Brzina, vreme i život

Nikada nisam volela brzinu: brzu vožnju, brze veze, brzu hranu. Od brzine predmeti oko mene nisu jasni, gube se u čudnoj zamagljenosti. Od nje mi se vrti u glavi, bude mi muka i stvara mi nervozu.

Moja starija kćer je krenula u prvu razred. Škola je nekih desetak minuta hodanja udaljena od naše kuće. Prva nedelja je bila prilično haotična: dani su ovde, na jugu Grčke, još uvek bili vreli, imali smo goste u kući i ja sam konstantno bila pod stresom zbog obaveza, onih sitnih i onih malo većih. Kao rezultat toga te prve nedelje sam veoma loše spavala, što je značajno uticalo na moje nerve. Druga nedelja je već bila mnogo opuštenija, organizovanija, mirnija. Sunce je slabije peklo, pa je odlazak do škole bio prijatniji. Smatrala sam da je sada, kada je vreme još uvek pitomo, smešno paliti auto za tako malu razdaljinu. Umesto toga, ustajale smo 15 minuta ranije, na miru bih skuvala svoju kafu (prva stvar koju uradim), stavila mleko da se podgreje za decu, spremila doručak i spakovala užinu. Knjige su prethodne večeri spakovane, garderoba izabrana i uredno složena na stolici.

Do škole idemo putem kojim nema automobila, put je duži, ali lepši: usput pozdravimo psa koji se izležava na pragu bele kuće, bakicu koja mete svoje tanano dvorište, divimo se lepoj terasi i cveću, pričamo razigrano i smejemo se. "Mama, sviđa mi se kada idemo pešaka u školu", kaže mi moja devojčica. "Eto, to ti je kao jutarnja gimnastika", zadovoljno joj odgovaram. Približavajući se školi, naše blaženstvo i jutarnje druženje najednom krene da ometa užasna buka od automobila koji frantično trube i nervozno traže mesto za parking. Digla se strašna prašina, ali jasno vidim namrštena i nervozna lica roditelja, tu i tamo neko ljutito vikne i po izlasku iz auta požurkuje zbunjene i sanjive čovečuljke. Tu se rastajemo, ljubim je po glavi i malena trči sa preteškom torbom na leđima da bi stigla na jutarnju molitvu za dobar i uspešan dan.

Jedna stvar mi bode oči, nešto što sam obećala sebi da nikada neću raditi- ni jedan roditelj (od onih koje sam ja videla) nije odvojio par sekundi da se sagne i poljubi svoje dete i poželi mu dobar dan. Srce mi se steže i sasvim svesno, upućujem pogled pun osude roditeljima. Niko nije ni primetio. Niko nije obratio pažnju na mene sa kolicima kako razočarano i tužno posmatram stvari oko sebe, niko ne staje da pogleda, jer svi žure svojim automobilima, tipkaju po mobilnim telefonima i već su mislima negde drugde. O, ne, ne smatram te ljude lošim roditeljima. To su ljudi očigledno zauzeti, jure na svoj posao, kućnim obavezama, životu. Nisam ja bolji roditelj, svi mi pokušavamo, dajemo sve od sebe i iznad svega volimo našu decu, više od nas samih. Ja sam samo od onih koji su rešili da ne žive brzo. Ja sam od onih koji su shvatili da žureći mogu da se sapletem, padnem, da mogu nešto lakše da zabrljam. Ja se samo sećam moje zaposlene majke, koja je bez automobila odlazila na posao, koja je uvek imala neki dobar ručak na vreme na stolu i nikada mi nije pakovala kroasan iz supermarketa za užinu ili davala novac za pecivo sa sirom sumnjivog kvaliteta. U torbi sam uvek imala sendvič, projicu ili štrudlu koje bi spremila prethodnog dana. Dobra organizacija- nešto što sam naučila od nje.

Tema o kojoj sada pišem je obrađena sa aspekta žene (tj. mene) koja živi u Grčkoj, i kao takva uglavnom posmatram život oko sebe, ljude, njihove navike i uočavam tendencije koje se javljaju u ovoj zemlji. Ako se vi, gde god živeli, prepoznate u nečemu od ovoga što spominjem, tim bolje.

