Usamljenost. Mislim da je to osećanje zbog koga najčešće umem da zaplačem. Ako ste jedna od onih žena koje provode po ceo bogoveti dan kod kuće sa decom dok je muž na poslu, znaćete o čemu pričam. Ako su vam mama, sestra, brat ili drugarice u istom gradu, ja vas smatram velikim srećnicama-sigurno imate priliku da sa nekom odraslom i zrelom osobom popijete kafu i popričate.
Znate, dešava mi se da uhvatim sebe kako ne prestajem da pričam sa nekom nepoznatom osobom u supermarketu, samo zato što mi užasno nedostaje razgovor koji ne uključuje u sebi Mašu i Zaleđeno Kraljevstvo. Čoveče, kako mi to nedostaje. Najgore od svega je to što kada me pozovu mama i svekrva one uglavnom pričaju o sebi i o onome što se dešava kod njih ne dajući mi da dođem do reči: "Jao, nemam sa kim da pričam", požali mi se majka, a svekrva kao po običaju melje kao vodenica, priča o ćerkinoj bebi, komšiki, o vremenu, svemu i svačemu. Ja ih saslušam, pozdravim ih, spustim slušalicu i briznem u plač. Praznina pre, praznina posle. Ja teško sklapam prijateljstva i nisam tip žene koja rado "gubi vreme" ispijajući kafu sa prijateljicama. Sa tim sam prestala otkad sam shvatila da me one doživljavaju kao bebi-siterku, kao nekoga kod koga mogu parkirati decu zbog toga što "nisam zaposlena" ili kao ličnog psihoterapeuta. Ništa ne produbljuje usamljenost kao tuđi sebičluk i bezobzirnost. I činjenica da živite u gradu u kome niste odrasli.
Negde sam čula da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Ako ste majka koja provodi sve svoje vreme sa decom, razumećete zbog čega je to tako. Materinstvo me je učinilo boljom, snažnijom i sposobnijom osobom, ove slatke trenutke gledanja kako rastu pred mojim očima ne bih menjala ni za šta na svetu. Velika je odgovornost na meni: moram ih nahraniti, oprati, ispeglati, vaspitati,uliti u njih ljubav prema Bogu, usaditi im prave vrednosti,ali Gospode, ima dana kada mi je biti majka toliko teško da mi dođe da pobegnem iz sopstvene kože. Ima dana kada su Eleni i Elpida toliko nervozne i neposlušne da sve moje vikanje, preklinjane i pretnje ne daju nikakav rezultat.Ima dana kada sam toliko prenatrpana poslovima u kući da mi se čini da ću se ugušiti pod teretom sudova, veša i prašine. Ima dana kada mi se čini da po ceo dan pravim sendviče, perem voćke, menjam pelene, kuvam i skupljam tanjire. Ima dana kada mi se čini da je moj život čisto gubljenje vremena. Ma, koliko se trudila, ima dana koji su jednostavno totalni promašaj. E, to su dani kada je usamljenost neizdržljiva. Saznanje da se nemam kome požaliti i isplakati u momentu kada mi je to potrebno ume da bude strašno teško, To su trenutci kada mi je potreban zagrljaj, razgovor, neko ko će mi reći da će sve biti u redu. To su trenutci kada bih volela da mi se neko pojavi sa vrelim kapućinom i kutijom kolača na vratima. To se trenutci kada poželim da pozovem policiju i kažem: "uhapsite moju decu, molim vas" ili još gore, to su trenutci kada poželim da pozovem ludnicu i zamolim ih da me odvedu na višegodišnji odmor.
Kada mi se muž vrati sa posla ta osećanja promašaja i usamljenosti odmah iščeznu, on vrlo često ne primeti da sam tog dana bila jako tužna. Mislim da je to tako zbog olakšanja koje osetim kada je on tu.Telo mi se momentalno opusti i jednostavno, samo na kratko, neke stvari prepustim njemu: " Ne mogu više. Ne mogu. Daj mi samo 5 minuta". On to razume, on to zna. Jedan njegov zagrljaj i lepa reč su mi dovoljni. Doduše, i masaža ume da pomogne. I to da se pojavi sa kapućinom i kolačima na vratima. On to doduše nikada ne čini. Ima on svoje bitke, brige i još veće odgovornosti koje ne želi da prebaci na mene, jer razume težinu onoga što radim svakoga dana. Ja mu ništa ne zameram. Naprotiv, beskrajno sam mu zahvalna.
Nama majkama je potrebno mnogo rada i truda na tome da shvatimo da je ono što radimo jako značajno. Moramo sebe stalno da podsećamo na to da smo mi te zbog kojih je našim muževima lako da budu očevi našoj deci. Mi smo te koje vodimo računa o njihovom najvećem blagu , o onome što je njima najvažnije i najvrednije u životu. Naša brižnost i ljubav koje nesebično pružamo deci su najveći dar i žrtva. A, svako pružanje i svaka žrtva kao rezultat imaju...usamljenost.
Međutim, ono što je nama majkama najpotrebnije je saznanje da nismo same, potreban nam je onaj osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici majki koje prolaze kroz ista iskušenja i borbe svakoga dana.
Usuđujem se da vam poželim dobrodošlicu u klub usamljenih majki. Dobro došle, ovde nikada nećete biti same.
