Tuesday, 2 November 2010

Žene sa apetitom


Muškarci kažu da nema ničeg dosadnijeg od žene koja u njihovom društvu za večerom brsti tanjir zelene salate i ispija kiselu vodu sa izrazom lica očiglednog gađenja i....patnje. Žena koja je gladna je uvek umorna, kažu, džangrizava, nervozna, nikada nije raspoložena za sex, uz to je i prava kučka. Nisam ja to rekla, nemojte mene napadati! Ah, ti muški!
OK, nemam ništa protiv salate, ali ovde govorim o onoj sa iseckanim na četvrtine svežim, blago rovitim jajima, prelivenoj dresingom od meda i dižon-senfa, sa proprženim krutonima i snegom od listića parmezana. Govorim i o onoj salati koja ide uz savršeno pečeno meso i crno vino u visokim čašama.

Pre više od godinu dana, u post-bejbi periodu, nakon što sam slučajno bacila pogled na sebe u ogledalu, shvatila sam, užasnuta, da u nečemu očigledno grešim. Volim hranu, volim da je spremam, da druge hranim i gostim, ali moja figura odmah nakon porođaja je bila bolja od one šest meseci kasnije!
Za sve je bila kriva Nigella Lawson- moja miljenica vrtoglavih oblina, senzualnih usana, tamnih očiju i očaravajućeg glasa. Njeni kuvari krase moju više nego skromnu biblioteku, kupljeni nakon što me je zaveo način na koji govori o hrani, njen skoro pornografski odnos prema njoj i apsolutno odsustvo osećanja krivice. Usledili su meseci potpunog kulinarskog blagostanja i hedonizma. Hrana puna maslaca, guste, tečne pavlake, sireva, bogatstvo mesa i paste. Listanje kuvara, kupovina i priprema sastojaka, planiranje jelovnika nekoliko dana unapred- za mene su bili pravi raj. Kućom bi u sred noći vitlali mirisi iz rerne: cimet, oraščić, vanila, kolači sa planinama od lupane pavlake, keksići od čokolade, kiflice,domaći hleb, kroasani od pravog putera....sve dok nisam konačno bacila pogled na svoju zaokrugljenu figuru u ogledalu. Srećna i debela....ne više, nisam bila. Gde sam to pogrešila? Kako sam došla do ovde?

Razmišljajući tako setih se mojih dana u Parizu i jednog velikog paradoksa- Francuskinje su retke žene na svetu koje žive u gastronomskom raju, koje znaju da uživaju u njemu, a- ne goje se! Zaista, Francuskinje, bez obzira na godine, mogu da se pohvale odličnom linijom i mogućnošću da je održe i da se istovremeno ne uzdržavaju od čari kulinarstva. Shvativši to, ukucah na google-u sledeće reči "why french women don't get fat", potpuno nesvesna i u neznanju da se jedna mnogo pametnija žena od mene toga setila ranije i.....izdala knjigu o tome! Zove se "French women don't get fat" ili " Francuskinje se ne goje", napisala ju je "prava" Francuskinja Mireille Guiliano. Bez razmišljanja sam je naručila. Ne bih sada analizirala knjigu, samo ću istaći da se ona bavi filozofijom sa kojom žene u Francuskoj pristupaju hrani i životu. Tu je uputstvo kako uključiti taj princip u naš život, laganim koracima, bez žurbe, bez izgladnjivanja, sa mnogo uživanja i ...i...i....sa svešću o tome šta i koliko jedemo. To je tajna!Koja je bila moja greška? Preveliko ugađanje mom apetitu. Ne verujem da Nigella svaki dan jede hranu o kojoj piše, verovatno i sama ima određene trikove koji joj omogućavaju uživanje u njoj i održavanje ravnoteže. Naravno, sledeći uputstva, razmišljajući i pristupajući hrani na drugačiji način, kilogrami su tokom meseci nestajali, ali nije u tome poenta. Ne želim o tome da govorim. Sledeće se bazira na mojim posmatranjima i uočavanjima, imajući na umu da ne treba generalizovati, da su žene različite, svaka sa svojim metabolizmom, načinom života, problemima. Zato ne zamerite ovom posmatraču koji tamo nešto piskara.

