Šta ti je činiti ako si "pukla"?

Sećate se teksta "Da li si pukla?"? Znam, prošlo je mnogo vremena od tada, ali recimo da ste imali dovoljno vremena da uočite sve simptome i da ste napokon rešili da sebi pomognete. Da, baš tako. Morate sami sebi pomoći. Ukoliko čekate da to neko učini umesto vas, pa recimo da ćete čekati. Zauvek.

(art by Nathalie Jomard)

1. Pre svega morate biti apsolutno i brutalno iskreni prema sebi. Morate sebi postaviti pitanje i razjasniti u vašoj glavi šta za vas znači "pukla sam"?To može biti sve od iscrpljenosti do nervnog sloma. Za ovo drugo, za potpuni kolaps psihe i tela, dobro je potražiti pomoć profesionalca. Da li ste pukli zato što osećate da ste iscrpljeni, možda gubite na težini ili se nekontrolisano gojite, da li mnogo vičete, da li ste toliko umorni da zaboravljate gde šta ostavljate, gde ste krenuli i šta radite? Možda provodite previše vremena uzalud gubeći vreme na društvenim mrežama ili vam jednostavo dan prolazi neproduktivno i jadno? Da li se osećate kao da niste "svoji", možda ste izgubljeni, uplašeni?
Ja sam lično doživela onaj"eureka momentat" kada sam shvatila da idem protiv sebe i svojih želja, shvativši da ne živim u skladu sa sobom. Takođe, nisam mogla da povučem granicu između mojih želja i mogućnosti što je dovelo do toga da puknem. Onda kada su "moram" i "ne želim" u neskladu, e,  onda nastane problem.

2. Kada sam ja shvatila da sam pukla i da je vreme da nešto menjam, zapitala sam se kako želim da se osećam i šta moram učiniti da bih to postigla? Moja želja je bila i ostala da budem staloženija, mirnija, da se ne opterećujem savršenošću i da dam sebi oduška. Želja da budem takva osoba, majka, supruga i Dora, značilo je da to nisam, da sam sasvim suprotno od toga. Za mene je to značilo da moram sebi i drugima postaviti granice. Samo zato što mogu da ih obavim, ne moram danas, ne moram baš sada. Ukoliko poželim da odmorim, ja to jednostavno učinim. Ukoliko poželim da nekim danima budem minimalno produktivna, dopuštam sebi i takav dan. Naravno, s obzirom da sam majka "minimalno produktivna" znači da neću juriti ko muva bez glave, da ne moramo danas u šetnju ili park ukoliko sam umorna, to znači da neću danas kuvati, već ćemo jesti nešto brzinski ili naručiti picu, itd, ali svakako moram biti odgovorna i nekako "održati decu u životu". Zaista, sve što možeš danas, ostavi za sutra. Kada mora.  Postavljanje granice drugima je verovatno najznačajnija stavka. Bez ikakve griže savesti odbijem poziv za druženje ili posetu. Reći "ne" drugima je sada mnogo lakše i to me oslobađa neverovatnog stresa. Nije strašno reći "ne" mužu, deci, majci, svekrvi, prijateljici. Probajte. S druge strane, "pucanje" ume da bude znak da ste se previše izolovali ili da ste usamljeni. Ukoliko osećate potrebu za društvom, smehom, izlaskom ili da sa nekim porazgovarate, učinite prvi korak. Zaista vredi i pomaže. Velika je verovatnoća da osoba sa kojom biste porazgovarali želi upravo to isto, ali kao i vi, "ne želi da smeta".
Mi majke ne možemo same, potrebne smo jedna drugoj.

3. Ukoliko ste osoba koja je receptor tuđeg raspoloženja i ako jednostavno na vas utiču tuđe emocije,  neminovno ćete osećati psihičku isrcpljenost što se odražava negativno čak i na vaš organizam. Kontakt i bilo kakvu interakciju sa takvim osobama svedite na maksimalni minimum. To sam sebi dopustila tek nedavno. Pošto sam osoba koja se uvek plašila da će time nekoga uvrediti ili naljutiti, izbegavanje tih osoba je za mene bilo jako teško. U nekom trenutku sam se setila reči koje sam nekada, negde čula: "Moraš šititi samu sebe". I to se i desilo. Rešila sam da sebe štitim od negativnih uticaja i ljudi u čijem društvu se osećam loše. Zato zapitajte se "da li će taj susret sa tom i tom osobom ikako biti dobar za mene?", ako je odgovor "ne", znate šta vam je činiti. Zaštitite se.

