Srećni januar

Ako izostavimo stomačni grip i prehlade koje su odležale obe moje kćeri, ružno, kišovito i hladno vreme, neprijatnosti finansijske i lične prirode, ovaj mesec januar i nije bio toliko loš.
Srećna sam, jer sam neke moje odluke od letos ovog meseca sprovela u delo. Više brinem za svoje zdravlje i zdravlje moje porodice: unela sam neke promene u našoj  ishrani (to je proces koji traje), aktivniji smo fizički, a generalno učimo da živimo skromnije, mirnije i jednostavnije. Ne mogu reći da nas trenutna osetna kriza u Grčkoj nije na neki način primorala na to, ali da budem potpuno iskrena sa vama ta žudnja za jednostavnošću u meni tinja već duže vreme.
Ovaj mesec je bio veoma značajan za mene u fizičkom pogledu. Moji kickboxing treninzi su me pretvorili u drugu osobu: fizički jaču, optimističniju, a izazovi koje nosi ovaj sport me čini neobično uzbuđenom, a manje uplašenom. Od sebe očekujem više i bolje. Znala sam da sport i fizička aktivnost tome doprinose, ali eto, nikada do sada nisam mogla u to lično da se uverim. Ma, moram da vam se pohvalim! Počeli su da mi se naziru trbušnjaci, guza je čvršća, noge oblikovanije, a ja sam mnogo, mnogo srećnija. Čak sam i promenila frizuru! Opet.

Sada ću malo praviti pametna ako mi dozvolite: ženske, krenite ne neki sport (ako već niste), jer to će vam promeniti život!

Već skoro dve nedelje se osećam kao na godišnjem odmoru-tu mi je mama. Uživamo u njenim supicama, čorbicama i salatama za koje je majstor. Njenom polu-vegetarijanskom kuhinjom nas polako "dovodi u red", a palačinke, krofnice i štrudlice su rezervisane isključivo za decu. Njena štedljivost, kreativnost u kuhinji, ta njena sposobnost da ni od čega stvori nešto me je veoma inspirisala, a najviše mi je ukazalo na neke greške koja ja kao domaćica pravim. Čovek uči dok je živ, a od koga ćeš naučiti više ako ne od svoje mame?

Januar je bio pun druženja, dešavanja, sklapanja nekih novih poznanstava, raskidanja starih odnosa. Naizmenično sam gubila veru u ljude  i ponovo je vraćala. Neki ljudi su me razočarali i svojim postupcima duboko uvredili, a onda s druge strane neki drugi mi toliko povrate veru u ljudskost i dobrotu da mi dođe da poletim. Takav je život, takvi su ljudi. Izgleda da ne treba od njih imati prevelika očekivanja. I treba opraštati, jer se tako skida veliki teret sa leđa...i srca. Takođe sam shvatila da neki ljudi ne mogu ostati u našim životima zauvek. Oni se pojave onda kada od njih nešto moramo da naučimo, možda su poslati u naš život zbog neke svrhe, a onda onako kako su došli oni tako i odu. Tiho i neprimetno. Ponekad je to bolno, a ponekad osećaš kao da je to nešto neminovno, prirodno, spontano i da tako mora biti. Jesam li vas sada skroz zbunila?
Ovog meseca sa skoro da uopšte nisam gledala TV, nisam ni čitala niti sebe preterano mentalno zamarala. Mislim da je to neka faza, ali stvarno se nadam da jeste, barem što se čitanja tiče.
Interesuju me ljudi, njihove priče, od najtrivijalnijeg susreta sa nekim pravim veliki događaj. Sve mi je interesantno, svi imaju nešto da kažu što vredi saslušati, želim da naučim, čujem, da se smejem i plačem zajedno sa njima. Ne želim o tome da čitam. Želim sve da vidim  svojim očima. Volela bih da su i ostali ljudi takvi i da je ta radoznalost uzajmna. O, kakav bi to divan svet bio!

Puno šetam po gradu, pijemo kafu pod retkim zracima sunca negde u nekoj bašti u centru, šminkam se, brinem o sebi, pomažem mužu u poslu, radoznala sam, čudno uznemirena nekom preteranom energijom koju posedujem, ne kuvam, samo jedem maminu hranu, brišem prozore i povremeno usisam, brinem o deci, češljamo se, friziramo i doterujemo,  puno razmišljam, sekiram se i brinem, pokušavam vešto to da sakrijem, smejem se i tešim druge, pružam im snagu i iz njih crpem svoju. Ne sme niko da vidi da iznutra vrištim.


