Monday, 19 October 2015

Ponedeljak jedne domaćice19\10\2015

Oblačan je i tmuran dan. Meni ne smeta. Volim kišu, volim kada me vreme opominje: "uspori malo". Vikend je prošao u jurnavi, uglavnom po kući. Stičem utisak da po ceo dan ništa drugo ne radim osim kuvanja, spremanja i hranjenja. Mašina je radila kao luda, Elpida je pomogla u prostiranju veša, moram reći da je prilično vešta. Učile smo pravopis, vežbale matematiku, igrale se i pričale. Eleni je čistila svoju sobu, onda joj je došao drug iz odeljenja, i kao po običaju pored učenja i interneta, bavila se svojom knjigom o piratima (rešila je da bude pisac, da vidimo koliko će to da traje). Ja sam radila uobičajene poslove: ribala kupatilo nakon čega je cela kuća smrdela na sredstvo za čišćenje (moja greška), kuvala divnu kremastu čorbu od pirinča i piletine, pravila kašice za bebu, jedan deo zamrzla, hranila, presvlačila, usput čistila, prala sudove, peglala. Tako ti prođe dan. Ja i Elpida smo mesile brzi čokoladni kolač za koji sam odokativno smutila glazuru, nekoliko parčeta sam dala komšiki, a većinu dela smo već smazali. To je jedan od onih kolača koji se brzo pravi i brzo jede.





Tata se vratio sa  dvodnevnog dežurstva, spasao  jedno 2-3 života, znači "sitnice", spavao, odmarao, jeo hot-dog sa decom. Stalno nešto moraju da jedu, sudovi su konstantno u sudoperi, a pitam se samo kako se ovaj naš frižider još uvek nije pokvario od silnog i stalnog otvaranja i zatvaranja: čas jogurtići, čas tost, čas krema karamel, uvek nešto. Propast!  Nikolaos je jeo batat (slatki krompir) sa junetinom, takođe sam mu malo batata pomešala sa kruškicom. Jesam li vam rekla da su mu krenula ova donja zubića! Jeeeeeee!

 Isprva nije bio oduševljen, onda sam ponovo pokušala idućeg dana i pojeo je (skoro) sve u slast. Probao je cottage cheese (sveži mladi sir) koji je jeo sa malo hleba. Naručila sam i jednu ogromnu tikvu od poznanika, tako da ćemo svi porodično, uključujući i bebu, uživati u toj poslastici. Ukus tikve me podseća na mog tatu. On voli da je ispeče, a onda preko drmne šlag i tako je jede.



Vreme: Tmurno, oblačno, ali prilično toplo. Predlaže dremanje, gledanje filmova i odmaranje. Znači, nema ništa od toga.


Šta me danas usrećuje: Činjenica da su deca u školi i da napokon mogu nekoliko sati da predahnem i to da imam ručak koji ću danas samo podgrejati. Usrećuje me kada legnemo na trosed, kada ga naslonim na sebe, okružim ga igračkama, i tako uživamo dok neko njesra gledamo na TV-u. Usrećuje me kafa, pisanje bloga, planiranje obroka, moja svakodnevica.



Danas gledam: Nadam se da ćemo naći vremena da odgledamo epizodu-dve Downton Abbey. U međuvremenu, uživam u vlogovima i youtube kanalu Laure Calder. Ovo mi je posebno lepo...podseća me na kuhinju moje drugarice Masajo koja je danas vlasnica jako uspešnog restorana "Momoka" u Parizu. Ona je u ovako maloj kuhinji kreirala svoja jela za restoran, a mi smo bili njeni srećni zamorčići. Good times, good times...




Današnji jelovnik: Kremasta čorba od pirinča i piletine. Originalni recept traži divlji pirinač koji se našoj deci ne sviđa, a pored toga, jako je skup(lji).

Poslovi za danas: Prašina i usisavanje dok se deca ne vrate iz škole, ručak, domaći, svakodnevne obaveze.

Novi recepti koje bih volela da probam: Za ovu nedelju sam već isplanirala obroke, ali čim  se dočepam tikve želim da probam ovo i ovo. Kada budem imala dosta vremena probaću ovo. Dosta o hrani!

Kada pogledam oko sebe: Evo, prepisujem moje razmišljanje koje sam postovala ovog vikenda na facebook stranici bloga:    
naš mali haos...trudim se da mi ne stoji na putu ka uživanju u običnosti našeg života...da li je moguće postići apsolutni red i organizovanost dok jedno dete radi domaći na trpezarijskom stolu,dok me stalno nešto zapitkuje i nabija list papira u lice dok sečem luk za današnje jelo? da li je moguće ne saplitati se o njihove torbe za trening, knjige za klavir, bojice i olovke, tijare i cipelice za ples? svaki ugao našeg doma je ispunjen njihovim željama, potrebama, talentima i igrama. da li ću se ikada osloboditi mrvica od keksića, korica od oljuštenih jabuka i krušaka, šerpica i činijica sa kašicama, supicama, sutlijašima i ostacima od obilnog ručka? i dok pokušavam da se ne obazirem na tragove današnjeg dana, dok ih obilazim, pokrivam i proveravam da li dišu dok spavaju (nadam se da to rade i druge mame, zaista) nemoguće mi je zamisliti sebe da radim nešto drugo u ovom trenutku. ovaj naš haos je blagoslov, ostvarenje sna..svaka mrvica, svaka štrokica, svaki trag koji ostave za sobom dok rastu brzinom svetlosti pred mojim očima...sve je to za mene dar...

Čemu se radujem: Radujem se slobodnim danima koje će ove nedelje imati moj muž, radujem se školskim fotografijama (danas dolazi fotograf, pa smo se jutros malo doterale za slikanje), radujem se predstojećim praznicima.

Šta sam naučila u poslednje vreme: Shvatila sam da se mnogo žalim. Moram da prestanem sa tim. Volela bih da to doživim kao izazov i pokušam da se ne žalim makar ove nedelje. Izazivam sebe! Pokušaću.

Inspirativna fotka dana: Reči su suvišne...



Lepu i uspešnu radnu nedelju vam želite. Ne zaboravite da uspeh ne leži samo u novcu i materijalnim dostignućima, uspeh je uživati u malim stvarima.