Brz život znači skuplji život. Štednja u vremenu znači novac. Ne verujete mi? Da bismo sigli negde 15-20 minuta ranije (ponekad i mnogo manje) nego što bi to učinili pešaka koristimo auto. Auto troši benzin, a benzin je skup.Reći ćete da time štedite vreme, ali zaista, budite iskreni- šta će te toliko bitno uraditi za tih ušteđenih 15 minuta? Ono što sam ja primetila je da se ne postiže ništa! Samo paljenje auta, parkiranje, semafori, zastoji i ostalo puno puta utiče na kašljenje i gubljenje vremena. Postojanje prevoznog sredstva uliva sigurnost i opuštenost, ali smatram da je sve to prividno, jer upravo ta opuštenost nas zavarava i ponovo ulazimo u začarani krug večite jurnjave i žurbe.

Grčka je zemlja u kojoj niko ne pešači, a to je nešto što je obeležilo moje godine provedene u Srbiji. Hodanje do škole, posla, šetnja pored reke ili po gradu- karakterstika naših ljudi. Bojim se da je grčki narod osuđen na gojaznost, na bolest i lenjost. To je cena prividnog boljeg standarda, a ono što je najgore je da najskuplju cenu plaćaju deca, koja ne umeju da hodaju, ne znaju da jedu voće,nikada se ne igraju, hrane se girosima, kroasanima i čipsevima iz kese. I sve to zbog BRZINE, uštede vremena i tankog izgovora da je to "jednostavnije". Još nešto što je velika "moda" u Grčkoj je i slanje dece na raznorazne privatne časove. Mališani, već od svoje šeste ili sedme godine, pohađaju školice baleta, karatea ili nekog drugog sporta, slikanja i stranog jezika. Posle dugog većanja i razmišljanja, ja i moj suprug smo došli do zaključka da je i to, kao i one petominutna vožnja do škole, stvar prestiža i "pojednostavljenje" života RODITELJA. Naime, puno puta sam čula od majki, a nije se desilo samo jednom, da je "lakše" poslati decu na privatni čas, nego "bakćati" se sa njima kod kuće. Mnoge priznaju da je lakše jednom nedeljno otići u supermarket i napuniti ormarić u kuhinji slatkišima, nego svakodnevo kupovati sveže voće za decu. Ovo ne pričam napamet, ovo su doslovne reči koje su dopirale do mojih ušiju.
Razlog? Brzina, ušteda vremena, ja bih rekla- lenjost! Da se vratim na one časove. Kao što rekoh, posle dugog razmišljanja, bilo nam je jasno da naša kćer pokazuje afinitet SAMO prema sportu, da je to najviše zanima, a da ćemo se na osnovu toga i mi, kao roditelji orijentisati, za sada. "Obrazovanje na brzinu" koje je ujedno preskupo, nije za nas i odlučno smo udruženi protiv toga. Da, to će značiti da ćemo morati više vremena posvetiti našem detetu, da, to znači da ćemo MORATI naći vremena da zajedno crtamo, da odemo u bioskop, da slušamo muziku, da čitamo, da joj oblikujemo ukus mi, njeni roditelji. To znači, roditeljstvo natenane, a ne roditeljstvo u autu i sa žurbom na čas, ne sada, ne tako rano, ne sada, kada joj je samo 6 godina. Deci ne treba brzina, nepotrebni zamor, već roditelji koji umeju da slušaju i posmatraju i time uočavaju afinitete svoje dece. Ona žele naše vreme posvećeno njima. Brzom roditeljstvu od dva bedna sata dnevno ću reći NE, pa makar to ne bilo "in".

Oni koji su nekada u svom životu kuvali rižoto (koji se sprema dugo, stalno mešajući uz dodavanje supe/tečnosti) znaju koliko je veći užitak jesti njega od onog neukusnog instant Uncle Ben's pirinča. Svi oni koji su jeli mamin pasulj pre "expres lonca ere", znaju da nema ničeg slađeg od dugo kuvanog pasulja na tihoj vatri u staroj šerpi. Oni koji slikaju, znaju koliko je vremena potrebno da se dovrši jedno vredno umetničko delo. Sve traži svoje i brzina nije uvek pozitivna.
Pojednostaviti život ne znači učiniti ga bržim, ne znači raditi stvari na kraći način. Jednostavnost znači dobra organizacija, znači dodatno uloženi trud da bi se dostigla jednostavnost. Ah, već čujem:" Kako to? Kako ulaganje truda ima veze sa tim? Zar nisi sama "pridikovala" život oslobođen od brzine? Zbunjen/a sam....."

