Pre puno godina, nakon raskida ozbiljne veze, obojih svoju kosu u crveno. Možda je razlog bio obeležavanje novog početka, a možda i činjenica da sam oduvek volela i želela da budem riđa. Čudno, ali jedna takva promena, uticala je veoma na moju psihologiju: osećala sam se kao da sam napokon "svoja", da sam izašla iz neke ljušture, dobila sam veću snagu, drskost (u dobrom smislu), osećala sam se privlačnijom i lepšom. Sećam se da su me žene zaustavljale na ulici da bi me pitale za ime i broj farbe, a nikada pre u svom životu nisam imala toliko udvarača.
Tog leta prijala mi je sva ta pažnja. Moja lavovska vatrenost i želja da budem pod svetlošću reflektora su bile potpuno zadovoljene. Moja crvena kosa mi je pružala čudnu moć i magnetizam, kao što je Samsonu njegova kosa bila izvor snage. Ne znam, čudna je ta veza između žene i njene kose...
A, onda, kada su moj Mesec u Raku i moj vodeni podznak isplivali iz svojih dubina, bilo je vreme povući se, vratiti se mojim smeđim, tihim, nesigurnim i...bezbednim loknama. Pažnja je uvenula, ali više mi nije ni bilo važno. Htela sam da se vratim svojoj "običnoj ja", onoj koja ne voli da privlači poglede ni pažnju. Rakovskoj povučenosti i plašljivosti je sjajna i blještava lavica ustupila tron.
Ljudima meni bliskim je poznata moja ljubav prema crvenoj kosi. Znaju za moju dugogodišnju želju da budem ponovo crvenokosa. Moja drugarica Rada mi je često govorila: " Ofarbaj se u crveno, budi ponovo foxy lady." Nikada nisam bila potpuno spremna. Ono što mi je uvek nedostajalo, o čemu god da se radi je-hrabrost. Sve ono što može na bilo koji način da me uzdrma, poljulja moju svakodnevicu, sigurnost, rutinu me čini nervoznom i budi u meni strah. Sigurnije je živeti povučeno, bez mnogo talasanja, promena i pažnje. "Ma, to je samo kosa!", kažete. To vi mislite, za mene je to nešto više.
Kao majka dvoje dece, u poslednje vreme, pored zamora osećam ono što je poznato svim ženama koje su majke: nemogućnost da se "prešaltujem" sa uloge majke na ulogu žene. Ako provodite ceo dan brineći o drugima, kada dođe vreme da se opustite i budete "vi" osećate isuviše veliki umor i nedostatak volje i snage za bilo šta drugo, sem za komforno smeštanje na trosed pred TV-om. U nekom trenutku naiđe blaga melanholija, žal za danima slobode ili želja da se nešto novo, uzbudljivo i lepo desi, da vas probudi i uzdrma. Ponekad sve što vam treba je neka sitna promena ili da uradite nešto što ste dugo želeli, a odlagali ste ili ste mislili da nema smisla, da je glupo, da neće pomoći da se osećate bolje.
Na moje reči:" Ja sam u duši crvenokosa žena", moja drugarica S. mi je rekla:" Pa, šta čekaš? Meni je trebalo 15 godina da se ofarbam u plavo." Po njenim rečima, to joj je promenilo život i odnose, i ono što je najvažnije, oseća se bolje u svojoj koži. Kako nešto tako površno kao boja kose može bilo šta da promeni?
Iste stvari svakoga dana, isti poslovi, obaveze i aktivnosti mogu podjednako uticati kao umor na čovekovu psihologiju. Šta učiniti? Šta promeniti od trenutka kada ne možete uvesti drastične promene u svoj život, niti u poslu, u porodici, kada je nemoguće da se spakujete i odete u Pariz na nedelju dana ili kupite kuću ili stan iz snova? Hmmmm, pa: kupite cipele sa štiklom koje nikada niste do sada nosile, krenete da nosite suknje i haljine, upišete sa na čas o kome ste dugo razmišljali....ofarbate kosu u.... crveno.
Otkud moja opčinjenost crvenom kosom? Sve će ovo zvučati kao standardizovanje i stavljanje ljudi u kalupe, a činiti to na osnovu nečije boje kose je posebno glupo. To je isto kao kada bih rekla da su plavuše glupe, a crnke pametne, da su plavuše zabavne i seksi, a crnke mračne i senzualne. Hajde, da se ne obaziremo mnogo na to, nego pomislite da mi crvena kosa budi određene asocijacije, slike, situacije, pokušaću da objasnim zašto je toliko volim. Udovoljite mi.
~Crvena kosa ide lepo uz beo ten i plave oči.
~Crvena je boja strasti i vatre.
~Crvena kosa me asocira na Irsku i Škotsku, na zemlje koje volim i o kojima sanjam od malena.
~Riđe žene me asociraju na vitalnost, seksualnost i privlačnost.
~Stereotip kaže da su riđe žene vatrene, dramatične, emotivne, nervozne i burnog karaktera (na nekoga me ovaj opis podseća, kašljuc, kašljuc).
~ Istraživanja kažu da iako se plavuše više zabavljaju, crvenokose se bolje provode...krevetu.
Ima perioda u životu kada vam treba više pažnje, kada je neophodno učiniti nešto što će vas dodatno pogurati, dati samopouzdanje, nešto što će vas osvežiti, promeniti, izbaciti iz vas čak i ono čega se pomalo plašite, nešto što će u vama probuditi zaboravljenu vatru, inspiraciju i strast. Mislim da je meni potrebna moja dugo sanjana crvena kosa. Mislim da je došlo vreme da se dramatična, burna i emotivna "ja" upotpuni novom bojom kose. Mislim da je "u duši crvena žena" spremna da izađe pod svetlost reflektora.
"Žena, sa čašom crnog vina na stolu, obučena u indigo-plav, svileni kimono-ogrtač sa slikom zmaja na leđima, miriše na cvet narandže, u pozadini se čuje Nina Simone, sedi za pisaćom mašinom duboko zamišljena, sa plavim očima uprtim ka belom listu papira. Zabacuje svoju riđu kosu i krene žustro da slika rečima predele, ljude, ukuse i snove....ona, piše sa onom istom strašću i vatrom koja se krije u boji njene kose...žena sa crvenom kosom...stvara i tera nas da sanjamo".