Wednesday, 14 October 2015

Obrnuto planiranje obroka

Napokon mogu da se vratim svojoj rutini. Hm, barem se nadam...Posle selidbe, jurnjave oko krštenja koja mi je "uništila" leđa (od napora imam bolove, ali valjda će proći) i gostiju, osećam veliku potrebu da se vratim svojoj svakodnevici, organizaciji, brizi o mojim najbližima. Osim toga, načisto smo bankrotirali. Dobro, ne baš, ali skoro. Naime, već duže vreme nisam detaljno planirala obroke i kupovinu. Kada sam to radila uspevali smo da uštedimo dosta novca. U poslednje vreme, zbog selidbe i krštenja kupovali smo nekako impulsivno ili po potrebi. Imendan, krštenje, gosti koji su dolazili i odlazili, zbog svega tako imala sam malo kontrole nad onim što se kupuje. Buuuuuu za mene!  Često se dešavalo da kupim nešto čega već ima u frižideru ili zamrzivaču. Baš zbog finansijske situacije smo rešili da za krštenje kuvam ja kako bi uštedeli novac. Obično se gosti vode u restoran, međutim  time bi mi jako ugrozili naš kućni budžet. Sa potrebama troje dece i jednim zaposlenim u porodici moramo voditi računa.
Sinoć kada su deca otišla na spavanje i dok je muž bio na dežurtstvu, malo sam pročačkala zamrzivač i ormane u kuhinji da bih videla čime raspolažem. Namera mi je da od onoga što imam spremam obroke kako bih izbegla kupovinu i posete supermarketu.
Kada kažem zamrzivač, mislim na kombinovani frižider sa zamrzivačem koji ima svega tri fijoke. Iskreno, meni je to sasvim dovoljno i uporno insistiram na tome da nam više od toga ne treba. Želim da izbegnem pretrpavanje po svaku cenu. Čak i sa samo tri fijoke zaboravljam čega ima u njima, a zamislite šta bi bilo sa jednim ogromantnim zamrzivačem.
Pa, da krenemo. Ovoga puta, da bi se istrošilo ono što već imamo, koristim obrnuto planiranje obroka, umesto uobičajenog načina planiranja.




Evo čega ima u mom "zamrzivaču", frižideru i ormarićima u kuhinnji:

U zamrzivaču:

1. pileća džigerica

2. ćufte koje sam zamrzla pre prženja (ima ih vrlo malo, tek toliko za decu)

3. dve deblja parčeta slanine

4. 4 kobasice

5. pileće grudi

6. boranija

7. 3 pakovanja kora za pitu

8. 4 trouglića sa feta sirom (pitice)

9. pola pakovanja peciva sa sirom

10. jedna kesica pečenih paprika

11. hleb

12. tri porcije junetine za bebu

U frižideru:

1. Čedar kačkavalj, mešavina sira za picu, feta sir, kritski kačkavalj (male količine)

2. par jaja (za palačinke)

3. celer, šargarepa, malo kupusa, peršun, malo praziluka (to uglavnom koristim za bebu)

4. 5 paradajza

5. masline

6. kruške

7. 6 hot-dog viršli

8. Razni sosevi, kečap, majonez, senf...

9. puter, slatka pavlaka, kisela pavlaka, jogurtići za bebu, margarin, džem

10. kesten za pečenje ili kuvanje

Ormani u kuhinji:


1. 3 x 160 grama tunjevine u ulju

2. pirinač

3. jedno pakovanje makarona i pola pakovanja špageti makarona

4. 1 pakovanje hleba za tost

5. 8 kifla za sendviče i hot-dog

6. kukuruz za kokice

7. pralina za mazanje ili Merenda

8. petit-beurre keks

9. jedan tetrapak sosa od paradajza

10. dve kutije žitarica

11. pasulj

12. 1 kg jufki

13. 1 kg tri-colore jufki

I tako sam pokušala da sastavim plan obroka na osnovu svega onoga što imam na raspolaganju.


Doručak: tost sa puterom\margarinom + džem    Večera:  poput doručka ili ostaci od ručka
                          Merenda, hleb  + banana
                          žitarica + mleko
                          tost sa šunkom i kačkavaljem
                          pecivo sa sirom
Vikend:    prženice od hleba koji imam u zamrzivaču   Snack i dezerti: palačinke,                                                                                                            kokice, pavlaka + med, keks, voće,                                                                                                            sirevi      
Ručak:

Sreda (danas):  posna boranija + pečene paprike + masline
                        dezert: krofnice sa medom i cimetom

Četvrtak:   pileća džigerica za nas, ćufte i pitice sa sirom za decu + voće
             

Petak:  ratatouille sa makaronama



Subota:   hot-dog i čokoladno mleko (muž je na dežurstvu)

Nedelja:  piletina sa pirinčem (ukoliko ne odemo kod svekrve na ručak)

Ponedeljak:  nešto od tunjevine (pljeskavice ili sos za makarone) ili piletina sa pirinčem ukoliko u nedelju ručamo kod svekrve

Utorak:  kobasice , krompir pire (iskoristiti slatku pavlaku i puter) + salata

Sreda:   posni pasulj + salata

Četvrtak:   čorba sa krompirom i slaninom + salata

Petak:  podgrejani pasulj + salata

U međuvremenu: napraviti neku pitu koja će se jesti što za doručak ili školsku užinu.


Toliko od mene za danas! Prijatno!




