Treba mi znak

(Diši duboko, Dora, diši.)
Ja i moj suprug smo doneli neke važne životne odluke i ovoga puta smo se oslonili na srce i intuiciju. Naime, rešili smo da ne napuštamo Peloponez, iako smo imali sasvim druge planove pre samo par meseci. Spremni smo da rizikujemo, da se oprobamo, samo zato što smatramo da ne treba žrtvovati svoje snove i želje zarad nekih drugih stvari. Sećate mog sna o kućici okruženoj pomorandžama, maslinama i cvećem? E, to jedan od razloga. Divno je kada delite iste snove sa čovekom sa kojim delite i život. Volimo Peloponez, tu živimo već četiri godine, a povratak na sever nam, po svemu sudeći, nikada nije bio posebno privlačan. Moj muž za to okrivljuje svoje ostrvske gene, a ja...ja mislim da svuda mogu biti srećna kada sam sa onima koje volim.
Moram da priznam da sam doduše pod velikim stresom. Uskoro nas čeka selidba, a kako se čini nećemo dobiti stan koji sam želela. Videla sam nas u njemu, u mojoj glavi sam smislila raspored nameštaja, boju novih zavesa, cveće koje bih htela da stavim na terasi. Ipak, ne predajem se, nekako znam da će sve na kraju biti u redu. Ako plan B ne uspe imamo čitavu abecedu na raspologanju! Ako treba, izmisliću i nova slova! Iako se bojim promena, čudno sam nestrpljiva i uzbuđena, verovatno jer želim da što pre završimo sa tim. Ovog vikenda me čeka "lov " na prazne kutije, prolećna revizija stvari, bacanje, doniranje, pakovanje, mnogo suza, ali i puno nade u srcu.

Sada treba naći novi stan.Gledamo ih, obilazimo, vagamo, planiramo i sve je tako iscrpljujuće. Onaj u koji sam želela da se preselimo, izgleda da nije dovoljno praktičan za našu porodicu. Ima mnogo posla u njemu, renovacija, popravki, krečenje, a nema se vremena, čak i ne znamo koliko su vlasnici spremni da u njega ulože. Sećam se dana kada sam ga prvi put videla, bila je to ljubav na prvi pogled, šetala sam kroz hodnik stana i zamišljala nas u njemu. Nekako je topao i interesantan. Sigurno je na mene uticala činjenica da su u njemu živeli naši prijateljima sa kojima smo u tom stanu proveli prelepe trenutke. Ne mogu reći da nisam emotivna i veoma subjektivna kada je ovakva odluka u pitanju.
Ono što ja želim je da kada uđem u prostoriju osetim neku energiju, nešto da me prigrli i pozove da se tu uselimo, a u njemu sam to doživela u prvom trenutku, ali, ali, ali, u stanu je leti veoma vruće, sobe su manje, kuhinja je nepraktična. Danas smo obišli još jedan koji je skoro savršen iz praktičnih razloga (komotne sobe, ugrađeni ormani, velika kuhinja, pogled na vrt, parking, hladovina) ali nisam osetila onaj "zov", "ono nešto" što bi me oduševilo i ugrejalo oko srca. Verovatno je tačno ono što kažu da kuću čine oni koji u njoj žive. Naše knjige, sitnice, nameštaj, lepi detalji, moje lampe, pokrivači i tepisi bi ga učinili veoma lepim i "našim". Međutim, meni je potrebno nešto maaaaaaalo više od toga. Meni je potreban znak. Sećate se one scene, vi koji ste gledali film "Pod suncem Toskane", u kojoj glavna junakinja zastaje pred vilom usred Italije, uplašena i vođena nekim unutrašnjim glasom koji joj je govorio da mora da kupi tu kuću? Posle neuspele pogodbe oko prodaje, dok je još uvek bila u vili, glavnoj junakinji se pokaki golub po glavi. Starica to shvata kao "Božiji znak"i konačno pristaje da proda vilu lepoj i izgubljenoj Amerikanki.
To je to. Čekam znak. Razumete me, zar ne? Ne mora to biti golublji izmet (bilo bi poželjno), već nešto, bilo šta, ne znam ni ja sama, jedino što znam je to da sam sigurna da ću ga prepoznati. Čekaj, a šta ako ne bude nikakvog znaka? (panika) Onda ću morati da upotrebim i zdrav razum. Uh...