Današnja inspiracija- Švedska

Oduvek sam imala čudnu fascinaciju dalekim, hladnim i severnim zemljama. Možda je to zbog toga što sam nekako umislila da bi boravak u takvom okruženju smirio i zaledio moju uzavrelu i nervoznu slovensku krv. Kakva ironija! Živim u jednoj od najsunčanijih i najtoplijih zemalja u Evropi, ljudi mi bukvalno zavide na uživanju na suncu i pogledu na drveće pomorandži, a ja sanjam o ledom okovanim belim ulicama i hladnom, uzdržanom temperamentu Skandinavaca.

(Stereotipi su pomalo bezveze, zar ne?) Drama, sklonost ka galami i večiti sarkazam Grka čini mi se da mi ne prijaju, iako su mi sunce i toplota ove zemlje ugrejali dušu i učinili me srećnijom. Ipak, to me ne sprečava da često uživam u raznim vizuelnim đakonijama koje me inspirišu da sanjarim u ...skandinavskom stilu:

Moja skandinavska bajka se odigrava u crvenoj seoskoj kući sa belim prozorima. Zimi se sa njih pruža pogled na utaban i gust sneg,

a leti je ona okružena visokom zelenom travom, gustim krošnjama i divljim cvećem. Iza dvorišta i male poljane stoji jezero, duboko i hladno.

Dok se u daljini čuju veseli glasovi dece na obližnjem jezercetu, u rerni se peku mali, švedski hlebčići spremni za debeli sloj krem-sira i tanki list dimljenog lososa.

Na šporetu se krčkaju švedske ćufte u belom sosu zamirisane muškatnim oraščićem. To je za ručak.

Zidovi su prepuni ukrasnim tanjirima sa folklornim motivima,

tu je i "Mora" sat koji glasno podseća na prolaznost života,

krevet sa drvenom klupom, udobnim i nežno plavim jastucima, pogled na jezero i drveće.

Nosimo šarene kreacije Gudrun Sjödéns,

(Foto www.gudrunsjoden.com source Kurbits)

pijemo Söderblandning, vrelu mešavinu crnog čaja, tropskog voća i cveća iz veselih švedskih šoljica,


koje "razbijaju" melanholiju još jednog filma Ingmara Bergmana čiju poruku ne možemo shvatiti.


Kome treba avion, voz ili autobus!? Putujem i ovako, putem slika, filma, reči i ukusa. Svet mi je na dlanu: u tren oka sam bliža Vikinzima, sada sam na Božićnom vašaru u Stokholmu, sutra ću na pecanje u Norrbotten-u, a možda skoknem i do Göteborg muzeja. Evo je Liv Ullmann! Gleda me smrknuto i izgovara svoje čuvene reči iz "Jesenje sonate":

"Majka i ćerka-kakva užasna kombinacija emocija, konfuzije i destrukcije. Sve je moguće i sve će biti učinjeno u ime ljubavi i brige. Ćerka će naslediti povrede majke. Ćerka će patiti za neuspeh majke. Nesreća majke biće nesreća ćerke. To je kao da pupčana vrpca nikada nije prekinuta."

Ovo je baš depresivno. Uostalom, uvek će tu biti IKEA. Tamo je sve savršeno. I Švedsko.


(photos from pinterest)

Snežne uspomene

Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!

Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....

Bila jednom jedna...

Nova godina, davne ne znam koje godine, znam samo da smo još uvek bili bezbrižni, laki kao vazduh, naivno se nadajući da će naša veselost i optimizam oterati privremeni mrak devedesetih. Kada bolje razmislim mislim da je to bio doček 1995. godine, nisam sigurna. Oni koji se prepoznaju u ovoj priči, neka mi jave...