Hoće li se moj san osvariti? Ne preostaje mi ništa drugo nego da skupim hrabrost i postanem riđa žena koja piše u svileno-plavom kimonou. To je ipak samo kosa, zar ne? Možda je zaista to nešto mnogo, mnogo više.
OK, počeću prva: bojim se visine, dubine, cunami talasa, zemljotresa, vožnje i bolesti. Mogu tu i tamo dodati još po neki strah i malu fobijicu, ali čini mi se da nisu toliko dominantni ni jaki kao prethodno navedeni.
Jedna od interpretacija zašto u nama postoje strahovi vezani za specifične stvari je ona koja se zasniva na ideji da smo možda u prošlom životu imali neko određeno negativno ili tragično iskustvo, pa otud i naš strah. Na primer, ako se bojite vode, po ovoj teoriji, mora da ste u prošlom životu izgubili život daveći se. Pošto ne verujem u reinkarnacije i prošle živote, lično mi je to tumačenje glupavo.
Dugo se već ružno osećam zbog svojih strahova. Sebe smatram kukavicom i plašljivom osobom, bez obzira što sam se u životu izvukla iz mnogo "strašnijih" i realnijih situacija. Koja je verovatnoća da ću ikada u životu videti cunami ili da ću se naći u rupi punoj zmija ili paukova? Suočila sam se sa življenjem u novoj zemlji, u novom gradu, sa drugim mentalitetom,nemaštinom, selidbama, rađanjem i odgajanjem dvoje dece. Sinulo mi je! Ja jesam hrabra i moji strahovi me ne čine kukavicom i slabićem, oni su samo ljudski.
Da nije straha, ljudi ne bi tokom istorije pronalazili nove i bolje tehnike i materijala za izgradu kuća koje će ih zaštiti od nepogoda i katastrofa. Čoveku je usađen instinkt za preživljavanje i sve ono što može potencijalno da ugrozi njegov opstanak pretstavlja opasnost i izaziva strah. Normalno je plašiti svega onoga što može da vam naruši sigurnost i život.
Dugo sam razmišljala i konačno sam došla do jedne teorije, koja ne mora da bude tačna, verovatno i nije, ali u ovom trenutku mi odgovara. Verujem u onaj unutrašnji glas, intuiciju, glas Božiji, kako god. Kada god ga nisam poslušala, grdno bih se prevarila i snosila bih velike posledice. Sigurno se i vama to bezbroj puta desilo. Vidite, možda ta naša podsvest, naše unutrašnje ja, pokušava da nas zaštiti od nekih potencijalno ugrožavajućih situacija time što nam stvara određene strahove i sprečava nas da ih iskusimo. Ne kažem da osobi koja se boji letenja avionom podsvest govori da će poginuti u avionskoj nesreći, ali možda želi da je zaštiti od velikog stresa, anksioznosti, neprijatnosti. Čovek je prirodno određen da hoda po tlu, da vlada njime i da ga osvaja. Nemamo krila i nije nam suđeno da živimo na oblacima i da hodamo po nebu. Usled velikog napretka nauke i tehnologije, zbog velike hrabrosti i inventivnosti određenih individua, pobedili smo nebo krstareći svakodnevo njime. Pokušavam doduše da objasnim otkud ljudima strah od letenja- on potiče od toga da letenje za nas ljude nije prirodna radnja. Strah od dubine, od vode, takođe se može objasniti na taj način. More, reke i okeani predstavljaju neizvesnot, veliku silu, moć kakvu mi ljudi nemamo, moć tako snažnu da smo pred njom slabi, ranjivi, ništavni. Dubina ispod nas je nešto nepoznato, mračno, opasno, krije mnoge zamke kao i lepote. Čoveku nije u prirodi da vlada tim dubinama, u protivnom imao bi škrge i peraja. Bez obzira na to, čovečanstvo je uspelo da zavlada i morem, okeanima i rekama, ali to ne menja činjenicu da je strah od njih normalan.
Taj unutrašnji glas potiče možda od onog iskonskog čoveka, od naših predaka koji žive još uvek u nama, kroz nas.
Zašto je neko kukavica ako se boji paukova ili zmija? To su odvratna i ružna stvorenja. Da je drugačije, imali bi ih svi kao kućne ljubimce, mazili ih, pazili i tepali im. Zašto neko misli da je hrabar čovek onaj koga bi strpali u rupu punu zmija ili insekata? Zašto se smatra hrabrim čovek koji ugrožava svoj život? Zašto se uzdižu samoubice, pevaju im se hvalospevi i slavi njihova "hrabrost"? Otkud je izbegavanje života hrabro? Otkud je samoubistvo uzvišeno i poetično? I zašto je neodgovornost i izlaganje opasnosti takođe hrabrost?
Bojim se vožnje i ideje da se nalazim na putu zakrčenim automobilima.U autu se gotovo parališem, osećam da nemam kontrolu i da će se nešto loše sa mnom i sa onima koji su sa mnom desiti. Rekli bi ste, a i ja bih to isto učinila na vašem mestu, da je to nelogično, nezrelo i glupo ponašanje. Milioni ljudi vozi. Iskreno, nikada nisam bila spretna u blizini i SA svim vidovima mašinerije. Lako lomim stvari, ispadaju mi uz ruku,slabo se orijentišem, ne vidim skoro ništa u mraku. Da, ok, reći ću to- trapava sam i nespretna! U veoma stresnim situacijama osećam veliku anksioznost i nervozu, priznajem i znam kakva sam. Moj unutrašnji glas mi govori da znajući moje mane, moram izbegavati situacije koje iziskuju upotebu mašina, pa čak i onih na...točkovima. Bojim se vožnje, mrzim je iz dubine duše. Moram da priznam da veoma želim da prevaziđem taj strah, ali u ovom trenutku, pre nego da steknem samopouzdanje na drugim poljima, nisam spremna za to. Onaj ko može, razumeće. Sve dok mi onaj glas ne kaže "OK, sada si spremna da probaš", ja ću ići pešaka.
