Srećni novembar

Dugo me nije bilo, zar ne? Svaki put kada bih sela za računarom i krenula nešto da pišem osetila bih neki nemir. A, mene nemir često "hvata". Ne znam odakle mi, ali mi se stalno iznova i iznova vraća. Prodrma me, pokrene, uznemiri, osveži. Ustanem od računara i krećem da zujim, da živim. Volim moj nemir-on mi uvek donese neku promenu u život.

~ Novembar je počeo sa sticanjem novih navika u ishrani uz pomoć nutrcioniste. Bilo je krajnje vreme. Moj muž mora da izgubi nekih "sitnih" 20 kg, a ja 5-6kg. Ovo doživljavam kao priliku da nešto naučim, naročito da shvatim u čemu sam do sada grešila iako sam bezbroj puta do sada pokušavala da nešto promenim. Naučila sam da iako smo jeli zdravo i raznovrsno mi nismo jeli dovoljno svežeg povrća, stalno su se pravili i jeli kolači (za to sam ja kriva), a moj muž ( ne mogu da krivim, jer je to za mene pohvalno, hehehehe) je pored standardne porcije uvek tražio repete. Jedemo sve, sem slatkiša, uz kontrolu porcija tj. kalorija. Nedostaju mi kolači i slatkiši koji su moja slabost (kakva novost!) tako da su mi grčki jogurt (nešto kao naša kisela pavlaka) sa medom i dve tri suve šljive prava poslastica. Dobro, shvatam da ću od sada morati da se zadovoljim jednim medenjakom (melomakarona) umesto 5, ali možda će tako uživanje biti veće.

~ Nažalost ovih dana mi je čika doktor-dermatolog dijagnozirao rosaceu. Zamislite mene koja sam oduvek imala čisto lice bez bubuljica crvenu sa "staračkim aknama" kako se inače zovu! To me je malo ubilo u pojam. Sada slede nova odricanja: izbegavati slatko, alkohol (bye-bye, crno vino), tople kupke (obožavam da se kupam vrelom vodom), nema nerviranja, stresiranja, preteranih emocija (ti mora da se šališ!), nema vežbanja niti naprezanja, izbegavaj toplo, izbegavaj hladno, nemoj da piješ vrelu kafu ili čaj, pazi na ovo, pazi na ono. Za sada rosaceu držim pod kontrolom, međutim postoji momenti (zavisi od dana i takozvanih "okidača" simptoma) kada osećam kako mi celo lice gori, napunim se bubuljicama, pocrveni mi čak i vrat! Inače, ništa strašno! Moj "okidač" je bio kickboxing koji je prilično naporan i iziskuje naprezanje. Morala sam prestati i sada pokušavam da nađem neku laganiju gimnastiku. Takođe, svaki put kada sebe opteretim poslovima ili stresom-BUM! Evo ih opet!  Doca kaže da je to autoimuna bolest koja se ne leči. Ha! To ti misliš! Nego, znate šta? Ima mnogo gorih stvari u životu od nekoliko bubuljica na licu i crvenila. Život je lep, nudi puno malih uživanja i srećica, tako da se neću opterećivati nečim što je u poređenju sa nekim strašnim bolestima i iskušenjima apsolutno banalno i smešno. Idemo dalje! Fuck this shit, excuse my french.

~ Sasvim slučajno sam otkrila blog Smaggle.  Vodi ga žena po imenu Carly.Postovi su joj jako informativni, slatki i zanimljivi.Apsolutno sam zaljubljena u njen stil oblačenja i frizuru! Odmah sam pozvala frizerku i zakazala šišanje. Ja nemam toliko dlaka na glavi koliko ima ona, pa evo rezultata posle dve noći spavanja sa novom kosom. Da sam se malo potrudila, našminkala i razbarušila kosu verovatno bi fotka bila bolja. Što je najgore sada moram da nabavim: fen za kosu sa difuzerom, penu za kosu, lak, gel i kremu. Ako mi je. Sama samo to tražila!

Ja napućena sa Đorđem Majklom u pozadini.Primećujete kako mi se lice ušiljilo. To se dešava kada ne jedeš kolače. Šmrk.

