Kako biti sam(a)

Samoća, u smislu- imati par sati ili dana samo za sebe, je potcenjena, skroz. Samoća, u smislu-biti sam na svetu, nemati nikoga, je zastrašujuća. Ona prva samoća je ono što se danas može nazvati luksuzom i to su trenutci, iako veoma retki, u kojima uživam, bez trunke griže savesti, jer svakoj mami treba malo odmora i "srećna mama odgaja srećnu decu i... manje zvoca tati".
Takođe, usamljeni ljudi nisu obavezno nesrećni, možda tako žele da žive. Meni je više žao onih koji se plaše da budu sami, kojima stalno trebaju...drugi.

Čujem argumente tipa:"Jao, pa ne znam šta ću sa sobom?". Dragi moji, ljubljeni monstrumčići, evo nečega za vas, a i za nas... koji volimo da budemo sami...

Slučajno sam naletela na ovaj kratki filmčić, koji je beskrajno inspirativan i režirala ga je Andrea Dorfman. Tekst je napisala Tanya Davis, pesnikinja života.

HOW TO BE ALONE by Tanya Davis

If you are at first lonely, be patient. If you've not been alone much, or if when you were, you weren't okay with it, then just wait. You'll find it's fine to be alone once you're embracing it.

We could start with the acceptable places, the bathroom, the coffee shop, the library. Where you can stall and read the paper, where you can get your caffeine fix and sit and stay there. Where you can browse the stacks and smell the books. You're not supposed to talk much anyway so it's safe there.

There's also the gym. If you're shy you could hang out with yourself in mirrors, you could put headphones in (guitar stroke).

And there's public transportation, because we all gotta go places.

And there's prayer and meditation. No one will think less if you're hanging with your breath seeking peace and salvation.

Start simple. Things you may have previously (electric guitar plucking) based on your avoid being alone principals.

The lunch counter. Where you will be surrounded by chow-downers. Employees who only have an hour and their spouses work across town and so they -- like you -- will be alone.

Resist the urge to hang out with your cell phone.

When you are comfortable with eat lunch and run, take yourself out for dinner. A restaurant with linen and silverware. You're no less intriguing a person when you're eating solo dessert to cleaning the whipped cream from the dish with your finger. In fact some people at full tables will wish they were where you were.

Go to the movies. Where it is dark and soothing. Alone in your seat amidst a fleeting community.
And then, take yourself out dancing to a club where no one knows you. Stand on the outside of the floor till the lights convince you more and more and the music shows you. Dance like no one's watching...because, they're probably not. And, if they are, assume it is with best of human intentions. The way bodies move genuinely to beats is, after all, gorgeous and affecting. Dance until you're sweating, and beads of perspiration remind you of life's best things, down your back like a brook of blessings.

Go to the woods alone, and the trees and squirrels will watch for you.
Go to an unfamiliar city, roam the streets, there're always statues to talk to and benches made for sitting give strangers a shared existence if only for a minute and these moments can be so uplifting and the conversations you get in by sitting alone on benches might've never happened had you not been there by yourself

Society is afraid of alonedom, like lonely hearts are wasting away in basements, like people must have problems if, after a while, nobody is dating them. but lonely is a freedom that breaths easy and weightless and lonely is healing if you make it.

You could stand, swathed by groups and mobs or hold hands with your partner, look both further and farther for the endless quest for company. But no one's in your head and by the time you translate your thoughts, some essence of them may be lost or perhaps it is just kept.

Perhaps in the interest of loving oneself, perhaps all those sappy slogans from preschool over to high school's groaning were tokens for holding the lonely at bay. Cuz if you're happy in your head than solitude is blessed and alone is okay.

It's okay if no one believes like you. All experience is unique, no one has the same synapses, can't think like you, for this be releived, keeps things interesting lifes magic things in reach.

