Kako mi je nestala žena promenila život

 UPOZORENJE:Tekst sadrži priču o samoubistvu, depresiji, smrti, alkoholizmu. Ako su to teme koje vam izazivaju neprijatna osećanja ili su vam okidač za neku intezivnu emotivnu reakciju, molim vas nemojte nastaviti sa čitanjem teksta.

Veliki sam obožavalac kriminalističko-dokumentarnih emisija,  naročito onih na Youtube-u,  volim da pratim kako profesionalci istražuju ubistva, kidnapovanja, razne zločine, interesantne su mi metode ispitavanja osumnjičenih, kako se obrađuje mesto zločina, forenzika i slično. Najviše od svega mi je fascinantno kada se pruži analiza ličnosti osobe koja počini neki zločin od strane stručnjaka. Najveće mi je iznenađenje i podstrek na razmišljanje činjenica da su osobe, naizgled normalne, čak i okarakterisane od strane okoline kao "dobri ljudi" sposobne da počine neki gnusni i nečovečni akt. Međutim, desi se ponekad, da naiđem na slučaj koji me nekako takne u dušu, probudi, pokrene. Iako su okolnosti ovog slučaja tragične i poražavajuće za one koji imaju direktne veze sa njim,meni je praćenje istog promenio život.Dugo sam osećala križu savesti što sam iz nečega tako užasnog izvukla nešto dobro, ali mislim da ćete nakon čitanja teksta potpuno razumeti moju stranu.

Jednog dana, na mom omiljenom kanalu ovog tipa, osvanula je vest da je negde u Engleskoj, u idiličnom selu kakve viđamo u britanskim serijama, nestala 45-godišnja supruga i majka dve preslatke devojčice. Naime, nakon što je odvezla decu u školu, krenula je u svoju uobičajenu jutanju šetnju pored reke sa svojim psom i od tada joj se gubio svaki trag. Na obližnjoj klupi, na keju reke, pronađen je njen telefon i pas koji je frantično trčao gore dole. Iz poštovanja prema njoj i njenoj porodici, neću pomenuti njeno ime, ali ću je oslovaljavati sa N, jer je situacija koja okružuje ovaj slučaj jako osetljiva. 

Krenula je intenzivna potraga za nestalom ženom. Na internetu su počele da kruže razne teorije, sve od kidnapovanja do direktnog optuživanja njenog partnera za ubistvo.  Policija je jasno stavila da znanja javnosti da partner nije osumnjičen, da nestala žena nije napustila okolinu gde je šetala psa, i da se najverovatnije radi o nesrećnom slučaju,  tačnije o davljenju u reci. U suštini bilo je samo pitanje  vremena kada će pronaći njeno telo, ali internet zajednica nije bila spremna da prihvati činjenicu da jedna fit, zdrava žena i dobar plivač može izgubiti svoj život na tako banalan način. Mora da postoji tu nešto drugo, nešto spektakularnije, možda tragičnije od "običnog" pada i  davljenja u reci.

Krenule su da kruže njene fotografije; lepa plavuša, aktivna u životu svoje dece, stabilna karijera, tu su fotografije okupljanja i slavlja sa porodicom i prijateljima, putovanja, lepa,uređena sa ukusom kuća, dobar auto, ona: vitka, atletski građena, žena kojoj je fizička aktivnost način života, uvek nasmejana, muž- dasa, u top formi. Žena koja ima sve. Britanska policija je besramno obelodanila njene probleme sa zdravljem nakon informativnog razgovora sa porodicom, što je još više uticalo na to da javnost krene  da spekuliše o eventualnom samoubistvu ili možda o odluci da napusti sve i krene u novi život. Internet je odlepio: 

"Žena u perimenopauzi i problemima sa alkoholom skočila u reku", 

"Nestanak 45-godišnje majke rezultat problema sa menopauzom", 

"Nestala žena doživela krizu nakon što je prestala sa hormonskom terapijom", 

"Jake glavobolje, nesanica, moždana magla prouzrokovali probleme sa alkoholom". 

