Ti si mama-kod-kuće?A, šta radiš celog dana, majke ti?

Verovatno je ovo za neke već dosadna i prevaziđena tema, mada iskreno vam mogu reći da nije. Ja se skoro svakodnevno suočavam sa pitanjima, nerazumevanjem, snishodljivim komentarima. Ja to nazivam drskošću, jer lično nikada ne komentarišem niti ispitujem druge ljude, naročito žene. Ne pitam ih za njihove izbore, većinu puta svoje mišljenje zadržavam za sebe. Mada, mislim da sve to leži u mojoj indiferentnosti. Jako bi mi prijala tuđa indiferentnost, takođe. Uopšte mi ne smeta moguća ljudska nezainteresovanost za mene i moj život. Ovo je prevod teksta "You are a stay-at-home mom?What do you do all day?" koji je napisao Met Volš na svom blogu. Tekst je napravio "bum" i izazvao mnoge pozitivne i negativne reakcije. Ove poslednje su samo proizvod nedostatka inteligencije i nemogućnosti da se shvati "šta je pisac želeo da kaže",a to je sledeće: "prestanite da sudite majkama koje su napravile drugačiji izbor od vas", a to važi za SVE žene.

Desilo se dva puta ove nedelja, i oba puta su bile žene. Svako od nas treba da ima više takta, a naročito žene-one treba da znaju bolje od drugih.

Prošle nedelje sam bio u apoteci i prišla mi je žena koju poznajem.

“Met! Kako su tvoji mališani?”.

“Super! Dobro su, hvala na pitanju”.

“Lepo je to čuti. A tvoja supruga? Još uvek se nije vratila na posao?”

“Pa, puno radi kod kuće, brine se o deci, ali neće se vratiti na svoje staro radno mesto, ako na to mislite.”

“O, kako je to zabavno! Mora da je jako lepo.”

“Zabavno? Njoj je sve to jako naporno. Lepo? Da. Zabavno? Ne uvek.”

Ovaj njen komentar i nije baš bio preterano direktan, ali je bio dovoljno drzak i snishodljiv.

Sledeći incident se desio danas u kafiću. Počeo je na sličan način; prijateljskim raspitivanjem o tome kako su bebe i slično. Onda je razgovor naglo krenuo u totalno drugom smeru:

“Znači, tvoja žena će trajno ostati kod kuće?”

“Trajno?Pa, u nekoj doglednoj budućnost ona će odgajati naše klince puno radno vreme, da”.

“Hm, da. Moje dete sada ima 14 godina, ali ja sam sve vreme radila.. Uh, ne mogu zamisliti da sebe kao mamu-kod-kuće. Poludela bih.[kikotanje] Šta RADI celog dana?”

“Apsolutno sve! A, šta ti radiš celog dana?”

“Ja? Ha! Ja RADIM!”

“Moja žena nikada nije prestala da radi. Međutim, kao što vidiš, ja i ti smo u kafuću usred popodneva. Siguran sam da bi moja žena volela da ima dovoljno vremena da sedne i popije kafu. Lepo je povremeno imati pauzu, zar ne?”

Razgovor se završio sa na tako prijateljskim tonom.

Vidite, ja ne želim klevetati žene koje su zaposlene. Većina njih to mora, jer su samohrane majke ili zbog toga što jedan prihod jednostavno nije dovoljan da zadovolji finansijske potrebe porodice. Neke biraju da rade, jer tako žele. To je sasvim u redu. Takođe, svestan sam da većina žena sa karijerom nisu drske, pompezne i samozadovoljne kao one dve sa kojima sam  se nedavno sreo.

Ono što želim da učinim je da šutnem ovo naše unazađeno i materijalističko društvo u cevanicu i kažem:“Društvo, saberi se!“

 Nije bilo potrebe za vođenjem ovih razgovora. Nisam morao objašnjavati nikome, a naročito ne ženama da je čista ludost osećati takvu mržnju i neprijateljstvo prema ženama koje ostaju kod kuće. Da li smo zaista mi ljudi toliko površni? Da li smo stvarno toliko zbunjeni? Da li smo mi prvo društvo u istoriji čovečanstva koje ne može uvideti slavu i ozbiljnost materinstva? Pagani su obožili Materinstvo. Mi činimo sasvim suprotno; materinstvo tretiramo kao bolest ili prepreku. Osobe koje su potpuno posvećene tom zamornom, nezahvalnom i duboko važnom poslu podizanja deteta treba staviti na pijedestal. Treba prema njima gajiti duboko poštovanje kao što činimo prema naučnicima i ratnim herojima. Te žene rade nešto što je beskrajno lepo, komplikovano, puno izazova, zastrašujuće, bolno, puno radosti i od suštinske važnosti.