Postoji jedan strah koji vidim da je veoma prisutan kod ljudi. To me posebno rastužuje i čini da se, veoma sebično i grozno zvuči, osećam bolje u vezi sa svojim strahovima. Anais Nin kaže da je jedina abnormalnost nemogućnost čoveka da voli. Strah od ljubavi, strah od pokazivanja emocija- sve to leži u bojazni da će nas neko povrediti i da ćemo patiti ili da ćemo ispasti slabi i glupi pred drugima. Šta je bolje- voleti i posle patiti ili celog života patiti, jer nismo nikada voleli? Reći ćete: " A, zar se ovde ne primenjuje tvoja teorija o unutrašnjem glasu koji želi da nas zaštiti?" Ne. Zbog toga što smo mi, ljudi, predodređeni da volimo, da pružamo ljubav, da budemo povređeni, da učimo iz iskustva, da patimo takođe. Nemamo peraja ni krila, ali imamo srce i dušu.
Strah od ljubavi nas sprečava da postanemo bolji ljudi, da svet učinimo lepšim. Ako ne volimo, mi umiremo.
Nećemo ništa toliko bitno propustiti ako ne letimo avionom ili ako plivamo u plićaku, ali strahom od ljubavi, gubimo mogućnost da svoje strahove podelimo sa nekim i da ih jednog dana možda pobedimo.
Ako nekog od vas čujem da govori kako se plaši ljubavi i povređivanja, obećavam da ću ga strpati u moj auto i krenuti da vozim....ma, neeee, šalim se, isuviše se bojim....
Sve je počelo jako davno- pre nego što su dizajnerski parfemi bili nešto što sam mogla da priuštim, pre nego da saznam da nisam jedina i pre nego da upadnem u začarani, mirisni krug kompulsivne kupovine istih.
Oduvek sam volela da lepo mirišem. Od malena su me očaravale male i velike staklene bočice pune aromatične tečnosti. Uvek su me zavodile reklame istih u časopisima sjajnog papira.
Moja majka je dobijala parfeme na poklon od oca i njegovih prijatelja. S obzirom da ih nikada nije koristila, brzo sam uvidela da nisam od nje nasledila ljubav prema njima. Već sa svojih 12-13 godina mirisala sam na prilično zrele "Charlie" i "White Satin". Volela sam da se mažem kremicama, igram bočicama, da mirišem šampone, da kupujem dezodoranse, razne sapune i svuda, ali svuda sam išla namirisana. Onda je došla srednja škola, devedesete, užasne godine pogođene ratom, nemaštinom, izgubljenim snovima i perspektivom jednakom nuli. Bilo je u odeljenju par njih koji su iz meni nepoznatih (tada) razloga uspele da se dočepaju dizajnerskih parfema. Devojka u razredu me je opijala "Kenzo" parfemom, pudersti "Tresor" je mirisao na nežne godine, "Lou Lou" je nosila "najbolja riba" u školi, "Gio" mi je mutio čula- simfonija nedostižnog statusa, prestiža i nadasve beskrajnog zadovoljstva.
Jednog dana, hipnotisana elitističkim mirisom Armanijevog parfema, skupih hrabrost da uđem u prodavnicu i pitam koliko košta, obećavajući sebi da ću skupiti džeparac i kupiti ga kad-tad. Avaj, čuvši cenu, tužno sam slegla ramenima i u sebi proklinjala dan kada su moji roditelji rešili da se vrate u Srbiju (onomad Jugoslaviju), mrzela sam Miloševića sa još većom strašću, zavidela devojkama koje su ga mogle priuštiti i nesrećna, sedeći u autobusom sa rancem u ruci, zaklela sam se da ću se jednog dana kupati u parfemima....jednostavno, sada nije došao taj trenutak.
Ipak, nekim čudom, boginja lepote Afrodita ( ne verujem da bi se "the God" bakćao sa mojim parfemskim željama) je uslišila moju očajnu molitvu....ok, delimično. Na scenu su stupili "ne- tako- dobra-ali-u-tom-trenutku-i-više-nego-dovoljna-alternativa" koja će mi promeniti život zauvek- parfemi na točenje. Evo raja na zemlji! Čitav parfemski svet u ogromnim staklenim bocama sa natpisima "Tresor", "Kenzo", "Poeme" i..."Gio"! Sa vrlo malo para mogla sam kupiti ono o čemu sam sanjala- mirisnu ekstazu, prividno pripadanje krugu pravih mladih dama, osećaj da sam neka druga osoba- lepša, elegantnija, samopouzdanija. Dostupnost i cena parfema na točenje, napravile su od mene isuviše čestog posetioca ovih prodavnica, iz dana u dan, kupujući novu etiketu ja sam donosila raznorazne odluke "ko trebam biti": danas sam "zavodljiva", sutra moram biti "samouverena", biću "romantična", moram biti "jaka", i tako do besvesti, svakodnevo sam kreirala novu "ja" mirišući se toaletnim vodicama iz ružnih bočica sa sprej-pumpicom.
Moj parfemski promiskuitet se na kratko završio pronalaskom magične, za mene, kombinacije nota, koja me je potpuno osvojila- "Jean Paul Gaultier." Naša romansa je kratko trajala,ipak sve to vreme bila sam mu apsolutno verna, međutim, počela je nova fascinacija i nadasve opsesija svačim što je imalo u sebi vanilu. Ona za mene znači: čednost, razigranost, slatka zavodljivost, prva velika ljubav, promene i novi početak. Kupovala sam sve što mi iole miriše slatko, nevino i toplo, jer tako sam se i ja osećala. Svi su me mogli prepoznati po mom Impulse Vanilla dezodoransu. Konačno, mislila sam, pronašla sam sebe, znam ko sam! "Ja sam slatka, topla, romantična, ljupko zavodljiva devojka duge kovrđžave kose i razigranih plavih očiju." Ubrzo ni jedna vanila nije mogla potpuno da me zadovolji, ni jedna se nije poklapala sam onom "ja" koja sam želela da budem. Ozbiljna kriza identiteta.
Otac koji je često putovao poslom u Beograd mi je donosio američka izdanja "Cosmopolitana" znajući koliko im se svaki put radujem. Čini mi se da sam tačno mogla da namirišem mirisne reklamne trake u časopisu još pre nego da ga izvadi iz torbe i nestrpljivo bih se sjurila u sobu, bacala na krevet i provodile slobodno vreme duboko zadubljena u čitanje tekstova (uglavnom o....seksu, ehm) i trljanjem parfemske trake o vrat i ruke, sanjajući zatvorenih očiju o kašmirkom kaputu natopljenim "Shalimar" parfemom i šetnjom Parizom u iskoj crnoj haljini poput one koje je nosila Sophie Marceau u reklami za "Champs-Elysees". Sanjarenja i nepoznat, romantični, glamurozni svet čiji sam jedva primetni dašak mogla osetiti jedino mirisanjem već izvetrelih parfema na listovima "Cosmo" časopisa.