U svakoj objavi, u svakom tekstu, u svakom klipu pominju se hormoni nestale N i alkohol, kao da se desila neka misterozna hemijska reakcija i gurnula je u ponor.

I tu sam se jednostavno sledenila. Bože moj, ja sam ona. Ja sam perimenopauzalna žena na rubu nervnog sloma, u totalnom neznanju šta joj se dešava sa telom i mozgom. Shvatih da slučaj pratim bukvalno iz kreveta,koji mi je često bio utočište.  Potpuno isrpljena, izmoždena, u dubokim i mračnim rovovima hormonskih promena , nisam ni imala pojma šta mi se dešava, niti kako se to zove. Da, jedna obrazovana žena od 47 godina nije znala da prolazi kroz jednu od najvećih promena u životu. 

"Ti stvarno ne jedeš mnogo", kinjila me majka, "nije mi jasno zašto si tolika". Toksičnost je očigledna. Poseta Srbiji nakon 4 godine zbog Covid-a i neprestanih komentara na račun veličine mog stomaka i širinu mojih kukova, završila se mojim povratkom kući i provođenju najvećed dela svog vremena u krevetu. Ono što nisam znala je to da su moji hormoni divljali po mom telu i pravili od mene debelu, nesrećnu sredovečnu ženu. Mislila sam da su moje zabrinjavajuće promene raspoloženja rezultat neke tajanstvene psihičke bolesti. Čitam bipolarni poremećaj ličnosti. Možda je to, ali nemam sve simptome, nešto se ne uklapa. Velike emocije, iznenandi ispadi besa, misli toliko mračne da mi svašta pada na pamet, moždana magla: tu sam, ali nisam tu, hodam, ali lebdim, dok vozim na trenutke se gubim, zaboravim gde sam krenula, a spavanje? Čista egzotika, luksuz. Menstruacije kao potop, pms koji me dovodi do ruba očaja,  nesnosne glavobolje, depresija. Noćno znojenje, neobjašnjivi bolovi, kosa kao slama, jedan pogled u ogledalu i pitanje:"Ko je ova žena? Ja je ne poznajem". Ja ne znam više ko sam. Ja nemam nikakvu kontrolu nad svojim telom. Osećala sam kao da sam na nekom čamcu usred mora, potpuno prepuštena vetrovima i talasima da me nose, bez pravca, bez kompasa, samo...plovim. Plovim.

Utupljavanje internetom, skrolovanje do besvesti, potraga za nečim da me vrati u ravnotežu, da me inspiriše, da mi priča, da mi kaže šta mi se dešava, da mi kaže ko sam, da me iščupa iz tog mraka, da mi pokaže put do obale. I onda, bum! VI STE U PERIMENOPAUZI! Reči kao neka pretnja, kao dijagnoza neke teške bolesti, preteća čak. Uskoro nećeš više biti žena! Istekao ti je rok! Čekaj, pa zar nisam previše mlada za to? 

Perimenopauza je period koji prethodi menopauzi, a počine nekoliko godina pre menopauze, uglavnom u ranim četrdesetim. Tokom perimenopauze smanjuje se nivo ženskih polnih hormona, a pad se ubrzava tokom poslednjih godina ovog perioda. Tokom perimenopauze, menstrualni ciklus žene postaje nepravilan.

Ih, kamo sreće da je samo to.

Nestala žena, negde u Engleskoj, kažu da joj je  perimenopauza toliko uticala na život da je rešila da prekine svoju muku.

Hoću li i ja proći kao N?Hoće li i mene tražiti na dnu reke? Šaptao je moj perimenopauzalni neuravnoteženi mozak. Na trenutke bih se smučila sama sebi. Znate ono kada vas prosto iznervira osoba koja se stalno nešto žali, stalno kuka, a ne čini ništa da sebi pomogne i nikada ne sluša vaš savet? Znate ono kada su im svi drugi krivi i svi su odgovorni za njihovu nesreću? Prezirem takve ljude.