Šetnja do pijace i nabavka svežih, zdravih, lokalnih i nadasve sezonskih proizvoda, možda traje duže od par načinjenih koraka do prodavnice i kupovine jednog pakovanja viršli punog ostacima mesa, masnoće i aditiva. Rezultat malo uloženog truda odlaska na pijacu- jednostavnost i zdravlje. Spremiti kajganu od svežih, domaćih jaja, iseći paradajz na kriške i posuti ga sirom ili napuniti tanjir mlekom i cerealijama, je sigurno lakše i zdravije od jutarnjeg trčanja do pekare i kupovine masnih, bezličnih peciva. Ono što nam možda izgleda brže, ustvari nije. Zdravlje i brzina ne idu zajedno. Dobar život i brzina nisu komplementarni. Uživanje i brzina? Ne.

Napraviti listu obaveza, liste za kupovinu, podsetnik i plan dana su načini da život postane jednostavan. Odabir nekolicine prijatelja za redovno druženje i viđanje je jednostavnije od konstantne jurnjave da bi "stigli da se vidimo sa svima". Svođenje garderobe na nekoliko odevnih predmeta koje možete međusobno kombinovati štedi vreme i...novac. Naučiti reći "ne" čini život lakšim i oslobađa od nametnute obaveze "da svima udovoljite". Provodeći vreme sa decom i ulaganjem sebe, svog znanja i ljubavi u njih ne samo da čini vaš život jednostavnijim, već bogatijim, stvarate uspomene i oblikujete budućnost. Naša deca, kada odrastu, neće se sa nostalgijom sećati raznoraznih časova, vožnji u automobilu, McDonald's obroka (koji su inače moje grešno zadovoljstvo...ok, priznajem), već vremena koje su provela sa vama, zajedničkih aktivnosti, mirisa iz mamine kuhinje, šuštanje tatinih novina, nedeljnih utakmica. Hajde da ih naučimo da je vreme koje imamo dragoceno, da je vreme ulaganje u ljubav, u porodicu, u sreću, da vreme NIJE novac, da ono što je brzo nije obavezno dobro. Hajde da ih naučimo da ne treba brzo jesti, brzo pričati, brzo voziti, brzo voleti... brzo živeti. Naučimo ih da stanu i oslušnu vetar, da pomirišu ruže. Stanimo i mi sami i čujmo njihove nežne duše šta nam govore. Vreme dovoljno brzo leti samo od sebe, bez našeg požurkivanja i žurbe. Jedno je sigurno: nikada ga ne možemo vratiti nazad i ono što je bilo juče, već je prošlost....

(Ne)Realna očekivanja

Momak sreće devojku. Na početku su malo antipatični jedno drugom,a onda polako kreću da se bockaju i zadirkuju. Počinju da lete varnice, ali ustručavaju se. Posle kraćeg nećkanja prepuštaju se strasti.Dane i dane provode u krevetu, idu u duge šetnje po parku, u bioskopu sede u poslednjem redu i ljube se,maze se u taksiju, a veče ponovo završavaju u krevetu...sve dok igrom slučaja, glupim nesporazumom se ne razdvoje i oboje razočarani i očajni tiho pate i obsesivno pričaju jedno o drugome svojim prijateljima. Jednog dana momak shvativši da je pogrešio, rešava da pronađe devojku, zamoli za oproštaj nadajući se da će ga primiti nazad. Po nagovoru prijatelja, ona odlazi na utakmicu svog omiljenog košarkaškog tima, bezvoljna i tužna jedva čeka da se vrati kući svom sladoledu i džinovskim kesama čipsa...Najednom, na ogromnom monitoru stadiona, vidi sebe i velikim slovima ispisano:"Hoćeš li da se udaš za mene?". Ona iz sveg glasa viče:"Da!", skače mu u zagrljaj, on je diže u svoje naručje i ljube se dok...kreće odjavna špica filma...Da, ovo je klasičan motiv bezbroj Holivudskih romantičnih filmova koji nas šalju pravo u zemlju snova o pravoj, istinskoj, strastvenoj i ujedno nežnoj ljubavi. Neki srećnici u stvarnosti dožive pravu, romantičnu ljubav, a neki je još uvek čekaju hranjeni štancovanim pričama o njoj. Ja sam jedna od onih koja se totalno "primam" na njih, volim da ih gledam i uživam istovremeno uzdisajući svaki put kada vidim neku odvratno-ljigavo-limunadastu scenu. Zašto? Zato što sam sanjar? Zato što nemam osećaj za realnost? Zato što imam nizak IQ? Ne. Zato što znam šta posle sledi.

