Šta je to sloboda?

Sloboda nije finansijska nezavisnost, nepoštovanje pravila i načela, neslušanje pametnijih i mudrijih. Sloboda ne živi u stvarima, niti u posedovanju istih, ona ne zavisi od toga gde živimo. Sloboda je stanje duha i svesti, ona je u nama i u tu je treba tražiti. Slobodni su oni:

~koji nemaju velika očekivanja.

~koji su zadovoljni neophodnim stvarima.

~koji su imuni na konzumizam.

~koji su pronašli Boga u sebi ili neku drugu vrstu duševnog mira...

~koji pružaju, a ne uzimaju.

~koji ne robuju svome izgledu, već su priglili sebe i neguju lepotu duše.

~koji govore istinu.

~koji nose probleme drugih na svojim leđima i ne opterećuju druge svojim.

~koji znaju da se materijalno može pretvoriti u prah, ali dobro i plemenito delo ostaje u srcima drugih zauvek.

~koji ne mrze.


~ koji ne ogovaraju, klevetaju i kritikuju druge.

~koji ne traže lepotu u veštačkim tvorevinama, već u zalasku Sunca, u muzici dečijeg smeha, u igri lišća na vetru....

~koji imaju svoj stil bez obzira na trendove.

~ koji ne prate iste.

~ koji će, ako im se prohte, plesati na kiši ili skočiti u fontanu.

~koji se ne plaše da plaču niti da se smeju.

~koji su vođeni jednim, jedinim motivom kroz život:" Ja volim", a ne "Ja želim".

~koji uživaju u malim stvarima.

~koji su umereni.

~koji ne osećaju potrebu da imitiraju druge.

~ koji znaju ko su i ne izvinjavaju se zbog svojih shvatanja, verovanja i ukusa.

~koji vole životinje, prirodu i ljude.

~koji znaju za granicu, poštuju pravila, imaju moral bez obzira na kontradiktornost svega toga sa terminom sloboda. Samo slobodan čovek nikada ne oseća potrebu da krši pravila ili da se ponaša nemoralno, jer on ne robuje strastima.

~koji kažu:"Da, pogrešio sam".

~koji znaju da čuju i prihvate tuđe mišljenje.

~koji su tolerantni.

~koji su našli i više ne tragaju...
.
.
.
.

When,oh, when will I be free?


photo credit janeheller

Zahvalna

Sinoć, onako umorna i slomljena, sigurna da će me "uhvatiti" neki grip, provedoh veče na kauču nakon ludog dana i trpanja dece u krevet. Umotana u mekano ćebe počeh da menjam kanale:" Jel 'ima nešto dobro da se gleda?", pitao me je muž, "Ma, jok, sve same gluposti", bezvoljno i nezainteresovano kuckajući po daljinskom odgovorih. "Ej, ima "Becoming Jane", odjednom mi se ozari lice, "ali, to je malo "ženskast" film", rekoh strepeći da mi ne kaže da promenim kanal i nađem nešto drugo. "Nema veze, ostavi". Juhuuuuuuuuu!
Da ne bih prepričavala film, samo ću reći da je to priča, pomalo romantizovana i modifikovana, o životu književnice Džejn Ostin pre njenog sticanja slave i priznanja kao pisca.
Pored toga što sam se "ubila" od plakanja, film i život talentovane Džejn Ostin su me naterali na razmišljanje i probudili u meni osećaj zahvalnosti.
Zahvalna sam što nam današnja vremena bez obzira na sve zamke; vladanje nemorala, ružnoću i neskromnost, nama ženama pružaju mogućnost izbora kao što je između ostalog i brak iz ljubavi. Pitam se koliko mora da je bilo strašno deliti život sa nekim koga ne voliš ili još gore, biti primoran zbog nedostatka novca ili dužnosti prema porodici, žrtvovati ljubav prema nekome.
Samo razmislite kolika količina slobode nam se danas daje, a najveća od svih je biti sa nekim koga voliš. Ne zamerite mojoj romantičnosti, jer znam da ove reči vi tako tumačite, ali zaista, ja ovde govorim o jednom od najvećih ljudskih prava- pravo na ljubav. Čini mi se da se to pravo danas uzima zdravo za gotovo. Jadna Džejn Ostin se sigurno okreće u svom grobu dok "gleda" naše neumeće da ga iskoristimo i našu nezahvalnost što ga imamo.