"Divne stvari se mogu desiti kada prestaneš biti mizerna krava", čitam negde. Stresla sam se na te reči. Da li je N bedna, nezahvalna krava kojoj su nesanica, umor, alkohol i hormoni pomutili razum?

I ne znam kako, da li u inat perimenopauzi, da li u inat mojoj majci koja smatra da "treba nositi odeću tako da ne izgledaš još deblje", da li u inat ženi u ogledalu koju ne prepoznajem, zaklela sam se da me nikada niko više neće nazvati debelom, starom i nekom kojoj je istekao rok. Zaklela sam se da ću sebi promeniti život, za N,  za moju decu, za sebe. 

Uhvatila me je grozničava želja za životom, frantična borba da se pokrenem, panična namera da ustanem, užurbana potreba da postanem jača, zdravija i lepša. Mada, dobro znam da je sve to bila mahnita ambicija da ostanem živa. Ja sam žena na misiji. Moram pobediti svoj sopstveni mozak i preuzeti kontrolu nad svojim umom. I telom.

Potraga za N se nastavlja.

Godinama sam živela brinući o drugima. Godinama sam živela u svom malom svetu koji se vrteo oko dece, kuće, porodice. Godinama je život bio niz svakodnevih obaveza, rutine, posao, kuća, deca. Godinama nisam brinula o svom telu. Godinama sam živela u svojoj glavi, planirala obroke, pravila liste, brisala guze, davala sirupe, merila temperature, selila se, trpela tinejdžerske ispade,  javljala se na telefon u kancelariji, mislila o tuđim rasporedima, krala vreme za sebe, da odmorim, da podsetim sebe na to da dišem. Ne znam ni sama kako je tako brzo osvanuo dan kada sam shvatila  da su godine proletele i da deci više nisam toliko potrebna. I šta ćemo sad?Talas olakšanja, ali i tuge me je preplavio i shvatila sam da je sada napokon došlo vreme da budem svoja. 

Kako to da oćelaveli sredovečni muškarci u Adidas trenerkama misle da im život počinje u 50-im, a nama čim se osuše jajnici ističe rok? E, NEĆE MOĆI!

Skinula sam Spotify aplikaciju, skinula pesme u brzom ritmu, stavila bluetooth slušalice, obula patike i krenula u kilometarske šetnje svake večeri u isto vreme, a preko dana bih obrisala prašinu sa mašine za veslanje na kojoj sam kačila torbe i jakne, i svakog jutra veslala do blaženstva. Nošena zvukovima Beyonce, Britney Spears i Ariane Grande hodala sam, veslala,  znojila se, izbacivala iz sebe svaku toksičnu, patrijahalnu ideju da žena kada stigne u određene godine vredi onoliko koliko i njeni reproduktivni organi.  Blistala sam, bila srećna, vraćala bih se sa brzog hodanja pijana od života i energije. Nikada se nisam osetila slobodnijom. Vremenom je moja fizička aktivnost postala organizovanija, uz pomoć trenera, postalo je nešto bez čega ne mogu, nešto što mi je totalno promenilo hemiju u mozgu, dalo samopouzdanje, transformisalo fizički i mentalno. U životu nisam vežbala. Ako mogu početi ja sa 47, može bilo ko.

Britney Spears mi je mazno, ali autoritativno pevala dok sam hodala i veslala  toliko jako i brzo kao da mi ceo život zavisi od toga:

You want a hot body? You want a Bugatti?

You want a Maserati? You better work, bitch

You want a Lamborghini? Sip martinis?

Look hot in a bikini? You better work, bitch.

Obožavala sam svaki minut znojenja i prvi put uživala u tome da me neko naziva "kučkom". Ipak je to Britney, zar ne?