Niko do sada nije snimio film- nastavak mnogih romantičnih filmova koji su nas osvojili i potpuno zaveli. Šta se desilo sa zaljubljenim parom nakon što je junjakinja dodala nekih 15kg u trudnoći i njen izabranik postao proćelav čikica sa pivskim stomakom? Šta se desilo nakon što su im u život ušla svekrve, tašte, bebe, isplate kredita,nezaposlenost, dugovi, računi, neispavane noći i užurbani dani? Šta se dešava kada početna strasna groznica krene da jenjava ugašena obavezama, umorom i rutinom? Holivud zna šta radi. Kome trebaju priče i slike koje će nas samo podsećati na našu realnost i na neispunjena očekivanja? U tome i leži problem. U brak ulazimo naoružani romantičnm osećanjima, snovima o sjajnoj budućnosti i savršenom zajedništvu. Pomalo je to pothranjeno činjenicom da nam je delimično putem raznih medija ispran mozak i to nas pretvara u osobe nerealnih očekivanja, misleći da će svakog dana našeg budućeg života sijati sunce, a kada bude kiše, munje i gromova, mama i tata će uskočiti i spasiti nas od nevremena.
Nespremnost na ozbiljne udarce koje nam sprema život kao posledicu ima sve učestaliji trend razvoda brakova. Prvi problem, prva kočnica ruši snove o ružičastom životu i najlakše je rešenje izlazak iz braka.
Nikome život nije savršen, a naročito ne bračni i porodični život. Dosta ljudi misle da se time sve rešava, da ulaskom u tu luku prestaju problemi. Jedino što je sigurno je da u normalnom slučaju, svaki problem koji naiđe i teret bi trebalo se deli na pola, a sreća da se udvostručuje. Mnogi zaboravljaju da su se zakleli da će biti sa tom osobom "i u dobru i u zlu". Očekuju samo "dobro", a kada naiđe zlo ljute se, hlade se, svadljivi su, nesrećni i bacaju krivicu jedno na drugo.
Nerealno očekujemo da sva naša sreća zavisi od onog drugog, da osoba sa kojom smo mora "da nam čita misli", da nas potpuno emotivno i fizički zadovoljava, da je onaj drugi odgovoran za našu dobrobit i blagostanje.Pogrešno je misliti da je ljubav osećanje koje se hrani noćima punih zvezda,magičnom mesečinom, poklonima, večerama uz sveće i romantičnu muziku. Onda kada sve to nestane, nošeni stihijom života, vetar odnese i ushićenje,romantiku, javlja se pomalo prezir, malodušnost,dizanje ruku od svega, nedostatak pokušaja, amnezija naročito za stvari koje su nas nekada povezivale.
Često zaboravljamo šta je to što nam se dopalo kod izabranika našeg srca pre nego što su nam mir ljubavnog zanosa narušili zveckanje flašica za mleko, šuštanje koverata iz banke, štrčanje sedih vlasi iz kose,višak kilograma,povišeni ton glasa, zajedljivost i dosadno, uporno zanovetanje. Niko normalan se ženi ili udaje zbog nečijeg lepog lica, savršenih grudi ili čvrste zadnjice. Niko od nas ne misli da je osoba sa kojom smo rešili da provedemo ostatak života savršena, bez mana, idealno biće. Niko ne bi trebalo da stupa u brak sa mišlju da će leptirići, celodnevno izležavanje u krevetu i vođenje ljubavi dan-noć trajati zauvek. Zašto onda toliko toga očekujemo i zašto smo nesrećni kada shvatimo da smo previše sanjali?
Šta činiti kada vas realnost i istina opale po glavi i tresnu na zemlju? Šta raditi kada pomislite da stvari nikada neće biti kao pre, da su zvuci zvona i zemljotres u krevetu daleka prošlost? Šta uraditi kada vam se učini da on ili ona nisu više ono što su nekada bili? Pa, uhvatite se u koštac sa tim!Grow up! Ljudi se menjaju i život nas menja. Vremenom odrastamo, u život se uključuju velike obaveze, menjaju se naše uloge i odgovornosti. Prirodno je da vaša druga polovina ne može biti ista, bezbrižna, uvek spremna za zabavu osoba. Normalno je žena bude umorna i neraspoložena, normalno je da muž bude nezadovoljan, ponekad ljut i loše volje. Zar ste očekivali da će biti drukačije? Da niste vi od onih koji imaju nerealna očekivanja? Zar ste mislili da su tašte, svekrve i ostala rodbina divna ljudska stvorenja koja vam neće pridikovati, soliti pamet i mešati vam se u život? Zar ste mislili da ćete moći da ih potpuno isključite iz vaših života i živeti netaknuti,zaštićeni i obavijeni velom večitog blagostanja i ljubavi? Zar ste mislili da ćete moći živeti kao slobodni momak ili devojka, zabavljajući se i imajući vremena za provod, prijatelje, izlaske? Zar ste stvarno mislili da se ničega nećete morati odreći onog trenutka kada zakmeči vaša beba i teatralno stupi na vašu životnu scenu? Zar ste zaista, drage moje mislile da će telo nakom trudnoće magično da se vrati u staro stanje, da će vam grudi biti iste, da nećete imati stomak, da će vam kosa ostati iste gustine i sjaja? Gospodo, vi koji ste očekivali da će vam se svaki uspeh servirati na tanjiru, da će vam žene uvek biti slatke, nasmejane i devojački zavodljive, jeste li ikada sanjali da će ona možda jednog dana prolaziti kroz depresiju, težak porođaj, nesigurnost i razočarenja? Spustite te se na zemlju. Ono što doživljavate je život, onakav kakav treba da bude.