Šta god one radile, one rade NEŠTO i naše društvo zavisi od toga koliko dobro one to RADE. Ko se drugi može time pohvaliti? Koji drugi posao nosi sa sobom takve posledice?

Istina je-biti majke nije „posao“. Posao traje nekoliko sati i onda prestaješ da ga radiš. Za njega dobijaš platu. Tu su sindikat, beneficije, odmor i pauze. Ja sam radio puno poslova do sada; nema ničeg spektakularnog u tome. Ne razumem zbog čega smo „radnu snagu“ uzdigli do nivoa svetinje. Odakle nam to? Iz komunističkog manifesta? Imati posao je za neke neophodno, za mene sigurno jeste, ali nije nešto zbog čega se osećam  preterano osnaženim ili slobodnim.

Koji god da je vaš posao-vi ste potrošna roba. Vi ste samo broj. Vi ste deo računice. Vi ste sluga. Vi ste zamenljivi i vi ćete biti zamenjeni kad-tad. Jesam li isuviše grub? Ne, s obzirom da sam neko ko ima posao ja sam samo realan.

Kada bi majka “dala otkaz” na poslu majke, ceo svet bi se okrenuo naopačke, društvo bi osetilo ogromne posledice. Talasi ove tragedije bi se osećali generacijama. Kada bi majka napustila posao kompjuterskog analitičara, ona bi bila zamenjena u roku od 4 dana i nikoga ne bi bilo briga. Isto važi za vas i za mene. Slobodu i moć možemo jedino naći u našem domu, a ne u kancelariji. Međutim, mi smo drušvo zombija i to nikako ne možemo shvatiti.

Da, moja žena je SAMO majka. SAMO. Ona je SAMO donela na svet nove živote, i ona SAMO oblikuje  i neguje svojim rukama te živote. Ona SAMO održava, organizuje i upravlja našim domaćinstvom dok SAMO brine o deci koja su apsolutno u svakom smisli potpuno zavisna od nje. Ona SAMO uči naše blizance kako da postanu ljudska bića, dok rastu, ona će ih SAMO podučiti stvarima kao što su moral, lepo ponašanje, azbuka, održavanje higijene itd. Ona je SAMO moja duhovna podrška, stena na kojoj je cela naša porodica izrađena. Ona je SAMO sve svima nama. I društvo bi se raspalo kada bi ona i njene mame “koleginice” bile neuspešne u onome što rade.

Sasvim je razumljivo da ne mogu sve žene biti non-stop u kući sa decom. Drugo je to priznati i prihvatiti, a sasvim je drugo predstaviti to kao neki ideal. Reći da je to idealno znači da IDEALNO deca treba da provode MANJE vremena sa svojim majkama. To je čista ludost! To ustvari nije idealno, to je neutralno. Što više vremena majka provodi sa decom  to bolje za njih. Bolje je za decu, bolje je za njihove duše, za društvo, za čovečanstvo. Tačka.

Istina je da ostajanje  kod kuće sa decom ima i nekih negativnih strana. Isto kao što je to slučaj sa ljudima koji rade van kuće. U suštini, većina poslova imaju negativne strane. U svakom slučaju, nije mi namera da ulazim u raspravu oko toga koje je zauzetiji. Izgleda da mi naše vreme cenimo jako malo, s obzirom da njegovu vrednost merimo time koliko malo ga ustvari imamo. Drugim rečima, “biti zauzet” se idealizuje i često se meša sa “biti važan”.  Možete biti stalno zauzeti, a da ste pritom nevažni kao što ne morate biti zauzeti da bi ste bili važni. Ja ne znam ko je više zauzet. Mene to ne zanima. Mislim da slobodno možemo reći da niko od nas nije toliko zauzet koliko misli da jeste bez obzira na to koliko smo ustvari zauzeti, sigurno smo mnogo zauzetiji nego što za tim ima potrebe.

Mnogo toga u našoj kulturi shvatamo pogrešno. Sve u svemu, kada jednoga dana ova naša civilizacija nestane u pepelu  ono zbog čega ćemo se najviše kajati je način na koji smo tretirali majke i decu.