Nepotrebno je to izgovoriti, ovaj...napisati, ali...počeo je da mi nedostaje blog. U proteklih mesec dana ništa nisam pisala, ukoliko izuzmem nekoliko mejlova i škrabanje recepata u svesci. Potreba za pisanjem je potpuno iščezla. Mislim da sam bila umorna, mentalno i fizički. Mislim da sam bila (gle, iznenađenja za neke!) potpuno neorganizovana i nesposobna da uskladim sve svoje obaveze bez stresa. Još jednom ovim putem izražvam moje iskreno divljenje zaposlenim ženama i pitam se: "Kako im uspeva?".
Jesam li se odmorila? Odmorila sam se od informacija, inspiracija, ljudi, misli. Želela sam tišinu, smirenje, neki...zaključak. Dobro sam razmislila i prošla kroz jedan kratak period samoispitivanja. Bilo je mirno, tiho, fino, duhovno. Sve ono što mi je trebalo. I kakav sam zaključak donela? Nemam pojma.
Znate, blogovanje je čudna stvar. Ukoliko rešiš da pišeš lični blog to znači da svesno izlažeš sebe kritici, zavisti, podsmehu, negativnim komentarima. Ranjiv si, jer deo svog privatnog života izlažeš u javnost i tako se osećam svima na "izvol'te". Ono što ljudi koji čitaju tvoj blog ne razumeju je da je to samo jedan mali, malecni deo tebe, a da im to ne daje za pravo da misle kako te poznaju i kako mogu da donose zaključke o tebi i tvom životu. Dobijala sam netražene "savete" svakakve vrste počev od onih koji imaju veze sa mojom verom do onih koji se tiču mog privatnog života. Ludilo. Reći ćete, pa to si mogla očekivati, zar ne? Da, tačno je, ali istina je da se čovek od toga ponekad umori. Nisam se umorila od čitalaca. Umorila se od preteranog razmišljanja i nedopuštanja samoj sebi da se malo opustim. Shvatih da sebe moram shvatati manje ozbiljno. Tako je sve lakše, zar ne?
U proteklih mesec dana blogovanje mi nije nedostajalo. "Neću više nikada blogovati", odzvanjalo je u mojoj glavi kao neko olakšanje. Primorala sam se da zađem malo dublje u sebe i otkrijem pravi razlog te odluke.
Razmišljajući stekla sam utisak da sam se možda (?) previše otvorila, izlila većinu mojih strahova i želja u ovaj blog. To saznanje me je prestravilo. Bez zezanja. Poželela sam da se sklonim, da nađem neki kamen ispod koga ću se sakriti. Teško je vama to da razumete. Znam.
Takođe, ono čega sam se takođe uplašila je to što je ovaj blog postao za mene još jedna obaveza, nešto što "moram"da radim, a prestao da bude izvor zadovoljstva. Meni je to bio dovoljan razlog da poželim da mu se više nikada ne vratim. Pa, zar će pored svih jurnjavi, problema, muka i tereta i moj blog postati još jedno "mora" i "treba"? Došlo je vreme da se odvojimo i oprostimo.
Kada se ovih dana ponovo u meni počela da budi ona blogovska iskrica, u vrtlogu njegovih obaveza i jurnjave (uskoro su lokalni izbori u Grčkoj) požalih se mužu:
"Nedostaje mi blog".
"Nemoj ga bataliti. Dobra si u tome", kratko mi je odgovorio, u prolazu i nastavio da juri.
Biti dobar u nečemu nije dovoljan razlog, morate se složiti. Moraš to želeti i uživati u tome.
Čini mi se da moram zaći još dublje u sebe i pronaći razloge zbog kojih sam nekada volela da vodim blog. Jako bih volela kada biste i vi mogli u tome da mi pomognete.
Šta vam se na njemu dopada? O čemu volite da čitate? Šta vas inspiriše?
Nešto me zove i vuče...šta je to? Hoću li otkriti?
Hvala vam. Nisam vas zaboravila.
Jesam li se odmorila? Odmorila sam se od informacija, inspiracija, ljudi, misli. Želela sam tišinu, smirenje, neki...zaključak. Dobro sam razmislila i prošla kroz jedan kratak period samoispitivanja. Bilo je mirno, tiho, fino, duhovno. Sve ono što mi je trebalo. I kakav sam zaključak donela? Nemam pojma.