"Ah, da mi je samo par mililitra "Champs-Elysees" parfema....ništa mi više ne treba u životu, bila bih savršeno i kompletno srećna!", govorila sam sebi.
Još jednom, Afrodita je uslišila moje parfemske molitve.
Dobila sam priliku da to leto provedem u Parizu. To je divan, ostvaren san (skoro) svake mlade, romantične, ljubavi željne devojke žedne za...parfemima.
Prvo što sam primetila sletevši na aerodrom "Charles De Gaulle" je da su svi mirisali bajno! Vazduh je mirisao na kombinaciju vrućih kroasana, café au lait(kafa sa mlekom) i skupih parfema na elegantnim damama i stjuardesama besprekornih frizura. To je to! Pravi parfemski svet je čekao samo mene da otkrijem i zauvek zadržim za sebe.
Moja prva šetnja Parizom je naravno bila Jeliseljskim Poljima. Izašavši iz metro satnice kod Trijumfalne kapije, ispred mene se prostirala široka i duga avenija prošarana svetom, bogatsvom, svetlošću i mirisima koji nisam ni znala da postoje! Dugo šetajući, izgubljena devojka koja je do juče koračala prljavim ulicama sa ljudima mračnih lica, našla se, kako joj se tada činilo, u centru sveta! Sa moje leve strane, odmah pored Guerlain butika (u kome je ne nekoj od onih prelepih polica mirovao i mene čekao parfem "Champs-Elysees"), nalazila se moja parfemska Meka, moje mirisno svetilište-"Sephora". Svaki zaluđenik, opsesvni snif-snifovac, kompulsivni kupac parfema zna šta to znači! Svaki prethodno navedeni ludak, kada bi se našao u Parizu, i to za celo leto, provodio bi sate prskajući, isprobavajući, bukvalno ispijajući svim čulima tečnosti u bočicama ravnim savršenstvu. Znate za onaj izraz "kao dete u prodavnici slatkiša"? E, to najbliže može opisati moje tadašnje osećanje!
I kada mi isprobavanje i prskanje parfema duž cele i OBE ruke nije bilo dovoljno, morala sam da ušetam u prodavnicu pored...u sveto mesto, koje izaziva duboko strahopoštovanje, divljenje i tera na dubok naklon- Guerlain boutique! "Champs-Elysees" je sve ono o čemu sam sanjala- sladak, ženstven, mirisao je na mimozu i kruške, beskrajno romantičan i.....skup, veoma skup. Elegantna prodavačica sa "Hermès" maramom oko vrata, pažljivo je vratila bočicu na staklenu policu, neprestano se osmehujući uz ljubazno: "Au revoir, mademoiselle!" Nekoliko metara dalje, kupila sam novi broj "Cosmopolitena" na engleskom, ušla u metro i krenula dugom vožnjom kući. I tada, tu, u metrou na putu za južni Pariz, upoznala sam njega, jednu od mojih najvećih ljubavi, strast kakvu nigde drugde na svetu ne postoji-"Allure" parfem. Mamio je i milovao svojim mandarinama, vanilastim osmehom sa dahom burbona i buketom ruža. Devojka na reklami je bila obična žena, obučena u crno, sigurna u sebe, samostalna i privlačna. "Bilo bi lepo biti kao ona!", još jedna želja, kriza, potraga, zbunjenost mlade duše.
Kao i svako ko ima određenu opsesiju, tako i ja, nisam prestajala da mislim na "Allure". Potisnuo je moj romantični san o jednom i jedinom "Champs-Elysees" parfemu i potpuno me uvukao u svoj senzualni svet odraslih. Morala sam da ga imam. On je sve ono što mi je potrebno da budem srećna i kompletna. Uz pomoć njega, napokon ću pronaći sebe, znaću ko sam, par kapi na mom vratu će izvući iz mene osobu kakva želim biti.
Kupila sam ga. Imala sam dovoljno novca za eau de toilette koncentraciju. Put do kuće sa Sephora crnom kesom koja je u sebi sadržala kutijicu boje kajsije oivičene zlatnim, bio je neizdržljiv, euforičan i radostan. Osmehivala sam se ljudima, veselo gledajući i brojeći stanice, neobazirući se na povremene bezobrazne i dvosmislene poglede i dobacivanja. Koga je briga za njih! Stigavši kući, sa pokretima gotovo nekog religijskog rituala skinula sam zaštitni celofan, otvorila prelepu kutijicu, izvadila elegantnu pravougaonu bočicu, odvrnula zatvarač i skoro plašljivo, kao da u rukama imam nešto veoma dragoceno, stavih na sebe par kapi "Allure" parfema. Čista ekstaza, mir, sreća, novi vidici, nov pogled na svet, nova ja. "Au revoir, izgubljena devojko iz Srbije!", mislila sam u sebi znajući da se moj život menja, iz korena i osetih u tom trenutku pomalo.....strah.
"Allure" je bio previše poseban, zahtevao je klasičniju, elegantniju garderobu, uzdržano ponašanje, manje kose i više šminke-sve ono što nisam imala ja, a htela sam. Sada mi je bio potreban parfem za "svaki dan", za moje farmerice, plave patike, detinjaste majčice. "Allure" je većinu vremena stajao na polici u mojoj sobi i služio kao neki magični nektar koji bi mene pretvorio u devojku kakva sam želela biti. "Eau d'Eden" parfem, nova poseta Sephori, ista navala adrenalina (ili endorfina, pojma nemam), nestrpljivo otvaranje bočice, prskanje, ekstaza, zadovoljstvo i ponovo splasnulo osećanje oduševljenja. Nakon nekoliko dana, "Fath de Fath" mi se činio da je ono što mi stvarno treba, a onda je to bio parfem sa mirisom malina koji je pravila Sephora, pa klasični "Eden" od Cacharela, zatim jeftina imitacija "Angel" parfema, ali "Aqua di Gio" je bio sigurni i pravi pogodak! Tako sam sebe ubeđivala...Posete ogromnim tržnim centrima Pariza su me upoznale sa dražesnim svetom "Annick Goutal" linije. Volela sam da se "muvam" satima i posmatram stare i mlade Parižanke kako isprobavaju i kupuju nove parfeme. Raj!
