"Zamisli, ona NE ZNA da kuva!", ove reči se čula puno puta i svaki put su izgovorene sa čistom osudom uz prstohvat podsmeha. Bez obzira na to koliko ste obrazovani, lepi ili uspešni, ako niste savladali tu "veštinu" niste vredni toga da imate da imate porodicu i da se sebe nazovete majkom i suprugom. Ne, pogrešno sam se izrazila. Idemo ispočetka. Bez obzira na to koliko ste obrazovani, lepi ili uspešni, ako niste savladali tu "veštinu" niste vredni toga da se sebe nazovete ŽENOM.
Grčka je zemlja u kojoj je hrana (pored kafe) verovatno najbitnija stavka u životu jednog prosečnog Grka. Hrana i kuvanje su big deal,a u kojoj meri je to zaista tako ilustrovaću vam sledećim primerom.
Ja i moj muž smo neko vreme nakon venčanja živeli u kući njegovih roditelja. Njegova majka, moja svekrva je bila zadužena za kuvanje, a ja sam preuzela (nenametnuto, već čisto iz osećaja dužnosti kojim me je naučila moja mama) čišćenje i sređivanje kuće. Moram priznati da sam po svaku cenu želela impresionarati moje "nove roditelje" i muža naravno, pa sam se zbog toga dodatno trudila da sve bude fino, mirisno, čisto i uredno. Po ceo dan bih zujala po kući, terasama i dovorištu, premeštala cveće, nameštala sto i stolice na terasi, zalivala, prala stepenice, htela sam svima da bude ugodno i fino. Ja sam u tome posebno uživala,iako mi je bilo jako zamorno. Svekrva bi se znojila nad šporetom, pripemajući ponekad i više jela istovremeno želeći time da udovolji njenim ukućanima kojih nas je u to vreme bilo osam. Neki od njih su bili i ostali strašno izbirljivi i zahtevni što se tiče hrane koju će jesti. Njeno kuvanje nikada nije ostalo neprimećeno, uvek bi se neko muvao oko nje, uzdisao, grlio je i hvalio za njen trud. Nakon završenog jela, svi bi joj se zahvalili, pohvalili njeno umeće, ne jednom, već više puta. Čiste podove, blistavo kupatilo, sređenu terasu na moj užas i razočerenje niko ne bi spomenuo. Niti primetio. Oh, ne shvatajte sve ovo pogrešno. Ništa od toga nije bilo zlonamerno. Naprotiv, ne znam da li postoji snaja koja je bolje prihvaćena od mene. Međutim, ja tada nisam razumela u kojoj meri je hrana ovde ljudima bitna.
Hrana je zadovoljstvo, hrana je nešto opipljivo, mirisno, utešno, sredstvo kojom se mogu popuniti neke praznine, zalečiti srca, smiriti nervi, hrana greje ili hladi. Jesti je užitak. Nema ničeg uzbudljivog niti utešnog u čistim podovima. Ko primećuje čisto kupatilo kada je na stolu vrući pasticio sa drhtavim bešamel sosom na vrhu? Kasnije, kada sam počela da kuvam i to dobro, postala sam "vredna" njihove pažnje i komplimenata. Napokon su me primetili. Ne radi se naravno samo o porodici moga muža.Ne znam ni sama koliko sam puta od raznih prijatelja i poznanika čula varijacije na istu rečenicu: "Bili smo tu i tu. Hrana nije bila dobra. Propao nam je dan". Bilo da se radi o putovanju, poseti, veselju, ako hrana nije bila dobra, Fontana di Trevi je obična česma . Iako većina ljudi koje poznajem u Grčkoj nemaju posebno razvijenu želju da probaju nove i zanimljive ukuse, hrana im prestavlja nepresušni izvor uživanja, najveći izraz ljubavi i brige, a onaj ko sve to pruža svojim trudom, seckanjem, mešanjem i dinstanjem je u očima drugih vredan divljenja i poštovanja. Ovde je to uglavnom- mama. Utešno je znati da nas po povratku sa posla, iz škole ili fakulteta čeka mamino jelo na stolu. Sačuvaj Bože da se desi suprotno! Naravno, niko se ne pita da li je mama toga dana uspela da se istušira, nalakira sebi nokte ili popije na miru kafu? A, šta je sa mamama koje su zaposlene?
Neuspeh u kuvanju je ekvivalent neuspehu u životu, braku, porodičnom i društvenom životu.
I znate šta? To su čiste gluposti. Neviđeni bullshit. I počinje sve više i više da mi smeta taj skoro opšteprihvaćeni stav.