Znate, blogovanje je čudna stvar. Ukoliko rešiš da pišeš lični blog to znači da svesno izlažeš sebe kritici, zavisti, podsmehu, negativnim komentarima. Ranjiv si, jer deo svog privatnog života izlažeš u javnost i tako se osećam svima na "izvol'te". Ono što ljudi koji čitaju tvoj blog ne razumeju je da je to samo jedan mali, malecni deo tebe, a da im to ne daje za pravo da misle kako te poznaju i kako mogu da donose zaključke o tebi i tvom životu. Dobijala sam netražene "savete" svakakve vrste počev od onih koji imaju veze sa mojom verom do onih koji se tiču mog privatnog života. Ludilo. Reći ćete, pa to si mogla očekivati, zar ne? Da, tačno je, ali istina je da se čovek od toga ponekad umori. Nisam se umorila od čitalaca. Umorila se od preteranog razmišljanja i nedopuštanja samoj sebi da se malo opustim. Shvatih da sebe moram shvatati manje ozbiljno. Tako je sve lakše, zar ne?
U proteklih mesec dana blogovanje mi nije nedostajalo. "Neću više nikada blogovati", odzvanjalo je u mojoj glavi kao neko olakšanje. Primorala sam se da zađem malo dublje u sebe i otkrijem pravi razlog te odluke.
Razmišljajući stekla sam utisak da sam se možda (?) previše otvorila, izlila većinu mojih strahova i želja u ovaj blog. To saznanje me je prestravilo. Bez zezanja. Poželela sam da se sklonim, da nađem neki kamen ispod koga ću se sakriti. Teško je vama to da razumete. Znam.
Takođe, ono čega sam se takođe uplašila je to što je ovaj blog postao za mene još jedna obaveza, nešto što "moram"da radim, a prestao da bude izvor zadovoljstva. Meni je to bio dovoljan razlog da poželim da mu se više nikada ne vratim. Pa, zar će pored svih jurnjavi, problema, muka i tereta i moj blog postati još jedno "mora" i "treba"? Došlo je vreme da se odvojimo i oprostimo.
Kada se ovih dana ponovo u meni počela da budi ona blogovska iskrica, u vrtlogu njegovih obaveza i jurnjave (uskoro su lokalni izbori u Grčkoj) požalih se mužu:
"Nedostaje mi blog".
"Nemoj ga bataliti. Dobra si u tome", kratko mi je odgovorio, u prolazu i nastavio da juri.
Biti dobar u nečemu nije dovoljan razlog, morate se složiti. Moraš to želeti i uživati u tome.
Čini mi se da moram zaći još dublje u sebe i pronaći razloge zbog kojih sam nekada volela da vodim blog. Jako bih volela kada biste i vi mogli u tome da mi pomognete.
Šta vam se na njemu dopada? O čemu volite da čitate? Šta vas inspiriše?
Nešto me zove i vuče...šta je to? Hoću li otkriti?
Hvala vam. Nisam vas zaboravila.
Meni se lično dopada baš ovaj post koji je skup nekih iskrenih, pomalo zbrkanih misli i tvojih pitanja upućenih prvenstveno samoj sebi...To je meni dovoljan razlog da čitam ovaj blog...a ti piši kad ti se piše, nemoj kad nećeš i svi treba da smo zadovoljni. Ja volim kad prepoznam da ljudi imaju slične povode za radost i strepnju, slične dileme i snove, kao i načine za prevazilaženje nekih prepreka koje se katkad jave na putu.
ReplyDeleteSlažem se da blog ni slučajno ne treba da bude moranje. I sama nekad dođem u situaciju koja me guši, je l zaboga nemam inspiraciju za novi post već "toliko i toliko" dana...;)
Potpuno si u pravu i hvala na razumevanju. Ljudi kao ti me beskrajno inspirišu. Tvoj blog je divan, uživam. Danas je prvi maj, deca nemaju školu, uskoro krećemo na roštilji, ali sutra ujutru, čim ih ponovo ispratim u školu, bacam na pomnije iščitavanje i gledanje tvog bloga. Ah, kakve divne fotografije! Nagoveštava se veliki talenat. Hvala ti na komentaru...ljub
DeleteMislim da je tvoja zelja za pisanjem,isto kao i odnos sa nekim starim prijateljem sa kojim delis najtananiji deo sebe.Ponekad je puno toga u jednom odnosu,cak toliko toga da se uplasis i izgovorenih , kao i onih neizgovorenih,nemustih reci...Zbog kojeg ti je potrebno da zastanes,udaljis se, odsusnes tisinu u sebi i oko sebe,vidis sebe kao kao lik u necijoj drugoj prici,a ne u sopstvenom zivotu.I kad sve to dobije neki smisao,bas onaj koji ti je bio potreban.Ti potrazis svog prijatelja,da mu sve ti ispricas,docaras,
ReplyDeleteTako je i sa pisanjem tvog bloga.