Film je čak i mogu supruga naterao da čačka po internetu i traži istorijske podatke o Džejn Ostin i njenoj nesrećnoj ljubavi. Poražavajuća činjenica je da su žene nekada potpuno zavisile ako ne od oca, onda od toga kako će se udati. Hoće li muškarac koji će je zaprositi imati dovoljna primanja da izdržava i njenu porodicu? Retko koja je imala obrazovanje i negovan talenat za neku vrstu zanata i posla koji bi joj omogućili nezavisnost. Poražavajuće je bilo i to što je život čak i muškaraca bio u rukama onih koji su im pružali materijalnu pomoć. Često su zbog plemenitog osećanja dužnosti morali da se odriču svojih ljubavi, a ponekad su to činili zbog ....preživljavanja. Znači, nije samo devojačka sreća bila u rukama drugih, već i momačka. Džej Ostin nakon svog nesrećnog iskustva u ljubavi je obećala sebi da će pisati knjige u kojima će njeni likovi prolaziti kroz velike prepreke, nezamislive probleme, ali uvek će im na kraju pružiti ono o čemu su sanjali, pa i više- srećan kraj. Romantično gledanje na njena dela je verovanje u laž. Tadašnja realnost je bila veoma drugačija. Čitav kult je napravljen od njenog dela, devojke i žene širom sveta uzdišu sa gospodinom Darsijem čekajući jednog takvog plemenitog i požrtvovanog gospodina da uđe u njihov život. Njegove reči, koje su zapravo reči književnice i njen način da opiše i dočara savršenog džentlmena, su postale nekakva ženska mantra, razlog za sanjarenje i često razočarenje kada se ne naiđe na muškarca sličnih vrlina.

"In vain have I struggled. It will not do. My feelings will not be repressed. You must allow me to tell you how ardently I admire and love you.'' (Pride and Prejudice, Chapter 34)

I ja sama volim njena dela koja se trebaju čitati upravo na jeziku na kome su napisana, u suprotnom, gube na lepoti. Na njenom stilu, načinu izražavanja, igru reči, intuiciji i poznavanju ljudske prirode bi joj mogle zavideti skoro sve današnje književnice. Ona je kitila stvarnost, ulepšavala nemoguće teške situacije koje su danas veoma retke, barem u našoj kulturi. Žene pre nas su se borile za ono što imamo danas, a to je izbor, pravo da odlučujemo same o tome kako i sa kim ćemo provesti život. Uzdizanje nekih prošlih vremena mi nije jasno. Zar se putem romantičnih knjiga može suditi o prošlosti? Zar se na osnovu njih treba priželjkivati povratak tih vremena? Jedno je sigurno, ono što bih volela da se "vrati" iz tih vremena je osećaj za pristojnost i dužnost, skromnost, čednost i mera, ali sve ostalo neka ostane tamo gde jeste. Zadržavam svoje pravo, pravo na ljubav, zahvalna sam na njemu.

Ne tako "detinjaste" stvari.....4.deo

Dok su druge devojčice volele Lepu Brenu, ja sam sanjala da igram sa Fred Asterom na mesečini u lepršavoj haljini, na balkonu neke od Rokafelerovih zgrada, ja, zvezda na raskošnoj zabavi, sa pokretima lakim ka perce u zagrljaju romantičnog Freda.....obraz uz obraz....evo, upravo sada dok gledam njihov ples igraju mi leptiri u stomaku....

Obožavala sam Ginger Rogers, htela sam njene haljine, život njenih likova, apsolutnu romansu, vragolast pogled i lakoću pokreta....
"Noćas sam sanjala da sam ponovo bila u Menderliju.....", opčinjena ogromnom kućom mračne prošlosti na liticama iznad mora i tajanstvenom damom koja je opsedala umove svih u Menderliju, sanjala sam o palati koja gleda na divlji okean, ogromnom ogledalu i stočićem prepunom kremama, parfemima, češljevima i ukrasima, poput onih koje je imala ona....Rebeka...ovo mi je omiljena scena...nova gospođa Winter, skromna, gonjena duhom prošlosti obavijene velom misterije, prvi put ulazi u sobu njene glamurozne prethodnice.....prelepo....

Još od tada želim da imam svoj vanity stočić, iako sam žena koja provodi minimalno vremena ispred ogledala....ipak, jedan, pun staklenih bočica parfema, kutija za nakit, ukrasnih češljeva, pudera i mirisnih kremica, mi ne bi smetao, možda bi me podsetio na to da odvojim malo vremena i budem "površna"....

