Treba mi znak

(Diši duboko, Dora, diši.)
Ja i moj suprug smo doneli neke važne životne odluke i ovoga puta smo se oslonili na srce i intuiciju. Naime, rešili smo da ne napuštamo Peloponez, iako smo imali sasvim druge planove pre samo par meseci. Spremni smo da rizikujemo, da se oprobamo, samo zato što smatramo da ne treba žrtvovati svoje snove i želje zarad nekih drugih stvari. Sećate mog sna o kućici okruženoj pomorandžama, maslinama i cvećem? E, to jedan od razloga. Divno je kada delite iste snove sa čovekom sa kojim delite i život. Volimo Peloponez, tu živimo već četiri godine, a povratak na sever nam, po svemu sudeći, nikada nije bio posebno privlačan. Moj muž za to okrivljuje svoje ostrvske gene, a ja...ja mislim da svuda mogu biti srećna kada sam sa onima koje volim.
Moram da priznam da sam doduše pod velikim stresom. Uskoro nas čeka selidba, a kako se čini nećemo dobiti stan koji sam želela. Videla sam nas u njemu, u mojoj glavi sam smislila raspored nameštaja, boju novih zavesa, cveće koje bih htela da stavim na terasi. Ipak, ne predajem se, nekako znam da će sve na kraju biti u redu. Ako plan B ne uspe imamo čitavu abecedu na raspologanju! Ako treba, izmisliću i nova slova! Iako se bojim promena, čudno sam nestrpljiva i uzbuđena, verovatno jer želim da što pre završimo sa tim. Ovog vikenda me čeka "lov " na prazne kutije, prolećna revizija stvari, bacanje, doniranje, pakovanje, mnogo suza, ali i puno nade u srcu.

Sada treba naći novi stan.Gledamo ih, obilazimo, vagamo, planiramo i sve je tako iscrpljujuće. Onaj u koji sam želela da se preselimo, izgleda da nije dovoljno praktičan za našu porodicu. Ima mnogo posla u njemu, renovacija, popravki, krečenje, a nema se vremena, čak i ne znamo koliko su vlasnici spremni da u njega ulože. Sećam se dana kada sam ga prvi put videla, bila je to ljubav na prvi pogled, šetala sam kroz hodnik stana i zamišljala nas u njemu. Nekako je topao i interesantan. Sigurno je na mene uticala činjenica da su u njemu živeli naši prijateljima sa kojima smo u tom stanu proveli prelepe trenutke. Ne mogu reći da nisam emotivna i veoma subjektivna kada je ovakva odluka u pitanju.
Ono što ja želim je da kada uđem u prostoriju osetim neku energiju, nešto da me prigrli i pozove da se tu uselimo, a u njemu sam to doživela u prvom trenutku, ali, ali, ali, u stanu je leti veoma vruće, sobe su manje, kuhinja je nepraktična. Danas smo obišli još jedan koji je skoro savršen iz praktičnih razloga (komotne sobe, ugrađeni ormani, velika kuhinja, pogled na vrt, parking, hladovina) ali nisam osetila onaj "zov", "ono nešto" što bi me oduševilo i ugrejalo oko srca. Verovatno je tačno ono što kažu da kuću čine oni koji u njoj žive. Naše knjige, sitnice, nameštaj, lepi detalji, moje lampe, pokrivači i tepisi bi ga učinili veoma lepim i "našim". Međutim, meni je potrebno nešto maaaaaaalo više od toga. Meni je potreban znak. Sećate se one scene, vi koji ste gledali film "Pod suncem Toskane", u kojoj glavna junakinja zastaje pred vilom usred Italije, uplašena i vođena nekim unutrašnjim glasom koji joj je govorio da mora da kupi tu kuću? Posle neuspele pogodbe oko prodaje, dok je još uvek bila u vili, glavnoj junakinji se pokaki golub po glavi. Starica to shvata kao "Božiji znak"i konačno pristaje da proda vilu lepoj i izgubljenoj Amerikanki.
To je to. Čekam znak. Razumete me, zar ne? Ne mora to biti golublji izmet (bilo bi poželjno), već nešto, bilo šta, ne znam ni ja sama, jedino što znam je to da sam sigurna da ću ga prepoznati. Čekaj, a šta ako ne bude nikakvog znaka? (panika) Onda ću morati da upotrebim i zdrav razum. Uh...

Intuicija, kukavičluk, odnosi

Da li znate onaj glas u vama koji vam je puno puta očajno pokušavao da skrene pažnju na to da korak koji će te upravo učiniti može biti pogrešan? Jeste li samo jednom osetili da smeškanje, sladunjavost reči i pohvale neke osobe nisu iskrene, iznova i iznova slušate izraze lažne ljubaznosti, a opet je puštate u svoj život i mučite sebe pitanjem: zašto ništa ne mogu da kažem? Koliko puta ste odmahnuli rukom ili slegnuli ramenima svaki put kada bi čuli to glasno šaputanje, to tiho urlanje vaše duše? Često se pitam, koji je deo mozga zadužen za intuiciju? Gde se ona nalazi: u srcu, bubrezima, duši, a onda eto i pitanja: a, gde se nalazi duša? Kako nešto tako neopipljivo, nematerijalno može da bude toliko "u pravu" kao taj glas? I zašto, za ime Boga, ga skoro nikada ne slušamo?