I tebi je bila potrebna tisina, da bi u njoj nasla inspiraciju,za sebe,tvoju porodicu,svakodnevnicu ovaj blog,,
Kako si to divno sročila...ja ne bih mogla bolje...hvala ti na divnim rečima utehe i razumevanja...
DeleteNisam bila na svom blogu skoro godinu dana.Nisam otišla sa neta samo je blog ostao po strani.Nije to neka obaveza..verujem da svi razumeju ako odsustvujes neko veme.A kad ti se opet pise dodjes i cudices se koliko ljudi te se jos seca.tako da ne opterecuj se..pisi onda kada ti je zadovoljstvo
ReplyDeleteJedina promena koju sma primetila da me na Facebook koji sam a takodje povratkom na blog zapocela prati 1500 ljdui vise nego na blogu,ali takvo je vreme ide sve dalje..i dosta je povrsnosti.Pisemo najviše za svoju dušu!
Volim tvoj blog jer je pun života, ali onog pravog, autentičnog. Volim ovaj blog jer si na njemu progovorila o nečemu što svi na neki način živimo (nedostatak novca, nervoza, izbirljiva deca, poluprisutan muž, dlake na nogama i sl.), a o čemu drugi nikada nisu pisali (ili ja nisam naišla na slične blogove).
ReplyDeleteS druge strane, blog je jedan ozbiljan posao. Ali zaista. A posao ko posao. Nekad ti je zadovoljstvo, a nekad obaveza. Niko nije imun, ni na komentare, ni na lajkove, ni na čitanost. Ume sve to čoveka da zavede, povede... Ponekad se i sama osećam kao "žrtva".
Ej, ulepšala si mi dan!
Meni se kod tebe dopalo sto si iskrena,samokriticna na neki duhovit nacin,tj. ti govoris ono sto sve mi mislimo u sebi ali nekako ne umemo da kazemo,pises o brigama koje muce obicne smrtnike ,o snalazljivosti u pogledu novca, stavljas recepte koje moze svako da pripremi bez sastojaka koji su snobovski,skupi,nedostupni,dajes divne ideje za uzine,decu, za knjige, muziku,DIY, imas poseban osvrt na domacice sto ja kao jedna od njih posebno cenim,generalno delujes poput stare dobre prijateljice,ne znam kako to da ti opisem, ali evo sad kad sam videla da si objavila odusevila sam se!Nekako kad pomislim na tebe uvek pomislim na fotke sa tvog bloga, na sunce, na tvoje sarene tanjire, na mandarine i stolnjake generalno prati te jedna poooozitivna slika,i to se meni svidja.Ljubim te, i evo ja tebi sad da preporucim knjigu:Ljubav i druge sitnice-Jelica Greganovic, ovih dana mi je osvezila dusu :)Pozz
ReplyDeleteUz dužno (ne)poštovanje, ne znam kako može gospođa Greganović da priča o ljubavi kada je otvoreni i agresivni ateista? Strašno je to što se osobe kao ona, bez osećaja za tradiciju, veru i patriotizam guraju u prvi plan u našoj dupelizačkoj i prodanoj zemlji Srbiji. Primećujem da samo takvi kao ona napreduju, oni su uticajni, oni sole pamet svima i o svemu sve znaju. Izvini na mom otvorenom izražvanju nesimpatija prema njoj, ali nikada nisam krila da je ne podnosim. Takođe, ne volim njen otvoreni, agresivni, pun netolerancije ateizma, užasavam se njene podrške Patriku Kondelu, užasnom i netolerantnom čoveku koji kritikuje sve vrste religije i vere uopšte. Ja za takve osobe i gospođu...ovaj drugaricu Jelicu nemam nikakvog poštovanja.
DeleteJa volim da čitam svašta, ali stvarno uživam u tome da čitam tebe :)
ReplyDeleteDa čitam o receptima, o majčinstvu, o krompiru, o ponedeljku, o Nigelli, o maslinovom ulju, o školi, užini, krompiru, umoru, knjigama, inspiraciji, mirisima, pijaci, nostalgiji, o iskrenosti, čokoladi, o....
Ulepšala si mi dan ovim svojim javljanjem!
Na tvom blogu mi se dopadaš TI. Tvoje reči, tvoja razmišljanja...tvoj stil pisanja. Ne mogu ti opisati koliko sam se obradovala kada sam u mejlu videla obaveštenje o ovom postu...
ReplyDeletePisanje bloga verovatno postane navika, pogotovo posle par godina pisanja. A navike su čudne zverke - teško dođu a još teže odu :)
Hvala vam, mnogo ste divne, bre.
ReplyDeleteHeeeeJaeej! Vratila si se! :)
ReplyDeleteDobro došla natrag!
Ja mislim da shvaćam, mislim da ne moraš objašnjavati.
