Kako izgleda život sa anksioznošću

Živeti sa  ansksioznošću  je dovoljno teško i bez nerazumevanja drugih ljudi, čak i vaših najbližih. Nisu oni krivi. Niko drugi sem vas i onih koji prolaze kroz isto ne mogu razumeti kako se osećate, kako izgleda konstanta borba sa svojim strahovima i brigama.

"Opusti se."

"Nije toliko strašno."

"Nemaš razloga za brigu."

"Preteruješ".

Neki su od komentara vaših prijatelja, poznanika, članova porodice.

Pošto nisam psiholog niti psihijatar ne mogu pričati o anskioznosti uopšteno. Jedino što mogu je da sa vama podelim kako izgleda moj život sa njom. Ako ste ovde da delite savete, držite pridike ili da kritkujete, prestanite da čitate tekst odmah. Ako želite da saznate kako je živeti sa ansksioznošću, onda nastavite.
Setite se trenutka kada ste osećali veliki stres i strah,  srce  vam je toliko lupalo da vam se činilo da će izaći iz vaših grudi. Ili zamislite kako je kada vas neko odjednom prepadne, pa se onako pošteno "presečete" . E, tako se oseća osoba koja pati anksioznosti skoro non-stop. Male, svakodneve stvari mogu da izazovu  preteranu reakciju, nelogični stres i brigu. Svaka situacija ima potencijalno negativni ishod.

Anksioznost je kada se posle 9 sati provedenih u krevetu, od kojih sam pola provela razmišljajući o stvarima koje treba da obavim sledećeg dana,  probudim toliko isrcrpljena da nemam snage da obavim  ni trećinu stvari o kojima sam provela toliko vremena razmišljajući.
Dan počinje tako što se već brinem "kako ću sve stići", a pod tim mislim: da spremim doručak, spakujem užine i pošaljem decu u školu. Za početak. Mislim, koliko je to teško? Dok sve to radim već razmišljam kako moram kolima do supermarketa, što mi se u tom trenutku čini kao da najmanje moram  avionom preći okean. Hvata me strah i javljaju se pitanja: "A, šta ako ne nađem parking ili šta ako me neka domaćica sa džipom opali i poginem na licu mesta? Šta će moja deca bez mene?".
Kada izlazim iz kuće, sto puta proverim da li mi je pasoš u torbi, jer, nikada se ne zna, možda se negde onesvestim ili mi se nešto desi i niko neće znati ko sam, pa će me moji tražiti dok ću ja biti u bolnici ili pupupu ne daj Bože u mrtvačnici. I to sve se desi u mojoj glavi dok deca obuvaju patike i izlaze na vrata.
Dok su deca u školi,desi se da mi padnu na pamet misli kao na primer: šta će biti sa njima u slučaju da se desi zemljotres ili ako nam Turci baš tog dana objave rat. Hoću li stići svo troje da pokupim?Čija škola je bliža? Kojim putem se najbrže stiže? A, šta ako zakače neki virus ili se malenom prikaki, a znam da neće da kaki u obdaništu, jer ne daje nikome drugome da mu briše guzu. Starija je zaboravila svesku iz matematike. Gotovo! Sada će dobiti keca ili će je profesorka izblamirati pred celim razredom.
Anskioznost je kada ti se svakodnevne obaveze čine kao da im nema kraja, pa se pod pritiskom stresa koji osećaš jednostavno zalediš i na kraju ne uradiš ništa,a onda paničiš zbog toga i tako u krug.
Ako me pozovu na proslavu ili neki događaj,  danima unapred pravim planove o tome šta ću obući, razmišljam  kako moram da kupim poklon na vreme, gde ću ga kupiti i koliko ću potrošiti. A, onda rešim da neću da idem, jer je sve to previše stresno i sigurno su me pozvali onako "iz obaveze". Najverovatnije me ne podnose i jedva čekaju da se uopšte i ne pojavim.
Anksioznost je kada se nedelja još uvek nije završila, a je već razmišljam šta sve moram da obavim sledeće nedelje. Oko putovanja koje će se desiti za mesec dana, već od danas se stresiram i vrtim razne scenarije u glavi.
Ako mi se neko ne javi na ulici ili me popreko pogleda to shvatam kao smak sveta i onda preispitujem sebe šta sam uradila i gde sa pogrešila ne shvatajući da
pod 1. taj neko me nije ni video,
 pod 2. čak i drugi ljudi imaju svoje probleme i verovatno u tom trenutku im ja nisam ni na kraj pameti, drugim rečima, niko te sem tebe same ne shvata toliko ozbiljno, ali tako razmišljaju normalni ljudi, zar ne? Anskioznost je kada si toliko svestan sebe da imaš utisak da svi vide tvoje mane.
Anksioznost je kada istovremeno razmišljaš o hiljadu stvari, kada se bojiš onoga što se nije desilo i verovatno se nikada neće desiti: svako nepoznato lice koje priđe mojoj deci je potencijalni kidnaper i perverzni pedofil,  ako mi se ćerka ne javi na mobilni, pretpostaviću da je kidnapovana ili ubijena, u najboljem slučaju se negde ljubaka sa nekim majmunom koji vozi motor i zbog koga će da izgubi glavu.
"Mama, boli me stomak", u mojoj glavi znači  SALMONELA, slepo crevo ili stomačni virus, što automatski znači da ću se razboleti i ja. Ideja o tome me čini nervoznom, jer znam da neću moći da brinem o deci.
Anksiznost je kada se bojiš da ostaviš decu kod ljudi u koje imaš poverenja samo zato što si ubeđena da će baš te večeri dobiti 40 temperaturu ili da će se ugušiti u snu u sopstvenoj povraćki.