4. Ne tretirajte sebe kao nekoga ko je uvek svima na usluzi. To znači da je došlo vreme da sebe povremeno  stavite na prvo mesto.  Ukoliko se osećate kao "otirač" najverovatnije nisu krivi drugi što se tako osećate. Najverovatnije ste sebi dozvolili da se tako osećate. Zapitajte se: "Šta ja to radim , pa me to čini da se tako osećam?". Stavljate sebe na poslednje mesto. Iz nekog razloga VI  sami verujete, a NE drugi da niste zaslužili da udovoljavate sebi i da je to loše. To je sebično i jedna dobra majka, supruga, kćer, snaja i zaposlena žena nikada ne gleda sebe i svoje potrebe. To je čisto sranje!
Čini mi se da je mnogo lakše dovesti sebe do iscrpljenosti nego sebi udovoljiti. Ne bih to nazvala "udovoljavanjem", već našim osnovnim pravom. Pronađite nešto što volite da radite, što vas smiruje i povezuje sa unutrašnjim "ja". Ukoliko nemate vremena za hobi, dopustite sebi najpre minimum vremena za sebe. Neka to bude kratka pauza za kafu, sledeći put neka bude kratka šetnje, treći put odlazak kod frizera i tako, vremenom, briga o sebi postaje navika.  Vremenom ta neka slatka zadovoljstva koja su samo vaša postaju nešto o čemu nećete ni razmišljati, jednostavno postaju deo vas. Krenite malim koracima, ukoliko vam je stavljanje vas samih na prvo mesto strano i teško.

5. Pojednostavite sve, apsolutno sve u vašem životu: hranu, garderobu, odnose, oslobodite se svega onoga što vam predstavlja teret, svedite na minimum radnje i poslove koji vam unose stres. Znam da zvuči suludo: "Pa, kako to da uradim?", pitate se.  Jednostavno ne opterećujte se stvarima koje nisu toliko važne. Neprijatnosti na poslu, u familiji, na ulici, u kući, one su neminovne, ali uvek možete sebi olakšati na drugim poljima. Ishrana neka vam bude jednostavna, pronađite zdrave, ali brze recepte. Ne komplikujte garderobu, neka bude jednostavna i udobna. Pobacajte ili poklonite sve ono što ne nosite, ne koristite ili vam ničemu ne služi. Oslobodite, rasteretite vaš životni prostor, automatski ćete se osećati i sami lakšima. Isključite telefon, ugasite računar i vidite šta će se desiti. Svedite igračke, ukrase, dečiju garderobu na minimum. Svakoga dana uradite po nešto, malo ovoga , malo onoga.  Odredite dan kada ćete čistiti kuhinju, dan kada ćete čistiti spavaće sobe, dan za kupovinu, dan za pijacu. Ne trudite se da uradite sve za jedan dan. Niste mašina i ne tretirajte sebe kao da jeste.

6. Spavajte! Ako ste jedna od onih osoba koja radi  poslove u ponoć, jer nije stigla preko dana ili sedi uz TV do kasno u noć- prestanite odmah i sada! Ukoliko legnete ranije i dozvolite vašem umu i telu da se odmore, ujutru ćete biti daleko produktivniji, pa posao koji ste želeli da uradite prethodne večeri  uradićete mnogo brže i bolje sledećeg jutra. Garantujem! Nedostatak sna je jedan od glavnih razloga "pucanja", zato spavajte, spavajte i spavajte!

7. Potražite pomoć i podršku. Bilo da se radi o potrebi da se obratite stručnjaku ili da zamolite mamu ili svekrvu za pomoč, učinite to. Ukoliko nemate tu mogućnost, jednostavno odredite sebi koje su vam mogućnosti i koji su vaši priroriteti. Razgovarajte sa vašim partnerom i decom. Pričajte o vašim potrebama i zahtevajte da budu uključeni u svakodnevne poslove. To nije pomoć, to je njihova obaveza.
"Vi mi NE POMAŽETE, vi živite ovde kao i ja, i vaša je OBAVEZA da učestvujete u svemu."

Budite jasni i oštri.

Podrška može biti i neka inspiracija, neko ko vas nadahnjuje ili kome se divite. Potražite savet ili jednostavno učite od te osobe posmatrajući kako funksioniše, koja je njena filozofija života, učite, slušajte, gledajte i vežbajte.

"Pretvarajte se dok ne uspete". 

8. Ono što sam shvatila da pomaže u slučaju "pregorevanja" je početi da radiš ono što si dugo odlagao ili čega se plašiš. Da li su to časovi vožnje, pilates, odlazak kod zubara ili promena boje kose, nije važno.  To unosi neki osećaj snage i ponosa, osećaj pomaka i moći. To je put ka životu koji je u skladu sa onim ko ste i ko želite biti. Znam da zvuči čudno, ali deluje. Ja sam dugo odlagala vožnju iz straha i verujući da neću uspeti,  ali u trenutku kada sam sela za volan, osetila sam da sam povratila neku kontrolu nad mojim životom i da sam nešto postigla, baš zato što sam se suočila sa strahom. Radeći nešto što smo odlagali ili čega smo se plašili obnavljamo sebe novom energijom. Osećaj euforije zbog postignutog cilja, ma koliko on bio mali, kao i zadovoljstvo zbog neke sitne promene koju smo uneli, umeju biti lekoviti i regenerativni.


9. Budite dobri prema sebi. Tretirajte sebe kao kao neki nežni, retki cvet, negujte i volite sebe kao što to činite kada su vaša deca u pitanju. Ne brinite mnogo šta drugi misle i žele od vas, zapitajte se šta vi mislite, kako se osećate i šta u tome trenutku želite? Život je dovoljno težak, naporan i kratak da bi ga živeli tako što ćemo ići protiv sebe i svoje dobrobiti.

Čuvajte se...

Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.