Posle tri nedelje pronašli su telo nesrećne N u reci, njeno telo je bilo zarobljeno pod trskom i rečnim rastinjem. Zamišljala sam je kako prosto lebdi u vodi, kao neka heriona iz Šekspirove drame, sa kosom upletenom u šiblje, samo par zamaha rukama od obale. Gorko sam plakala nad ženom koji nisam ni poznavala. Pomislih na njenu decu, na njenog muža i roditelje. Pomislih na to koliko mi se živi.  Nakon podataka pronađenih na njenom telefonu i Fitbit satu, donešen je zaključak da je N ušla u vodu samo 40 minuta nakon što je odbacila decu u školu. Zvaničan uzrok smrti: slučajno utapanje. Mnogi ne veruju u tu priču.

I onda je krenula hajka na policiju i na novinare. Da li bi  za nestanak muškarca okrivili  njegov eventualni problem sa alkoholizmom i impotencijom? Verovatno ne bi. U ovom slučaju su nestanak jedne prelepe, mlade žene, njen ceo identitet, njen ceo život sumirali u jednu reč: menopauza.  I shvatila sam, da sam i sama upala u tu zamku. Dozvolila sam da me uplaše, da me čine  da sumnjam u svoju vrednost, da sebe svedem na nestabilnu hormonalnu ženu, međutim, indirektno, mene je ta nestala žena iz Engleska spasila same sebe. 

Nakon dužeg razišljanja došla sam do zaključka da iskustva i priče o borbama kroz koje žene prolaze u određenim godinama ne smeju biti zataškivane. Jeste, donekle su feministkinje u pravu, menopauza ne sme da se koristi kao neko oružje protiv žena, način  da objasnimo neke naše neracionalne postupke ili emocije. Znate već ono dobropoznato: "Ma, pusti je ona je klimakterična". Moja majka, kao i mnoge majke u ono vreme, su patile u tišini, stidevši se onoga što im dešavalo. To je bilo nešto o čemu se šaputalo, nešto što ni sami lekari nisu uzimali za ozbiljno, već sa podsmehom menopauzom objašnjavali neka zabrinjavajuća stanja žene. Danas, mi moramo pričati o tome, ne smemo se stideti, ne smemo šaputati. Mi zaslužujemo da nas shvate ozbiljno. Mi zaslužujemo da se zauzmemo za naše zdravlje i kvalitet života.Preuzela sam kontrolu nad svojim životom,  našla doktorku  koja mi je umesto da me kljuka antidepresivima  preporučila hormonsku terapiju i promenila kvalitet života. Promene kroz koje prolazimo su validne, one se zaista dešavaju i neretko nam potpuno preokrenu život. Jeste, to naša realnost, ali to nije naš  identitet.

 Mi nismo:

džangrizave, kučkaste, frigidne, bradate, sedokose, opajdare, uštogljene, polulude, lude, nenormalne, nedojebene, neurotične, ženetine.

Ovo su samo neki od sinonima za reč "klimakterična" koje sam našla na internetu.

Odbijam sebe da karakterišem tako. Ja sebe, sa nepunih 49 godina opisujem ovako:

Ja nisam ono što se dešava u mom telu, ja nisam hodajuća hormonska bomba, ja sam skup emocija, sposobnosti, misli, želja, ja sam više od tela, ja sam brižna majka, verna supruga, ja sam dobar prijatelj, ja mogu pešačiti kilometrima, mogu imati trbušnjake i mišiće, ali isto tako plakati uz tužan film, praviti odlične punjene paprike i naučiti da vozim u četrdesetim. Ja sam više od mojih jajnika i opuštenih grudi, ja sam žena u snažnom telu i snažnog duha. Ja sam prevazišla neprevažiđeno, ja još uvek sanjam,planiram i želim. Moje telo je sada u stanju da radi stvari o kojima nisam ni sanjala,  preskačem zidove, trčim, mogu izdržati plank do nekoliko minuta, raditi trbušnjake do besvesti, mogu reći "ne" bez pardona, mogu izraziti svoje mišljenje bez straha, mogu tražiti ono što želim, mogu bolje razumeti sebe, svoju prošlost, znam šta mi prija, šta mi smeta,koga želim u svom životu, a koga ne.