Pogledajte osobu koju volite u oči i setite se u šta ste se nekada zaljubili. Ta osoba je tu. Odvojite jedan trenutak u dugoj, haotičnoj svakodnevici, zadubite se u njen ili njegov pogled, poljubite se dugo i nežno i ostanite tako, makar na kratko. Neka sve stane. Možda ćete čuti zvona, osetiti leptiriće, staru ushićenost i strast, bez obzira na to što oko vas deca lome igračke i kukaju za keks, bez obzira na to što vas na poslu čeka hiljadu fascikli, bez obzira što na sebi nosite stare trenerice i kosa vam je nesređena, bez obzira što struja ostaje neplaćena. Taj jedan trenutak će vas vratiti tamo gde ste nekada bili, daće vam snage da nastavite dalje, oterati sumnje i mračne misli,a ako ste rođeni pod srećnom zvezdom i ako se mnogo potrudite takvih trenutaka možete imati stalno, svakoga dana. Stvarno se nadam da većina ima tu nadu i volju da pokuša da se ponaša kao zrele i realne ličosti. Zaista od srca želim da vidim pokušaj da probudimo stara osećanja, da se setimo lepote uzbuđenja posle sudbonosnog "da". Volela bih da vidim i čujem priče o ponovnim iskrama, o drugim, trećem, četvrtom medenom mesecu, o povremenim "zemljotresima" u krevetu, o mesečini i zvezdama usred belog dana. Danas, već danas, bez obzira koliko ste ljuti,u svađi, tužni, besni, nezadovoljni, razočarani, pogledajte se u oči i....nastavak ne želim da čujem, samo ću nastaviti da REALNO očekujem najlepši ishod.Zvuči vam sve ovo isuviše Holivudski i filmski? Well, darlings, that's show business!

Kako biti srećan

Sve mi se više čini da ovaj blog počinje da liči na neki priručnik-kako ovo, kako ono....ali,nije tako, možda tako izgleda, ali obećavam da mi namera nije ta. Jednostavno sam naišla na jednu slatku sličicu sa još slađom listom stvari koja se zove "Kako biti srećan". Ne mogu da odolim, moram da sebe hranim lepotom, divnim sitnicama i krupnicama koje su mi tako mnogo potrebne, u suprotnom, čini mi se da bi me bol, tuga i patnja koji postoje na ovom svetu, verovatno neposredno do mojih vrata, zdrobili i potpuno uništili sav optimizam u meni. Verujte mi, silno se borim i jedna od mojih životnih misija je moj život da oživim moj dečiji entuzijazam, da bojama, rečima, slikom, verom i muzikom oteram cinizam, ironiju i tugu ovog sveta. Složićete se, ljudi su surovi, stvaran život nisu leptirići, srca i duge, ali ovo je moje utočište i način da pobegnem od ružnoće. Da, tako bih nazvala sve ono što nije humano, što nije dobro, što boli i tera ljude da pate, da budu ljuti ili nesrećni- ružnoća.Ima je svuda, na ulici, na poslu, u školi, na televiziji. Protiv nje se jedino možemo boriti lepotom koju često zaboravljamo, a naročito onu koja dolazi iz srca.