Moja internet prijateljica Anđela, koja je inače jedna veoma inspiritavna i brilijantna osoba mi je pre neki dan rekla nešto veoma pametno putem ove fotkice:

Kakva genijalna misao, ali ipak tako zastrašujuća...I onda sam počela da se pitam: da li imam hrabrosti da budem ono što istinski jesam  pred drugim ljudima? Šta radim kada sam sama i kada niko me ne gleda? A, kakva sam ja kada sam sama i kada me niko ne gleda?
~ nespretna.
~ raspevana.
~ živim u snovima.
~ zaljubljena.
~ uplašena.
~ nesigurna u sebe.
~ nespokojna ("restless"...kako volim tu reč na engleskom).
~ čeznem za nečim, za nekim.
~ pišem ili čitam.
~ sanjam, smišljam, planiram.
~ razgovaram sa Bogom.
~ malo se smejem, a najviše plačem.
~ razmišljam o svojim greškama i greškama drugih.
~ mrzim ih, pa im onda opraštam.
~ mrzim sebe, pa onda i sebi oprostim.
~ razmišljam o prošlosti, o propuštenim šansama.
~ razmišljam o novim šansama, tu je strah, ali i ushićenje.
~ opet pokušavam da oprostim, nekome, nešto, a najviše sebi.
~ kinjim sebe, kritikujem i zahtevam više.

Pred drugima sam: nasmejana, zbijam šale, niko ne vidi ono što mi je u duši, niko ne vidi moj nespokoj, ne zna  za moje snove, neko tamo nema pojma da sam ga/je u privatnosti moje sobe pre nekoliko trenutaka osuđivala, psovala i mrzela u sebi i pamtila svaku uvredu i nepravdu, a kako da pretpostavi kada se sada i ovde ljubazno smejem, pa sva sam uslužna i fina? Jesam li licemer, jesam li dvolična? Ne, mene je strah od ljudi i njihovih reakcija. Nikada niko ne sme da sazna ništa o mom slomljenom srcu ili razočarenju. Bolje da se smeškam. Niko ne zna da sebe krivim za mnogo toga, a pred drugima se pravim da više nije ni važno, da sve držim pod kontrolom. Nije me strah, ja to mogu, ja sam jaka. Meni niko ne treba. Sve mogu sama. Nisam umorna. Naravno da mogu. Nema problema. Nije važno.

I onda...onda sam rešila da se pomirim sa mojom Unutrašnjom Kučkom, više se ne plašim da je pozovem u pomoć, manje mi je važno šta će drugi misliti ako otvoreno izrazim negodovanje ili ako im se otvoreno suprostavim. OK, važno mi je. I dalje sam kukavica. Međutim, sada kada sam uspela da izvedem levi low kick i da udaram boksersku vreću sve jače i jače, mislim da mogu sve. Mogu manje da budem kukavica. Radim na tome. Vežbam. Na kraju neću više da se plašim. Biću hrabra.


Sve u svemu-januar stvarno nije bio toliko loš. Možda malo konfuzan, intenzivan i lud, ali loš? To nikako.

Kakav je bio vaš januar? Razmislite o tome kakvi ste vi...kada vas niko ne gleda.

U potrazi za Unutrašnjom Kučkom

Ja sam od onih ljudi koji uvek prećute ili se sledene i iznenade pred tuđom neljubaznošću i necivilizovanim ponašanjem. Moja prva reakcija je "skloni se", "pobegni", a nikada "uzvrati paljbom" i "bori se".  Onda se desi ono neminovno, ono zbog čega mislim da ću se jednog dana probuditi sa tumorom na mozgu od silnog gutanja i zaključavanja nakupljenog besa. Da li se i vama dešava da nakon takvog nekog neprijatnog događaja provedete celu noć ponovo preživljavajući te trenutke istovremeno se ujedajući za dupe zato što niste burnije reagovali i odbranili se? Meni se to često dešava. I kada se desi da mi se  pruži takva prilika  ja umesto da prizovem u pomoć moju "Unutrašnju Kučku" nastavljam da budem ljubazna, fina i kulturna, znači  totalna budala. To nije ni malo dobro za nečije samopouzdanje, kamoli za zdravlje, naročito moje. Što se tiče tih i takvih ljudi, posle izvesnog vremena ih jednostavno izbacim iz svog života, izbrišem ih kao da nikada nisu ni bili u njemu. Međutim, ona žudnja da im "kažem sve u lice" ume jako dugo da me drži ili da se bolje izrazim-da me izjeda iznutra. To ne valja. Znam ja  to.
 Skoro će dva meseca otkad sam počela da idem na kickboxing treninge. Moje telo je počelo da se menja, ojačala sam, dobila sam snagu, izdržljivost i motivaciju. Primetila sam i veće samopouzdanje, otvorenija sam prema ljudima, raspoloženje mi se znatno popravilo, osećam se mlađe. Međutim, iako je kickboxing prilično intenzivna i agresivna borilačka veština ona u meni nije probudila takmičarski duh niti mi je pružila rešenje problema koji sam gore navela. I dalje sam ona koja se sklanja i ćuti. Osim kada je u pitanju moj muž. Tu imam apsolutnu slobodu i smelost da poludim. Potpuno sam svesna da je to zbog toga što će on mene bez obzira na moje povremene ispade besa i ludila uvek voleti. Znači u tom grmu leži zec! Bojim se konflikta, jer mi je isuviše važno mišljenje drugih. Bojim se konflikta, jer me je strah da me ljudi onda neće voleti.
Da se vratim na moje treninge. Oni  su još jedna prilika za mene da posmatram žene i njihovo ponašanje i da dođem do sledećih zaključaka:

~  Žene su strašno takmičarski nastrojene.
~  Žene su veoma agresivne.
~  Žene su veoma neljubazne.
Čast izuzetcima, naravno. Ne želim da generalizujem. Moje poznanice su na trenizima krajnje odbojne (ima tu i divnih žena, ali ne dolaze do izražaja): treninge tj. sebe isuviše ozbiljno shvataju, šta više, većina misli da su posle samo 2 meseca treniranja  postale profesionalne kickboxer-ke. Jedna od njih, sa kojom sam imala priliku da sparingujem i to cele 2 sekunde, je tipičan primer. Na samom početku mi je na vrlo neprijatan način stavila do znanja da ne "udaram dovoljno jako" i da "to ne treba tako". Naravno, ne možeš glupači dokazati suštinu sparingovanja i objasniti joj filozofiju borilačkih veština. Jedno od najvećih načela istih je-poštuj svoga protivnika, a pri sparingovanju je jako bitno kontrolisati svoje pokrete iliti kako se kaže "zaustaviti tehniku". Moja "protivnica" je to shvatila kao takmičenje i egzibiciju svoje sopstvene snage kojom se inače hvali čak i na fejsbuku. To je važna informacija- čisto da vam dočaram o kakvoj se osobi radi. I tako, "profesionalna kickboxer-ka" je rešila da mi "pokaže kako se to radi" (koristim njene reči) i svom svojom snagom (i svom svojom priličnom težinom) šutnula  u rebra. Ja sam na trenutak izgubila dah, izbrojala sve zvezdice koje su igrale salsu oko moje glave i naslonila se na zid kako se ne bih stropoštala na patos. Kickboxer-ka se kurvinski udaljila i okrenula  leđa vidno zadovoljna. Unutrašnja Kučka se stvorila niotkud. Krenula je iz mene da izlazi prava pravcata bujica emocija: negativnih, ljutih, opasnih: "Da li si ti normalna? Gde se bre nalaziš? U ringu? Ne shvataj sebe toliko ozbiljno, ludačo jedna!", krenula sam da je "kitim" potpuno iznenađena rečima koje su izlazile iz mojih usta. Osećala sam se dobro, moćno, jako. To nije ličilo na mene, ali u tom trenutku sam sasvim spontano donela odluku koje ću se pridržavati od sada pa na dalje- dosta je sa toksičnom finoćom, prizivaću Unutrašnju Kučku svaki put kada za tim bude bilo potrebe. Dozvoljavam sebi da budem Bitch-ara!
Sutradan sam saznala da se kickboxer-ka požalila treneru kako joj se eto, noga "omakla", a ja sam se bezrazložno naljutila. Zamislite tu smelost! Poludela sam i potvrdila moju odluku. No more Mrs. Nice Guy!
Ovo je samo jedan primer mnogobrojnih neprijatnih situacija čiji izazivač nisam ja, šta više, mogu slobodno da kažem da sam čak i njihova žrtva: žrtva dogovora kojih se ne pridržavaju, žrtva osoba koje se ubacuju ispred mene u redu, žrtva drske komšike koja trese tepih na moj čisti veš, žrtva histerične babe koja u tri sata popodne uključuje usisivač, žrtva neljubazne službenice u banci, žrtva uobražene mame iz škole koja me ne smatra dostojnom da mi uzvrati pozdrav, žrtva ljudi koji od mene stalno nešto zahtevaju, a pritom mi ništa ne pružaju, žrtva osoba koje smatraju da samo zato što su mi prijatelji mogu svašta da mi  kažu i svašta od mene da traže. Svi znamo kako ljudi gledaju na "žrtve"- one su slabe, nejake, neodlučne. Žrtva se gazi i uzima zdravo za gotovo.
"Ja sam ti oduvek govorio da u sebi kriješ pravu pravcatu tigricu. Kada ćeš već jednom da je pustiš napolje?", kaže  mi moj voljeni muž, "Dokle ćeš više da im se sklanjaš?".
"Ma, vidi ko mi kaže!", pomalo povređena mu kažem iako znam da je u pravu, "znaš da nisam takva." Pokunjena i uplašena stojim pred Istinom.

Nikada neću prestati da budem fina i ljubazna, ali kada situacija nalaže drugačije ponašanje sa moje strane finoća i ljubaznost će morati da sačekaju. Ignorisanje Unutrašnje Kučke  ima i odgovarajuće posledice.  Unutrašnja Kučka te okreće  protiv same sebe i onda postaješ svoja sopstvena žrtva. Kako mi to ranije nije palo na pamet?! To ne sme niko sebi dozvoliti!
Moja Unutrašnja Kučka nije narcisoidna, zahtevna, drama queen, teška i iritantna. Ne. Ona je čvrsta, samopouzdana, inteligentna, ona postavlja granice i određuje svoja pravila. Ona zna kada treba da ćuti, a kada treba da se sarkazmom odbrani od intelektualno inferiornijih, neljubaznih i necivilizovanih kompleksaša.
Moja Unutrašnja Kučka nije žrtva. Možda mi ona neće obezbediti mesto u Raju, ali barem se nadam da mi neće obezbediti ni smrt izazvanu tumorom na mozgu.