Lilian GishJean Harlow, "Dinner at eight"Greta Garbo

Detinjaste stvari....3.deo

Kao što rekoh, slike iz detinjstva nas proganjaju ili ih čuvamo u srcu dok odrastamo. Ono što smo doživljavali, gledali, slušali i voleli nas oblikuje kao ljude, ofarmljava naš ukus, želje i snove.
I ovaj post će biti prepun pokretnim slikama, muzikom, a manje rečima. Te iste note i sada volim da čujem, te iste slike su od mene učinile beznadežnog romantika.
Mislim da se moja generacija može pohvaliti činjenicom da su smo umesto "Farme" i "Velikog Brata" na TV-u mogli, kao deca, na školskom programu, a naročito sam volela zimski program za vreme raspusta,da gledamo snimak neke baletske predstave, opere, najlepše filmove, fenomenalne dokumentarce. Sećam se sebe, na zimskom raspustu u kući moje tetke koja bi nešto uvek lepo kuvala u kuhinji i stalno mi tepala, napolju bi vitlao sneg, u ogromnoj fotelji kako sedim sa ćebetom preko nogu i gledam "Krcka Oraščića". U ovo doba godine, kada se bliži zima, budi mi se sećanje na snegove i ledom okovane prozore, na zvuke "Plesa cveća", na "Vilinski ples", na spremanje posnih kolača, na orahe i suve šljive, na moje čizmice koje bukvalno stoje u rerni pećke na drva da bi se zagrejale, na tetkino slatko od višanja na hlebu sa margarinom i toplo mleko,sve to popraćeno najlepšim notama božanstvenog porekla, jer takva lepota ne može biti sa ovoga sveta....

Raskošni prizori, baršunasti kostimi, svetlost, radostni polet melodije, čaše šampanjaca u visoko podignutoj ruci, čipka, svila, mekoća...u glavi romantične devojčice ostaju zauvek. Valjda zato i dan danas volim svečano osvetljenje, blistavost takvih događaja, vesele, praznične pesme, slavlja svake vrste, dobru hranu, lepo piće, ljude za stolom punim đakonijama, sjaj. Neke druge okolnosti, zrelost, uticaj vere učinili su da su te želje sada namerno skromnije, uz saznanje da čulstvo ne treba da bude jače od mere, da su važniji ljudski odnosi, da svetlost i raskoš treba da živi u našim srcima i sposobnosti da pružamo. Ipak, devojčica u meni i dalje živi; voli blistavost, bajkovitost i glamur koje pokušava da unese, sa merom, u svakodnevi život.

foto The artist by PhatPuppy

Detinjaste stvari....2.deo

Ipak, na moju radost je akcija zamene profil slika sa slikama omiljenih crtanih likova iz detinjstva zaživela. U prethodnom postu sam izrazila duboku zabrinutost i razočarenje, jer mi se činilo da se ljudi ne odazivaju na taj apel, ali pogrešila sam. Bez obzira na taj nevini i pozitivni apel kruže priče o Diznijevoj pretnji facebook-u tužbom. Zgrožena sam, ali nećemo sada o tome....

Ne znam za vas, ali prateći blogove, svet filma, mode, muzike, stičem utisak da je trend okretanju prošlosti, a naročito detinjstvu sve učestaliji i sveprisutniji. Da li je to opsednutost mladošću, želja da se pobedi smrt ili da se probude nevinija i čistija osećanja? Ne bih znala da odgovorim na to. Lično, stalno razmišljam o prošlosti, sećam se detinjstva, sada kada sam majka, mnogo intenzivnije, uglavnom žaleći za vremenima koja moja deca neće videti i stvarima koje nikada neće doživeti, ipak, trudim se, svaki dan, da im unesem što više čarolije, muzike i sreće u život. Bitno mi je da se toga sećaju i da sa tim uspomenama idu kroz život.

Ovaj post će biti više neko vizuelno putovanje u moje detinjstvo, manje reči, više slika, manje filozofiranja, više lepote, pokušaj da objasnim iz čega je proistekao moj današnji ukus, zašto je moj osećaj za estetiku takav kakav je, šta me je oblikovalo kao osobu? Veliku ulogu igraju slike iz prošlosti, uz šta smo odrastali, šta smo voleli kao mali,u čemu smo uživali. Vidim po sebi, da se malo toga od tada promenilo, duboko i u suštini.

Dugo već sam imala neke slike u glavi. Znam zvuči kao da vam se obraća neka šizofrenična osoba, ali čekajte da objasnim. Često bih uhvatila sebe da zamišljam prelepe zelene livade, puteljke, male, uredne kućice sa belom ogradom okružene drvećem i cvećem. Osećala bih kao da sam ih već negde videla. U tim slikama bi se javljala i plava devojčica, sa belim kamenom u ruci koja se igra, trčkara, uvek nekako zamišljena, neobična, mirna u svom začaranom svetu. To je trajalo godinama. Naravno, to su kratki, veoma kratki trenutci u pauzama između obaveza, momenti kada pomalo zalutam u mislima. Možda to moj um pronalazi u tim kratkotrajnim slikama odmor, beg od stvarnosti, način da se na trenutak regeneriše mozak i da telo napuni baterije. Onda, jednog dana, mi je sinulo kao grom iz vedra neba! Jasna slika devojčice sa kamenom u ruci mi se ponovo javila u mislima i posle duge potrage nađoh ovo:

Neverovatno je koliko mi je ta slika ostala duboko usađena u sećanje. Javljala bi se na momente, kao neka nejasna uspomena, nešto što sam možda sanjala ili nešto što sam negde videla. Da li se neko seća ove švedske mini-sirije? Zove se "Den vita stenen" ili "Beli kamen".