Kažu da je život večita potraga za srećom. Ponekad nam se čini da kada je taman "uhvatimo" on nam izmakne onog trenutka kada nam se desi nešto loše. Neki ljudi prolaze kroz nezamislivi bol, bilo zbog bolesti ili nekog gubitka bilo koje vrste, vlada siromaštvo, borba za preživljavanje, večita mukotrpnost i borba.Neki su sami, bez ljubavi koju nikada nisu osetili niti je pružili, neki su je izgubili i neizmerno pate. Zaista, razmišljajući na taj način, crv sumnje kreće da radi u meni, postavljam sebi pitanja i cinik u meni kaže:"Kako možeš pričati o sreći kada je ona očigledno privilegija ljudi koji su na neki način zaštićeni bola i teških životnih udaraca? Zar je sreća šetnja u parku ili lakiranje noktiju?". Realista u meni govori:"Nikada se ne zna šta život nosi, danas je sve privremeno dobro, a već sutra ceo svet može da se sruši!". Optimista, ljubitelj lepote u meni kaže:"Eto, baš zato, danas, sada i ovde, želim da činim ono što će mi se možda sutra činiti kao privilegija, kao daleki, izgubljeni san".

Neke usrećuje novac, hrpa garderobe, dobar auto i bezbroj elektronskih spravica-njihovo pravo. Živi i pusti druge da žive. Činjenica je da se prava sreća krije u malim stvarima, trenutnim "srećama" kako ih ja ponekad zovem. To su trenutci kada i pored stresa, obaveza, računa, jurnjave i natrpanog posla, vam se čini kao da su sve kockice na broju. Ono što radite u tom trenutku, to sitno, mikroskopsko zadovoljstvo u moru džinovske negativnosti je vaša oaza, "pause" dugme, deo filma u kome glavni junak kaže:" Život je lep". Lista sreće ja za svakoga drugačija, možda je vaša kao i ova, sa nekim dopunama i izmenama.Morate priznati da ako dobro i pomno razmislite, vaša lista neće sadržati reči kao što su "kupiti" ili "imati". Nadam se da vaša lista ima što više reči "biti", "pružiti", "voleti", zlatni ključevi koji zagarantovano otvaraju vrata sreće.

Kako biti srećan

~ Nahranite ptice~

~ Jedite dobru hranu~

~ Idite u duge šetnje~

~ Udišite svež vazduh~

~ Obucite nešto lepo~

~ Čitajte dobre knjige~

~ Gajite cveće~

~ Dekorišite~

~ Dremajte~

~ Napravite sebi kupku~

~ Pišite dnevnik~

~ Pokažite ljubav~

~ Nalakirajte nokte na nogama~

~ Gledajte romantične filmove~

Srećan je onaj koji zna da živi.......

Kako uživati u kiši....

(photo credit by Fun With Robots)

Nađite ovu stranicu kada god osećate da ne volite kišu, kada loše utiče na vaše raspoloženje, kada mislite da nikada neće stati, onda kada vam je hladno i pomalo dosadno. Za uživanje po kišnom vremenu potrebno je da se ispuni jedan jedini uslov- odvojiti par sati tmurnog jutra ili par sati sumornog popodneva. Naravno, ne treba biti genije da bi neko shvatio da su to stvari koje JA volim raditi kada napolju pljušti kiša i kada sama sebi dam dozvolu za kratko, ali slatko jesenje uživanje.

~Osluškujte kišu, pratite pogledom kapljice koje maze staklo vašeg prozora, uživajte u muzici slivanja kiše niz limene oluke, osetite udaranje kapi po krovu, bacite pogled na ulicu i budite srećni što ste unutra, na toplom, sigurni i srećno umotani u toplo ćebe.

(photo credit mon petit navire)

~ Zgrabite kišobran i izađite u šetnju na kiši, nikada se ne zna koga možete da sretnete, šta možete da vidite...obično su ulice praznije, kafići se napune svetom, naručite nešto toplo i zurite kroz ogroman prozor u kišni svet....


(photo credit by rajetto)

~ igrajte i igrajte se....posmatrajte kako to rade deca....


(photo credit by polaroids)

~ Skuvajte kafu ili čaj. Isključite TV. Pustite muziku po želji ili jednostavno neka svira radio neki glatki soul ili romantične francuske šansone. Ako ste sami onda prigrlite samoću, ako niste, zagrlite osobu koju volite i grejte se toplotom kafe ili čaja i vrelinom vaše ljubavi.


