Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.