Dugo mi se već ideja o vođenju bloga vrzma po glavi, a onda krenu ona malodušna samo(pitanja):"A, ko će uopšte da čita tvoj blog?; o čemu ti možeš pisati?; ma čemu sve to?", i tako bezbroj puta do sada, sama sebe obeshrabrujem u onome što najviše volim da radim-da pišem, da delim svoje misli, da puštam ljude u svoj svet, da pronalazim sebe, da lutam, da hranim dušu, da iskazujem osećanja pomoću reči, da tragam za lepotom, inspiracijom, da utolim tu dugogodišnju žeđ za stvaranjem i deljenjem kreacije sa svetom.
Pre neki dan, dok sam čitala knjigu "A woman speaks" (Žena govori), zbirku predavanja, seminara i intervjua moje omiljene književnice, Anais Nin, palo mi je nešto na pamet, jedna misao, jedna ideja u koju sam potpuno ubeđena. Odmah sam je "stavila" na facebook, a to je:"Produkt kreativnog rada, bilo da je to skuvano jelo, ispečen kolač, napisana pesma ili priča, slika, fotografija, sašivena haljina ili kula od peska, nema nikakvu vrednost ako se ne podeli sa drugima. Svi su ljudi DUŽNI da dele svoje kreacije sa svetom...."
Izbeći kreiranje ovog bloga bi bilo potpuno suprostavljanje onome u šta verujem. Možda niko neće čitati ovaj blog, možda neće ni opstati, ali ono što je najvažnije od svega- meni će pružiti veliku sreću i ispunjenje, a ako u ovom procesu puštanja drugih ljudi u moj svet, u moj dom i srce, sretnem makar jednu srodnu dušu, ispunjenje će biti potpuno i večno.
Jedna žena sada priča....