Shvatila sam da je potreban samo jedan sastojak da bi se stvarno, ali STVARNO poslušao taj glas, a to je hrabrost. Ko je od nas spreman da prihvati istinu koja dolazi od najpouzdanijeg izvora: od nas samih? Naš razum, naša intuicija, ona prava, sirova, neprerađena nije ulepšana, čista je, jer potiče iz našeg srca, a baš zato je tako teška za prihvatanje. Mi smo ljudi u suštini kukavice. Bojimo se svoje istine, plašimo se da priznamo da pravimo greške, a kada to učinimo krivi su nam drugi, a nikada mi sami. Međutim, onaj glas nas uvek upozorava, on uvek zna sve pre nas, taj glas smo mi, niko drugi, to je krik naše duše, alarm u mozgu na koji smo gluvi.

Kada smo ja i moj suprug tražili stan, imali smo samo 2 dana na raspolaganju da to učinimo. Predstojila je hitna selidba na drugi kraj zemlje i neočekivan, uzbudljiv, iznenađujući početak novog života. Pri samom susretu sa novim gazdom stana, nešto je u meni urlalo da ustanem, opsujem ga i izađem na vrata i prihvatim ponudu za stan koji je bio manje lep, relativno star, ali čiji je gazda je bio "normalan"i mnogo uljudniji. Nisam poslušala svoju intuiciju, kao ni moj suprug, koji mi je kasnije rekao da je osetio istu stvar kao i ja. I u trenutku dok smo potpisivali ugovor oko izdavanja stana, sve je u meni vrištalo, histerično, ali ništa nisam preduzela. Ne mogu da objasnim zašto. Pokajali smo se posle 2 minuta. Gazda je neviđeni kreten koji nam je od prvog dana pravio probleme i sa kojim smo u večitim raspravama, svađama, težak je, komplikovan, nepošten i glup! Da sam poslušala moj unutrašnji glas, izbegli bi godine problema i nerviranja. Naravno, vremenom se navikneš, stekneš taktiku da se braniš, da očvrsneš, da izlaziš na kraj sa budalama, ali zaista, nepotrebno kidanje živaca je nešto što bih volela da sam mogla izbeći.

Koliko puta sam u životu osetila nečiju lažnu ljubaznost, neiskreno laskanje i podilaženje, radost oko moje sreće ili uspeha, a da se iza toga krila ljubomora! Osetila sam više puta, a nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da izrazim svoju sumnju, da se suočim sa tim osobama i prekinem "prijateljstva". Znam duboko u sebi i osećam takve vibracije, znam ko je iskren, znam ko me stvarno voli, znam ko me je povredio, pričao iza leđa, a opet sam licemer i kukavica, jer sam i dalje ljubazna i prijateljski nastrojena. Glas u meni kaže da grešim, da sam oličenje kukavice i neiskrene osobe, jer kako da očekujem iskrena prijateljstva kada ni ja nisam iskrena prema samoj sebi, kako kada ja ne slušam moju intuiciju, ne verujem joj kada mi govori koga i čega da se pazim,a opet ne činim ništa, već nastavljam da se smešim? Ako neko pametniji zna kako, volela bih da mi oda tajnu.
Tajna je verovatno u baš u onoj hrabrosti da se suočiš sa situacijom i sa ljudima. Nemam hrabrosti da pogledam osobu u oči i kažem ono što mi duša diktira, da stavim tačku na ljudsku bezobraznost, da dođe kraj ulaženja u nezgodne situacije, problematične i teške, samo zato što izbegavam da slušam intuiciju koja je hrabrija, pametnija, mudrija od "mene". Suština je očigledno u tome da neki ljudi, kao što sam ja, izbegavaju sukobe, a samim tim komplikuju sebi život, jer je onda on prepun suvišnih osoba koje misle da si glup i da ne vidiš šta rade, da crpu tvoju energiju i žive na tvojoj sreći i kreativnosti kao paraziti, pa tako oni sebe smatraju mnogo pametnima, a ti, u svojim očima, sebe smatraš idiotom i debilom, što je naaaaaajgore od svega! Zatim naš život postaje opterećen i prepun nekih nametnutih obaveza, dužnosti prema nekome ko to od tebe pasivno "zahteva", a ludiš jer i pored onog jasnog osećaja da grešiš, da ne moraš da imaš nikakvu obavezu, ti ne možeš ništa učiniti povodom toga, jer si kukavica!
Tajna je u skoro spiritualnoj sposobnosti da se toliko jako i potpuno povežeš sa samim sobom, sa svojim unutrašnjim "ja" i da time stekneš dovoljnu mudrost da razumeš glasove u sebi (nemoguće je naravno, ako patiš od šizofrenije) i time sebi olakšao život kako u odnosima sa drugima, tako i sa samim sobom. Bilo bi divno NE biti gluv na svoju intuiciju i na taj način izbeći još veće komplikacije kako u odnosima sa drugima, a tako i samim sobom, što je i najvažnije. Koliko mrzim sebe kada "se ne slušam"! Kako ne podnosim sebe kada činim suprotno do onoga što znam da je ispravno, zašto, zašto, zašto? Čemu toliki kukavičluk? Ustvari, pitanje je: KAKO? KAKO? KAKO?
Znam odgovor, on je tako jasan, glasan i snažan kao intuicija, moja i tvoja: slušanjem i delanjem, odmah i sada. Samo još da pronađem hrabrost i tu sam, stigla sam....a, vi? Kako vama to ide od ruke?