Slobodno me izgrdite. Ja sam jedna loša i neodgovorna blogerka. Verujte mi ipak kada vam kažem da su mi vođenje i pisanje bloga strašno nedostajali. Mali, divni Nikolaos je ušao u naš život 2. marta i eto mog najslađeg opravdanja. Neću vas gnjaviti pričom o porođaju, samo ću reći da se sve desilo jako brzo, lako i neočekivano. Od tog dana, naš život se potpuno promenio. Neprospavane noći, umor od koga ti se čini da ćeš umreti (i taman kada pomisliš da ne možeš više beba magično krene da spava 4-5 sati tokom noći), suze, sumnja, nesigurnost. I onda, desi ti se ljubav, ljubav koja se uvuče u srce postepeno i polako i kreneš da voliš toliko mnogo da ti dođe da eksplodiraš.
2. maja ćemo napuniti dva meseca i sada je već sve mnogo lakše. Uhodala sam se, smirila, već smo se navikli na njegovu prisutnost i svi smo ludo zaljubljeni u njega. Sve nekako u kući teče normalno, ustvari, nastupila je neka nova normalnost, neka nova realnost i svakodnevica koju smo morali iznova da stvorimo po našoj meri " kako bi preživeli". Svako od nas u kući je nečega morao da se odrekne, svi smo se adaptirali i napravili kompromise. I dalje se trudimo da svako od nas bude srećan i zadovoljan i da nam svima prija ova naša nova realnost.
Slavili smo dva rođendana, pravile su se torte, farbala jaja, pravio cureki (tradicionalni Uskršnji slatki hleb), šetamo, uživamo u suncu, svađamo se sa komšijama (oh, to ću neki dugi put),
organizovana je pidžama žurka za Eleni i njene drugarice, puno se kuva u Crock Pot-u, obnovili su se neki odnosi, donele se neke važne i velike odluke.
Proleće je stiglo u naš mali grad (ovo zvuči kao početak sastava iz osnove škole), sve miriše na pomorandžin i limunov cvet. Inače, doneli smo odluku da napustimo ovaj deo Grčke i da se preselimo na sever. Međutim, nikada se ne zna. Život me je naučio da se često naši planovi, a Boga mi i snovi izjalove. Kako bude. Videćemo. Za sada, kao i uvek, sanjam neke snove, pokušavam da prevaziđem (ali, ne i da shvatim, jer ne mogu) ljudsku lukavost i zlobu. Snovima i planovima se borim protiv ružnoće nečije duše.To je nešto vezano za komšije, ali stvarno ne bih ovu sreću i šareniš da kvarim nečim tako ružnim i negativnim.
Eto, moram za sada ovako, u kratkim crtama i šarenim fotkama da vam opišem protekle nedelje iza nas. Obećavam da ću od sada redovnije da pišem, da delim sa vama sve ono što me usrećuje i inspiriše. Oprostite mi na sažetosti. Idem da izvadim banana bread iz rerne i da okupam bebu!Oh, duple sreće i radosti! Ljubim vas i čuvajte se...
2. maja ćemo napuniti dva meseca i sada je već sve mnogo lakše. Uhodala sam se, smirila, već smo se navikli na njegovu prisutnost i svi smo ludo zaljubljeni u njega. Sve nekako u kući teče normalno, ustvari, nastupila je neka nova normalnost, neka nova realnost i svakodnevica koju smo morali iznova da stvorimo po našoj meri " kako bi preživeli". Svako od nas u kući je nečega morao da se odrekne, svi smo se adaptirali i napravili kompromise. I dalje se trudimo da svako od nas bude srećan i zadovoljan i da nam svima prija ova naša nova realnost.
Slavili smo dva rođendana, pravile su se torte, farbala jaja, pravio cureki (tradicionalni Uskršnji slatki hleb), šetamo, uživamo u suncu, svađamo se sa komšijama (oh, to ću neki dugi put),
Eto, moram za sada ovako, u kratkim crtama i šarenim fotkama da vam opišem protekle nedelje iza nas. Obećavam da ću od sada redovnije da pišem, da delim sa vama sve ono što me usrećuje i inspiriše. Oprostite mi na sažetosti. Idem da izvadim banana bread iz rerne i da okupam bebu!Oh, duple sreće i radosti! Ljubim vas i čuvajte se...