Monday, 5 October 2015

Savršeni dan i isto toliko savršeni kolač od jabuka

Vikend je bio divan. Slatki, zlatni jutarnji vazduh koji nas je izmamio napolje.Neobično topli i sunčani 

dani, vedro nebo, vedri ljudi. Tako su retki ti momenti apsolutne savršenosti, a kako su tek dragoceni 

dani 

provedeni u savršenoj slatkoći i lakoći. Toliko mi je bilo lepo da sam u jednom dahu rečima zabeležila dan 

i prenela ga vama, na mojoj facebook stranici:




provela sam savršeni dan, devojčice kod babe i dede, a nas troje sami...tišina...zlatno sunce, miris trulog 
grožđa i lišća,pijačni dan, cvekla, drečavo pomorandžasta šargarepa, sočne kruške i mirišljave jabuke (za 
bebine kremice i kolač)...ručak kod svekrve...deca vesela kod bake...veliko dvorište...mace...kuca...njima je 
tamo lepo...baka i deka...razmažena deca...divna, pržena sveža riba...tek doneta sa pijace...zahvalna na 
ručku...pravimo svi zajedno spisak gostiju za krštenje...kuvamo planove šta ćemo da kuvamo za 

goste...mmm....velike tepsije pasticio...moja svekrva je majstor...vraćamo se u naš stan...nas troje...beba 
tiho spava...ja odmaram...popodne je...ljušteći jabuke...meditiram... mešam jaja, kiselu pavlaku, recept sa 
bloga Posie Gets Cozy (najlepši blog na svetu) tu je puter, cimet, šećer, pravim prhko testo, prelivam ga 
smesom sa jajima i jabukama, preko se ređam topping od putera, šećera i cimeta ...kolač se peče...tako ja 
odmaram, tako zaokružim sebi dan... da li da vam pričam o mirisu? ne moram...cimetno-puterasto-
jabučasti miris... htela sam da bude gotov baš na vreme za čaj...pogledah na sat...kad ono...19h...kasno je 
za čaj, nema veze...malopre smo ga toplog jeli posle večere... nazvao ga je "božanstvenim", topi se, 
prevazilazi sva moja očekivanja...a večera? oh, kakva je to večera bila! on je pravio stejk sa Béarnaise 
sosom za nas dvoje...odavno mi nije kuvao...najlepše, najmekše meso na svetu...uspeo je posle prvog 
pokušaja da pogodi "medium"...osrednje pečeno...ružičasto u sredini...ooooh, ne mrštite se...divno je, 
predivno, mekano kao oblak...savršen dan...malo je takvih i ovaj moram da sačuvam od zaborava...za
neke druge ne tako savršene dane...njih je mnogo više...





A, sada recept. Božansko božanstveni kolač od jabuka, koji ustvari nije kolač već nešto nalik 

američkoj piti. 






Ovo je jedna lepša, mekša, topljiva verzija te pite.





Ovaj kolač ću praviti dok sam živa, jer je verovatno nešto najlepše što sam u poslednje vreme probala. 






U receptu za ovaj kolač ne stoji kako se pravi prhko testo, pa sam stoga pozvala u pomoć moju ljubljenu 

Najdželu i  otvorila

kulinarsku Bibliju, njenu knjigu "How to Eat". Žena je genijalna.




Kolač od jabuka sa kiselom pavlakom i prhkim testom



Za prhko testo:

120 grama brašna

60 g ohlađenog putera sečenog na kockice

1 žumance

1 kašičica kisele pavlake (može i  kašičica kiselog mleka ili jogurta, soka od pomorandže ili limuna,mora 

da bude nešto što ima kiselinu u sebi)


Izmeriti brašno, dodati mu puter i staviti u zamrzivač na 10 minuta. U međuvremenu izmutiti žumanac sa 


prstohvatom soli, dodati u to kiselo mleko (ili pavlaku, jogurt, sok od pomorandže ili limuna) i staviti u 

frižider. Imajte pri ruci i vrlo malo vode iz frižidera.


Mikserom, blenderom ili rukama izmešajte brašno i puter dok smesa ne bude ličila na prezle. Ako 

to činite rukama, trljajte prstima puter u brašno. Dodajte u smesu mućeni žumanac. Ponovo izmešajte.

 Ukoliko je smesa isuviše suva, dodajte kašičicu do dve ledene vode. Potrebno je mesiti tek toliko da se 

smesa sjedini. Nemojte previše mesiti, jer će testo tako posle pečenja izgubiti prhkost. Napraviti loptu od 

testa, pritisnuti testo u disk. Uviti testo u providni celofan i staviti u frižider najmanje 20 minuta.

Dobije se testo kojim se može obložiti dublja posuda za pečenje prečnika 20 cm (za američku pitu) ili pleh

 sa flan i tart prečnika 23 cm. Možete koristiti i običan pleh.

 Topping:

3 kašike omekšalog putera

1\4 šolje (50 g) + 2 kašike šećera

1 kašičica cimeta

2 kašike brašna  

Sve dobro promešati i staviti u frižider.

Za fil:

1 puna šolja + 1\3  šolje kisele pavlake

2\3 šolje šećera

prstohvat soli

vanila

2 velika jaja

3 kašike brašna

4 do 5 velike Granny Smith jabuke oljuštene i isečene na tanke kriške




Postupak:

Zagrejte rernu na 180 stepeni C.

Ohlađeno testo razvući oklagijom i njime obložiti dno i zidove pleha. Možete pleh podmazati i posuti 

brašnom.

Pomešajte sastojke za fil, dodajte u njega jabuke i kašikom nanesite smesu u kalup od testa. Pospite sve to

 toppingom i pecite u rerni oko sat, sat i po vremena.

Obložite pre pečenja dno rerne aluminijskom foljom. Dešava se da se topping tokom pečenja pomalo 

iscuri van pleha. Takođe, tokom poslednjih 15 minuta pečenja (može


 i ranije) pokrijte pitu aluminijumskom folijom kako bi sprečili da pita odozgo pocrni.


Uživajte u najlepšem kolaču od jabuka na svetu.

Friday, 2 October 2015

Telefon je kriv što pišem ovaj dosadni post

Juče post na blogu, danas ponovo post? Šta se dešava? Kreativni bootcamp se dešava. Moja prvobitna ideja je bila da napokon krenem da radim na mojoj knjizi, međutim inspiracije nemam. Previše sam opterećena svakodnevicom i poslovima koje imam da obavim. Ipak, rešila sam  da napišem ponovo post na blogu (možda ću postovati svakoga dana ovog meseca koliko inače traje bootcamp).  Jutros sam takođe pisala svoj jutarnji dnevnik dok su svi spavali. Kafa je bila tu, mleko za bebu spremno. Imala sam svega nekih 15-ak minuta za pisanje na kuhinjskom pultu.



