Haos

Kao majka sada već troje dece osećam se kao da sam non-stop u nekom haosu. U haosu stvorenom ulepljenom radnom površinom u kuhinji od silnog sečenja lubenica i dinja, u haosu brda neispeglanih stvari koje se svakoga dana sve više i više gomilaju, u haosu pročitanih novina, crteža i flomastera, u haosu od šljokica i glitera,  u haosu bebine povraćke na mojoj hailjini i ukakanih pelena, u haosu selidbe koja nam sledi.
Pokušavam svim silama da se suzdržim od proždiranja cele kutije keksića sa čokoladom, pokušavam da ne vičem na Elpidu koja neprestano skakuće i priča, pokušavam da se suzdržim od toga da im ugasim muziku koju su pustile do daske,  pokušavam da ne briznem u plač od umora i prenatrpanosti poslom, pokušavam sebe da ubedim, podsetim, utešim...da je ovo haos stvoren porodicom, srećom, ljubavlju...haos stvoren željom da se jede sveža i ukusna hrana, da se nosi mirisno i čisto, haos stvoren spavanjem u udobnim krevetima, da se u njima mazimo, čitamo i grlimo,  haos stvoren kupanjem i brčkanjem u kadi, haos stvoren hodanjem po pesku i trčanjem u parkiću, haos od tragova bebinih kolica u hodniku od silnih izlazaka na giros i sladoled,  haos od sestrinskih  nevinih svađa, haos stvoren posetama Eleninih predpubertetlijskih drugarica i njihovim dugim telefonskim razgovorima, haos stvoren saznanjem da nismo samo "ja" i "ti" bitni, već da smo svi mi bitni u ovom haosu, u haosu stvorenom od brda knjiga, ikona i svećica, u haosu stvorenom od želja, potreba, interesovanja, hobija, u haosu vremena koje provodimo zajedno ili odvojeno, pokušavam sebe da ubedim, podsetim i utešim da je ovo naš divni, životni, ljudski haos, naš haos i ja ću naučiti da ga zavolim. Učim da volim ovaj haos stvoren raščerečenim usisivačem nasred sobe koji ne uspevam da uključim , jer neko želi da se nosa i mazi, učim da volim moje mehaničko pražnjenje i punjenje mašina za veš i sudove, ovu borbu sa najezdom mrava i komaraca,  učim da prihvatam ovaj haos stvoren od smrdljivih patika, dresova i kimonoa, haos od grešaka na klaviru, haos od neuspelih umetničkih poduhvata na zidovima dečije sobe.
"Ovde je ludnica i ja to volim", ponavljam u sebi, ovo mesto, ovo slatko ludilo nas drži zajedno,  lepši je od svih dalekih destinacija ili savršene uređenosti, ovo je avantura zvana svakodnevica, ovo su trenutci, pomalo ružičasti, ponekad sivi i najčešće obični kojih želim da se zauvek sećaju...da nekada kada odrastu osete miris lubenice i sete se naših zajedničkih lepljivih, lenjih leta, da  se sete našeg plesa uz Siu u kuhinji sa bebom u naručju, da se sete mrvica na patosu od slatkog peciva, da se sete naših zajedničkih poraza, pobeda i iskušenja.
Volim ovaj haos, ovaj haos smo mi, sa svim našim vrlinama i manama...
I taman kada pomislim da ću se raspasti od umora, moje male vilice i pčelice krenu da se maze i ljube, da se čuvaju i vole i sve mi je toplo oko srca... tako, dok se igraju, pevuše i čuvkaju ja se na trenutak smirim, pobegnem od haosa i napišem ovaj post.