Dva dana bez televizora and I like it!!!

Na našem dragom televizoru se pre nekoliko meseci pojavila neka čudna, iritirajuća linija koja kvarila sliku. S obzirom da postoji određena zavisnost nas ukućana od te kutije, transportovanje TV-a do obližnjeg grada na popravku je nešto što već dugo odlažemo. Kako ćemo provoditi jutra? Kako ćemo provoditi večeri? Deca su tako mirna dok gledaju crtaće? Ma, propustiću epizode moje omiljene kulinarske emisije? Sa tim odlaganjem, s obzirom da je linija postala veća i deblja, je konačno moralo da se prestane. Odluka je "pala". TV mora kod majstora. I tako je i bilo. Dok ga je muž iznosio na vrata obuzela me je blaga nervoza, melanholija, neki strah od tišine...a onda...kada je nastupila ta tišina, taj mir, sva ona osećanja je zamenilo jedno neobično olakšanje.
Imajte na umu da bi čak i moja dvogodišnja kćer ujutru, čim bi ustala, držeći flašicu sa mlekom u jednoj ruci drugom uključivala televizor! Vesti, crtaći, serije, stalno bi nešto "drndalo", sviralo, galamilo. Jutra uz vesti i Minimax kanal, večernji sati uz isprazne i površne emisije da bi predahnuli nakon trpanja dece u krevet. TV je laka zabava, vreme brže prolazi uz njega, aktivnost mozga je mala, mašta uključena na "automatic": blejanje, sanjarenje, površnost, nekvalitet. Pruža tako malo, a uzima od nas tako mnogo...vremena, a vreme je život, dragi moji, život.

Danas je drugi dan bez televizora u kući. Ova dva dana su bila daleko produktivnija, kreativnija i ispunjenija od prethodnih. Ima manje nervoze, više razgovaramo, šalimo se i smejemo.

~ Već dva jutra se, umesto da mi pažnju skrenu i razbude vesti i kojekakve jutarnje emisije, vraćam u krevet posle odlaska starije kćeri u školu. Umesto upijanja nepotrebnih informacija koje me samo mogu uznemiriti i još više "umoriti" spavanje mi se činilo kao mnogo lepše i produktivnije utrošeno vreme. Kako? Ustajala bih 2 sata kasnije, pripremila malenoj mleko i sebi svežu kafu, izašle bi za hleb i namirnice, malo se igrale i bacala bih se na posao sve do večernjih časova, orna, odmorna, puna energije, slušajući samo zvuk automobila sa ulice i pesmu komšijskih kanarinaca. Rezultat: jedan oprani balkon (ne budite strogi, stvarno je veliki), dva balkonska vrata sa staklom i spoljašnjim roletnama, jedna oribana dečija kolica, obrisana prašina u spavaćoj i dnevnoj sobi, usisavanje, sređivanje ormana, pakovanje starih stvari za davanje, čišćenje kuhinjskih elemenata, frižidera, šporeta, detaljno čišćenje kupatila, dva doručka, dva ručka, dve večeri, užine i sat vremena orijentalnog plesa. Uh! Verujte mi na reč- ni pola od toga ne bih uradila da je TV bio uključen. Nakon ručka, ritual je blejanje uz isti, ali ovoga puta, u nedostatku "zabave" nju mi je zamenila aktivnost.~

~ Moja starija kćer bi svaki put po dolasku iz škole bukvalno bacala torbu i "odmarala" pre ručka i učenja uz crtaće. Primetila sam da joj prelazak iz tog pasivnog stanja u spremnost da sedi i piše domaći bio veoma težak: crtaći bi se smenjivali brzo, to bi održavalo njenu zainteresovanost za njih, a učenje bi usledilo teška srca, uz ubeđivanje i obavezno (moje) urlanje. Juče i danas, ona čim ruča piše domaći, zatim crta, čita knjigice, slušamo muziku, blesavimo se. Poslednja par dana se i mi kao roditelji više bavimo njima da bi im bilo zabavnije: više pričamo, zbijamo šale, tu je i večernja poseta ljuljaškama i šetnja po gradu pred spavanje. Sve to bi zamenilo gledanje moje emisije koju ne propuštam, manje bi komunicirali, atmosfera bi bila naelektrisanija, deca nervoznija. Moja kćer je trenutno otvorila svoju šarenu kutiju sa raznobojnim kolaž papirima, makazicama, flomasterima, trakicama, nalepnicama i školjicama, udubljeno "kreira", crta, seče, lepi- nešto što dugo nije radila. Istovremeno mi priča o tome šta pravi, dajem joj neke ideje, komuniciramo, divim se njenoj mašti i inventivnosti.~