~ Gledala sam jedan stari, ali jako simpatičan film. Čini mi se da je Ričard Drajfus dobio Oskara za ulogu u tom filmu. Zove se "The goodbye girl" koji se ovih dana često pušta na HBO kanalu. Baš mi je onako "legao", opustio  i usrećio. Pravi odmor od filmova koji su prepuno eksplicitnih scena, psovki, golotinje, eksplozija i nasilja.

~ Počela sam da čitam knjigu "E-squared:Nine do-it-yourself energy experiments that prove your thoughts create your reality"od Pam Grout. Prevod bi zvučao otprilike ovako: "E na kvadrat: Devet uradi-sam eksperimenata koji dokazuju da vaše misli stvaraju vašu realnost" .

Knjiga se zasniva na ideji da postoji energetsko polje ili sila koja nam je stalno na raspolaganju, koju mi ljudi još uvek nisamo naučili da koristimo, ali uz pomoć devet eksperimenata koji su navedeni u knjizi mi možemo dokazati da ono postoji. "E na kvadrat" dokazuje da:
1. Postoji jedna nevidljiva energetska sila ili polje sa neograničenim mogućnostima.
2.Vi utičete na to polje i izvlačite iz njega ono što je u skladu sa vašim verovanjima i očekivanjima.
3.Vi ste takođe energetsko polje.
4. Kada se na nešto fokusirate ono se širi.
5. Vaša veza sa poljem vam obezbeđuje tačne i neograničene smernice.
6. Vaše misli i svest utiču na materiju.
7.Vaše misli i svest su skele za vaše fizičko telo.
8. Povezani  ste sa svima u univerzumu.
9. Univerzum je neograničen,bogat i neobično predusetljiv.
Znam da ćete pomisliti kako ovo zvuči kao ćiri-bu-ćiri-ba i moram da se složim sa vama. Ukoliko se sve ovo shvati bukvalno i pomislimo da možemo (i da smemo) na ovaj način testirati tu silu ili energetsko polje (u mom slučaju, ja to zovem Bog)-onda moram reći da je knjiga bullshit. Prvi eksperiment kaže sledeće, parafraziram: "Budite direktni, obratite se sili i recite joj da ima 48 sati da vam se javi u vidu nekog blagoslova,da vam da neki jasni znak da postoji i da je tu vama na raspolaganju". Blagoslov ili znak može biti bilo šta: poziv od osobe koju dugo niste videli, neko lepo iznađenje, susret, poznanstvo ili nešto vrlo
jednostavno kao što je osmeh, slučajan dodir,bilo šta, sve to u zavisnosti od našeg nivoa svesti.Ne moraš biti genije da bi shvatio sledeće: Pam Grout je jako pametna žena. Ono na šta nas ona tera je da budemo u pripravnosti, da osluškujemo, da aktivno tražimo dokaze postojanja ove sile. Vidite kako je to jednostavno? Svako od nas može u roku od 48 sati naći makar na jedan blagoslov, poenta je u tome što ćemo ga tražiti, bićemo unapred pripremljeni, a mi ćemo sami, bez učešća neke sile ili energetskog polja, našim pozitivnim razmišljanjem, našim očima, umom i srcem prepoznati te male (ili velike) blagoslove koje inače nepripremljeni ne možemo primetiti. Ako se fokusiramo na blagoslov, on se širi iliti ekspandira. Sjajno, zar ne?

Provedite se lepo ovog vikenda, volite se i čuvajte!

Ti si mama-kod-kuće?A, šta radiš celog dana, majke ti?

Verovatno je ovo za neke već dosadna i prevaziđena tema, mada iskreno vam mogu reći da nije. Ja se skoro svakodnevno suočavam sa pitanjima, nerazumevanjem, snishodljivim komentarima. Ja to nazivam drskošću, jer lično nikada ne komentarišem niti ispitujem druge ljude, naročito žene. Ne pitam ih za njihove izbore, većinu puta svoje mišljenje zadržavam za sebe. Mada, mislim da sve to leži u mojoj indiferentnosti. Jako bi mi prijala tuđa indiferentnost, takođe. Uopšte mi ne smeta moguća ljudska nezainteresovanost za mene i moj život. Ovo je prevod teksta "You are a stay-at-home mom?What do you do all day?" koji je napisao Met Volš na svom blogu. Tekst je napravio "bum" i izazvao mnoge pozitivne i negativne reakcije. Ove poslednje su samo proizvod nedostatka inteligencije i nemogućnosti da se shvati "šta je pisac želeo da kaže",a to je sledeće: "prestanite da sudite majkama koje su napravile drugačiji izbor od vas", a to važi za SVE žene.