Krenule su da mi naviru uspomene na detinjstvo ispunjeno snovima o mom belom kamenu, o jednostavnom životu u prirodi među zelenilom, o avanturama sa društvom po šumarcima i kupanju u reci, o bežanju sa cirkusom koji bi došao u grad, a san o maloj kućici okruženom cvećem i belom ogradom živi i danas u meni. Živi i caruje, čeka svoje ostvarenje....



foto 1 "Kuća u Švedskoj" sa flickr
foto 2 "Kuća u Švedskoj" sa flickr

"Detinjaste" stvari.....prvi deo

Pre nekoliko dana kružio je status po facebook zajednici koji predlaže da svi umesto profil slike stavimo sliku omiljenog lika crtanog filma iz detinjstva. Cilj je da se desi prava invazija uspomena iz detinjstva. Po meni, divna ideja, to preplavljenje detinjarijama, uspomenama, bezbrižnošću. Imam utisak da se malo njih odazvalo tom pozivu, od mojih prijatelja na facebook-u, samo nas pet. Neću ulaziti u to koji su razlozi, neko smatra da je to glupo, neko nema vremena, nije ni bitno. Ono što me je posebno navelo na pisanje ovog posta je činjenica da sam neko vreme, pre ove ideje sa crtanim likovima, razmišljala o stvarima koje sam volela kao mala.....Setih se kako mi nikada nije bilo dosadno, uvek sam pronalazila način da se zabavim, a Bogu hvala, ta osobina me i danas danas"drži". Setih se sitnica i krupnica u kojima sam uživala i koje su oblikovale mene u ovu ženu kakva sam sada. Postovi će biti iz nekoliko delova, s obzirom na to da sam kao mala volela puno stvari istovremeno, a ovim želim neke od vas podsetiti na detinjstvo, osvežiti možda neka vaša sećanja, inspirisati vas da podelite nešto od toga sa vašom decom ili jednostavno da namamim i najmanji osmeh na vašim licima.

~ Diznijevi filmovi~

Detinjstvo sam provela ne samo gledajući ih (kada god bi ih prikazivali na TV-u ili bioskopu), već i slušajući audio kasete istih. Imala sam ih sve: "Uspavanu Lepoticu", "Alisu u zemlju čuda", "Pinokio", "Snežana i sedam patuljaka", itd. Satima i satima sam ih slušala, toliko da sam naučila napamet dijaloge i pesme, i naravno, istovremeno učila da čitam engleski. U mojoj glavi se razvijao svet mašte, magije, borbe između dobra i zla, beskrajno srećna nad svojim kasetofonom, pevušila sam pesmice, glumila, pretvarala se, plesala. Sećam se da sam dugo, veoma dugo priželjkivala da pronađem negde čarobni štapić i ostvarujem svima želje...a najpre, naravno svoje(kao što znate, decu u ranom uzrastu karakteriše čista sebičnost)!Posledica svega toga je moj nepopravljiv romantični duh sanjalice, neverovatna sposobnost bega u svet mašte i duboka vera u ljubav i princa na belom konju. Preterana romantičnost, rekli bi neki, i nije neka pozitivna osobina, može takvim dušama teško pasti okrutna i teška stvarnost, ali verujte mi, bez tog osećaja ne bih mogla da prevaziđem veoma teške trenutke i situacije kroz koje sam prošla,a da pri tom ne izgubim osećaj za stvarnost. Ovi crtaći su od mene učinili osobu koja uvek pokušava u malim stvarima da vidi lepotu magičnih proporcija, da u svakodnevim stvarima unese bajkovitost i čaroliju, a kada je život naporan, težak, nepravedan, da verujem da će biti bolje.
Moja ljubav prema šumama, puteljcima i kolibama potiče upravo iz "Uspavane lepotice". Pesmica koju pevušim i dan-danas "Once upon a dream" bazirana na kompoziciji Čajkovskogaje je po meni jedna od najlepših melodija ikada, pravi simbol svega nepovratno romantičnog, poletnog, čistog i lepog.