Društvo od nas četiri musketara je rešilo da te davne devedeset i neke proslavimo doček Nove godine u mojoj kući nedaleko od Niša. Pozvani su bili i neki klinci iz komšiluka, koji očigledno nisu imali nigde drugde da provedu tu noć. Moje društvo iz grada, da bi došlo do moje kuće na brdu koja je stajala usamljeno među ogolelim drvećem i vinogradima posutim teškim i belim pokrivačem, moralo je da pešači oko 2 km od autobuske stanice.
Sigurna sam da sam za to veče spremila neke lepe đakonije, onoliko koliko su uslovi tada to dozvoljavali, ali čini mi se da je važio dogovor, ako se dobro sećam, da svako ponese nešto od kuće. U tim godinama ti je jelo poslednja i nebitna stavka, zar ne? Garderoba i šminka sporedna stvar. Mislilo se na muziku koju ćemo slušati, na film koji ćemo gledati, na šalu i smeh. Sve bi to započinjalo od trenutka kada bi se našli; trenutno kikotanje, blesavljenje i zadirkivanje, padanje na pod od smeha, osećaj čudne bliskosti...samo da budemo zajedno.
Ko bi pretpostavio da će veče početi u mraku? Da, u pravom pravcatom mraku; mislim na onaj koji je rezultat isključenja struje i neminovnih resktrikcija. Za Novu godinu? "Bože, koji sam ja maler? Reših i ja jednom da napravim žurku i oni nam isključiše struju!", o, da, bila sam duboko razočarana, osramoćena, tražeći u očima mojih prijatelja neki zračak optimizma i saosećanja, čak i žaljenje.
Najpre je nastala tišina u kojoj se moglo čuti umirujuće pucketanje drva u pećki, a zatim komešanje, psovanje, treskanje po nameštaju, "uh" i "oh" od zadatih udaraca, otvaranje fijoka, traženje sveća i šibica. I onda, kada sam pomislila da će se svi pokupiti i napustiti moj dom, ismejati moj neuspeli pokušaj da napravim žurku koju će pamtiti, desilo se nešto lepo, čudno, spontano: neki su posedali na debeli vuneni tepih ispred velikih staklenih vrata koja su gledala na dvorište posuto belim i orah nasred njega, drugi su se izvalili na mekani i stari trosed među jastucima. Sneg je svetlucao na mesečini, nebo je bilo mračno u divnom kontrastu sa srebrnim ispred nas, čuli su se komšijski psi i zvukovi u daljini, a mi, mi smo sedeli u tami ublaženoj tinjajućom svetlošću sveća. Vazduh je mirisao na sladunjavi vosak, Colu, cigarete i slane grickalice.
Neko od nas, malo stariji sa više iskustva i prilika za doživljaje, je krenuo da priča svoju šaljivu priču. Gromki smeh bi prekidao to pripovedanje, koje bi se posle nekog vremena pretvorilo u pravu ispovest, neočekivano otvaranje duše. Onda je neko drugi iz društva počeo obazrivo i neobavezno da se uključuje svojim dogodovštinama. Razmišljanja, priče, vicevi, ispovesti su se preplitale sa smehom, dobacivanjem, dvosmislenim, ali nevinim komentarima, pa opet smehom, novim doživljajima, sitnim raspravama, sve to sa trenutcima kratke tišine i pauze u kojima su nam lica zračila i oči gorele na crvenkastom svetlu sveća i onda bi ponovo jasno čuli pucketanje drvceta u peći i ubacili po neko da se ugrejemo. Da, vreme je brzo prošlo, dočekali smo Novu godinu u mraku, nastavili da se zabavljamo bez muzike, filma i praznih priča. Znam, sada znam, da su svi tajno priželjkivali da struja te noći ne dođe. Želeli smo da dočekamo jutro na način na koji je započelo veče: sakriveni u mraku, otkrivenih srca. Znali smo da u suprotnom ne bi primetili ni svetlucanje snega, ni usamljeni orah, ne bi čuli zvuk drva koji gori, ni lajanje pasa, ne bi čuli mrak, noć, otkucaje i ispovesti mladih duša. Ona "čudna povezanost" je postala divna, kao da smo podelili neku drevnu i skrivenu tajnu, kao da smo otkrili jedan novi svet; onaj u kome pričamo, onako izistinski, otvoreno, bezbedni pod maskom mraka koji nas štiti od preterane ranjivosti.
Jutro je svanulo, polako i oprezno, sneg i orah su još uvek bili tu, ovog puta okupani lenjim, jutarnjim suncem.
Zajedno smo pokupili čaše, tanjire, očistili mrve, namestili trosed, ispravili tepih i moji drugari su krenuli u jutro niz moje brdo prema gradu, mašući i pozdravljajući me: "Super mi je bilo, majke mi", na poznato detinjasti način su mi dobacili i znala sam da to iskreno misle.

Godinama kasnije, kada bi se očekivalo da su ti isti ljudi u međuvremenu dočekali mnoge Nove godine na lepši, glamurozniji, svetlucaviji i bučniji način, oni su mi priznali da im nikada ni jedna nije bila toliko lepa kao ta tiha Nova godina provedena u mraku gledajući na snežno dvorište. Iako mi je to priznanje bilo neverovatno, zaista, bilo mi je veoma drago. Prosto sam bila ponosna, kao da sam ja nečim doprinela. Jedno sada znam, a to je da njihove tople reči i nostalgično sećanje na tu noć pokazuju na najočigledniji način pravu, istinsku ljudsku potrebu za bliskošću, za tišinom u burnom i bučnom svetu, za otvaranjem duše i iskrenošću. Vremenom se ta potreba potisne negde duboko u neki ćošak našeg uma, zatrpa se drugim površnim željama, navikama i potrebama koje nas samo udaljavaju jedne od drugih. Nisu samo u pitanju razna okupljanja i slavlja, već i u svakodnevom životu, više vremena provodimo zureći u TV živeći tuđe, veštački ulepšane živote i ispred kompjutera gde elektronski, putem raznih znakova i smajlića izražavamo naše emocije. Ni sama ne pamtim kada sam poslednji put nekome lično, lice u lice otvorila dušu, dobro se isplakala ili od srca nasmejala. Oh, sa kakvom setom se sećam one noći među ozarenim licima pod svetlošću sveća! I kakva je moja radost zbog toga što je, sigurna sam, ljudi sa kojima sada više nisam u kontaktu još uvek dobro pamte.
Čini mi se da nam u životu manje treba raskošnih dočeka na okićenom trgu negde u Parizu od onih dugih, zimskih, smisaonih, punih priča i ispovesti noći, gde postajemo bliži i to zauvek, bez obzira na daljinu i godine koje će nas možda razdvojiti.

