Rutina duše

Volim rutinu. Volim da znam unapred kako će moj dan izgledati. To mi uliva osećaj sigurnosti i...kontrole. Da, tek relativno skoro sam shvatila da sam osoba koja voli kontrolu, ne u smislu da volim drugima da upravljam život, nego, saznanje da mogu da upravljam SVOJIM životom i svakodnevicom mi daje moć, osećaj da sam korisna i produktivna.

Organizacija je ključna reč. Kada imate da brinete o dvoje male dece, domaćinstvu i mužu,bez organizacije i rutine- crno vam se piše. Nastaje nervoza, haos, izgubljenost i u svemu tome najviše pate deca kojoj je iznad svega potrebna stabilnost i rutina. Svesna sam da se mnogi ljudi ježe pri samoj pomisli na tu reč,oni vole iznenađenja, nepredvidive susrete i događaje, nenajavljene posete (kojih se je lično užasavam), hrane se uzbuđenjima, tragaju za novim poznanstvima i iskustvima, i tako svaki dan. O, ne. Ja nikako. Sve ono što može da bilo kako poljulja moj svet, moj "začaran" život nije dobrodošlo i uporno se izbegava. Meni je to potrebno, to mi daje unutrašnji mir, sigurnost i kao što već rekoh, osećaj kontrole. Ne želim groznicu, ne žudim za nepoznatim uzbuđenjima. Ceo moj svet je tu. I kada se taj nemir javi, ja svojim umom, ako poželim, mogu da otputujem bilo gde, mogu da doživim najdivljije avanture i da se jednim treptajem oka vratim u moje sklonište, u moju mirnu luku. Prust je smatrao da je sreća nastupa onda kada prestaje grozničavost. Slažem se. Grozničavi ljudi puni fizičke energije, koji bi stalno negde jurili, nešto menjali, koji mnogo žele i mnogo pričaju, užurbani, u stalnom begu od rutine i u konstantnoj potrazi za uzbuđenjima i naletom adrenalina, u meni izazivaju nervozu, zamaraju me, iscrpljuju. S druge strane, zatvorenost uma, rutina misli, nekreativnost, nedostatak ideja bude u meni setu, depresiju, razočarenje.

Rutina uma je ono što me lično užasava. Ne ubija čoveka svakodnevno ustajanje u isto vreme, ista kafa i doručak, odlazak na posao, briga o porodici,plaćanje računa, iste ulice, isti ljudi,isti auto, ista kuća, iste obaveze. Ne, to nikoga nije ubilo i ko to tvrdi....pa, jednostavno taj nema dovoljno mašte ni života u sebi. Neodostatak želje da se nešto novo pročita i nauči,nekreativnost, indiferentnost prema dešavanjima i ljudima u svetu oko nas, nemogućnost da se doživi pesma ili vidi neko umetničko delo,napuštanje i zapostavljanje duše, nemogućnost promeniti sebe na bolje, neumeće uživanja u jednostavnosti rađanja novog dana, u ljubavi, u igranju, u smehu- od svega toga se umire najgorom mogućom smrću, jedino to može ubiti dušu i srce, jedino to.

Volim rutinu,želim da znam tačno koje me obaveze sutra čekaju, napraviću listu "šta uraditi i kupiti", popiću istu kafu,pojesti isti keks sa cimetom, sresti ista lica, hodati istom ulicom, u isto vreme ćemo ručati i beba će po tačnom rasporedu piti svoje isto mleko. Volim rutinu, ali moja duša i um- ne...