"Poznajem te, igrala sam valcer sa tobom nekada davno u mom snu, poznajem te, bljesak u tvom oku, čini mi se tako poznatim. Da, znam da su vizije retko onakve kakve se čine, ali ako te poznajem, onda takođe znam šta ćeš učiniti- odmah ćeš me zavoleti, onako kako si me zavoleo, nekada davno, u mom snu....." Sa tom verom u srcu, tim rečima, išla sam kroz život, čekajući ljubav.
Davno, još kao studentkinja, moja drugarica A. mi je pisala (bila sam tada u Francuskoj) i otvorila dušu o tome kako duboko pati zbog neuzvraćene ljubavi. U mom pismu njoj, stajale su reči slične stihovima u pesmi iz "Uspavane lepotice": znaćeš kada upoznaš onog pravog, znaćeš kada mu pogledaš u oči, kada pričate, zavoleće te takvu kakva jesi, ništa neće zahtevati, ljubav vaša neće biti teška, bolna, naporna, biće onakva kakva treba da bude....ljubav. Ja i ona, dve romantične duše su se razumele, nekoliko godina kasnije upoznala je princa, setila se mene i mojeg pisma...
Cinici, ogorčeni, "realisti" neka se natušteno mršte ako žele, ali ja preporučujem da ispune srce voljom, osećajem za avanturu, zahvalnošću i radoznalošću.... čuda se mogu dogoditi, kao onda, nekada davno, kada smo bili.....deca.

Sve za jednu, jedna za sve

Inspirisana statusom jedne veoma lepe dame na facebook-u,reših da malo obradim gore navedenu temu. Žena, ne samo da je izvor mnogih tračeva i šampion u ogovaranju, nego je i sama predmet tj. tema istih. Niko vas neće tako slatko i profesionalno "zakopati" i uništiti u očima drugih kao ona. Ono što je najgore je to da žena uglavnom posebno uživa da blati ime druge pripadnice ovog pola. Zvuči vam sve ovo grubo i neistinito, isuviše standardizovano i ukalupljeno. Recite, koliko muškaraca znate da uživaju u ogovaranju i širenju tračeva? Ja lično, ni jednog. A, žena? Pa, mnoge, i ja spadam u one koje vole da se oblizuju nad svežim tračem i grešno uživaju kada primete boru, celulit, sedu vlas na ženi kojoj potajno zavide. Što se čudite? Ova osećanja ne želim da gajim, niti da ih negujem ili hranim još većom ljubomorom, ogovaranjem i zajedljivošću. Htela ja ili ne, javljaju se često usled lične nesigurnosti i neraščišćenih kompleksa, ali je bitno da takva osećanja registrujem, identifikujem kvar (izvor tog osećanja) i krenem da radim na popravci. Mi smo oduvek bile tema i predmet radoznalosti u glavama drugih žena. Literatura je puna pripadnica nežnijeg pola koje pletu komplikovanu mrežu spletki i laži, tu su eksperti za provodadžisanje, "radio Mileve",najstrožiji kritičari i najopasniji neprijatelji. Moje iskustvo takođe govori isto. Odlazak u Crkvu je gotovo uvek praćen obaveznim i dobrim snimanjem onoga šta nosim na sebi, svaki moj pokret i svaka reč registrovana,a onda slede pitanja, šuškanja i šaputanja jača i glasnije od pojenja i molitve. Skupovi, prijemi i ostali događaju su mesta na kome žene poput najiskusnijih modnih kritičara pomno komentarišu garderobu ( vrlo je moguće da će već na sledećem nositi istu haljinu), frizuru, ponašanje i kilograme drugih....žena. Koliko puta smo u našim glavama razvele savršeno srećan par, koliko zaključaka smo donele o tuđem životu, o njenoj sposobnosti da vodi domaćinstvo, da brine o deci, sudile o njenom poslu, koliko puta smo je povezali sa nekom trećom osobom, smišljali afere, veze i vezice?
Kao što sam mnogo puta već spomenula, moj život je promenila knjiga "A woman speaks" od Anais Nin. U njoj, ona na divno ženstveni način insistira na važnosti toga da se mi žene držimo zajedno, da se razumemo, da se udružimo (ne feministički, ježim se od te reči) i ističe pokušaj da ne radimo jedna protiv druge. Najvažnije od svega je shvatiti da smo sve lepe, pametne i sposobne, svaka na svoj način. Odbijam da mislim da nam je to "u prirodi", biram da verujem da žena vođena višim moralnim i etičkim vrednostima može da "obeli" svoj obraz, da nešto promeni u načinu na koji razmišlja. Želim da imam nadu da će žena naučiti da voli i ceni drugu ženu.

Ako se ružna osećanja zavisti i ljubomore prouzrokovani drugom ženom probude u nama, najpametnije je zapitati se otkud i zašto se ono javlja. Uglavnom zbog sopstvene nesigurnosti i večitog straha i strepnje: "ona je bolja od mene". Da li je ta žena veoma lepa? "Lepša je od mene? Pa, nije ni čudo, verovatno je non-stop u teretani i kod frizera, sigurno zapostavlja decu zbog izgleda, mora da ima bogatog muža, pa se tako dobro oblači, lenjivica jedna, po ceo dan se šminka i češlja pred ogledalom...."i bezbroj odvratnih i otrovnih misli. Nakon popravke i dugih, dugih "treninga" tok misli može biti ovakav: "Hm, trebala bih malo da pazim šta jedem, da vežbam, a mogla bih i da obiđem svog frizera,ova žena izgleda super, verovatno zbog toga što vodi računa o sebi. Lepa je i nasmejana. Trebala bih da prestanem sa kukanjem,malovernošću i da se više smešim i trudim oko sebe. Mogla bih one moje široke trenerke da zamenim lepim farmerkama i onom bluzom koja mi čami u ormanu."