Vratila sam se u Srbiju sa punim koferom časopisa, knjiga, garderobe i cipela za pola familije, a između su pažljivo i sa puno ljubavi ututkani moji parfemi, produžetci moje kompulsivne i "višestruke" ličnosti.
Prolazili su meseci, moja žeđ za parfemima nije prestajala, čitava mirijada skupih, vrhunskih parfema nije nikada mogla potpuno da me zadovolji, nije bilo dovoljno mirisati na beskrepokrno elegantni "Allure" ili okeansko svež "Aqua di Gio". Sanjala sam o jednom jedinom parfemu koji će biti stvarni produžetak onoga što sam, miris po kome će me svi pamtiti i voleti. Kako je to moguće kada ustvari ne znaš ko si? Kako će te ljudi pamtiti kada ni sam ne znaš na čemu si?
Prolazile su godine, posete Parizu su bile i dalje najsrećniji i najmirisniji trenutci svakoga leta. Novi parfemi, nove želje, opsesivno mirisanje i obilazak parfimerija. Usledili su "24 Faubourg", "Premier Jour", "Jean Paul Gaultier Classique", "Chanel #19" u koncentraciji čistog parfema (poklon od oca), "Romance", "Happy", "Ralph", "Opium" i mnogi, mnogi drugi. Za svaki od njih sam mislila "da moram da ga imam". Usledilo je skoro svakodnevno pristizanje paketića sa uzorcima parfema nezavisnih parfimera, raznoraznih "starih formulacija", sićušne bočice skupih i retkih parfema, sve to poslano od strane zaluđenika iz celog sveta, dobrih ljudi koji su bili voljni da me upoznaju sa uzbudljivim svetom meni nepoznatih parfema. Tako sam pronašla dragoceni "Mitsouko", "L'Heure Blue" i "Jicky"- famozne parfeme koji su za mene čista poezija, put do moje duše i podsvesti, pa Serge Lutens, Frederick Malle, Keiko Mecheri i puno drugih. Šarene, ukrasne kutije pune parfemčića donosile su mi beskrajnu radost, a pristizanje novih paketa je uvek bio praćen usklikom ushićenja. Istraživala sam, mirisala sam, tražila, čitala, razmenjivala iskustva, pisala o njima, volela i disala za magičan svet koji mi je pružalo malo tečnosti u bočici. Mislim da sam onda polako počela da shvatam da je količina parfema koje sam mirisala bila preterana, da je moja žeđ nezasita i nikada zadovoljena. Ideja o eventualnoj katastrofi kao npr. požaru ili poplavi je bila prava noćna mora, misao na to da bi se moji parfemi uništili prilikom toga je bila užasavajuća. Nije mi se sviđalo što sam se tako osećala. Sanjala bih parfeme u ogromnim, džinovskim bočicama i svaki put bi mi neki glas govorio :"On je pravi, on je pravi!" Predskazanje ili uvrnut um opsesivne ličnosti? Ono drugo....
Jak, sigurni, pomalo muškobanjasti "Baiser du Dragon" mi je trebao kada sam polagala vožnju, nežni i poetični "L'Heure Bleue" za spavanje, senzualni i bezobrazni "Boudoir" za intimne trenutke, uzdržan i tih "Parfum Sacre" za verske praznike u Crkvi, "Angel" koji me je podsećao na slatke đakonije i detinjstvo, za Novu Godinu.
Svako razdoblje u mom životu je imao svoj parfem, onaj koji sam najviše nosila i koji ga je obeležio. I pored "onog pravog" u tom trenutku, kroz moje nozdrve do mog mozga putovali su mnogi drugi parfemi. Nisam mogla bez nečega "sa strane", nisam mogla stati sa uzbuđenjem upoznavanja novih nota, novih predela, potraga za onim pravim je neprestano trajala. I onda...počele su glavobolje. Užasne, nesnosne, praćene povraćanjem, nemogućnošću da funkcionišem normalno. Paketići su pristizali, sa mirisanjem se nastavljalo takođe, ali ovoga puta sve je nekako izgledalo drugačije. Upornost glavobolja, konstantno zapušen nos, teška glava i mučnine naterale su me da napokon posetim lekara. " Da li udišete neke hemikalije u kući? Imate očiglednu iritaciju i znakove osetljivosti na nešto. Pokušajte da pronađete u vašoj sredini izvor toga."Prećutala sam moje opsesivno "snifanje", moje dragocene uzorke, moju strast. Lekovima su znaci jenjavali i nestajali. Nastavila bih sa mojom opsesijom do sledećeg susreta sa lekarom, pa sledećeg i sledećeg. Došao je trenutak kada je moj organizam dostigao prezasićenje. Celo moje telo se bunilo i vrištalo da prestanem sa ludilom: "ti si zavisnica!".
Činjenica da nisam više uživala u jednostavnim aromama okoline me je spustila na zemlju: nisam mogla da osetim miris kćerine glavice, kolač sa cimetom, sveže pokošenu travu, pomorandžinu koru-ništa. Činjenica da nikada posle mog prvokupljenog "Allure" parfema nisam osetila ponovo tu iskrenu ushićenost, mi je bila jasna kao dan. Svaki sledeći parfem je bio odraz moje izgubljenosti i osećaja neadekvatnosti. Parfemi su pružali privid da znam ko sam i šta želim, makar na kratko. Davali su mi iluziju da mogu da budem nešto što nisam, a neznajući ustvari ko zapravo jesam.
Rešila sam u jednom trenutku da neću dozvoliti da mi nešto tako preokupira vreme, pažnju i život. Najednom, mirisanje parfema, kupovina, skupljenje, traganje, čitanje, i pravljenje kolekcije mi je izgledala besciljno vrtenje u krug, nešto bez smisla, nešto što mi nepotrebno opterećuje um, džep i zdravlje. Ne mogu reći da je bilo lako, ali izazvala sam sebe da pokušam da budem perfume-free na neko vreme.