Ja sam žena koja voli koralno-crvene nokte, ja sam žena koja se redovno fenira i šminka, ja sam žena koja može sama sedeti u kafiću ili bioskopu bez problema, ja sam senzualna i seksi, volim  da se povremeno bocnem botoksom i da kupujem  Chanel parfeme, obožavam lepršave haljine i široke lanene pantalone, volim  da gledam Netflix, da puštam muziku do daske u autu i nerviram komšije.

 Ja sam žena koja u poslednje vreme često odbija da kuva, i gle čuda, uvek se nađe nešto za pojesti i niko nije gladan, ja sam žena koja ništa ne mora ako neće, ja sam žena koja može sebe iščupati iz ponora depresije muzikom, filmom, pravljenjem kolača i dobrom kafom. Ja sam žena koja može da od šetnje sa psom napravi meditaciju, da kupi sebi cveće i časti sebe pedikirom. Ja sam žena koja je vrlo preka, koja se stalno dernja i previše nervira oko sitnica,  sujetna sam na oca, introvertna na majku, ponekad inertna, jer su mi previše govorili "bolje nemoj" i "nisi ti za to". Ja sam žena koja se plaši svega onoga čega se normalni ljudi  ne plaše, a ne boji se onoga čega se drugi plaše.  Ja sam žena koja ne vozi nigde ukoliko nije proučila parking- situaciju, ona koja se večito bori sa strahovima, ali ih hrabro gleda u oči. Ja sam žena koja tek otkriva nove pisce  koje nikada nije čitala, neke nove klince koji prave dobru muziku, žena koja se ne stidi da gleda "onaj" film sa Nikol Kidman. 

Ja sam sve ono što nikada nisam bila, ja sam sve ono što ću tek biti, ja sam rad koji je u toku, živi, hodajući projekat,ja sam sve one žene koje nisam ni znala da su u meni, ja uspevam u onome što moja majka nije mogla, i živim onako kako je moja baka samo gledala u filmovima.

Stručnjaci će reći, a bogami i neki zli jezici: ma, to je kriza srednjeg doba, ona egsistencijalna- ekvivalent Adidas trenerke i novog sportskog automobila kod muškaraca. Možda je tako, možda su zaista u pravu, ko sam ja da tvrdim suprotno? KRIZA nije nešto loše, niti nešto čega se treba stideti, kriza može biti;

izazov, samorefleksija, unapređenje navika i zdravlja, regeneracija, oporavak, transformacija, razvijanje novih veština, učenje, napredak, veće samopouzdanje, autentičnost.

Kriza je svesno odbijanje da se prepustimo starim obrascima ponašanja. 

Ako je ovo kriza, znate šta?Neka je! Osećaj je zaista jebeno dobar! Ko bi rekao da se "kriziranje" može pretvoriti u nadogradnju života? Ako ovako izgleda srednje doba-sa boljim odlukama, više smeha, novim hobijima i zdravijim telom (ili bar zdravijim razlozima da ubedim sebe da izgledam dobro u kupaćem kostimu)-onda neka traje! Što bi rekli, ako već moram da imam krizu, neka bude bar sa stilom, pod mojim uslovima, sa dobrim vinom i kartom u jednom pravcu za ovu avanturu koja se zove život.

Počivaj u miru N. I hvala. Ovo je za tebe.

Kako izgleda život sa anksioznošću

Živeti sa  ansksioznošću  je dovoljno teško i bez nerazumevanja drugih ljudi, čak i vaših najbližih. Nisu oni krivi. Niko drugi sem vas i onih koji prolaze kroz isto ne mogu razumeti kako se osećate, kako izgleda konstanta borba sa svojim strahovima i brigama.