Desilo se dva puta ove nedelja, i oba puta su bile žene. Svako od nas treba da ima više takta, a naročito žene-one treba da znaju bolje od drugih.

Prošle nedelje sam bio u apoteci i prišla mi je žena koju poznajem.

“Met! Kako su tvoji mališani?”.

“Super! Dobro su, hvala na pitanju”.

“Lepo je to čuti. A tvoja supruga? Još uvek se nije vratila na posao?”

“Pa, puno radi kod kuće, brine se o deci, ali neće se vratiti na svoje staro radno mesto, ako na to mislite.”

“O, kako je to zabavno! Mora da je jako lepo.”

“Zabavno? Njoj je sve to jako naporno. Lepo? Da. Zabavno? Ne uvek.”

Ovaj njen komentar i nije baš bio preterano direktan, ali je bio dovoljno drzak i snishodljiv.

Sledeći incident se desio danas u kafiću. Počeo je na sličan način; prijateljskim raspitivanjem o tome kako su bebe i slično. Onda je razgovor naglo krenuo u totalno drugom smeru:

“Znači, tvoja žena će trajno ostati kod kuće?”

“Trajno?Pa, u nekoj doglednoj budućnost ona će odgajati naše klince puno radno vreme, da”.

“Hm, da. Moje dete sada ima 14 godina, ali ja sam sve vreme radila.. Uh, ne mogu zamisliti da sebe kao mamu-kod-kuće. Poludela bih.[kikotanje] Šta RADI celog dana?”

“Apsolutno sve! A, šta ti radiš celog dana?”

“Ja? Ha! Ja RADIM!”

“Moja žena nikada nije prestala da radi. Međutim, kao što vidiš, ja i ti smo u kafuću usred popodneva. Siguran sam da bi moja žena volela da ima dovoljno vremena da sedne i popije kafu. Lepo je povremeno imati pauzu, zar ne?”

Razgovor se završio sa na tako prijateljskim tonom.

Vidite, ja ne želim klevetati žene koje su zaposlene. Većina njih to mora, jer su samohrane majke ili zbog toga što jedan prihod jednostavno nije dovoljan da zadovolji finansijske potrebe porodice. Neke biraju da rade, jer tako žele. To je sasvim u redu. Takođe, svestan sam da većina žena sa karijerom nisu drske, pompezne i samozadovoljne kao one dve sa kojima sam  se nedavno sreo.

Ono što želim da učinim je da šutnem ovo naše unazađeno i materijalističko društvo u cevanicu i kažem:“Društvo, saberi se!“

 Nije bilo potrebe za vođenjem ovih razgovora. Nisam morao objašnjavati nikome, a naročito ne ženama da je čista ludost osećati takvu mržnju i neprijateljstvo prema ženama koje ostaju kod kuće. Da li smo zaista mi ljudi toliko površni? Da li smo stvarno toliko zbunjeni? Da li smo mi prvo društvo u istoriji čovečanstva koje ne može uvideti slavu i ozbiljnost materinstva? Pagani su obožili Materinstvo. Mi činimo sasvim suprotno; materinstvo tretiramo kao bolest ili prepreku. Osobe koje su potpuno posvećene tom zamornom, nezahvalnom i duboko važnom poslu podizanja deteta treba staviti na pijedestal. Treba prema njima gajiti duboko poštovanje kao što činimo prema naučnicima i ratnim herojima. Te žene rade nešto što je beskrajno lepo, komplikovano, puno izazova, zastrašujuće, bolno, puno radosti i od suštinske važnosti.

Šta god one radile, one rade NEŠTO i naše društvo zavisi od toga koliko dobro one to RADE. Ko se drugi može time pohvaliti? Koji drugi posao nosi sa sobom takve posledice?

Istina je-biti majke nije „posao“. Posao traje nekoliko sati i onda prestaješ da ga radiš. Za njega dobijaš platu. Tu su sindikat, beneficije, odmor i pauze. Ja sam radio puno poslova do sada; nema ničeg spektakularnog u tome. Ne razumem zbog čega smo „radnu snagu“ uzdigli do nivoa svetinje. Odakle nam to? Iz komunističkog manifesta? Imati posao je za neke neophodno, za mene sigurno jeste, ali nije nešto zbog čega se osećam  preterano osnaženim ili slobodnim.

