Tri sestre

Hiljadu puta u toku dana posumnjam u to da sam rođena da budem majka. Hiljadu puta u toku dana pomislim da jednostavno nisam ja za to: previše vičem, previše sam nervozna, nemam dovoljno strpljenja. Neprestana sumnja, čak i kada je dan dobar. Stalno sebi obećavam da ću "sutra biti bolja".

Istina je da sam oduvek želela da budem majka. Oduvek sam sanjala o tri devojčice, čak sam im i imena dala. Jedno od njih je "Klarisa", verovatno na osnovu lika iz neke sapunske opere koju je gledala moja mama, pa možete zamisliti.

U komšiluku su živele dve sestre, nekoliko godina mlađe od mene: energične, vesele i glasne devojčice. Roditelji su im nadenuli cool, moderna imena, barem za ono vreme. Odmah sam prekrstila moju nerođenu decu.
Nikada se nisam igrala sa pomenutim devojčicama, jer su bile previše male sve dok mi jednog dana nisu  postale više nego zanimljive. Desilo se nešto što je meni izgledalo apsolutno magično: dobile su i treću sestru. Ne znam zbog čega, ali tada ja nisam mogla zamisliti ništa magičnije od toga. Imati već sestru, a onda dobiti još jednu! Oh, divote!  Sećam se njihovog oca, ujutru bi u odelu i sa akt tašnom ulazio u svoj  auto ljubeći ženu i decu, pozdravljajući komšije. Baš mi je bio onako sav važan, visok i proćelav.  Dok bih se igrala ispred zgrade, često sam viđala devojčice kako istrčavaju iz ulaza napolje  vičući i  svađajući se oko ljuljaški, a njihova mama, visoka i vitka sa bebom na boku bi im mahala sa terase sa šoljom kafe u ruci. Njihov tata, kada ne bi bio u odelu, naizmenično bi ih nosio na ramenima, šalio se sa njima dok bi se one takmičile za njegovu pažnju. Dešavalo se da ih par puta "uhvatim" kako se utrpavaju u auto na putu za more i tajno u sebi im zavidela, zamišljala tu igru, ciku, skakanje na talase, pitala sam se kako je to uvek imati sa kim pojesti sladoled i bacati kamenčiće u more, gnjuriti, šetati po varoši, buditi se ujutru znajući da vas čeka dan pun igre i zabave na suncu i pesku? Iz moje perspektive, oni su se ludo zabavljali i bili su ekstatično srećni. Naravno, nisam mogla ni zamisliti niti se staviti u poziciju majke ili tate.Sada znam koliko je to bilo naporno i teško za njih, ali meni, usamljenoj devojčici, koja je žudela za društvom sve to je izgledalo bajkovito.

Kada kažem "usamljena" ili "društvo" nemojte misliti da sam bila neko čudno, zatvoreno dete. Naprotiv, društvo u vidu drugarica sam imala na pretek i imala sam divno detinjstvo. Međutim, od momenta kada bih ušla u kuću bila bih sama. Nedostajalo mi je nešto više, nešto što su imale one tri sestre.  Ovde  mislim na onu sestrinsku ljubav, iako dok su deca mala to liči na sve samo ne na "ljubav". Mislim na nekoga sam kim bih se igrala u kući, delila sobu, jela doručak, čak i svađala, neko ko bi stalno bio...tu. Često bih zamišjala da imam sestru, pričala sa njom, igrala se. Ideja o sestri bliznakinji mi je bila posebno interesantna.   Moj brat je 12 godina stariji od mene, pa možete zamisliti koliko je jednom dvadesetogodišnjaku zanimljiva njegova dosadna osmogodišnja  sestra.
Društvo su mi pravile moje lutke, kasete i posteri na zidu. Provela sam detinjstvo naučivši da se sama zabavim i da svoje tajne zapisujem u dnevnik umesto da ih delim sa sestrom. Međutim, dobro se sećam da sam sebi obećala da moja deca nikada neće biti sama.

Nedavno dok sam bila u Srbiji u jednoj od igraonica koju smo često posećivali, videla sam te tri sestre. Odmah sam ih prepoznala. Nisu se mnogo promenile, osim što su sada već žene i majke.  U jednom trenutku sam počela da brojim decu koja su se stvorila oko njih obraćajući se svakoj od njih sa "mama". Nakon brojanja zaključila sam da svaka od njih, čini se, ima po 3 deteta. I ono što je bilo najlepše od svega, njih tri su zajedno pile kafu, čavrljale, brisale musava lica, hranile ih kolačima slikale svojim telefonima, a deca su se međusobno igrala, potpuno naviknuta na to. Nisu ni shvatala koliko su srećna.  U načinu na koji su se ophodile jedna prema drugoj nagoveštavala se bliskost, videlo se da dele svoju svakodnevicu jedna sa drugom, da  ž-i-v-e zajedno, u nekom smislu.Pomislih na njihova venčanja, porođaje, slomljena srca, borbe, bolesti. Znam da ni jedna porodica nije idealna, ali sam vrlo lako mogla zamisliti kako je kada se svaka radost pomnoži sa tri i svaka bol podeli na tri dela.

One se mene i ne sećaju, sigurna sam u to. Znam da su kao male bile previše zauzete svojim igrama, pa mene nisu ni primećivale. Međutim, ono što verovatno one nikada neće znati, je to da se njihovo detinjstvo, posmatrano onako iz daljine, duboko urezalo u mene. Njihova porodica mi je bila neki uzor i san kojih nisam potpuno bila svesna dok i sama nisam postala majka. Kada bih zamišjala srećnu porodicu uvek bi mi se pred očima pojavile te tri nestašne devojčice, njihov auto pun igračaka na naduvavanje, kofica i suncobrana.
Pitam se kako je to znati da je neko sa kim si toliko blizak uvek pored tebe kada ti je potreban? Pitam se kako je to imati sestru koja zna sve tvoje tajne i sa kojom možeš podeliti baš sve? Pitam se kako je to kada je dovoljan jedan telefonski poziv da bi se neko pojavio sa Cedevitom  kada si bolesna ili da ti se neko nađe kada ti zatreba? Pitam se kako izgledaju njihove rođendanske proslave, godišnji odmori i godišnjice?

Ne znam kakvi su njihovi roditelji ustvari bili. Da li su bili dobri, jesu li mnogo grešili? Da li su bili previše ambiciozni ili su možda previše zahtevali od svoje dece? Da li su bili popustljivi, jesu li im sve pružili? To ne znam. Sigurna sam u to da im nije bilo lako odgajati troje dece jedno drugom do ramena. Međutim, na osnovu onoga što sam videla u igraonici, ono što mi se nagovestilo me je podsetilo na onu afričku poslovicu: "Potrebno je celo selo da se odgaji jedno dete". Ako ništa drugo, oni su uspeli u tome.

Rekla bih da su prokleto dobro obavili posao roditelja: njihova deca više nikada neće biti sama. Međutim, očigledno je da nije dovoljno izroditi "čopor dece", izazov je negovati i održati bliskost i ljubav među njima. Izazov je održati porodične odnose i ulagati u njih svoje emocije, svoje vreme. Prosto kao da su znali da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Kao da su znali da na taj način one neće imati prostora ni vremena da previše sumnjaju u sebe. Kako? Zašto? Pa, vrlo jednostavno zbog toga što će uvek imati nekog pored sebe ko greši i sumnja,pa tako mogu grešiti i sumnjati zajedno, ali uz kafu, kolače,  musavu decu i dugačke SMS poruke usred noći. Meni to itekako idealno zvuči.

(art  "Three sisters at the beach" by Laurie Justus Pace)