Da li je ta žena koja vam bode oči uspešna u svom poslu, kreativna je, ispunjena? Zavidna i pakosna zmija će pomisliti: "Ma, da, ko zna sa kim je sve morala da spava da bi stigla dotle! Umesto da gleda muža i decu, bakće se tamo nekim glupostima i pravi se da je umetnica (na primer). Sigurno ima kućnu pomoćnicu ili bogatog sponzora, pa može tako da gubi vreme! Naravno da ima karijeru, kada joj drugi čuvaju decu!" Ko uopšte može osetiti zadovoljstvo razmišljajući ovako? Koja žena može ikada ići napred i biti srećna ako joj je srce otrovno i pakosno? Umesto ružnih, unazađujućih misli kako bi bilo razmišljati ovako: "Hm, da li joj zavidim zbog toga što je uspešna ili joj zavidim, jer ja osećam da nisam? Šta mogu učiniti povodom toga? Zašto se malo više ne bavim onim u čemu mislim da sam dobra? Šta mi može pomoći da budem bolja? Od koga mogu tražiti pomoć? Ta me žena inspiriše da postignem moj cilj. Pokušaću da "imitiram" njenu ambicioznost, snagu, sposobnost, rešenost!" Postoje mnogobrojne "radionice" i "tutorijali" za podizanja samopouzdanja kod ljudi. Uglavnom svi sadrže vežbu koja se sastoji u pravom imitiranju izgleda, pokreta, oblačenja, načina govora osobe, u našem slučaju žene, kojoj se divimo i čak pomalo zavidimo. Korisnije je i praktičnije pokušati da to primenimo na svakodnevi život nego "jesti se" i živeti u večitom mučenju upoređivanja i ljubomore.

Lično sam u životu puno puta bila povređena od strane žena.Oduvek su mi druge žene bile inspiricija, ali malo njih su me podržale ili pomogle u životu, to su uglavnom radili muškarci. Osetila sam pakost, ljubomoru, ogovaranje na svojoj koži. Žene uvek nešto zahtevaju, analiziraju, stalno se ljute, sujetne su i previše osetljive. Kako to znam? Pa, jedna sam od njih. 100% woman. Znam takođe da bi mi život u pojedinim periodima života bio mnogo lakši i podnošljiviji da nije bilo njih i njihovih komentara, mešanja, zahtevanja, podsmeha i zavisti.Sigurna sam da sam i ja zbog svoje sujete i ega neku od njih povredila. Znam da bi i moj odnos sa njima bio bolji da smo TADA znale ono što ja znam SADA- ne možeš promeniti druge, gledaj svoja posla i ne gaji zavist i neprijateljska raspoloženja.Postoji nešto za šta mi je trebalo mnogo vremena da shvatim, dve lekcije, dve velike istine: Nemoj se upoređivati sa drugima i malodušnost je odlika slabića!
Možda će neke od vas na sve ovo napisano namrštiti, odlučno odmahnuti glavom i izričito odbiti da veruju da je sve ovo istina....ali, nisam završila.
Volela bih da se mi žene intelektualno i kreativno udružimo, da se podržavamo i budemo jedna drugoj pokretačka snaga. Zašto i danas, kada su još uvek muškarci većinom naši kritičari (ako se bavite umetnošću), naši poslodavci, direktori, šefovi i predsednici, postoji pakost, zavist, zajedljivost među nama? Zašto i dalje jedna drugoj odmažemo umesto da se inspirišemo? Ovo je muški svet, bio i biće, ali naš je unutrašnji svet, svet emocija, dobročinstva, visokih ženskih principa u kojima ne sme da ima mesta za zavist i ogovaranje. Volela bih da unesemo nešto od onih iskonskih ženstvenih osobina u naš međusobni odnos: humanost, saosećajnost, razumevanje, privrženost. Ko će bolje razumeti naše srce nego žena? Ko može jasnije razumeti naše borbe, snove, dileme, strahove, radosti, izvore sreće i tuge? Nije lako biti žena i zato ne treba da otežavamo naše postojanje. Sve za jednu, jedna za sve.