Moram reći da me je nedostatak televizora bukvalno probudio. Mislila sam da TV ne vlada našim životima. Mislila sam da moja deca provode svoje vreme kreativno i ispunjeno. Mislila sam da provodim dovoljno vremena sa njima, nešto na čemu sam oduvek insistirala. Možda sam sve vreme bila "pored njih", a ne "sa njima"? To je nešto o čemu moram dobro razmisliti...
U kući smo rešili da po povratku televizora sa "bolovanja" nećemo provoditi slobodno vreme uz njega. Danas sam tajno poželela da se trajno pokvari, ali nemojte nikome da kažete. Nije ni to rešenje. Izlaz je u saznanju da nam on ništa ne daje, ne budi kreativnost, ne pruža nikakvu sreću. Naprotiv, gledanje tuđih izmišljenih ili onih stvarnih života, budi u nama nezadovoljstvo, povećani konzumerizam, pravi od nas masu bez ličnog mišljenja, odvaja nas od sveta knjiga, od prirode, prijatelja, svetla grada, od naših voljenih, od naše dece. Koliko god da nam se čini da smo tu, uz njih, veći deo naše pažnje zaokuplja jedna crna kutija nego deca koja traže još malo naše pažnje, deo naše duše i kreativnosti koje smo dužni da pretočimo u njih.
Neverovatno je koliko stvari možemo raditi kada nema televizora. Kladim se da je većina vas mislila da nema vremena za njih. Isključite TV i kompjuter, pronađite nešto čime bi zabavili sebe i svoje ukućane. Neće biti lako, isprva se čini da je nemoguće, ali verujte mi na reč- tišina koja će vas na tren plašiti, će posle nekoliko minuta biti...blagoslov...

(izvor fotografije TravelPod, prevod teksta: " Isljuči TV, živi SVOJ život!")

Priča o jednom vikendu

Osećam kao da sam nekako izdala moj blog. Vrlo malo vremena ulažem u pisanje i analiziranje različitih tema, ideja nemam, ali nemir i želja da negde idem, zujim, da me nema kod kuće je tu od kada je počelo proleće. Kako pisati kada je napolju tako sjajan i sunčan dan, prijatelji vas pozivaju na druženje, izlete, ekskurzije na lepa i zanimljiva mesta? Sinulo mi je! Eto teme za pisanje! Vikend me je napustio sa osećanjem lepo utrošenog vremena.

~ Subotnje pre podne provedeno na pijaci u kupovini zeleniša, crnih maslina, gigantskog pasulja, žutog pirinča, crvenog i slatkog paradajza, garderobice za decu. Imala sam dobar ulov- suknjica sa karnerom i mali blejzerčić u Chanel fazonu za moju stariju kćer, helankice, tunike, šnalice, šarenilo. Pijaca je bila puna cveća, mladog sveta, lepote i svežine. Jedan dan ispunjen malim stvarima koje ulepšavaju život i pružaju sreću kao što je na primer muževljev uspešan pokušaj da nam spremi hobotnicu za ručak. Kada bi muškarci znali koliko su seksi dok kuvaju ne bi nikada izlazili iz kuhinje!~

~ Nedelja i poseta Olimpiji nadomak gradića gde živimo. Kiša je lila kao iz kabla (i iz inata), nakon što je svanulo divno sunčano jutro. Ipak, to nas nije sprečilo da naoružani kabanicama i kišobranima delimično obiđemo to prelepo arheološko mesto koje je nekada bilo svetilište u antičkoj Grčkoj, poznato najviše po Olimpijskim igrama koje su se tamo održavale u starom dobu. Koračala sam i udisala duh prošlosti, treptala sam od divljenja i lepote koja me okruživala gledajući ostatke hramova, svetilišta, zgrada, stadion gde su se nekada stari Grci takmičili. Slike ne mogu dočarati ono što čovek može tamo osetiti, atmosfera je gotovo sveta, svi zadivljeno gledaju u prizor oko sebe, jednostavno ne želiš nikada da napustiš to mesto. Ja sam se barem tako osećala...~

~ Naravno, čim smo ušli u Muzej kiša je prestala, a nakon obilaska i ulaska u auto granulo je sunce. Bogovi sa Olimpa nam nisu baš bili naklonjeni. Savladani slatkim umorom sa kenjkavom, gladnom i mokrom decom ustanovili smo da se nedeljom kafane otvaraju tek uveče. Prijatelji su predložili zajedničko kuvanje ručka koje se svelo na to da ja kuvam, naravno- ništa novo. Navikla sam da gostim i hranim druge. Dok se kuvao ogroman lonac sa špagetima, brzi sos od pečuraka i paradajza je već bio gotov, sa flašom crnog vina i finom salatom gozba je bila potpuna. Primetila sam da ono što se dešava spontano i ne iziskuje pripreme niti planiranje uvek na kraju ispadne lepše, opuštenije i prijatnije druženje. Kutija svežeg ratluka na stolu, malo lešnika, nova flaša slatkog vina i eto dezerta! Zaista, do sada sam puno večera i ručkova za prijatelje pripremala, ali uvek bih na kraju bila premorena i pod pritiskom bez mogućnosti da uživam. Ovo je zaista bila jedna od najlepših gozbi ikada, baš zato što je sve bilo tako jednostavno, bez opterećenja i velikih očekivanja. Nauk za budućnost.~

~ Kao šlag na torti obećala sam deci da ću ih voditi na sladoled. Onako umorna, ali zadovoljna krenula sam sa devojčicama u šetnju gradom. Srećne, ustreptale, zahvalne na poslastici za koju su mi se bukvalno pele na glavu celoga dana, skakutale su po barama dok su nas ljudi začuđeno gledali i verovatno se čudili u sebi: "Kakva ludača! Kupuje deci sladoled po ovakvom vremenu? Pih!".

Naravoučenije:

~ uvek ima tema za pisanje, život i svakodnevica ih je puna.~

~ najlepši trenutci su uglavnom rezultat spontane akcije bez mnogo razmišljanja i planiranja.~

~jedite sladoled kada god vam je volja.~

photos from pinterest