And it doesn't mean you're not connected, that communitie's not present, just take the perspective you get from being one person in one head and feel the effects of it. take silence and respect it. if you have an art that needs a practice, stop neglecting it. if your family doesn't get you, or religious sect is not meant for you, don't obsess about it.

you could be in an instant surrounded if you needed it
If your heart is bleeding make the best of it
There is heat in freezing, be a testament.

Oda slatkišima

Potoci od mleka,
planine od šlaga,
krošnje karamel-jabuka
čokoladna stabla.
Oblaci-šećerna vuna
cvetovi-roze ratluci,
kućice od keksa,
od pantišpanja jastuci.



Snovi od vanile, puslice
i svile. U kosi ružina vodica,
nebo puno bombonica.




Hladna limunada, topla čokolada,
torte, puding i baklave, pune šolje
vrele kave.


Mus, glazure i fondani, kroasani-svima znani.
Sve bih ja to sada jela,
i bila srećna i debela.

Snovi o jeseni

Moja omiljena uspomena...ja sa rancem na leđima, vraćam se iz škole putem okruženim kotrljajućim brdima i vinogradima koji mirišu na prezrelo grožđe. Ispred mene posuti plodovi oraha, skupljam, lomim ih i jedem njihovu mekanu i još uvek belu unutrašnjost. Sunce ne peče više, miluje me nežno po licu i osvežava me svež povetarac koji nosi mirise trulih šljiva, vinogradarskih, ušećerenih breskava,tek iscepanih drvceta za potpalu, vazduh je zadimljen od pečenih paprika. Miriše slatko vino i voće spremno za rakiju. Igraju senke, krošnje propuštaju svetlost bojeći sve u zlato... Bogatstvo jesenih darova, medna polja, zlatasti plašt koji se prostire u nedogled, izobilje boja, gozba ukusa, darežljivost aroma, jesenji, čulni bal. Kod kuće bih, već slatke perle grožđa umakala u med,grickala orahe kojima sam napunila džepove, slušala komšijske pse i sanjala o budućnosti. Ko bi rekao da ću, kada dođe ta budućnost, da sanjam o prošlim jesenima na selu?
Nesumljivo je jesen moje omiljeno godišnje doba. To je vreme iščekivanja novih događaja, vreme novog početka: nova školska godina, nove ljubavi, sezona svadbi i ostalih slavlja, slatki nagoveštaj nastupajućih praznika i slava. Jesen je vreme kada pravim planove i kada ulažem moju, preko leta obnovljenu energiju, u njihovo ostvarivanje. Čekaju me domaći zadaci ( krećemo u prvi razred), škola šivenja (ako nađem vremena), pisanje knjige... Volim jesen i radujem se stvarima koje su me nedostajale tokom leta:

~ sveža jutra, igranje jesenje svetlosti i senka, trčkaranje po ulici punoj opadalog lišća do Elenine školice, vruć hleb i sveže pecivo, kuća umirisana kremastim puterom i džemom od jagoda.
~ kišovito popodne, topli kakao sa mrvicama dvopeka koje plivaju po njemu, koncert kišnih kapljica na prozoru, vetar sa mora koji se poigrava sa drvećem i žardinjerama.
~ okrnjena činija puna utešne supice ispred televizora.
~ poezija, setna muzika i knjige Jane Austen.
~ večeri filmova koji su se davali preko leta.
~ šetnje pored burnog mora na pustim plažama.
~ nedeljna prepodneva u toplim pidžamama.

Jedva čekam jesen, a kada dođe, krenuću da sanjam o zimi...