"Ona sama razvlači koru za pitu", često izgovoreno u ekstazi i sa oduševljenjem. To "vrhunsko umeće" se ne može nikako uporediti ni sa jednim vašim talentom ili veštinom. Džabe vam znanje jezika, diplome i magistrature kada je razvlačenje kore je merilo vaše sposobnosti i spretnosti.
Ako ne znate da kuvate, načisto ste propali, jadna vaša deca, jadan li je vaš muž.
E,sada, sigurno se pitate: "Ma, vidi ko nam kaže! Ti, koja stalno trubiš o vrednosti kuvanja domaće hrane, o užinama, sveže ispečenim kolačima?!". Polako shvatam da možda mojim blogom umem da vršim određenii pritisak na moje čitataljke. Možda nesvesno želim da postavim neki standard koji bi svi trebalo da se drže. To isto važi za kulinarske blogove, emisije na TV-u. Znate šta? Ja nisam bolja od drugih, jer umem da kuvam. Oh, ali kako samo volim time da se hvalim! Istina je zapravo ta da mi koji volimo da kuvamo, volimo kontrolu. Da, mi smo brižni i volimo da hranimo druge ljude, ali istina je da iza svega toga stoji neodoljiva želja da kontrolišemo šta jedemo i šta će drugi jesti, žudimo za komplimentima na račun našeg kuvanja, poistovećujemo se sa jelom koje stavljamo na sto. Kuvanje izražava naše trenutno emotivno stanje, jer nesvesno namećemo drugima ono što se nama trenutno najviše jede, ono za čim najviše imamo potrebu. Kontrola.
Za mene je hrana takođe uživanje, volim da jedem, ali najviše volim da jedem ono što ja spremim. Ako to nije kontrola ( možda i bolest), onda ne znam šta je! Drugo, kuvanje je jedini manuelni rad koji sam ikada savladala. Celog života sam "vežbala" mozak, učila, studirala, razmišljala. Kuvanjem stvaram nešto opipljivo, konkretno za sebe i za druge. I u tome sam dobra. Kuvanje za mene znači: struktura, rutina, ponavaljanje, sigurnost,praćenje uputstva i pravila, uz dozvoljenu slobodu da promenim recept ako želim, da slušam svoju intuiciju. Kuvanje je kao...život. Tu se više radi o meni, a ne o drugima. To je pomalo sebično, ali veoma lično.Reći da je osoba koja kuva bolja od onih koji ne umeju ili ne žele je isto kao kada bi rekli da je osoba koja sama šije svoju odeću bolja od onih koje je kupuju. Suludo, zar ne?
Ljudi koji umeju da kuvaju pre svega vole da jedu. Hrana je uživanje, isprobavanje novih ukusa je isto onako zanimljivo kao što je nekome uzbudljivo skijanje na vodi ili fudbal. Osećaj za hranu nemaju svi, kao što nemaju svi osećaj za muziku, boje, oblike, brojeve. I to je sasvim u redu. Otud kod nekih veća ili manja (ponekad nikakva) želja za kuvanjem. Hrana je za njih gorivo, biološka i fiziološka potreba, a ne uživanje. Takođe, postoje oni koje vole da pojedu ukusno i fino jelo, ali mrze da kuvaju. I to je takođe sasvim u redu. Ne kuvaju svi zdrava jela, većini ljudi koje znam,a kuvaju, zdravlje je poslednja stvar na koju misle kada spremaju neko jelo.
Brižnost i ljubav prema bližnjima se može izraziti na hiljadu drugih načina. To što neko meri ženinu sposobnost da voli ili brine njenim kulinarskim sposobnostima je za svaku osudu. Uostalom, hranu, finu i toplu, možete naći u skoro svakom restoranu. Da li to znači da ti restorani više vole vašu decu od vas? Znam žene koje kuvaju kao vrhunski šefovi, ali zanemaruju druge, važnije potrebe svoje dece ili su im domovi u totalnom haosu. Postoje one koje ne znaju ili ne žele da kuvaju, ali koje su veoma posvećene intelektualnom razvoju svoje dece ili koje su same vrhunski profesionalci i zanimljive ličnosti. Njihova deca nisu ništa manje srećna od moje. Kuvanje čini mene srećnom mnogo više od moje dece i muža. Oni bi bili sasvim zadovoljni kupovnom picom ili hamburgerom.
Dobru suprugu i majku čini mnogo više od kuvanja. Uostalom, hranu možete naći na ulici, u restoranu, gotovo na svakom koraku, ali ono što na tim mestima ne možete naći je ljubav. Ljubav je u srcu, a ne u tanjiru.
Idem sada da spremam ručak.