Kad dođe teško razdoblje u životu, da bih se nosila s životnim krizama, ja svu energiju usmjerim u samo jednom smjeru, pa mi ne ostane puno za samu sebe.
Onda, kad kriza prođe, nastupi reakcija, pa gubim radost, gubim kreativnost, a stvari koje inače volim raditi počinju me opterećivati, pogotovo ako mislim da netko očekuje od mene da ih radim.
Onda to postaje obaveza, a ne zadovoljstvo.
Nekad onda trebam samoću, tišinu, vrijeme koje ću provesti sama sa sobom, vrijeme za oporavak.
Ja nisam hrabra kao ti, ne pišem o svojim proživljavanjima, emocijama, strahovima i razmišljanjima.
Tebe sam doživjela kao divnu i bogatu osobu, koja stalno daje, kojoj je sreća u pružanju radosti, ljubavi i ljepote drugima. Nekoga tko se stalno preispituje, stalno raste, tko svijetli čak i onda kad navuče zavjesu.
Sretna sam da si se vratila!
Ganule su me tvoje reči...hvala...<3
DeleteDraga moja mnogo mi je drago sto ipak nisi zauvek otisla.Ovako...meni se dopada bas ta iskrenost i sto nalazis lepotu u malim stvarima.Cesto sebe uhvatim kako od jurnjave prolazim pored vaznih stvari neprimecujuci ih.Onda procitam neki tvoj post i otopim se.Udjem u tu neku pricu o detaljima,o lepoj soljici za kafu, suncevom zraku, leptiru na cvetu i mnogim drugim stvarima koje sam u guzvi zapostavila.U krajnjem slucaju ti si me inspirisala da pocnem i svoj blog samo sam nedovoljno bila uporna a ga odrzim pored ovog svog posla.i ja ti predlazem da se opustis i ne shvatis ovo kao obavezu vec pisi kada ti se pise.mi cemo te rado citati :*
ReplyDeleteJa te draga u potpunosti razumem jer i sama blogujem. Prepoznajem sva tvoja osećanja, posebno kada se osećaš previše izloženo. Ja sa druge strane previše izlažem svoju decu jer su one tema mog bloga i često poželim da sve to izbrišem, da sklonim sve njihove fotografije, da na internetu ne izadje ništa kada se ukuca moje ime....
ReplyDeleteA onda krenem ponovo da iščitavam svoje tekstove i komentare ispod njih i to me probudi - upravo ti komentari! Toliko ljubavi koju dobijam od nepoznatih žena, majki, onih koje se u mojim tekstovima pronalaze, koje se osnažuju mojim iskustvima i to mi bez ustezanja priznaju...njih nekako ne mogu da izneverim. I to je taj osećaj - uzajamna podrška, saznanje da sa svojim mislima i stavovima nisi sam, da ima još mnogo onih koji su zbunjeni i usamljeni, željni bilo kakve podrške...to je ono što volim i u tvojim tekstovima - dok iščitavam tvoj blog prepoznajem sebe i svoje misli, svoja osećanja i to mi prija. Prija mi što mogu da prepoznam o čemu i pišeš i da se povežem i da posle razmišljam o tome i da me tvoje reči dopune, malo pomere, nateraju da saznam još nešto o sebi i svom životu... Jer blog uvek čitaju oni koji su ti mislima i senzibilitetom bliski i tako se stvara jedan krug kome počinješ da veruješ i u kome se osećaš dobro. A verovati i osećati se dobro na istom mestu, sa istim ljudima, to je danas zaista privilegija. Zato mi je drago što si opet tu!
Kako mi je samo fino i toplo oko srca dok čitam tvoj komentar podrške i razumevanja. Hvala ti puno i meni je drago što sam se vratila!
DeleteWelcome back draga , odusevila sam se kada sam videla da si " ozivela " blog
DeleteNe znam da li ima veze sto smo priblizno istih godina, iz istog grada,generacijski bliske ti meni nekako dodjes kao srodna dusa.Prepoznavanje emocija, dozivljenih osecanja,slicna iskustva ,ponekad zastanem i neka tvoja recenica pokrene celu lavinu secanja, osecanja ,ili mi ukaze na nesto sto me je mucilo a nisam znala sta je ... Pises o zanimljivim stvarima, realnim, nadanjima i ceznjama svake zene,majke,supruge, nesebicno delis pozitivnu energiju, lepu muziku, divne ,jednostavne recepte ,delis svoj zivot i svoje snove
A to je retkost, i zbog toga si divna i zahvalna sam ti na svakom postu koji napises
It's good to be back. Hvala ti na tako lepim rečima. Popij jedan english tea u moje ime. Pozdrav!
DeleteThis comment has been removed by the author.
ReplyDelete