(photo credit by Tea for Joy)

~ Napravite kolač... neka se iz rerne zavodljivo širi slast cimeta i vanile ili raskoš čokolade. Ponosno narastao, sunđerast i mek kao oblak, vaš kolač je najnežnije oružje protiv jesenje melanholije ili....slomljenog srca.
(photo credit by Souvlaki for the Soul)

~ Čitajte bajke, otputujte u nestvaran svet zmajeva, veštica, prinčeva i letećih ćilima. Zadremajte na krilima leptira, omađijani zlatnim, čarobnim prahom, slušajući biserne note kiše, usporite, setite se o čemu ste sanjali kada ste bili mali, budite ponovo dete čistog srca i musavog lica....od čokoladnog kolača....i snova....

Žene i krivica

Muškarac bez trunke krivice može provesti subotnje pre podne bezbrižno čitajući novine, pecajući na reci ili ispijajući pivo sa ortacima. Jedini razlog da ne učini ono što želi je činjenica da time hoće da izbegne "gunđanje i zvocanje", ali da li mi žene možemo da se ponašamo kao oni?

Kada ste zadnji put posvetile sebi celo pre podne, uz omiljeni časopis ili knjigu bez onoga glasa u glavi koji govori:" bolje bi ti bilo da iskoristiš ovo vreme za nešto praktično"? Kada ste poslednji put ispijale saaaaatima kafu sa drugaricom, a da ne čujete u sebi sledeće: "eto, umesto da sediš ovde i blejiš mogla si da vodiš decu u šetnju ili da obrišeš prašinu"?Kada ste poslednji put potpuno, kompletno, 100% uživale u prividnom oslobođenju svake obaveze bez onog svima nama poznatog osećanja "e, sada sam baš sebična"? Ako je vaš odgovor- nikada ili skoro nikada, ja na to mogu reći samo-BRAVO!

O, ne, ako ste mislili da ću zagovarati i propovedati o onoj poznatoj "samo ja ili ja sam na prvom mestu" filozofiji o kojoj pričaju magazini, serije, ženske emisije i ostalo, duboko ste se prevarili. Naprotiv, krivica je DOBRA! Bez krivice bili bi smo neodgovorna, sebična, egoistična ljudska bića, koja misle samo na sebe i svoje dobro. Bez krivice, činili bi šta nam je volja, bez obaziranja na tuđe emocije i potrebe i time povređivali one koje volimo. Bez nje, većina posla ne bi bilo urađeno, nakupljale bi se obaveze, račun u banci bi se istanjio ili bi upadali u dugove. Krivica vodi ka ispovesti, ispaštanju za učinjene greške i napokon oproštaju. Bez krivice, ne bi nikada znali reći "izvini" i stalno bi pravili iste greške. Bez krivice, ja bih danas pojela sama pola pileta, sav rižoto sa parmezanom i celu čokoladu, opteretila bih svoj organizam i krenula sigurnim putem ka samopreziru. Bez krivice, novac bih potrošila na novi parfem, skupu šminku i spa tretman, ali umesto toga, kupila sam ono što mi je stvarno potrebno i uštedela malo novca. Bez krivice, posvetila bih pre podne samoj sebi, čitala novine i gledala TV, ali zato sutra Eleni ne bi imala čistu garderobu za školu i moja porodica bi za ručak jela pržena jaja. Bez krivice, pre neki dan bih napsovala našega gazdu koji nam svakodnevno zagorčava život, ali verovatno bih time još više pogoršala situaciju i u očima drugih ispala nevaspitana i bezobrazna. Osećaj krivice ukazuje na odgovornost, na brigu, na zrelost. Osoba oslobođena tog osećaja je patološki slučaj, abnormalna osoba. Gore pomenuh muškarce i njihov nedostatak tog osećaja. O, ne, to samo tako izgleda. Napomenula sam stvari i situacije u kojima da su se našle ŽENE one bi osećale, verovatno, makar trunku griže savesti, ali muškarac gotovo sigurno ne. To ne znači da su oni potpuno oslobođeni tog osećenja, ne pravi, ne istinski muškarci. Krivica vezana za posao:"mogao sam ja to bolje", krivica vezana za novac:" treba da zaradim više i obezbedim mojoj porodici lepše, veće, bolje stvari", krivica vezana za porodicu:" juče sam bio malo nervozan, pa sam se ispraznio na deci", itd. Hteli mi to da priznamo ili ne, žene i muškarci su različiti i u toj svojoj različitosti se dopunjuju čak i onda kada je u pitanju ta večita, dobra, ljudska krivica.

