Nepotrebno je to izgovoriti, ovaj...napisati, ali...počeo je da mi nedostaje blog. U proteklih mesec dana ništa nisam pisala, ukoliko izuzmem nekoliko mejlova i škrabanje recepata u svesci. Potreba za pisanjem je potpuno iščezla. Mislim da sam bila umorna, mentalno i fizički. Mislim da sam bila (gle, iznenađenja za neke!) potpuno neorganizovana i nesposobna da uskladim sve svoje obaveze bez stresa. Još jednom ovim putem izražvam moje iskreno divljenje zaposlenim ženama i pitam se: "Kako im uspeva?".
Jesam li se odmorila? Odmorila sam se od informacija, inspiracija, ljudi, misli. Želela sam tišinu, smirenje, neki...zaključak. Dobro sam razmislila i prošla kroz jedan kratak period samoispitivanja. Bilo je mirno, tiho, fino, duhovno. Sve ono što mi je trebalo. I kakav sam zaključak donela? Nemam pojma.
Znate, blogovanje je čudna stvar. Ukoliko rešiš da pišeš lični blog to znači da svesno izlažeš sebe kritici, zavisti, podsmehu, negativnim komentarima. Ranjiv si, jer deo svog privatnog života izlažeš u javnost i tako se osećam svima na "izvol'te". Ono što ljudi koji čitaju tvoj blog ne razumeju je da je to samo jedan mali, malecni deo tebe, a da im to ne daje za pravo da misle kako te poznaju i kako mogu da donose zaključke o tebi i tvom životu. Dobijala sam netražene "savete" svakakve vrste počev od onih koji imaju veze sa mojom verom do onih koji se tiču mog privatnog života. Ludilo. Reći ćete, pa to si mogla očekivati, zar ne? Da, tačno je, ali istina je da se čovek od toga ponekad umori. Nisam se umorila od čitalaca. Umorila se od preteranog razmišljanja i nedopuštanja samoj sebi da se malo opustim. Shvatih da sebe moram shvatati manje ozbiljno. Tako je sve lakše, zar ne?
U proteklih mesec dana blogovanje mi nije nedostajalo. "Neću više nikada blogovati", odzvanjalo je u mojoj glavi kao neko olakšanje. Primorala sam se da zađem malo dublje u sebe i otkrijem pravi razlog te odluke.
Razmišljajući stekla sam utisak da sam se možda (?) previše otvorila, izlila većinu mojih strahova i želja u ovaj blog. To saznanje me je prestravilo. Bez zezanja. Poželela sam da se sklonim, da nađem neki kamen ispod koga ću se sakriti. Teško je vama to da razumete. Znam.
Takođe, ono čega sam se takođe uplašila je to što je ovaj blog postao za mene još jedna obaveza, nešto što "moram"da radim, a prestao da bude izvor zadovoljstva. Meni je to bio dovoljan razlog da poželim da mu se više nikada ne vratim. Pa, zar će pored svih jurnjavi, problema, muka i tereta i moj blog postati još jedno "mora" i "treba"? Došlo je vreme da se odvojimo i oprostimo.
Kada se ovih dana ponovo u meni počela da budi ona blogovska iskrica, u vrtlogu njegovih obaveza i jurnjave (uskoro su lokalni izbori u Grčkoj) požalih se mužu:
"Nedostaje mi blog".
"Nemoj ga bataliti. Dobra si u tome", kratko mi je odgovorio, u prolazu i nastavio da juri.
Biti dobar u nečemu nije dovoljan razlog, morate se složiti. Moraš to želeti i uživati u tome.
Čini mi se da moram zaći još dublje u sebe i pronaći razloge zbog kojih sam nekada volela da vodim blog. Jako bih volela kada biste i vi mogli u tome da mi pomognete.
Šta vam se na njemu dopada? O čemu volite da čitate? Šta vas inspiriše?
Nešto me zove i vuče...šta je to? Hoću li otkriti?
Hvala vam. Nisam vas zaboravila.
Jesam li se odmorila? Odmorila sam se od informacija, inspiracija, ljudi, misli. Želela sam tišinu, smirenje, neki...zaključak. Dobro sam razmislila i prošla kroz jedan kratak period samoispitivanja. Bilo je mirno, tiho, fino, duhovno. Sve ono što mi je trebalo. I kakav sam zaključak donela? Nemam pojma.
Znate, blogovanje je čudna stvar. Ukoliko rešiš da pišeš lični blog to znači da svesno izlažeš sebe kritici, zavisti, podsmehu, negativnim komentarima. Ranjiv si, jer deo svog privatnog života izlažeš u javnost i tako se osećam svima na "izvol'te". Ono što ljudi koji čitaju tvoj blog ne razumeju je da je to samo jedan mali, malecni deo tebe, a da im to ne daje za pravo da misle kako te poznaju i kako mogu da donose zaključke o tebi i tvom životu. Dobijala sam netražene "savete" svakakve vrste počev od onih koji imaju veze sa mojom verom do onih koji se tiču mog privatnog života. Ludilo. Reći ćete, pa to si mogla očekivati, zar ne? Da, tačno je, ali istina je da se čovek od toga ponekad umori. Nisam se umorila od čitalaca. Umorila se od preteranog razmišljanja i nedopuštanja samoj sebi da se malo opustim. Shvatih da sebe moram shvatati manje ozbiljno. Tako je sve lakše, zar ne?
U proteklih mesec dana blogovanje mi nije nedostajalo. "Neću više nikada blogovati", odzvanjalo je u mojoj glavi kao neko olakšanje. Primorala sam se da zađem malo dublje u sebe i otkrijem pravi razlog te odluke.
Razmišljajući stekla sam utisak da sam se možda (?) previše otvorila, izlila većinu mojih strahova i želja u ovaj blog. To saznanje me je prestravilo. Bez zezanja. Poželela sam da se sklonim, da nađem neki kamen ispod koga ću se sakriti. Teško je vama to da razumete. Znam.
Takođe, ono čega sam se takođe uplašila je to što je ovaj blog postao za mene još jedna obaveza, nešto što "moram"da radim, a prestao da bude izvor zadovoljstva. Meni je to bio dovoljan razlog da poželim da mu se više nikada ne vratim. Pa, zar će pored svih jurnjavi, problema, muka i tereta i moj blog postati još jedno "mora" i "treba"? Došlo je vreme da se odvojimo i oprostimo.
Kada se ovih dana ponovo u meni počela da budi ona blogovska iskrica, u vrtlogu njegovih obaveza i jurnjave (uskoro su lokalni izbori u Grčkoj) požalih se mužu:
"Nedostaje mi blog".
"Nemoj ga bataliti. Dobra si u tome", kratko mi je odgovorio, u prolazu i nastavio da juri.
Biti dobar u nečemu nije dovoljan razlog, morate se složiti. Moraš to želeti i uživati u tome.
Čini mi se da moram zaći još dublje u sebe i pronaći razloge zbog kojih sam nekada volela da vodim blog. Jako bih volela kada biste i vi mogli u tome da mi pomognete.
Šta vam se na njemu dopada? O čemu volite da čitate? Šta vas inspiriše?
Nešto me zove i vuče...šta je to? Hoću li otkriti?
Hvala vam. Nisam vas zaboravila.
