Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!
Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....
No comments:
Post a Comment