Krivica, bilo kod žene ili muškarca je loša jedino u slučaju kada je prati malovernost, malodušnost, samoprezir, osećaj da nekoga ili nešto ne zaslužujemo, ali i onda čak se moramo zapitati otkud takvo osećanje, zašto imamo tako nisko mišljenje o sebi? Jesmo li nešto loše uradili, jesmo li se ružno ponašali ili je to rezultat mnogo dubljih stvari, čiji se izvor krije u nečemu sasvim drugom?Krivica postaje i sama patološka kada je praćena samokažnjavanjem, depresijom i slično. Neću zalazati u psihologiju, o tome malo znam, ali znam da sam se dugo borila sa osećanjem krivice, vođena pričom da je to samodestruktivni osećaj i da jedna emancipovana, moderna i jaka žena ne treba da ima takve dileme. Kakva je to samo zabluda! I zahvalna sam što sam napokon shvatila da se ljudskost meri time koliko brinemo i drugima, a ne o sebi samima. I da! Malo krivice kada preteramo u hrani nije smak sveta. Taj glas nas podseća na to da treba da osluškujemo naše telo, da brinemo o njemu i našem zdravlju. Da! Malo krivice kada preteramo u lenjstvovanju i leškarenju podseća na to da imamo određene odgovornosti i da je čovek rođen da bi stvarao, privređivao i da bi se kretao. I da! Krivica zbog bespotrebno potrošenog novca ili rasipanja nikome nije škodila, čak je i veoma korisna. Ko je rekao da je preterivanje dobro? Nikada to nisam razumela i nikada nisam to podržavala.

Ženi je u prirodi da stavlja potrebe drugih ispred svojih, zato je i predodređena da rađa i bude majka. Međutim, naša je obaveza da budemo srećne. Ako nas naš posao, hobi, prijateljice, čokolada ili omiljena serija čine srećnim, moramo naći način da u njima uživamo i pored osećanja krivice. Neka je ona prisutna, neka nas podseća na to da smo ljudi, da smo žene, da brinemo, da volimo, da smo odgovorne i zrele. Neka nam tiho šapuće ako želi, ako "baš mora", jer MORA, to nam je urođeno i nema svrhe bežati od onoga što jesmo, ali time ta "grešna" zadovoljstva dobijaju još više na vrednosti i postaju još slađa i dragocenija i sigurno ih nećemo uzimati zdravo za gotovo, uostalom ono što je "zabranjeno" je uvek, ali uvek veoma, veoma privlačno.....

U ovom trenutku....

~nemam mnogo reči. Govorim kroz slike i one govore meni. Počela je školica, puni smo utisaka. Rano ustajanje, doručak, užine, brzinsko koračanje do škole i sve ono što prati taj veliki događaj. Sveža jutra, vreli dani, neispavane noći-tako nekako bih opisala moj život trenutno.Mmmmmm, sada bih smazala ovo----->
~ volim ovaj spot...misterozna mlada žena brzo korača ulicama Pariza, kome ide, od čega beži? Volim atmosferu i fotografiju u ovom malom filmu...bilo bi lepo zvati se LouLou. Niko sam takvim imenom ne može biti običan....


~ želim da živim ovde

ili ovde






i ovde
~ bi mi prijala samoća, mir, ja i vrela kafa, negde u uglu nekog kafea....


~ sviđa mi se kreativni nered....knjige u kuhinji? Što da ne.... Kuće u kojima se živi, ali stvarno ŽIVI, čita, gleda, jede, pije, igra, peva....u njima uvek ima nereda, divnog prelepog nereda u kome predmetima ukućani udahnjuju život i deo svoje duše...


~ imam nešto da kažem: Draga jeseni, nadam se da ćeš biti sunčana i relativno topla, sa dovoljnom dozom svežine za tople supice i toplu čokoladu. Nadam se da će se ovog puta probuditi dete u meni i da ću skupiti hrabrost da zagnjurim u hrpu suvog lišća i cičim od sreće. Volela bih da nam podariš tu i tamo po koje kišno popodne da bih imala opravdanje i razlog da ga provedem sa dragim uz neki romantični film. Draga jeseni, nadam se da ćemo ove godine biti dobre prijateljice...voli te tvoja Dora.

~ mislim da je raj ovakav--->

~i ovakav--->

Jedan dan, samo jedan, specijalan, rezervisan za stvari koje su naša lična ideja raja na Zemlji....Bilo bi lepo proživeti takav dan... oslobođen krivice dan, prepunim sitnicama i krupnicama dan, dan samo za lično zadovoljstvo, dan koji bi napunio naše baterije, za tim danom žudim, o njemu sanjam i jednog dana, biću i ja njemu.