"Opusti se."

"Nije toliko strašno."

"Nemaš razloga za brigu."

"Preteruješ".

Neki su od komentara vaših prijatelja, poznanika, članova porodice.

Pošto nisam psiholog niti psihijatar ne mogu pričati o anskioznosti uopšteno. Jedino što mogu je da sa vama podelim kako izgleda moj život sa njom. Ako ste ovde da delite savete, držite pridike ili da kritkujete, prestanite da čitate tekst odmah. Ako želite da saznate kako je živeti sa ansksioznošću, onda nastavite.
Setite se trenutka kada ste osećali veliki stres i strah,  srce  vam je toliko lupalo da vam se činilo da će izaći iz vaših grudi. Ili zamislite kako je kada vas neko odjednom prepadne, pa se onako pošteno "presečete" . E, tako se oseća osoba koja pati anksioznosti skoro non-stop. Male, svakodneve stvari mogu da izazovu  preteranu reakciju, nelogični stres i brigu. Svaka situacija ima potencijalno negativni ishod.

Anksioznost je kada se posle 9 sati provedenih u krevetu, od kojih sam pola provela razmišljajući o stvarima koje treba da obavim sledećeg dana,  probudim toliko isrcrpljena da nemam snage da obavim  ni trećinu stvari o kojima sam provela toliko vremena razmišljajući.
Dan počinje tako što se već brinem "kako ću sve stići", a pod tim mislim: da spremim doručak, spakujem užine i pošaljem decu u školu. Za početak. Mislim, koliko je to teško? Dok sve to radim već razmišljam kako moram kolima do supermarketa, što mi se u tom trenutku čini kao da najmanje moram  avionom preći okean. Hvata me strah i javljaju se pitanja: "A, šta ako ne nađem parking ili šta ako me neka domaćica sa džipom opali i poginem na licu mesta? Šta će moja deca bez mene?".
Kada izlazim iz kuće, sto puta proverim da li mi je pasoš u torbi, jer, nikada se ne zna, možda se negde onesvestim ili mi se nešto desi i niko neće znati ko sam, pa će me moji tražiti dok ću ja biti u bolnici ili pupupu ne daj Bože u mrtvačnici. I to sve se desi u mojoj glavi dok deca obuvaju patike i izlaze na vrata.
Dok su deca u školi,desi se da mi padnu na pamet misli kao na primer: šta će biti sa njima u slučaju da se desi zemljotres ili ako nam Turci baš tog dana objave rat. Hoću li stići svo troje da pokupim?Čija škola je bliža? Kojim putem se najbrže stiže? A, šta ako zakače neki virus ili se malenom prikaki, a znam da neće da kaki u obdaništu, jer ne daje nikome drugome da mu briše guzu. Starija je zaboravila svesku iz matematike. Gotovo! Sada će dobiti keca ili će je profesorka izblamirati pred celim razredom.
Anskioznost je kada ti se svakodnevne obaveze čine kao da im nema kraja, pa se pod pritiskom stresa koji osećaš jednostavno zalediš i na kraju ne uradiš ništa,a onda paničiš zbog toga i tako u krug.
Ako me pozovu na proslavu ili neki događaj,  danima unapred pravim planove o tome šta ću obući, razmišljam  kako moram da kupim poklon na vreme, gde ću ga kupiti i koliko ću potrošiti. A, onda rešim da neću da idem, jer je sve to previše stresno i sigurno su me pozvali onako "iz obaveze". Najverovatnije me ne podnose i jedva čekaju da se uopšte i ne pojavim.
Anksioznost je kada se nedelja još uvek nije završila, a je već razmišljam šta sve moram da obavim sledeće nedelje. Oko putovanja koje će se desiti za mesec dana, već od danas se stresiram i vrtim razne scenarije u glavi.
Ako mi se neko ne javi na ulici ili me popreko pogleda to shvatam kao smak sveta i onda preispitujem sebe šta sam uradila i gde sa pogrešila ne shvatajući da
pod 1. taj neko me nije ni video,
 pod 2. čak i drugi ljudi imaju svoje probleme i verovatno u tom trenutku im ja nisam ni na kraj pameti, drugim rečima, niko te sem tebe same ne shvata toliko ozbiljno, ali tako razmišljaju normalni ljudi, zar ne? Anskioznost je kada si toliko svestan sebe da imaš utisak da svi vide tvoje mane.
Anksioznost je kada istovremeno razmišljaš o hiljadu stvari, kada se bojiš onoga što se nije desilo i verovatno se nikada neće desiti: svako nepoznato lice koje priđe mojoj deci je potencijalni kidnaper i perverzni pedofil,  ako mi se ćerka ne javi na mobilni, pretpostaviću da je kidnapovana ili ubijena, u najboljem slučaju se negde ljubaka sa nekim majmunom koji vozi motor i zbog koga će da izgubi glavu.
"Mama, boli me stomak", u mojoj glavi znači  SALMONELA, slepo crevo ili stomačni virus, što automatski znači da ću se razboleti i ja. Ideja o tome me čini nervoznom, jer znam da neću moći da brinem o deci.
Anksiznost je kada se bojiš da ostaviš decu kod ljudi u koje imaš poverenja samo zato što si ubeđena da će baš te večeri dobiti 40 temperaturu ili da će se ugušiti u snu u sopstvenoj povraćki.