Decembar miriše

Volim decembar. Volim sneg, hladnoću,ukrašene izloge, ulice pune svetla, predprazničnu groznicu. Ovo su dani kada žalim što ne živim u većem gradu gde su
lepote ovog perioda deset puta veće, sjajnije i glasnije. Uživam da gledam užurbane dame sa kesama punim novogodišnje garderobe, poklona, cipela sa vrtoglavim štiklama,šljokica i raznih đinđuva. Uvek me je istovremeno čudila i opčinjavala da grozničavost i neka vrste panike kao da je to jedina i poslednja prilika da potroše novac i obuku svoju blještavu toaletu, nameste frizuru i da se kao okićena jelke ponosno šepure, a posle par pića vesele,pevaju i igraju kao da je blizu kraj sveta, na toj famoznoj novogodišnjoj noći. Oduvek sam bila posmatrač, a skoro nikada deo tog lepog ludila. Verovatno je za to kriva moja večita težnja i potreba da izbegnem gužvu, haos i buku. To me, kao ništa drugo na ovom svetu, zamara i iscrpljuje. Ipak, svetlost, prazničnost, to neonsko i šljašteće preterivanje me čini da se osećam kao malo dete, upijam atmosferu i vibracije drugih ljudi, bez obzira na to što su mi priprema za ludu novogodišnju noć i predpraznični shopping strane. Kad bolje razmislim, ja nikada nisam nosila toaletu, šljokice niti blještavu haljinu. Hm, možda bi to bilo čak i lepo. Mene decembar asocira na nešto sasvim drugo, u meni budi drugačije emocije, uspomene i žudnje. Moj decembar miriše na:

♥ mandarine, pomorandže, suve šljive i smokve.


♥ kuvano vino zamirisano cimetom i karanfilićem.


♥ Angel parfem koji miriše na šećer=detinjstvo=praznike uz slatkiše koje bi moj otac donosio sa putovanja.

♥ melomakarona, grčki medenjaci posuti cimetom i orasima, koji su obavezni u svakoj kući pred Božić i Novu Godinu u Grčkoj.

♥ ukrašavanje jelke krhkim ukrasima i belim svetiljkama.

♥ čisto, toplo ćebe, ušuškanost i udobnost doma po hladnom vremenu.

♥ to kada mi moj dragi čisti još uvek vrući pečeni kesten i hrani me njime.

♥ vrelu šolju kakao napitka sa krckavim dvopekom.

♥ sladunjave, američke vesele,praznične pesme i naš "blesavi" ples po kući.

♥Hallmark-ove božićne filmove i crtaće sa istom temom.

♥ žudnju za okupljanjem sa dragim ljudima.
.
.
.
setu što sam tako daleko od svih njih......

U vezi sa ovim poslednjim, moram da spomenem i zašto ta seta postoji. Sećam se nekadašnjih priprema za slavu Svetog Nikole koje su počinjale danima pre same slave i to naročito sa pravljenjem kolača: seckanje, mlevenje keksa i oraha, topljena čokolada, margarin umućen sa prah šećerom, seckani, raznobojni dragulji od žele bombonica, snežni kokos, svuda posut kakao prah, mirisi, boje, očekivanja, nervoza, uzbuđenje. Pa, onda miris pržene ribe koji bi se "vukao" danima po kući, mešenje slavskog kolača, pasulj koji bi se kuvao satima dok se ne raspadne. I onda konačno, ono najlepše i najvažnije: okupljanje familije, vruća rakija koja greje smrznuta grla i stomake, graja, smeh, zdravice i nada da ćemo se sledeće godine ponovo u zdravlju okupiti i slaviti našeg Sveca. I kada sve to prođe, najviše sam volela to što te taj prelep osećaj prazničnosti još uvek drži zbog toga što slede još okupljanja, slavlja i zajedničkih uživanja...dolazi nam Božić.
Decembar, uprkos padu temperature, bez obzira na to što označava kraj nečega, meni lično pruža nadu i razlog da odugovlačim sa odlukama i obećanjima, "jer bliži se 1. januar, nova godina, pravo vreme da se obećanja, rezolucije i odluke počnu da sprovode u delo"....i tako, lažem ja sebe...svakog decembra...iz godine u godinu....

photo Limon y Sal