Najpre sam izbacila upotrebu bilo kakvog parfema, time što sam ih sklonila i spakovala da ih ne gledam, prestala sam sa narudžbinama, napravila listu parfema i uzoraka koje imam, ispisala moja iskustva i utiske. Morala sam očistiti svoj organizam, izbaciti iz sebe sve utiske, ostaviti ih iza sebe i početi ispočetka. Prolazili su dani, meseci, bilo je tu puno iskušenja, ali na moje iznenađenje, bila sam jača nego što sam mogla zamisliti. Moja misija je bila da upoznam sebe, da shvatim zašto ljudi imaju određene opsesije, zavisnosti i manije. Morala sam biti iskrena sa samom sobom. Put je bio trnovit. Ne radi se tu samo o glupim parfemima, već o pravoj samospoznaji, postavljanju pitanja samoj sebi. Moja opsesija parfemima je bila praćena ansksioznošću, nemirom, stalnom nekom potragom. To mi nije pružalo mir, već trenutno, vrlo kratko zadovoljstvo, osećaj da sam "high" i to osećanje bi brzo splasnulo. Nisam više želela da budem ta osoba, ličnost kojoj su potrebne "stvari" da bi osetila radost ili neko uzbuđenje. Očigledno, to mi je omogućavalo da popunim prazninu koju sam osećala u sebi, nezadovoljstvo životom, neznanjem kuda on ide i mojom pozicijom u njemu. Parfemi su mi omogućavali beg od stvarnosti, ulazak u začarani svet. Neracionalna, nerealna, neobjašnjiva potreba da posedujem nešto što će mi pružiti veliko zadovoljstvo mi je vremenom postala strana i smešna. Koja je svrha iznova i iznova kupovati parfeme i imati na desetine (eh, da je samo toliko) punih, jedva taknutih bočica?
Moj dugi "post" od parfema je rezultirao povlačenjem problema sa sinusima. Trebale su mi dobre 3 godine da prevaziđem taj problem i da shvatim neke stvari o sebi:
~Nije mi potreban parfem da bi bila kompletna ličnost, ja sam potrebna parfemu da bi on imao smisla.
~Danas nosim najviše 2 parfema..
~Ja sam skup misli, vrednosti, razmišljanja, utisaka, iskustva, sa srcem koje voli, a garderoba, obuća i parfem su sporedni ukrasni detalji.
~ Ne želim da IKADA išta bude moja opsesija, želim da budem snažna i jaka, bez zavisnosti, bez preterivanja i razbacivanja.
~Želim da mojoj deci stvorim mirisne uspomene i da me pamte po jelima koje kuvam, po kolačima, po mirisu gardenija i bosiljka na terasi, po mojoj jutarnjoj kafi, po mirisu omekšivača za rublje koji godinama koristim. Htela bih da me pamte po ljubavi koju im pružam, po svojevoljnoj požrtvovanosti, po jačini karaktera i odsustvu opsesija i kompulsivnih želja.
~Želim da kada me više ne bude, kažu:" Mama je uvek mirisala na "Beautiful", to je bio njen parfem."
I dalje volim parfeme i sve ono što lepo miriše. Jako se razočaram kada vidim savršeno doteranu i lepu ženu koja prođe pored mene i pritom ne osetim dašak nekog parfema. On ne treba da se oseti, već nagovesti, zagolica, zaintrigira. Parfemi više nisu moja preokupacija. Neće me saznanje da neka ličnost kojoj se divim nosi određeni miris naterati da kupim isti. Ne treba mi parfem da bih se osetila na određeni način, treba mi samo da upotpunim celu sliku, da bude kompletna, kao mali, sitno detalj na pravom mestu i u pravo vreme. Nemam opsesije i to me čini izuzetno srećnom. Ne moram ništa da skupljam, ređam, gomilam da bih se osećala bolje. Volim što sva moja garderoba miriše na kombinaciju "Beautiful" parfema, "Soupline Passion" omekšivač i "Le Petit Marseillais" mleko za telo od badema. To je moj miris. Sada znam ko sam, znam ka čemu stremim i nije mi više potrebno nešto van mog srca i duše da bih bila neko. Sve što mi treba je pored mene. Ponekad, vrlo retko, zavirim u moju kutiju sa parfemskim uzorcima, ne obilazim parfimerije. Kada se nađem u jednu od njih, često preskočim deo gde se prodaju parfemi ili samo pomirišem neku staru "ljubav", u znak sećanja na stara vremena, na prošlost punoj opsesija i u slavu sadašnjosti oslobođenoj od njih.
Hteli mi to ili ne, mi ljudi smo bića navike. Voleli mi to ili ne, skoro svima nama je život rutina sastavljena od niza malih rituala i navika, počev od pranja zuba, bacanja đubreta, kupovine hleba i mleka itd. Uglavnom o njima ne razmišljamo mnogo, oni su postali gotovo mehaničke radnje koje ne pružaju veliko uživanje. Postoje međutim i oni rituali koji ne koštaju mnogo, koji ne zahtevaju mnogo vremena, a opet unose u život osećaj luksuza i ogromno zadovoljstvo. Luksuz je mogućnost da se stvori život po našim merilima i odbijanje da se povinujemo trendovima i striktnim pravilima. Ono što je meni lepo i primamljivo možda osobu do mene ostavlja ravnodušnom, ali moje pravo da uživam u toj meni vidljivoj lepoti je luksuz. Luksuz je sloboda. Mnogi ljudi ga povezuju sa novcem, bogatstvom i statusom. U današnje vreme odvojiti svaki dan malo vremena za nešto što nas podseća na to da se treba opustiti i uživati je najveći luksuz. Zašto ne uključiti par stvari u svakodnevi život koje će vam vratiti osmeh na lice? Zašto ne odvojiti trenutak kada ćemo predahnuti i osećati se živim?
Lepota
Ništa ne govori više od činjenice da brinete o sebi da ustvari brinete o drugima. Vodeći brigu o svom zdravlju, lepoti i duši je jasan dokaz da volite svoje bliže, a osoba koja odvaja makar i minimalno vremena za sebe pokazuje da je vredna poštovanja baš zbog toga što zrači SAMOpoštovanjem. Ne postoji žena koja ne može u svoj plan dana da uključi par koraka ka lepšem izgledu. Nije vam potrebna poseta frizeru, kozmetičaru ili orman pun skupe garderobe. Kreiranje svakodnevih rituala koji ne oduzimaju više od 10 minuta vremena stvara utisak luksuza i to je jedan od načina da dobijete instant raspoloženje. Nanošenje hidratantnog mleka za telo posle tuširanja, par kapi omiljenog parfema, nanošenje laganog pudera i par poteza maskarom mogu vas odvesti mnogo dalje nego prepuštanje neraspoloženju i nezadovoljstvu. Ni jedna od nas nije savršena, ali svaka od nas zaslužuje da se oseća bolje.