Zazvonio je telefon i misli su krenule da se pišu same od sebe. Možda zvučim nepovezano ili kao da nešto lupetam, ali svrha ove vežbe je da se prvo krene sa svesnim pisanjem, dok ne krenu iz mene da izlaze nebuloze, misli, osećanja iz podsvesti. Naravno, moje podsvesne misli neću deliti sa vama na blogu. Tu su i par fotografija  koje sam izškljocala ovih dana. Ovaj uvod je napisan nakon donjeg teksta. Za sve je kriv telefon koji je zazvonio u ključnom trenutku.

uslikao moj muž


klopa za moj Imendan


 neki od mojih kuvara



Opet zvoni jebeni telefon, a taman sam sela da pišem. Beba spava. Panajotis sređuje svoje knjige. Mrzim njegov zvuk (ne Panajotisov,već zvuk telefona , mada telefon barem noću ne hrče) onu dosadnu monotonu muziku koja uporno svira kada neko tako uporno i dosadno navaljuje da se javim. Ne razumem,ako puste telefon da zvoni hiljadušesdesetipet puta, misle da ću se javiti, naročito ako nisam kod kuće? Hoću li se magično teleportovati iz supermarketa ili sa ulice samo zato što telefon zvoni?Možda ne želim da se javim. Hm? Je li  vam je ikada to palo na pamet? Idioti. Nerviraju me ljudi koji navaljaju telefonom. Poznajem te ljude i nerviraju me i bez telefona. Nemaju život, nemaju čime drugim da se zabave. Vidite kako telefon utiče na mene? Postajem negativna, nezgodna i ljuta. Ah, a toliko toga se može uraditi umesto da pričaš telefonom!  Čovek može na hiljadu načina utrošiti svoje vreme. Evo, navešću samo nekoliko:


1.       Može da čita knjigu ili časopis.
2.       Može da odgleda film.
3.       Može da ode u šetnju.
4.       Može da piše dnevnik.
5.       Može da napravi kolač ili skuva supu. (jesen je)
6.       Može da obriše prašinu.
7.       Može da oriba kupatilo.
8.       Može da sluša muziku.
9.       Može da napiše pesmu.
10.     
Može nešto da nacrta.

Danas pravim pileću supu za bebu. Stavila sam karabatak, celer, šargarepu, krompir, praziluk,  lovorov list, peršun i kuvam sve to u express loncu. Za nas ću spremiti posni grašak, petak je. Eto, kada  mi ništa drugo ne padne na pamet da pišem, jer nemam inspiracije, pišem o hrani. Hrana, hrana, hrana. Bookmarkovala sam jedno stotinu recepata sa blogova koje želim da probam. I opet, na kraju, kuvam sve jedno isto. Otkad smo se preselili izgubila sam malo modžo (merak) za kuvanciju. Novi šporet je totalno lud. Kod njega nema sredine. Veoma je strastven, pa se jela brzo skuvaju. Neka greška vezana za elektriku. Eto, i za to mi sada treba majstor.Volim jesen, volim kako dani postaju kraći i hladniji. Volim da kuvam topla i ukusna jela, ona koja se dugo krčkaju, volim kada kućom lebdi miris nekog kolača koji uglavnom ja sama pojedem. Drčna sam. I to mnogo. Mogla bih ceo kolač da pojedem sama. Uglavnom se to i desi.

Sledeće subote je bebino krštenje. Ponovo jurnjava. Razmišljam da sama napravim cupcakes ili nešto drugo za posluženje posle krštenja ispred crkve. Tako to ovde rade. Stavi se sto ispred crkve i po izlasku svako dobije po neki slatkiš. Uglavnom se to naruči iz poslastičare, ali ja sam eto umislila da sam baker (kako se to prevodi kod nas, pekarka?poslastičarka?). Nemam pojma, verovatno ću se samo preopteretiti. Moj suludi san-probaće ljudi moje kolače i cupcakes, pa će krenuti od mene da ih naručuju. Pusti snovi! A, što da ne! Ko kaže da to nije moguće? Iskreno da vam kažem, isprobavala sam ovih dana kolače u po lokalnim pekarama..hm, ne mogu reći da sam oduševljena. Nisu mi kao moji. Doduše, njihovi su lepi na oko, ali na ukus-čist šećer i margarin. Nemaju pojma. Ponekad sam stvarno kao malo dete.

Ček da proverim supu.

Svi u kući slinave. Noćas smo spavali sa uključenom grejalicom. Još uvek nisu krenuli sa parnim grejanjem. Ovo je stvarno dosadno. Koga zanima čime se i kako grejemo?! Nikoga.Ne znam, trenutno osećam neku čudnu ustreptalost i radost. Kreativni sokovi su potekli. Umirem od želje da krenem da slikam. Slikam gore od malog deteta, ali onaj moj san da napunim zidove našim crtežima i škrabotinama se mora ostvariti. Tu sam na ćaleta. Volimo šarenilo po zidovima. Rasistički komentar moje keve: „Baš je ciganski“. Ups! Neka je.

Kičerajka, veselo, šareno! I Panajotisa nerviram. On hoće samo da veša svece i ikone po zidovima. On da može, živeo bi u nekom manastiru ili crkvi.

„Ako ženo umreš pre mene, ja ću da se zamonašim“, eto to je moj muž.


Volim ga, on je moj najbolji prijatelj. Najbolja i najnežnija duša koju znam. Voli da psuje dok vozi, ali za drugog će i gaće da skine. Ne valja mu to, ali Bog ga mnogo voli. 
Znam, dosadna sam. Idem sada da raduckam. Hvala vam što ste pročitali moj dosadni post.Ljubim vas! 