Koji god da je vaš posao-vi ste potrošna roba. Vi ste samo broj. Vi ste deo računice. Vi ste sluga. Vi ste zamenljivi i vi ćete biti zamenjeni kad-tad. Jesam li isuviše grub? Ne, s obzirom da sam neko ko ima posao ja sam samo realan.

Kada bi majka “dala otkaz” na poslu majke, ceo svet bi se okrenuo naopačke, društvo bi osetilo ogromne posledice. Talasi ove tragedije bi se osećali generacijama. Kada bi majka napustila posao kompjuterskog analitičara, ona bi bila zamenjena u roku od 4 dana i nikoga ne bi bilo briga. Isto važi za vas i za mene. Slobodu i moć možemo jedino naći u našem domu, a ne u kancelariji. Međutim, mi smo drušvo zombija i to nikako ne možemo shvatiti.

Da, moja žena je SAMO majka. SAMO. Ona je SAMO donela na svet nove živote, i ona SAMO oblikuje  i neguje svojim rukama te živote. Ona SAMO održava, organizuje i upravlja našim domaćinstvom dok SAMO brine o deci koja su apsolutno u svakom smisli potpuno zavisna od nje. Ona SAMO uči naše blizance kako da postanu ljudska bića, dok rastu, ona će ih SAMO podučiti stvarima kao što su moral, lepo ponašanje, azbuka, održavanje higijene itd. Ona je SAMO moja duhovna podrška, stena na kojoj je cela naša porodica izrađena. Ona je SAMO sve svima nama. I društvo bi se raspalo kada bi ona i njene mame “koleginice” bile neuspešne u onome što rade.

Sasvim je razumljivo da ne mogu sve žene biti non-stop u kući sa decom. Drugo je to priznati i prihvatiti, a sasvim je drugo predstaviti to kao neki ideal. Reći da je to idealno znači da IDEALNO deca treba da provode MANJE vremena sa svojim majkama. To je čista ludost! To ustvari nije idealno, to je neutralno. Što više vremena majka provodi sa decom  to bolje za njih. Bolje je za decu, bolje je za njihove duše, za društvo, za čovečanstvo. Tačka.

Istina je da ostajanje  kod kuće sa decom ima i nekih negativnih strana. Isto kao što je to slučaj sa ljudima koji rade van kuće. U suštini, većina poslova imaju negativne strane. U svakom slučaju, nije mi namera da ulazim u raspravu oko toga koje je zauzetiji. Izgleda da mi naše vreme cenimo jako malo, s obzirom da njegovu vrednost merimo time koliko malo ga ustvari imamo. Drugim rečima, “biti zauzet” se idealizuje i često se meša sa “biti važan”.  Možete biti stalno zauzeti, a da ste pritom nevažni kao što ne morate biti zauzeti da bi ste bili važni. Ja ne znam ko je više zauzet. Mene to ne zanima. Mislim da slobodno možemo reći da niko od nas nije toliko zauzet koliko misli da jeste bez obzira na to koliko smo ustvari zauzeti, sigurno smo mnogo zauzetiji nego što za tim ima potrebe.

Mnogo toga u našoj kulturi shvatamo pogrešno. Sve u svemu, kada jednoga dana ova naša civilizacija nestane u pepelu  ono zbog čega ćemo se najviše kajati je način na koji smo tretirali majke i decu.

"Aha!" momenti i Happy Chez Moi Manifest

Najbolji momentu u životu su oni "aha!" momenti (ok, pored diplomiranja, udaje,  rađanja deteta, bla, bla bla). To može trenutak kada stekneš jasnu sliku onoga kakva osoba želiš biti, to je trenutak kada tačno shvatiš šta želiš od života, to je trenutak kada ti onako dođe da pozitivno pukneš zbog nekog saznanja i prosvetljenja. Te "aha!" momente nije toliko teško doživeti koliko je teško sprovesti ih u delo. Taman kreneš punom parom napred, puna entuzijama i elana, a onda ponovo skreneš sa puta, zaboraviš ko si, šta želiš i kuda želiš da ideš. Meni su lično stalno potrebna podsećanja i inspiracije, jer isuviše često ispadam iz koloseka na putu ka mom cilju. Nije lako, ali je putovanje do cilja divno.