Vikendi, nekada i danas

Nikada nisam volela školu, iako sam bila odličan đak. Ideja da moram svaki dan da učim i budem spremna za pisane zadatke i odgovaranje lekcija mi je bila neshvatljiva, glupa i dosadna. Sve što sam želela je da slušam Madonnu, pišem dnevnik i igram se sa drugaricama ispred zgrade. Srećom, otac mi je bio (i jeste) pametan čovek, shvatio je odavno da naše školstvo ubija svaku kreativnost i da ne pruža negovanje slobode mišljenja, pa je insistirao da učim jezike i da savladam matematiku:"To je sve što ti treba u životu!", govorio je. To mi je dalo slobodu da se uz minimalan trud provlačim sa odličnim uspehom kroz celu osnovnu školu. Vikend mi je, kao i svakom drugom detetu, bio omiljeni deo nedelje, a on je počinjao u petak, posle škole, čim bih bacila školsku torbu na patos sobe. Celo popodne bih gledala MTV, serije na satelitskom programu, a uveče sam slušala "Muzički dragstor" na Radiju 202. Subota je bila puna igre ispred zgrade: vožnja bicikle, roleri, igranje lastiža, osmišljavanje koreografija, planiranje venčanja sa pevačem iz New Kids On The Block (svaka od nas je imala svog izabranika) ili odlazak na plac, gde bi ja i ćale šetali našeg foksterijera po brdima i tuđim njivama. Volela sam da idem na pijacu sa ocem, koji bi se seljankama koje su prodavale razne đakonije obraćao sa "seko", na šta bi one crvenele i kikotale se kao devojčice. Zato sam uvek u svom cegerčetu imala ekstra paradajz, po koju papriku i uvek bih gricklala neku sočnu, poklonjenu voćku.To je bilo vreme bezbrižnosti, prave, istinske zabave i smeha koji dolazi pravo iz srca. Nedelju nisam volela iz jednog jedinog razloga-sutradan je ponedeljak i ide se u školu. Mama bi nedeljom pravila pečeno, punjeno pile, neki kolač i uvek bi peglala kada bi na TV-u išla serija "Bolji život", na šta bi se moj otac mrštio, s obzirom da je uvek bio "pro" Zapadan, pa je te serije nazivao "komunističkim proizvodima". Miris zagrejanih košulja i čaršava od pegle je za mene bio oličenje najnezabavnijeg dana u nedelji, dana posle koga se ide u školu!

Gimnazija, dani osećaja totalne neadekvatnosti, uljez u sopstvenoj koži, razdori u porodici, povlačenje u sebe. Naravno, još uvek nisam zavolela školu, ustvari, mrzela sam je iz dubine duše i moje nesimpatije prema njoj rezultovale su vrlo dobrim uspehom. "Može Dora i bolje", govorio je razredni starešina, ali Dora nije htela bolje, nije morala, Doru je bilo baš briga!Dora je pisala lepe sastave, to je bilo važno! Petak posle škole je i dalje bio trenutak neizmerne sreće. Bacanje tašne, MTV, strane serije, povlačenje u sobu, slušanje kaseta, čitanje brda i brda knjiga na engleskom (ne zaboravite da je moj otac bio "pro" Zapadan),sanjarenje i pisanje dnevnika. Sada se javilo u meni novo interesovanje-momci, izlasci i provod. Telefonski poziv od drugarice i jedno kratko pitanje:" Idemo?" bili su dovoljni da u rekordno vreme navučem farmerice i bluzu i kao furija izjurim na vrata. Volele smo da igramo bilijar u obližnjem kafiću i pijemo sok. Smejale bi se kao lude, očijukale sa dečacima, neko ko bi osvojio naše srce ukrao bi ponekad i po koji poljubac. Nevine subotnje večeri, pune detinjastog smeha i fazona, lica čista, bez šminke, srca slomljena i lečena iznova i iznova.Ne znam da li današnji klinci mogu time da se pohvale? Nedelja bi ponovo bio dan bez zabave, učenje bi se odlagalo do kasno uveče, ali svest da će taj trenutak doći uništio bi svaku čar. Majka bi peglala, opet bi se kućom širio onaj poznati miris zagrejanog deterdženta za rublje,ali barem, ako ništa drugo, ja bih se "hranila" događajima od petka i subote cele radne nedelje, živeći u iščekivanju "kratke slobode" vikenda.