Fitnes
Da se ne lažemo- divila sam se ženama koje uspevaju da u svoj prepun program i obaveze odvoje dva do tri sata nedeljno za neki vid rekreacije, a da ne govorim o onim koje u tome uspevaju svaki dan. Bilo mi je dosta sa opravdanjima i glupim izgovorima da ne krenem sa nekom vrstom gimnastike. Opredelila sam se za ples, koji mi oduzima samo dva sata nedeljno, ali pruža neverovatan osećaj luksuza i uliva veliko samopouzdanje. Za vas to može biti hodanje, vožnja biciklom, aerobik, pilates. Rećićete: "ali, sve to košta". Budite iskreni, na koliko drugih nepotrebnih stvari bacate novac? Uostalom, šetnja ne košta, trčanje na keju takođe. Pozajmite dva puta nedeljno biciklu od drugarice. Youtube je prepun raznoraznih tutorijala iz svih oblasti fitnesa. Ako mogu ja, verujte mi- možete i vi. Osećati se dobro je luksuz, a na njega svi imamo pravo.
Spavanje
I sama reč aludira na luksuz. Zaista, da sam znala ranije kako će dobijanje dece uticati na moje spavanje, spavala bih mnogo više onda kada sam mogla. Ipak, sve nas, ruku na srce, grize pomalo savest kada se prepustimo dremanju posle ručka, kao da nam neki glas govori da nemamo pravo na to, da je to zabranjeno i obično gubljenje vremena. Spavanje, kada nam je ono stvarno potrebno, može da regeneriše ljudski organizam više nego bilo šta drugo. Međutim, tema ovog posta je luksuz i vreme pre spavanja je pravo vreme uključiti par stvarčica koje će vas pripremiti za slatke snove. Čitanje bajki vašoj deci je divan način provesti nekoliko minuta u toku večeri- opušta, zbližava i vraća u one bezbrižne trenutke iz prošlosti. Gledanje omiljene serije ili emisije uz toplo mleko, biljni čaj ili neko pićence po želji je jedan od načina da opustite svoje napeto telo i još napetiji um. Molitva, meditacija, čitanje knjige, vrela kupka: zamislite se šta još može da vam pomogne i da vas pripremi za nokturalno putovanje i prisvojite to kao vaš novi noćni ritual.
Jutarnje buđenje
Ako ste jedna od onih osoba koje su ujutru namrgođene, teško se bude i loše su volje, onda će verovatno uključivanje novih rituala biti ravno najtežem mogućem zadatku. Razumem. Za nas kojima je jutro omiljeno doba dana, to je vreme kada najviše uživamo u svojim već utvrđenim ritualima: ispijanje vrele kafe, iščitavanje e-maila, obilazak omiljenih web stranica, blogovi, čitanje novina, odlazak u pekaru za hleb, kratko čavrljanje sa poznanicima, planiranje dana. Šta god bili vaši rituali, oni daju smisao vašem životu i daju vam dovoljno vremena da se pripremite za obaveze i predstojeću jurnjavu. Najvažnije od svega je to da vam daju snagu da se suočite sa jednim novim danom.
Rituali za kraj nedelje
Tokom nedelje svi imamo najviše obaveza i jedva uspemo da uguramo par trenutaka istinskog uživanja. Kraj nedelje i vikend može da postane, ako već nije, nešto što ćete sa nestrpljenjem čekati usvajanjem nekih rituala koji vam pružaju veliko zadovoljstvo. Izlazak na pizzu petkom uveče, subotnja večera sa prijateljima, pečenje za nedeljni ručak, odlazak na selo, poseta pijaci, šetnja gradom i obilazak izloga ili jednostavno provesti vikend u pidžamama neradeći ništa- šta god da je vaša ideja luksuznog rituala, prisvojite je, odmorite dušu i telo, motivišite se za predstojeću nedelju.
Drage moje, podelite ovde vaše rituale! To je jedan od načina da inspirišemo jedna drugu i poboljšamo svakodnevicu. Hajde da unesemo malo luksuza u naš život, zaslužile smo!
Mnogi od vas znaju za čuvenu scenu uz filma "A few good men" u kojoj Jack Nicholson pod pritiskom advokata na ispitivanju u sudnici izgovara jednu od najpoznatijih rečenica u istoriji filma:"You can't handle the truth!". Upravo je u toj rečenici velika istina. Mnogi od nas se ne mogu suočiti sa njom, izbegavamo je, jer je lakše i lepše živeti u ulepšanoj stvarnosti.
Skoro uvek, kada se nađe osoba koja nam kaže istinu i kada znamo da je u pravu, mi nju preziremo, ljuti smo na nju:"Kako se usuđuje?", jer u tom trenutku pukne naš balončić, ogoljeni smo, ranjeni i izgubljeni. Taj neko je izvor bola, u našim očima "neprijatelj", ta osoba koja iz ljubavi nam otvara oči ili jednostavno to radi iz principa.. Naravno, to ne shvatamo odmah, već nakon dosta vremena, a naročito onda kada se uhvatimo u koštac sa istinom i suočimo se njom.
Nije lako i jako boli.
Boli kada vam prijatelj ili član familije kaže da osoba sa kojom ste nije dobra za vas, boli kada vam skrenu pažnju da vas partner vara, laže ili slično, iako ste i sami imali određene sumnje. Nama je u prirodi da želimo da verujemo, jer kada ne bi, imali bi osećaj da će se sve srušiti i da ćemo morati ponovo sve da gradimo, iz početka. Postoje i razni drugi slučajevi gde izgovaranje istine smeta, ali mi žene, čini mi se, posebno smo osetljive kada se radi o našim napravljenim izborima, naročito onim vezanim za veze.