Thursday, 1 October 2015

Selidba, bootcamp, tuga

Danas je počeo Creativity Bootcamp (intezivni online kamp za kreativnost koji je osmislila divna Jane sa bloga That Curious Love Of Green) na koji sam se prijavila pre nekoliko dana. Ideja je da svakoga dana provedeš najmanje 2 sata radeći nešto kreativno: pisanje, vođenje bloga, slikanje,fotografiju, bilo šta. Ovo je status sa facebook stranice bloga koji sam objavila pre par dana:
Mi žene, naročito kada postanemo majke umemo da se "izgubimo" u toj ulozi. Naš dan se vrti oko dece, kuće i posla. Istina je da se i ja u poslednjih nekoliko meseci osećam kao da sam "izgubila sebe", što je sasvim normalno, beba ima tek 6 i po meseci, preselili smo se u novi grad, promenili život iz korena:navikavamo se na novi grad, novi dom, jedno dete je pošlo u prvo razred, a najstarija je ostavila društvo i staru školu zbog čega još uvek tuguje. Život je takav, neću da se žalim. Međutim, ja, kao majka, moram da budem jaka za sve, moram biti podrška mužu koji je promenio posao, uteha deci koja prolaze kroz težak period, moram praviti ravnotežu u što se tiče odnosa u familiji, moram stvoriti toplu atmosferu u domu kako bi svima ova promena lakše pala. Žene su takve i to jeste naš posao. Doduše, u celom tom pokušaju da drugima olakšamo život zaboravljamo na sebe. I onda osvane dan kada se pogledaš u ogledalo i zapitaš "ko sam ja?". Osećam potrebu da nešto preduzmem pre nego što moj odgovor na to pitanje bude "ne znam". Potreba za kreatvnošću je ponovo tu, golica me, zove, mami. Ne mogu joj odoleti. I neću. Da bih to učinila, moraću da zanemarim neke druge stvari kako bi se više posvetila sebi. Prijavila sam se na online intezivni kurs kreativnosti (trening, bootcamp na engleskom) koji mi je više nego potreban. On iziskuje neke promene u mojoj sredini i našoj svakodnevici:
1. potreban mi je moj prostor (sto, kompjuter)
2. čist dom (lom izaziva nervozu i gubitak koncentracije)
3. moram ustajati rano (već ustajem u 6)
4. prečice u kuvanju i spremanju, manje FB, prepodne bez TV-a.
5. uključiti porodicu, možemo zajedno da svakoga dana nešto napišemo ili nacrtamo.
6. pronaći NAJMANJE pola sata vremena za kreiranje, idealno više od sat vremena do dva, uh. (to će biti teško)
7. odlučnost, istrajnost i planiranje.

8. i umalo da zaboravim-obavezno je vođenje dnevnika koji može biti u bilo kakvoj formi.


I sada, kada sam pozavršavala neke poslove u kući, uspavala bebu i sela za računarem, prvo na šta sam pomislila je blog koji sam užasno zapostavila. Moj blog koji je bio moj ventil, moj način izražavanja, moj omiljeni način komunikacije, prenosa emocija i misli. Razmišljam o tome čemu da vam pišem. O selidbi? Da li vas zaista to zanima? U poslednjih mesec dana bilo je jako teško. Provela sam dve nedelje sama sa decom, dok je moj muž rešavao hrpu zavrzlama vezanih sa njegov posao na Peloponezu. Puno suza, problema, pomešanih emocija i umor koji nikada pre nisam iskusila u ovoj meri. Fizička i emotivna iscrpljenost. Oh, a tek prvi dani škole! Oni su bili najteži. Sada su se obe navikle, koliko toliko smo ušli u neku polu-rutinu. Srećom, ima pune ruka posla: veš, kuvanje, kupovina, čišćenje, bebac. Obaveze me spašavaju od preteranog razmišljanja.
Naš novi dom sve više i više liči na pravi dom. Još uvek se ne mogu navići, još uvek se pitam jesmo li učinili pravu stvar. Istina je da nismo imali drugog izbora, život na Peloponezu, uz dve kirije (jedna za stan, jedna za ordinaciju), sa troje dece bez pomoći je postao težak i nekako...besmislen. Iako je nama tamo bilo lepo, nikako nismo mogli da otresemo onaj osećaj da smo ...sami. Slaviti rođendane, Imendane, praznike bez familije i bliskih ljudi ume da te ubije u pojam. Da, imali smo prijatelje i to divne, ali svi oni su imali svoj najuži krug ljudi na koje su mogli da se oslone. Mi nismo.
Ružna iskustva, grozan mentalitet ljudi na jugu, malo mesto bez mnogo mogućnosti za nas i decu, sve su to bili razlozi naše odluke da odemo. Te večeri sam,  kada smo napokon posle utoviravanja stvari u kamion krenuli put Kozanija, bila neizmerno srećna što odlazim, uzbuđena, pozitivno nervozna. Volim nove početke, volim avanture te vrste, ali...nisam očekivala, oh, nisam očekivala da ću plakati za pomorandžinim cvetom, za morem, za našom ulicom...nisam očekivala da ću svake večeri sanjati gradić iz koga smo tako silno želeli da pobegnemo...nisam očekivala suze, ovakve intezivne emocija, nisam očekivala da će moja deca biti jača od mene, da će sve ovo prihvatiti mnogo lakše od nas. Ostaviti sve iza sebe i krenuti ispočetka. Teško je.

Evo jednog "isečka" iz mog dnevnika, želim da to podelim sa vama:

Nedostaje mi moj pređašnji život. Sve je sada nepoznato: lica, ulice. Hladno mi je, strano, čudno. Kozani je divan, pun života grad, ali još uvek ga nisam prigrlila i doživela kao "dom". Naš dom je bio...tamo. Tamo mi je svako lice bilo poznato: ljudi na ulici, ljudi u prodavnici, deca u školi, svaka ulica, kuća i dvorište. Daću sebi vremena...još uvek je deo mene tamo. Hvala Bogu na uspomenama i sećanjima, uvek se mogu njima vratiti kada mi bude teško.
Nije sve crno. Ustvari ništa nije crno, samo je neobično, emotivno, naporno, ali lepo. Puna sam nade i želje da ovde ponovo izgradimo život, da stvorimo nezaboravne i divne uspomene. Trenutno se osećam kao onda kada neko umre, nestane (posebno se izvinjavam osobama koje su izgubile sebi blisku osobu, ali zaista ne znam kako drugačije da opišem ono što osećam iako je poređenje verovatno neprimereno), umro je naš pređašnji život, sve je sada iza nas. Mora da prođe ovaj period žaljenja i tuge koga će vrlo uskoro zameniti nova i lepa dešavanja.
Za sada, rešila sam da se bacim na kreativnost, poslove u kući i razne druge obaveze kako bih malo skrenula misli. Polako ponovo gradim moj svet, svet lepote, kreativnosti, uređujemo naš prostor, ulepšavamo ga. Uskoro će duša i srce ponovo da se vrate kući. Ovde im je mesto.