Dvadesete,zbunjujuće i oslobađajuće, fakultet, nova iskustva, nade, ideali, razočarenja. Da, pogodili ste- mrzela sam predavanja i vežbe po jadno opremljenim hemijskim laboratorijama, a da ne govorim o iskompleksiranim profesorima i lošim asistentima. Volela sam hemiju i razumela sam je, ali nisam volela da to studiram, da je učim i proučavam, a još manje da radim glupe, besciljne, nepotrebne i zastarele vežbe koje niko u svetu više nije radio. Dobro, možda u Kazahstanu... Moja ljubav su bili i ostali - jezici, ta ljubav je isplivala i na kraju pobedila tuđa očekivanja i želje, a sklonost ka hemiji se odrazio kroz moju opsesiju parfemima i talentom za kuvanje.
Suvišno je reći da je vikend, gle iznenađenja, nešto što sam sa nestrpljenjem očekivala. Beli mantil koji bi mirisao na hemikalije bih zafrljačila u korpu za veš i utonula bih u slatku dremku uz muziku i TV. Spremanje za izlazak bi počeo jedno 5 sati ranije od zakazanog okupljanja.Posebnu pažnju sam posvećivala kosi, odabiru garderobe i parfema. Uzbuđenje i elektricitet od nastupajućeg provoda prožimali bi celo moje telo. Studentske žurke po domovima i klubovima fakulteta, igranje do iznemoglosti, neiscrpna energija, vrištanje kada bi DJ pustio "našu" pesmu koja bi uvek bila puno ritma,zarazne melodije, mladalačkih poruka o dobrom provodu i ljubavi:"Žurka!Žurka!". Interesantna je činjenica da smo ja i moja društvo uvek bili "high", bez droga, alkohola i cigareta. Bilo je dovoljno da budemo zajedno, da čujemo prve note naših omiljenih hitova i energija bi letela po prostoru, prenosila se i obnavljala do ranih jutarnjih časova. Inače, nisam više mrzela nedelju kao dan, zbog toga što jednostavno nisam morala da se pojavim na predavanju ili vežbi ako to nisam želela. Ha! Nedelja bi značila sledeće: spavanje do podneva, umorne oči umrljane loše skinutom šminkom, okupljanje familije za nedeljnim ručkom, (možda bih umesila "apple pie" ako sam zaljubljena) i puno, puno muzike i TV-a!

Po završetku fakulteta, neki od nas su uveliko bili u "ozbiljno ozbiljnim" vezama koje su se uglavnom završavale brakom. Neki od nas su postali roditelji, a svi mi koji jesmo, znamo da deca menjaju sve i da "your life, as you know it, is gone. Never to return", kako kaže Bill Murray u filmu "Lost in Translation". Za neke je ta činjenica poražavajuća, teško se mire sa njom i sa idejom da se vikendi menjaju i da su ludi provodi retkost ili potpuno deo prošlosti.
Moje subote danas su obeležene brzim doručkom uz crtaće, kupovinom namernica za sledeću nedelju, pijacom, užurbanim spremanjem ručka uz "Friends" na TV-u,tapkanjem bosih nožica po pločicama na podu, popodnevnom dremkom, eventualnom šetnjom. E,a nedelja....ceo dan posvećena malim uživanjima,jedini dan kada odbijam da uključujem usisivač ili da radim po kući. Dan počinje dugim doručkom sa Sunđerom Bobom u pozadini, tu je kafica uz novine ili časopis, vriska, igra, izležavanje na kauču, Hallmark filmovi, izlomljen keks na podu, pečeno pile punjeno limunom ili izlaskom na ručak, ponovo dremka, duga siesta, šetnja do plaže ili po gradu. Provod je sada promenio svoj oblik, prerastao je u nešto mirnije: u dobar film, časopis ili knjigu čim deca utonu u san, u šetnju pored mora ili odlazak na kraći put. Ritam muzike je usporen, melodije mekše, stihovi smisaoniji i dublji. Razmena energije postoji eventualnom posetom prijatelja, kratkim okupljanjima koja se uglavnom svode na to da svi jedva čekamo da se vratimo svojim kućama i strpamo decu u krevet. Glavni likovi su mali slinavci; vikendi se vrte oko njih, kao i sav naš život, sa povremenom dozvolom za lenjstvovanje na kauču...nedeljom po podne. I, znate šta? Ne bih to menjala ni za kakav provod na svetu! I još nešto- nikada, ali nikada ne peglam nedeljom...