Desilo mi se, pre mnogo godina, da mi je jedna osoba koju nisam posebno gotivila, prišla i nagovestila da momak sa kojom sa tada izlazila viđa drugu devojku iza mojih leđa. Najgore od svega u toj celoj priči je to da se radilo o mojoj tadašnjoj najboljoj drugarici. Prema devojci koja mi je saopštila tu novost, kao izvoru istine, osećala sam u trenutku prezir, priznajem bila sam ljuta na obe, i jedna i druga su me na neki način povredile. Momak je odmah izgubio na značaju, postao za mene nula, ali me je mnogo zabolela izdaja.Da ne dužim, sve u svemu, već posle izvesnog vremena, počela sam da osećam poštovanje prema njoj, iako sam i dalje negovala određene nesimpatije. U mojim očima, ona je dobila određenu veličinu, mada sam dobro znala njene motive iza njenih reči u kojima se krila lična korist. Međutim, cenila sam to što nije okolišala, ništa nije ulepšavala, pogledala me je u oči i kratko i jasno izgovorila....ono od čega sam i sama strepela, u šta sam duboko u sebi sumnjala.
Tu postoji još jedan problem? Šta raditi kada i pored skretanja pažnje na istinu, osoba do koje vam je stalo ne želi da je vidi, ne može da se suoči sa njom i pritom vas "mrzi" zbog toga?
Smatram da se onda treba povući, jer kao pravi prijatelj i onaj kome je zaista stalo, uradili ste svoju dužnost. Na njemu/njoj je da nastavi dalje od te tačke i usmeri svoj život na osnovu onoga što je rečeno. Neko me treba više, nekome manje vremena, ali uglavnom nikada se ne izgubi poštovanje prema osobi koja je prvobitno pokušala da otera oblake i maglu. Skoro uvek ta prijateljstva postaju jača i krenu da se grade na još čvršćoj osnovi, jer zaista, nema važnijih kriterijuma za trajnu prvrženost od poštovanja i istine. Naravno, postoje i zlonamerne osobe koje više vole da vide drugog čoveka kako pati nego što mu žele dobro, ali mislim da svi mi možemo oceniti i praviti razliku između jednih i drugih. Na osnovu mog ličnog iskustva vezanog za sve ono što u sebe uključuje istinu, mogu izneti sledeće zaključke u nadi da će vas oni naterati na razmišljanje i eventualno preuzimanje neke akcije:
~ Bolje je biti sam(a) nego u vezi koja nije dobra za vas.~
~Osobe koje se ne suočavaju sa istinom su slabe.~
~Ako vam intuicija govori da nešto nije u redu, verovatno je tako.~
~Verujte svom unutrašnjem glasu.~
~Osobe koje vole istinu su dobri prijatelji.~
~Najgore je kada vam ljudi pričaju samo ono što želite da čujete.~
Svakoga od nas inspirišu različite stvari, zato i volim da kažem da naša raznolikost i različitost ukusa je prelepa. Od svakoga možeš po nešto da "ukradeš", ali nadasve da naučiš. Bio bi ovo jedan monoton i uniformni svet kada bi svi voleli iste stvari. Evo nekoliko sitnica i krupnica koje su mene, ove protekle nedelje, inspirisale na razne načine:
~ I sada, u svojoj 34. godini još uvek oblikujem svoj ukus i pronalazim stvari koje me oduševljavaju, bilo da je u pitanju muzika, film, književnost, kulinarstvo ili dizajn. Zahvaljujući jednoj divnoj, prelepoj i kreativnoj mami potražila sam film "Once" koji mi je ona toplo preporučila. To je stvarna, iskrena, nežna priča o srodnim dušama koje razmenjuju emocije kroz najlepši mogući način-muziku. Evo, i sada dok pišem, stoji mi knedla u grlu od lepote i istinitosti likova. Obećala sam sebi da ću više gledati nezavisne i evropske filmove.
~ Moram da priznam da nikada nisam volela orijentalni ples niti muziku sa takvim elementima. "To jednostavno nisam ja", govorila sam. U Grčkoj su veoma popularne tzv. bouzoukia (buzukja) večeri koje se održavaju po lokalima širom zemlje, gde ljudi odlaze da igraju, da se provode, piju, flertuju. Ono što mi je oduvek bilo strano je način igranja uz ritam muzike koju prezirem i koji uključuje u sebe vrtenje kukovima, uvijanje i po meni isuviše provokativne (vulgarne) pokrete koji su očigledno "izmišljeni" u svrhu privlačenja pažnje. Verovatno zbog toga sam imala određenu rezervu što se tiče orijentalnog plesa. Ipak, kada sam videla reklamni plakat za časove ovog plesa, reših da probam, da uradim nešto što inače ne bih, a najviše zbog toga što su mi svi ostali vidovi gimnastike užasno dosadni. Nakon prvog časa uvidela sam da je orijentalni ples prelepo ženstven, senzualan, sa savršeno osmišljenim pokretima koji nose određenu simboliku. U njemu nema ni trunke vulgarnosti, nema nepotrebnog uvijanja i vrtenja koji aludira na seksualni akt koji treba ostaviti tamo gde mu je mesto- u spavaćoj sobi...ili gde god vi želite....BTW, ovaj ples je magičan, inspiriše te da pustiš dugu kosu, da nosiš ženstvenu garderobu, da okviruješ oči tamnim ajlajnerom, da nosiš opojne i začinjene parfeme, da igraš bosa po kući. On slavi žensko telo u svim njenim oblicima, svaku oblinu, svako nesavršenstvo. Obična žena postaje boginja. Zaljubila sam se, potpuno i nepovratno u mistični svet orijentalnog plesa. Pogledajte ovde, ovo su obične žene kojima je on promenio život.
~ Inspirisana začinima, arapskim noćima, zvucima darbuke, odsečnim pokretima kukova hoću da mirišem....orijentalno....a jedini orijentalni parfem koji trenutno imam je Coco, a moram da probam Arabie, Serge Lutens i kažu (iz iskustva) da Black Cashmere od Donne Karan cveta i opija na koži u toku plesa.~ I hrana ove nedelje je bila inspirisana orijentom. Pileća krilca sam začinila sokom od limuna, kiminom, kurkumom, belim lukom i biberom. Komšika je pitala šta to toliko ukusno kuvam. Bila sam zadovoljna i detinjasto ponosna...Mmmmm, juče sam uživala u kus-kusu sa bademom, pinjolama (semenke od bora), trunkom cimeta i suvim grožđem.
~ Podelila bih i jedan citat koji mi se vrti u glavi već cele nedelje. Pročitala sam ga u oktobarskom broju časopisa "Easy Living":
"Never be afraid to try something new. Remember, amateurs built the ark. Professionals built the Titanic." Najlepši vikend želim svima i ...be inspired!