Kada vidim miliciju sigurna sam da su tu za mene zbog nečega što sam uradila, iako u životu nisam ni papirić bacila na ulicu, a kamoli učinila neko krivično delo.  Anksioznost me čini da  se osećam da mora da sam negde zeznula i da moram zbog toga ići u zatvor ili makar platiti kaznu.


Kada sam u velikoj grupi ljudi, buka i galama ne čine da se osećam kao će mi mozak eksplodirati, zbog čega sam usavršila metodu potpunog isključenja i zurenja kroz prozor. Inače, u velikoj grupi ljudi, uvek biram da sednem negde sa strane, jer ne daj Bože, možda neko poželi da razgovara sa mnom,a  sigurno ću nešto lupiti i zauvek uništiti moj ionako nepostoječi društveni život.

Anksioznost je kada vidiš da je sve u redu, svi su zdravi, srećni i zbrinuti, a ipak u tebi živi neracionalni strah da će se nešto strašno desiti. Anksioznost je stalna borba sa samim sobom dok se istovremeno smešiš. Anskioznost je kada ti se čini da ćeš se ugušiti pod teretom poslova, pritiska, obaveza. Anksioznost je kada si ljuta bez razloga, svi su ti krivi i sigurna si da te niko ne voli. Anksioznost je nespavanje, trzanje na svaki zvuk, nervoza, bolovi u mišićima i umor koji nikakav san niti relaksacija ne mogu ukloniti. Relaksacija? Šta je to? Kod anksioznih ljudi to je samo reč koji stoji u rečniku.
Pre nego što donesete svoje zaključke, moj tip anksioznosti ne mogu da kontrolišem. To nije nešto što želim niti zavisi od mene. Jako sam jako funkcionalna i  efikasna osoba, dobro organizovana, što je sasvim neophodno. Kada ne bi postojali strah i briga, rekla bih da bi sve bilo savršeno.
Želela bih naglasiti da anksioznost nije pretvaranje niti umišljanje, to stanje je jako, jako stvarno i teško. Ako patite od anksioznosti potražite pomoć, a ukoliko poznajete nekoga ko se bori sa njom, pitajte kako možete pomoći. Bez kritike. Bez saveta. Bez pridike. Samo razumevanje.
U sledećem postu ću pisati malo o tome kako se suočavam i borim sa njom, koje metode koristim da sebi olakšam život sa konstatntom brigom i strahom.  Do tada, hvala što ste izdržali.