Žene sa apetitom

Muškarci kažu da nema ničeg dosadnijeg od žene koja u njihovom društvu za večerom brsti tanjir zelene salate i ispija kiselu vodu sa izrazom lica očiglednog gađenja i....patnje. Žena koja je gladna je uvek umorna, kažu, džangrizava, nervozna, nikada nije raspoložena za sex, uz to je i prava kučka. Nisam ja to rekla, nemojte mene napadati! Ah, ti muški!
OK, nemam ništa protiv salate, ali ovde govorim o onoj sa iseckanim na četvrtine svežim, blago rovitim jajima, prelivenoj dresingom od meda i dižon-senfa, sa proprženim krutonima i snegom od listića parmezana. Govorim i o onoj salati koja ide uz savršeno pečeno meso i crno vino u visokim čašama.

Pre više od godinu dana, u post-bejbi periodu, nakon što sam slučajno bacila pogled na sebe u ogledalu, shvatila sam, užasnuta, da u nečemu očigledno grešim. Volim hranu, volim da je spremam, da druge hranim i gostim, ali moja figura odmah nakon porođaja je bila bolja od one šest meseci kasnije!
Za sve je bila kriva Nigella Lawson- moja miljenica vrtoglavih oblina, senzualnih usana, tamnih očiju i očaravajućeg glasa. Njeni kuvari krase moju više nego skromnu biblioteku, kupljeni nakon što me je zaveo način na koji govori o hrani, njen skoro pornografski odnos prema njoj i apsolutno odsustvo osećanja krivice. Usledili su meseci potpunog kulinarskog blagostanja i hedonizma. Hrana puna maslaca, guste, tečne pavlake, sireva, bogatstvo mesa i paste. Listanje kuvara, kupovina i priprema sastojaka, planiranje jelovnika nekoliko dana unapred- za mene su bili pravi raj. Kućom bi u sred noći vitlali mirisi iz rerne: cimet, oraščić, vanila, kolači sa planinama od lupane pavlake, keksići od čokolade, kiflice,domaći hleb, kroasani od pravog putera....sve dok nisam konačno bacila pogled na svoju zaokrugljenu figuru u ogledalu. Srećna i debela....ne više, nisam bila. Gde sam to pogrešila? Kako sam došla do ovde?

Razmišljajući tako setih se mojih dana u Parizu i jednog velikog paradoksa- Francuskinje su retke žene na svetu koje žive u gastronomskom raju, koje znaju da uživaju u njemu, a- ne goje se! Zaista, Francuskinje, bez obzira na godine, mogu da se pohvale odličnom linijom i mogućnošću da je održe i da se istovremeno ne uzdržavaju od čari kulinarstva. Shvativši to, ukucah na google-u sledeće reči "why french women don't get fat", potpuno nesvesna i u neznanju da se jedna mnogo pametnija žena od mene toga setila ranije i.....izdala knjigu o tome! Zove se "French women don't get fat" ili " Francuskinje se ne goje", napisala ju je "prava" Francuskinja Mireille Guiliano. Bez razmišljanja sam je naručila. Ne bih sada analizirala knjigu, samo ću istaći da se ona bavi filozofijom sa kojom žene u Francuskoj pristupaju hrani i životu. Tu je uputstvo kako uključiti taj princip u naš život, laganim koracima, bez žurbe, bez izgladnjivanja, sa mnogo uživanja i ...i...i....sa svešću o tome šta i koliko jedemo. To je tajna!Koja je bila moja greška? Preveliko ugađanje mom apetitu. Ne verujem da Nigella svaki dan jede hranu o kojoj piše, verovatno i sama ima određene trikove koji joj omogućavaju uživanje u njoj i održavanje ravnoteže. Naravno, sledeći uputstva, razmišljajući i pristupajući hrani na drugačiji način, kilogrami su tokom meseci nestajali, ali nije u tome poenta. Ne želim o tome da govorim. Sledeće se bazira na mojim posmatranjima i uočavanjima, imajući na umu da ne treba generalizovati, da su žene različite, svaka sa svojim metabolizmom, načinom života, problemima. Zato ne zamerite ovom posmatraču koji tamo nešto piskara.