Wednesday, 1 July 2015

O materinstvu i usamljenosti


Usamljenost. Mislim da je to osećanje zbog koga najčešće umem da zaplačem. Ako ste jedna od onih žena koje provode po ceo bogoveti dan kod kuće sa decom dok je muž na poslu, znaćete o čemu pričam. Ako su vam mama, sestra, brat ili drugarice u istom gradu, ja vas smatram velikim srećnicama-sigurno imate priliku da sa nekom odraslom i zrelom osobom popijete kafu i popričate.
Znate, dešava mi se da uhvatim sebe kako ne prestajem da pričam sa nekom nepoznatom osobom u supermarketu, samo zato što mi užasno nedostaje razgovor koji ne uključuje u sebi Mašu  i Zaleđeno Kraljevstvo. Čoveče, kako mi to nedostaje. Najgore od svega je to što kada me pozovu mama i svekrva one uglavnom pričaju o sebi i o onome što se dešava kod njih ne dajući mi da dođem do reči: "Jao, nemam sa kim da pričam", požali mi se majka, a svekrva kao po običaju melje kao vodenica, priča o ćerkinoj bebi, komšiki, o vremenu, svemu i svačemu. Ja ih saslušam, pozdravim ih, spustim slušalicu i briznem u plač. Praznina pre, praznina posle. Ja teško sklapam prijateljstva i nisam tip žene koja rado "gubi vreme" ispijajući kafu  sa prijateljicama. Sa tim sam prestala otkad sam shvatila da me one doživljavaju kao bebi-siterku, kao nekoga kod koga mogu parkirati decu zbog toga što "nisam zaposlena" ili kao ličnog psihoterapeuta. Ništa ne produbljuje usamljenost kao tuđi sebičluk i bezobzirnost. I činjenica da živite u gradu u kome niste odrasli.
Negde sam čula da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Ako ste majka koja provodi sve svoje vreme sa decom, razumećete zbog čega je to tako. Materinstvo me je učinilo boljom, snažnijom i sposobnijom osobom, ove slatke trenutke gledanja kako rastu pred mojim očima ne bih menjala ni za šta na svetu. Velika je odgovornost na meni: moram ih nahraniti, oprati, ispeglati, vaspitati,uliti u njih ljubav prema Bogu, usaditi im prave vrednosti,ali Gospode, ima dana kada mi je biti majka toliko teško da mi dođe da pobegnem iz sopstvene kože. Ima dana kada su Eleni i Elpida toliko nervozne i neposlušne da sve moje vikanje, preklinjane i pretnje ne daju nikakav rezultat.Ima dana kada sam toliko prenatrpana poslovima u kući da mi se čini da ću se ugušiti pod teretom sudova, veša i prašine. Ima dana kada mi se čini da po ceo dan pravim sendviče, perem voćke, menjam pelene,  kuvam i skupljam tanjire. Ima dana kada mi se čini da je moj život čisto gubljenje vremena. Ma, koliko se trudila, ima dana koji su jednostavno totalni promašaj. E, to su dani kada je usamljenost neizdržljiva. Saznanje da se nemam kome požaliti i isplakati u momentu kada mi je to potrebno ume da bude strašno teško, To su trenutci kada mi je potreban zagrljaj, razgovor, neko ko  će mi reći da će sve biti u redu. To su trenutci kada bih volela da mi se neko pojavi sa vrelim kapućinom  i kutijom kolača na vratima. To se trenutci kada poželim da pozovem policiju i kažem: "uhapsite moju decu, molim vas" ili još gore, to su trenutci kada poželim da pozovem ludnicu i zamolim ih da me odvedu na višegodišnji odmor.

 Kada mi se muž vrati sa posla ta osećanja promašaja i usamljenosti odmah iščeznu, on vrlo često ne primeti da sam tog dana bila jako tužna. Mislim da je to  tako zbog olakšanja koje osetim kada je on tu.Telo mi se momentalno opusti i jednostavno, samo na kratko, neke stvari prepustim njemu: " Ne mogu više. Ne mogu. Daj mi samo 5 minuta". On to razume, on to zna. Jedan njegov zagrljaj i lepa reč su mi dovoljni. Doduše, i masaža ume da pomogne. I to da se pojavi sa kapućinom i kolačima na vratima. On to doduše nikada ne čini. Ima on svoje bitke, brige i još veće odgovornosti koje ne želi da prebaci na mene, jer razume težinu onoga što radim svakoga dana. Ja mu ništa ne zameram. Naprotiv, beskrajno sam mu zahvalna.

Nama majkama je potrebno mnogo rada i truda na tome da shvatimo da je ono što radimo jako značajno. Moramo sebe stalno da podsećamo na to da smo mi te zbog kojih je našim muževima  lako da budu očevi našoj deci. Mi smo te koje vodimo računa o njihovom najvećem blagu , o onome što je njima najvažnije i najvrednije u životu. Naša brižnost i ljubav koje nesebično pružamo deci su najveći dar i žrtva. A, svako pružanje i svaka žrtva kao rezultat imaju...usamljenost.
Međutim, ono što je nama majkama najpotrebnije je saznanje da nismo same, potreban nam je onaj osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici majki koje prolaze kroz ista iskušenja i borbe svakoga dana.
Usuđujem se da vam poželim dobrodošlicu u klub usamljenih majki. Dobro došle, ovde nikada nećete biti same.