Žena, sama svoj ugnjetavač

Da, tako je. Naša karakteristika je da druge okrivljujemo za svoje neuspehe, neostvarene želje, za osećaj praznine u duši koji vremenom postaje sve veći i vidljiviji kroz naše neuroze, nervoze, nezadovoljstvo, povremeno ludilo ili otupljenost, mirenje sa životom onakvim kakav je. Bilo da je to religija, društvo, muškarac, televizija, roditelji, vaspitanje, šta god, uvek je neko drugi kriv za nešto što nismo ostvarile, za taj večiti osećaj u ženama koji izjeda iznutra kao crv-" ja nisam ostvarena".
Ljuta žena, večito ljuta na druge, a nikada na sebe samu. Danas sam pročitala nešto što mi je otvorilo oči. Danas mi je jedan tekst jasno rekao nešto što već godinama slušam od dobronamernog čoveka koji me voli. Naravno, kao prava, nesigurna žena, njegove reči nisu dopirale do mene uz opravdanje da on to tako "samo priča, jer me voli i zna da to želim da čujem", ali nije mi palo na pamet da to potiče od muškarca, koji je po prirodi logičniji, oslobođen osećaja krivice koji je usađen u nama, ženama, muškarca koji ne toleriše glupe izgovore za ljudsku pasivnost. Tekst koji sam pročitala potiče od žene koju ne poznajem, ali čija me je mudrost pogodila pravo u srce. To i nije neka mudrost, već hrabrost, rezonovanje prave žene, one koja razume potrebe i probleme drugih žena. Ona je osoba koja me ne poznaje, ne voli, a opet me je baš zbog toga dirnula njena priča, jer je u neku ruku lična, iz iskustva, baš zato što potiče od NJE, druge žene, sa sličnim borbama, konfliktima, one koja je morala sama da prođe kroz razna iskušenja i pitanja da bi stigla do svoje mudrosti. Do nekih istina moramo stići sami, moramo ih sami izvesti kao zaključke, nije dovoljno da vas neko ko vas voli ubedi, nauči, dokaže. Najčešće učimo i inspirišemo se iskustvima ljudi koji su u sličnoj nedoumici ili problemu, onda krenemo i primenjujemo njihova načela, način života i rezonovanja i tada stičemo znanje i mudrost. Baš ovo zvuči kao neko isprazno filozofiranje. Evo priče.Radi se o jednom umetničkom paru. Ona je slikar, a on vajar. Vođena svojim nezadovoljstvom žena je počela da se kreće u krugovima pokreta i grupa za žene i ženska prava u kojima je izražavala činjenicu da je ona stavljena u kalup žene- majke koja je imala obavezu da se svake večeri vraća kući svojoj porodici u vreme večere da bi im je skuvala, servirala i da bi zbrinula svoje ukućane. Sve te obaveze su je okruživale i gušile. Uz finansijsku pomoć jedne od članice pokreta, iznajmila je studio u gradu, izolovala se mesec dana od svih i...slikala. Kada se vratila kući da bi razgovarala sa svojim bližnjima u vezi njenog "bega", na svoje veliko iznenađenje, shvatila je da je ustvari ona SAMA SEBE izlila u taj kalup i da je to ona sama sebi usadila shvatanje da mora da žrtvuje svoju kreativnost i talenat, a ne njen suprug i sin. Oni nikada nisu od nje tražili niti očekivali da bude uvek tu sa spremnom večerom na stolu. Oni su to, u njenom odsustvu, činili sami. Ceo taj uski šablon, nedostatak vremena, obaveze