih ispraznih sms poruka i lajkova na facebook-u. Čitanje Nabokove "Lolite" je bila prava, tajnovita zavera protiv odraslih, nešto samo "naše". Kikotale smo se čitajući "začinjene" delove, diskutovale o utiscima i pravile se lude svaki put kada bi neko od roditelja ušao u sobu. Nakon razmene, na brzinu bismo pozdravile jedna drugu i svaka bi bukvalno trčala svojoj kući, svom malom kutku pored prozora, stolici od pruća i voću, jedva čekajući da otkrije jedan novi svet i doživi još jednu životnu dramu.

Volela bih da mogu biti dovoljno skoncentrisana i udubljena u svet reči, ali nadražaji koji me okružuju sa svih strana, kao što su TV, internet, telefon, deca izazivaju neku vrstu nemira i nervoze koje me sprečavaju da se potpuno predam knjizi. Da li se i vama to dešava? Osećaj za dramatiku je zamenila želja za mirom, kako u literaturi, tako i u životu. Lakše je pročitati članak u novinama ili časopisu, lakše je pogledati sažvakanu epsku ljubavnu priču na DVD-u nego posvetiti se laganom uživanju i ushićenju čitanja iste. Da li se sećate knjiga koje ste čitali za vreme letnjeg raspusta, onda dok ste bili još uvek "slobodni" od računara, televizora, mobilnih telefona? Kako isključiti te nadražaje iz života i vratiti se rečima "koje mirišu" i imaju dušu? Volela bih naučiti...

Planovi za juli i snovi

Neko više voli da kaže "projekat", ali meni ta reč zvuči nekako pretenciozno. Planovi u ovom slučaju nisu namenjeni nekim velikim događajima, ne uključuju krečenje ili početak nekog velikog posla. Radije bih naslov posta zamenila rečima "snovi za juli", ali neka, ovako zvučim "ozbiljnije". Planovi se uglavnom izjalove i propadnu zbog neizvesnosti samog života i stvari na koje ne možemo uticati. One sasvim izvesno promene tok svakodnevice i remete planove. Sto puta sam sebi rekli da ništa ne planiram niti organizujem, jer gotovo uvek budem razočarana ishodom istih. Mogu da razmišljam, sanjam, iščekujem i priželjkujem. Ako to činim za "male stvari", postoji veća verovatnoća da će se planovi ostvariti, a one grandiozne ostavljam za neki drugi put. Te male želje, sitnice u kojima bih volela da uživam (u nekim manje, a u drugim beskrajno mnogo) ovoga jula su:

~ Noša trening koji je u toku. Nije neki posebno zadovoljavajući proces, ali je neminovnost koja uključuje strpljenje, mnogo tapšanja i uzdržavanje od pljeskanja guze. Moja mlađa kćer brzo uči, tako da se nadam da će ovoga jula, noša postati deo njenog "dnevnog rituala". Mama, drži se...~

~ Ovoga jula je moj rođendan, veliki i jubilarni, strašna 35-etica. Planiram proslavu uz dobru klopu, mnoštvo voćnih i čokoladnih poslastica.~

~ Radujem se lubenicama i dinjama, kuvanju mojih omiljenih letnjih jela: ratatouille, quiche od paradajza i sireva, špageti sa pestom, voćni kolači i crumbles, souvlaki od povrća i svinjskog mesa...što jednostavnije i laganije.~

~ Juli će biti mesec u kome ću obogatiti moju kolekciju kuvara (primećujete šablon i simptome hranom opterećene osobe, zar ne?) time što ću dobiti knjigu koja je za mene pravi kulinarski raj. Čula sam za "Rose Bakery", čuvenu pekaru\restoran u Parizu, koja nije postojala u vreme kada sam posećivala taj grad. Videla sam fotografije, čitala komentare hrane i đakonija koje se tamo služe.

Mogu reći da sam očarana i blago opsednuta ovim mestom, možda zbog činjenice da sam odmalena imala određenu fascinaciju pekarama. Kao dete, provela sam nekoliko dana kod moje drugarice Ivane u Zemunu gde su njeni baba i deda imali pekaru. Suvišno je reći da nisam izlazila iz nje; obožavala sam miris brašna, zvuk mašina, drvene police pune hleba i peciva. Po celi dan smo grickale štapiće, mekane i bajne, prelivene slanim, belim prelivom...Mislim da se tako rodila moja ljubav prema pekarama, mešenju hleba, kolača i peciva. Još uvek sanjam o mojoj pekarici...Naime, jedva čekam da mi stigne kuvar šarmantog naslova "Breakfast Lunch Tea: The Many Little Meals of Rose Bakery".

Sasvim je sigurno da će predstojeća jesen i zima biti u znaku isprobavanja recepata i snova o malom restoranu-pekari-kafeu u kome služim vreo čaj i muffins-e sa borovnicama...~

~ Popodneva na plaži. Iako mi je prijao odlazak na odmor, za tih sedam dana sam shvatila da mi "naša" plaža strašno nedostaje: mirna je, porodična, puna dece i vesele graje, nema turista, buke, dumba- damba muzike iz iritirajućih kafića. Radujem se pesku, miru, šetnjama i plivanju. Volela bih ovoga jula da budem okupana suncem i mirišem na morsku so, da se držimo za ruke i šetamo po talasima...~~ Gledanje "Doctor Who" serije koja je detinjasto fantastična. Ona nam pruža momente smeha i gubljenja daha od neizvesnosti. Zabavno je, ne iziskuje mnogo mozganja, a ono što je najvažnije, porodično, subotnje popodne uz sladoled i "Doctor Who" je nešto čemu ću se cele nedelje radovati.~

Želim vam lep početak meseca jula, puno srećnih momenata i malih stvari koje vas usrećuju~

(photos from pinterest)