Kada se sećamo radostnih okupljanja sa prijateljima i familijom povodom slava, rođendana, Božića i slično, nikada se ne sećamo kalorija koje smo uneli i ne pamtimo te trenutke po broju zalogaja ili kilogramima, već po toplini, po uživanju, šalama, muzici, mirisima i ukusima, zar ne? Najlepša druženja se dešavaju uz hranu, a osobe koje znaju da uživaju u njoj, obično stvaraju veoma čvrsta i trajna prijateljstva.
Nakon što sam skinula jedan deo kilaže, srećna i ponosna obukla sam svoje crne helanke, čizmice do kolena i svečanu tuniku krenuvši na večeru povodom nekog praznika. Znajući da me tamo čeka divna hrana, unapred sam se pripremila time što sam ručak gotovo preskočila. Pristizale su salate, razni sirevi, čuftice i džigerice, fino, slatkasto aperitiv vino, zatim pečena jagnjetina sa krompirom začinjenim limunom i origanom, kremenadle sa skare, još salate, još vina. U svemu sam uživala sa merom, komentarišući i srećno se smeškajući mom "partneru u zločinu". Ne, nisam osećala krivicu, već zadovoljstvo zbog toga što sam znala kada da stanem. Devojke koje su sedele preko puta mene su nervozno pušile, stalno nameštajući kosu i nanoseći karmin posle skoro svakog (retkog) zalogaja. Na hranu su gledale kao na najvećeg neprijatelja, mešajući nožem po tanjiru, zabadanjem viljuške u minijaturno parče mesa koje su pojele na brzinu, odgurnuvši tanjir od sebe, povukle su još jedan dim i nastavile sa "poziranjem". Kao što je i njihov odnos prema hrani bio suv, dosadan, neprijateljski, takav je bio i njihov odnos prema prisutnim ljudima, a meni lično su bile baš takve- suve, dosadne, prazne. Okrutna sam? Možda. Onda bolje da ne opisujem šta u meni bude osobe/žene sa skroz suprotnim odnosom prema hrani, koji takođe pripada drugoj krajnosti.

Postoje periodi kada ja i hrana imamo pravu ljubavnu aferu,zatim nezainteresovanost, pa onda naiđe vreme kada ne može proći dan a da ne smažem kesu čipsa sa ukusom Heinz kečapa. Dođu dani kada samo parče čokoladne torte može da otera neraspoloženje ili veliki giros natrpan tzatzikijem i prženim krompirom. Pitam se samo šta bi se desilo kada bi tako bilo svakoga dana? Stresem se, jer ne želim ni da mislim o tome. Hrana, iako pruža veliko zadovoljstvo istovremeno može biti izvor nesreće, samoosuđivanja, samoprezira. Može podjednako postati opsesija i zavisnot kao što su piće, kocka ili seks. Menjanjem odnosa prema njoj može promeniti život, otvoriti novi svet, očajati nečiji karakter i iznad svega- može učiniti da se osećamo bolje.

Sledeći zaključak je rezultat mojih posmatranja,iskustava, ali ne mogu a da ne primetim da je on uobličen i knjigama i člancima koje sam čitala na tu temu. Svi oni koji su čitali gore pomenutu knjigu, primetiće sličnost sa filozofiijom Francuskinja o kojoj piše Mireille Guiliano. Svaka sličnost je....namerna:

Žena sa apetitom, ali onim zdravim, je odlična domaćica, besprekorna kuvarica, gostoprimljiva, toplog srca i sa željom da svima udovolji. Spremanje hrane je ritual, mnogo važniji od samog konzumiranja iste, pažljiv odabir namirnica je za nju veoma bitan, kao i način pripreme i onaj kojim se ona servira. Ona se ne prežderava, ona ne gladuje, ona ne živi da bi jela, već jede da bi uživala. Za nju je miris podjednako važan kao i ukus, boje i tekstura, takođe. Ona se ne meri stalno na vagi, ali čim primeti da su pantalone tesnije nego obično, smanji unos onoga što je dovelo do toga. Žena sa zdravim apetitom jede senzonsko voće i povrće, ona ne jede ništa što je "fat-free" ili "sugar-free", već uživa u pravoj stvari, ali sa merom i kontrolom. Ona voli pijacu i sve ono što je sveže, domaće i provereno. Drugima kuva samo ono što bi i sama jela i nikada "ne uništava" jelo nepotrebnim sosevima i slatkim pavlakama. Ume uz jelo da popije čašu vina, da pojede razumno parče kolača posle jela, da pije dobru, crnu, kvalitetnu kafu ili čaj. Ona ne gricka, ne "užina", jede tri obroka dnevno, ne jede na "nervnoj bazi", njoj je hrana izraz ljubavi i kreativnosti, a ne način da leči loše emocije i komplekse. Ona ne drži dijetu, jer jednostavno za tim nema potrebe. Zna odakle da oduzme i šta da doda, čega da se odrekne da bi u nečemu drugom uživala. Ona zna da kao svaka odrasla i zrela osoba treba da poseduje osećaj za ravnotežu. Žena koja uživa u hrani, uživa u životu.

Da sve ovo ne bi zvučalo kao neko pridikovanje i predavanje, moram da priznam da i pored one sočne kremenadle koju sam danas pojela za ručak uz belo, suvo vino, i one slatke, skoro ušećerene šljive, neprestano mislim na čokoladu u fijoci koju sam danas kupila... "za decu". Pa, dobro, ako je malo gricnem nije kraj sveta, ali možda ću zato preskočiti večeru. Eto, vidite kako sam "odrasla i zrela osoba sa osećajem za ravnotežu"? Oh, kada bi samo to bilo taaaaaaaaaako lako!