Tuesday, 16 June 2015

Haos



Kao majka sada već troje dece osećam se kao da sam non-stop u nekom haosu. U haosu stvorenom ulepljenom radnom površinom u kuhinji od silnog sečenja lubenica i dinja, u haosu brda neispeglanih stvari koje se svakoga dana sve više i više gomilaju, u haosu pročitanih novina, crteža i flomastera, u haosu od šljokica i glitera,  u haosu bebine povraćke na mojoj hailjini i ukakanih pelena, u haosu selidbe koja nam sledi.
Pokušavam svim silama da se suzdržim od proždiranja cele kutije keksića sa čokoladom, pokušavam da ne vičem na Elpidu koja neprestano skakuće i priča, pokušavam da se suzdržim od toga da im ugasim muziku koju su pustile do daske,  pokušavam da ne briznem u plač od umora i prenatrpanosti poslom, pokušavam sebe da ubedim, podsetim, utešim...da je ovo haos stvoren porodicom, srećom, ljubavlju...haos stvoren željom da se jede sveža i ukusna hrana, da se nosi mirisno i čisto, haos stvoren spavanjem u udobnim krevetima, da se u njima mazimo, čitamo i grlimo,  haos stvoren kupanjem i brčkanjem u kadi, haos stvoren hodanjem po pesku i trčanjem u parkiću, haos od tragova bebinih kolica u hodniku od silnih izlazaka na giros i sladoled,  haos od sestrinskih  nevinih svađa, haos stvoren posetama Eleninih predpubertetlijskih drugarica i njihovim dugim telefonskim razgovorima, haos stvoren saznanjem da nismo samo "ja" i "ti" bitni, već da smo svi mi bitni u ovom haosu, u haosu stvorenom od brda knjiga, ikona i svećica, u haosu stvorenom od želja, potreba, interesovanja, hobija, u haosu vremena koje provodimo zajedno ili odvojeno, pokušavam sebe da ubedim, podsetim i utešim da je ovo naš divni, životni, ljudski haos, naš haos i ja ću naučiti da ga zavolim. Učim da volim ovaj haos stvoren raščerečenim usisivačem nasred sobe koji ne uspevam da uključim , jer neko želi da se nosa i mazi, učim da volim moje mehaničko pražnjenje i punjenje mašina za veš i sudove, ovu borbu sa najezdom mrava i komaraca,  učim da prihvatam ovaj haos stvoren od smrdljivih patika, dresova i kimonoa, haos od grešaka na klaviru, haos od neuspelih umetničkih poduhvata na zidovima dečije sobe.
"Ovde je ludnica i ja to volim", ponavljam u sebi, ovo mesto, ovo slatko ludilo nas drži zajedno,  lepši je od svih dalekih destinacija ili savršene uređenosti, ovo je avantura zvana svakodnevica, ovo su trenutci, pomalo ružičasti, ponekad sivi i najčešće obični kojih želim da se zauvek sećaju...da nekada kada odrastu osete miris lubenice i sete se naših zajedničkih lepljivih, lenjih leta, da  se sete našeg plesa uz Siu u kuhinji sa bebom u naručju, da se sete mrvica na patosu od slatkog peciva, da se sete naših zajedničkih poraza, pobeda i iskušenja.
Volim ovaj haos, ovaj haos smo mi, sa svim našim vrlinama i manama...
I taman kada pomislim da ću se raspasti od umora, moje male vilice i pčelice krenu da se maze i ljube, da se čuvaju i vole i sve mi je toplo oko srca... tako, dok se igraju, pevuše i čuvkaju ja se na trenutak smirim, pobegnem od haosa i napišem ovaj post.

Thursday, 28 May 2015

Samo zato što znaš da kuvaš, ne znači da si bolja



"Zamisli, ona NE ZNA da kuva!", ove reči  se čula puno puta i svaki put su izgovorene sa čistom osudom uz prstohvat podsmeha. Bez obzira na to koliko ste obrazovani, lepi ili uspešni, ako niste savladali tu "veštinu" niste vredni toga da imate da imate porodicu i da se sebe nazovete majkom i suprugom. Ne, pogrešno sam se izrazila. Idemo ispočetka. Bez obzira na to koliko ste obrazovani, lepi ili uspešni, ako niste savladali tu "veštinu" niste vredni toga  da se sebe nazovete ŽENOM.
Grčka je zemlja u kojoj je hrana (pored kafe) verovatno najbitnija stavka u životu jednog prosečnog Grka. Hrana i kuvanje su big deal,a u kojoj meri je to zaista tako ilustrovaću vam sledećim primerom.
Ja i moj muž smo neko vreme nakon venčanja živeli u kući njegovih roditelja. Njegova majka, moja svekrva je bila zadužena za kuvanje, a ja sam preuzela (nenametnuto, već čisto iz osećaja dužnosti kojim me je naučila moja mama) čišćenje i sređivanje kuće. Moram priznati da sam po svaku cenu želela impresionarati moje "nove roditelje" i muža naravno, pa sam se zbog toga dodatno trudila da sve bude fino, mirisno, čisto i uredno. Po ceo dan bih zujala po kući, terasama i dovorištu, premeštala cveće, nameštala sto i stolice na terasi, zalivala, prala stepenice, htela sam svima da bude ugodno i fino. Ja sam u tome posebno uživala,iako mi je bilo jako zamorno. Svekrva bi se znojila nad šporetom, pripemajući ponekad i više jela istovremeno želeći time da udovolji njenim ukućanima kojih nas je u to vreme bilo osam. Neki od njih su bili i ostali strašno izbirljivi i zahtevni što se tiče hrane koju će jesti. Njeno kuvanje nikada nije ostalo neprimećeno, uvek bi se neko muvao oko nje, uzdisao, grlio je i hvalio za njen trud. Nakon završenog jela, svi bi joj se zahvalili, pohvalili njeno umeće, ne jednom, već više puta. Čiste podove, blistavo kupatilo, sređenu terasu na moj užas i razočerenje niko ne bi spomenuo. Niti primetio. Oh, ne shvatajte sve ovo pogrešno. Ništa od toga nije bilo zlonamerno. Naprotiv, ne znam da li postoji snaja koja je bolje prihvaćena od mene. Međutim, ja tada nisam razumela u kojoj meri je hrana ovde ljudima bitna.