koji su je sprečavali da slobodno slika je ona nametnula sama sebi!Njen muž i sin su bili savršeno voljni da joj pomognu oko njenih obaveza i potpuno su se slagali sa idejom da ima svoj studio u kome će raditi bez ometanja, nekoliko sati dnevno. Savršeno su bili raspoloženi da spreme večeru kada bi to bilo potrebno. Tako je došla do zaključka da sve ono što je nju gušilo je rezultat njenog sopstvenog negativnog rezonovanja. Kada bi pomno i iskreno razmislile o ograničenjima koja osećamo, shvatile bi da smo mi same te koje nam ih namećemo. Iz tog razloga, žene treba da budu posebno artikulisane, jer ako jasno ne izražavaju svoje želje neće niko znati kroz šta prolaze, a neće naići ni na saradnju. Ograničavati sebe znači konstantno suprostavljanje onoga šta znači biti žena i njenih uloga. Ja i dalje smatram da je ženina prvenstvena uloga i značaj u porodici, njenom održavanju, u ulaganju svoje topline, pažnje i humanosti u nju, ali suprostavljanje kreativne strane žene sa njenom primarnom ulogom dovodi do velikih razdora unutar nje. Ona se oseća ugnjetenom, ograničenom i to zbog krivice koju je sama sebi nametnula. Umesto da trošimo energiju suprostavljanjem tih uloga, energija bi mogla da se utroši u pokušaju da uskladimo sve naše strane i uloge.
Naravno, ova priča je iz vremena kada su feministički pokreti bili tek na samom početku. Vremena su se od tada promenila, žene su političari, doktori, advokati, umetnice, pisci, sve ono što su nekada bili uglavnom muškarci. Nikada nisam bila feministkinja i nikada nisam mogla da shvatim tendenciju i cilj žena da u pokušaju izjednačavanja sa muškarcima poprime muške osobine i da imitiraju muškarce. Ono što me oduševljava kod Anais Nin (koja je ispričala gornju priču na jednom od njenih mnogih predavanja) je da je bila "feminine feminist", tj. ženstvena feministkinja. Umesto da se sukobljava sa muškarcima, ona je bila njihov prijatelj, muza, pomoćnik, ali nikada nije zapostavila svoju ulogu pisca, supruge, prijateljice, žene koja je pokušavala da probudi svest kod drugih žena. Nikada nije imitirala muškarce, radila je na tome da neguje svoj "ženstveni glas duše", svoju nežnost, liričnost, humanost, solidarnost, materinski instinkt prema mladima, jer joj je mogućnost da ima svoju decu oduzeta još u detinjstvu. Njen feminizam se sastojao u tome da natera žene da izađu iz svojih čaura, svojih kalupa, da one oslobode MUŠKARCE time što će prestati živeti u njihovoj senci i kroz njih. Pasivna i ograničena žena može biti samo opterećenje jednom muškarcu. Možemo biti majke, kćeri,supruge i istovremeno da pišemo, slikamo, učimo, stvaramo, podučavamo.
Za naše konflikte, sumnje i osećaj krivice nisu krivi ni religija ni muškarci. Same sebe ograničavamo i ugnjetavamo mišljenjem da jesu. Nema više opravdanja. Rođenjem nam je dat dar kreiranja: kreiramo život, nove ličnosti, stvaramo i održavamo veze. Ne trebaju nam kalupi. Dovoljno je biti žena, jer "ona je priroda, žena je ogledalo, poezija i umetnost", po rečima Anais Nin.