Primetila sam da ljudi negativno, gotovo blago agresivno uz namršten izraz lica reaguju na reči "Bog", "Crkva", "pravoslavlje", dok su im neki "egzotičniji" izrazi kao što su: "joga", "Buda", "kabala" i slično daleko prihvatljiviji, čak su i oličenje nečeg što je "moderno", "cool" i "in". Pravoslavlje u sebe uključuje mnoga odricanja i "pravila" koja se baziraju na napuštanju ovozemljskog ili materijalnog i posvećivanju duhovnom, apsolutnom predanošću Bogu, životu uz Crkvu. Pravoslavni život treba da bude (to ne znači da možemo svi reći da živimo tim životom) prepun vrlina, žrtve, praštanja, posta, molitve, čestog pričešćivanja. Bez toga, daleko smo od Boga. Naravno, taj način života nije ni malo egzotičan niti cool, samim tim, nama je sve ono što traži borbu, trud, poštovanje načela i žrtvu veoma neprivlačno, upravo zbog toga što je... teško.
Božićni post je jedna, u moru drugih, od najmanjih žrtava koju može jedan pravoslavni čovek da učini. Uzimajući u obzir delikatnost teme i način na koji reaguju pojedini ljudi, neću ulaziti u religijska pitanja, već pokušati ukratko objasniti zašto je meni post važan. Naravno, uzaludno je postiti telom ako dušom uveliko grešimo. Post je vreme kada se mogu rešiti neke razmirice, svađe, vreme je da se kaže "izvini", da se oprosti i zaboravi. Post podrazumeva uzdržavanje od ogovaranja, ljutnje, kontrolisanje nerava, pomoganje nemoćnima. U idealnom slučaju to su ciljevi kojima treba da stremi čovek svaki dan, ne samo za vreme posta, jer onda zaista, zar to nije malo licemerno? Zar ne liči na predstavu? Uzdržavanje od "masne" hrane u vreme posta je mnogo više od onoga što se misli. To je pravo jačanje karaktera, čišćenje organizma od "otrova", način da dokažemo sebi da nije jelo jače od nas, da smo mnogo više od konzumenata hrane i pića. To je prilika da se naučimo skromnosti, da shvatimo da nam u životu treba mnogo manje nego što smo navikli i naravno, da postoje mnogi koji nisu tako privilegovani kao mi. Post je način da se čovekove misli skrenu sa ovozemljaskih uživanja i usmere ka višim težnjama.
Koliko uspevam(o) u tome?
E, to je sasvim druga priča i u njoj se vrlo često osećam kao licemer, slabić, jer bez obzira na post, moje misli lete ka novim cipelama i farbi za kosu, u stalnom sam iskušenju da se prepustim u velikoj meri posnim poslasticama punim meda i oraha (toliko o uzdržavanju), ljutim se i nerviram, nestrpljiva sam i mrzovoljna. Bilo bi lepo da je neko stalno pored mene i da me klepne po ruci svaki put kada gurnem ruku u kutiju sa medenjacima. Lako bi bilo kada bi mi neko čitao misli i skretao ih sa lošeg puta, ispravljao ih, umirivao oluje i gromove u meni. Ne, to moram biti ja. Zato je teško. Zato nije cool, nije ni privlačno niti posebno zabavno, to znam. Međutim, sam pokušaj, pad, ustajanje, jačanje, samokontrola,odricanje, sve su to stvari koje moramo danas naučiti, jer ko zna, možda će doći vreme kada će nam one zaista zatrebati. Do tada, pitam vas: ko je jači, vi ili hrana?
Koliko uspevam(o) u tome?
E, to je sasvim druga priča i u njoj se vrlo često osećam kao licemer, slabić, jer bez obzira na post, moje misli lete ka novim cipelama i farbi za kosu, u stalnom sam iskušenju da se prepustim u velikoj meri posnim poslasticama punim meda i oraha (toliko o uzdržavanju), ljutim se i nerviram, nestrpljiva sam i mrzovoljna. Bilo bi lepo da je neko stalno pored mene i da me klepne po ruci svaki put kada gurnem ruku u kutiju sa medenjacima. Lako bi bilo kada bi mi neko čitao misli i skretao ih sa lošeg puta, ispravljao ih, umirivao oluje i gromove u meni. Ne, to moram biti ja. Zato je teško. Zato nije cool, nije ni privlačno niti posebno zabavno, to znam. Međutim, sam pokušaj, pad, ustajanje, jačanje, samokontrola,odricanje, sve su to stvari koje moramo danas naučiti, jer ko zna, možda će doći vreme kada će nam one zaista zatrebati. Do tada, pitam vas: ko je jači, vi ili hrana?
No comments:
Post a Comment