Hrana je zadovoljstvo, hrana je nešto opipljivo, mirisno, utešno, sredstvo kojom se mogu popuniti neke praznine, zalečiti srca, smiriti nervi, hrana greje ili hladi. Jesti je užitak. Nema ničeg uzbudljivog niti utešnog u čistim podovima. Ko primećuje čisto kupatilo kada je na stolu vrući pasticio sa drhtavim bešamel sosom na vrhu?  Kasnije, kada sam počela da kuvam i to dobro, postala sam "vredna" njihove pažnje i komplimenata. Napokon su me primetili. Ne radi se naravno samo o porodici moga muža.Ne znam ni sama koliko sam puta od raznih prijatelja i poznanika čula varijacije na istu rečenicu: "Bili smo tu i tu. Hrana nije bila dobra. Propao nam je dan". Bilo da se radi o putovanju, poseti, veselju, ako hrana nije bila dobra, Fontana di Trevi je obična česma . Iako većina ljudi koje poznajem u Grčkoj nemaju posebno razvijenu želju da probaju nove i zanimljive ukuse, hrana im prestavlja nepresušni izvor uživanja, najveći izraz ljubavi i brige, a onaj ko sve to pruža svojim trudom,  seckanjem, mešanjem i dinstanjem je u očima drugih vredan divljenja i poštovanja. Ovde je to uglavnom- mama. Utešno je znati da nas po povratku sa posla, iz škole ili fakulteta čeka mamino jelo na stolu. Sačuvaj Bože da se desi suprotno! Naravno, niko se ne pita da li je mama toga dana uspela da se istušira, nalakira sebi nokte ili popije na miru kafu? A, šta je sa mamama koje su zaposlene?
Neuspeh u kuvanju je ekvivalent neuspehu u životu, braku, porodičnom i društvenom životu.
I znate šta? To su čiste gluposti. Neviđeni bullshit. I počinje sve više i više da mi smeta taj skoro opšteprihvaćeni stav.

"Ona sama razvlači koru za pitu", često izgovoreno u ekstazi i sa oduševljenjem. To "vrhunsko umeće" se ne može nikako uporediti  ni sa jednim vašim talentom ili veštinom. Džabe vam znanje jezika, diplome i magistrature kada je razvlačenje kore je merilo vaše sposobnosti i spretnosti.
Ako ne znate da kuvate, načisto ste propali, jadna vaša deca, jadan li je vaš muž.
E,sada, sigurno se pitate: "Ma, vidi ko nam kaže! Ti, koja stalno trubiš o vrednosti kuvanja domaće hrane, o užinama, sveže ispečenim kolačima?!". Polako shvatam da možda mojim blogom umem da vršim određenii pritisak na moje čitataljke. Možda nesvesno želim da postavim neki standard koji bi svi trebalo da se drže. To isto važi za kulinarske blogove, emisije na TV-u.  Znate šta? Ja nisam bolja od drugih, jer umem da kuvam. Oh, ali kako samo volim time da se hvalim! Istina je zapravo ta da mi koji volimo da kuvamo, volimo kontrolu. Da, mi smo brižni i volimo da hranimo druge ljude, ali istina je da iza svega toga stoji neodoljiva želja  da kontrolišemo šta jedemo i šta će drugi jesti,  žudimo za komplimentima na račun našeg kuvanja, poistovećujemo se sa jelom koje stavljamo na sto. Kuvanje izražava naše trenutno emotivno stanje, jer nesvesno namećemo drugima ono što se nama trenutno najviše jede, ono za čim najviše imamo potrebu. Kontrola.
Za mene je hrana takođe uživanje, volim da jedem, ali najviše volim da jedem ono što ja spremim. Ako to nije kontrola ( možda i bolest), onda ne znam šta je! Drugo, kuvanje je jedini manuelni rad koji sam ikada savladala. Celog života sam "vežbala" mozak, učila, studirala, razmišljala. Kuvanjem stvaram nešto opipljivo, konkretno za sebe i za druge. I u tome sam dobra. Kuvanje za mene znači: struktura, rutina, ponavaljanje, sigurnost,praćenje uputstva i pravila, uz dozvoljenu slobodu da promenim recept ako želim, da slušam svoju intuiciju. Kuvanje je kao...život. Tu se više radi o meni, a ne o drugima. To je pomalo sebično, ali veoma lično.Reći da je osoba koja kuva bolja od onih koji ne umeju ili ne žele je isto kao kada bi rekli da je osoba koja sama šije svoju odeću bolja od onih koje je kupuju. Suludo, zar ne?

Ljudi koji umeju da kuvaju pre svega vole da jedu. Hrana je uživanje, isprobavanje novih ukusa je isto onako zanimljivo kao što je nekome uzbudljivo skijanje na vodi ili fudbal. Osećaj za hranu nemaju svi, kao što nemaju svi osećaj za muziku, boje, oblike, brojeve. I to je sasvim u redu. Otud kod nekih veća ili manja (ponekad nikakva) želja za kuvanjem. Hrana je za njih gorivo, biološka i fiziološka potreba, a ne uživanje. Takođe, postoje oni koje vole da pojedu ukusno i fino jelo, ali mrze da kuvaju. I to je takođe sasvim u redu. Ne kuvaju svi zdrava jela, većini ljudi koje znam,a  kuvaju, zdravlje je poslednja stvar na koju misle kada spremaju neko jelo.
Brižnost i ljubav prema bližnjima se može izraziti na hiljadu drugih načina. To što neko meri ženinu sposobnost da voli ili brine njenim kulinarskim sposobnostima je za svaku osudu. Uostalom, hranu, finu i toplu, možete naći u skoro svakom restoranu. Da li to znači da ti restorani više vole vašu decu od vas? Znam žene koje kuvaju kao vrhunski šefovi, ali zanemaruju druge, važnije potrebe svoje dece ili su im domovi u totalnom haosu. Postoje one koje ne znaju ili ne žele da kuvaju, ali koje su  veoma posvećene intelektualnom razvoju svoje dece ili koje su same vrhunski profesionalci i zanimljive ličnosti. Njihova deca  nisu ništa manje srećna od moje. Kuvanje čini mene srećnom mnogo više od moje dece i muža. Oni bi bili sasvim zadovoljni kupovnom picom ili hamburgerom.
Dobru suprugu i majku čini mnogo više od kuvanja. Uostalom, hranu možete naći  na ulici, u restoranu, gotovo na svakom koraku, ali ono što na tim mestima ne možete naći je ljubav. Ljubav je u srcu, a ne u tanjiru.
Idem sada da spremam ručak.


LinkWithin

Related Posts with Thumbnails