Kada vidim miliciju sigurna sam da su tu za mene zbog nečega što sam uradila, iako u životu nisam ni papirić bacila na ulicu, a kamoli učinila neko krivično delo.  Anksioznost me čini da  se osećam da mora da sam negde zeznula i da moram zbog toga ići u zatvor ili makar platiti kaznu.


Kada sam u velikoj grupi ljudi, buka i galama ne čine da se osećam kao će mi mozak eksplodirati, zbog čega sam usavršila metodu potpunog isključenja i zurenja kroz prozor. Inače, u velikoj grupi ljudi, uvek biram da sednem negde sa strane, jer ne daj Bože, možda neko poželi da razgovara sa mnom,a  sigurno ću nešto lupiti i zauvek uništiti moj ionako nepostoječi društveni život.

Anksioznost je kada vidiš da je sve u redu, svi su zdravi, srećni i zbrinuti, a ipak u tebi živi neracionalni strah da će se nešto strašno desiti. Anksioznost je stalna borba sa samim sobom dok se istovremeno smešiš. Anskioznost je kada ti se čini da ćeš se ugušiti pod teretom poslova, pritiska, obaveza. Anksioznost je kada si ljuta bez razloga, svi su ti krivi i sigurna si da te niko ne voli. Anksioznost je nespavanje, trzanje na svaki zvuk, nervoza, bolovi u mišićima i umor koji nikakav san niti relaksacija ne mogu ukloniti. Relaksacija? Šta je to? Kod anksioznih ljudi to je samo reč koji stoji u rečniku.
Pre nego što donesete svoje zaključke, moj tip anksioznosti ne mogu da kontrolišem. To nije nešto što želim niti zavisi od mene. Jako sam jako funkcionalna i  efikasna osoba, dobro organizovana, što je sasvim neophodno. Kada ne bi postojali strah i briga, rekla bih da bi sve bilo savršeno.
Želela bih naglasiti da anksioznost nije pretvaranje niti umišljanje, to stanje je jako, jako stvarno i teško. Ako patite od anksioznosti potražite pomoć, a ukoliko poznajete nekoga ko se bori sa njom, pitajte kako možete pomoći. Bez kritike. Bez saveta. Bez pridike. Samo razumevanje.
U sledećem postu ću pisati malo o tome kako se suočavam i borim sa njom, koje metode koristim da sebi olakšam život sa konstatntom brigom i strahom.  Do tada, hvala što ste izdržali.