Kada se sećamo radostnih okupljanja sa prijateljima i familijom povodom slava, rođendana, Božića i slično, nikada se ne sećamo kalorija koje smo uneli i ne pamtimo te trenutke po broju zalogaja ili kilogramima, već po toplini, po uživanju, šalama, muzici, mirisima i ukusima, zar ne? Najlepša druženja se dešavaju uz hranu, a osobe koje znaju da uživaju u njoj, obično stvaraju veoma čvrsta i trajna prijateljstva.
Nakon što sam skinula jedan deo kilaže, srećna i ponosna obukla sam svoje crne helanke, čizmice do kolena i svečanu tuniku krenuvši na večeru povodom nekog praznika. Znajući da me tamo čeka divna hrana, unapred sam se pripremila time što sam ručak gotovo preskočila. Pristizale su salate, razni sirevi, čuftice i džigerice, fino, slatkasto aperitiv vino, zatim pečena jagnjetina sa krompirom začinjenim limunom i origanom, kremenadle sa skare, još salate, još vina. U svemu sam uživala sa merom, komentarišući i srećno se smeškajući mom "partneru u zločinu". Ne, nisam osećala krivicu, već zadovoljstvo zbog toga što sam znala kada da stanem. Devojke koje su sedele preko puta mene su nervozno pušile, stalno nameštajući kosu i nanoseći karmin posle skoro svakog (retkog) zalogaja. Na hranu su gledale kao na najvećeg neprijatelja, mešajući nožem po tanjiru, zabadanjem viljuške u minijaturno parče mesa koje su pojele na brzinu, odgurnuvši tanjir od sebe, povukle su još jedan dim i nastavile sa "poziranjem". Kao što je i njihov odnos prema hrani bio suv, dosadan, neprijateljski, takav je bio i njihov odnos prema prisutnim ljudima, a meni lično su bile baš takve- suve, dosadne, prazne. Okrutna sam? Možda. Onda bolje da ne opisujem šta u meni bude osobe/žene sa skroz suprotnim odnosom prema hrani, koji takođe pripada drugoj krajnosti.

Postoje periodi kada ja i hrana imamo pravu ljubavnu aferu,zatim nezainteresovanost, pa onda naiđe vreme kada ne može proći dan a da ne smažem kesu čipsa sa ukusom Heinz kečapa. Dođu dani kada samo parče čokoladne torte može da otera neraspoloženje ili veliki giros natrpan tzatzikijem i prženim krompirom. Pitam se samo šta bi se desilo kada bi tako bilo svakoga dana? Stresem se, jer ne želim ni da mislim o tome. Hrana, iako pruža veliko zadovoljstvo istovremeno može biti izvor nesreće, samoosuđivanja, samoprezira. Može podjednako postati opsesija i zavisnot kao što su piće, kocka ili seks. Menjanjem odnosa prema njoj može promeniti život, otvoriti novi svet, očajati nečiji karakter i iznad svega- može učiniti da se osećamo bolje.

Sledeći zaključak je rezultat mojih posmatranja,iskustava, ali ne mogu a da ne primetim da je on uobličen i knjigama i člancima koje sam čitala na tu temu. Svi oni koji su čitali gore pomenutu knjigu, primetiće sličnost sa filozofiijom Francuskinja o kojoj piše Mireille Guiliano. Svaka sličnost je....namerna:
Žena sa apetitom, ali onim zdravim, je odlična domaćica, besprekorna kuvarica, gostoprimljiva, toplog srca i sa željom da svima udovolji. Spremanje hrane je ritual, mnogo važniji od samog konzumiranja iste, pažljiv odabir namirnica je za nju veoma bitan, kao i način pripreme i onaj kojim se ona servira. Ona se ne prežderava, ona ne gladuje, ona ne živi da bi jela, već jede da bi uživala. Za nju je miris podjednako važan kao i ukus, boje i tekstura, takođe. Ona se ne meri stalno na vagi, ali čim primeti da su pantalone tesnije nego obično, smanji unos onoga što je dovelo do toga. Žena sa zdravim apetitom jede senzonsko voće i povrće, ona ne jede ništa što je "fat-free" ili "sugar-free", već uživa u pravoj stvari, ali sa merom i kontrolom. Ona voli pijacu i sve ono što je sveže, domaće i provereno. Drugima kuva samo ono što bi i sama jela i nikada "ne uništava" jelo nepotrebnim sosevima i slatkim pavlakama. Ume uz jelo da popije čašu vina, da pojede razumno parče kolača posle jela, da pije dobru, crnu, kvalitetnu kafu ili čaj. Ona ne gricka, ne "užina", jede tri obroka dnevno, ne jede na "nervnoj bazi", njoj je hrana izraz ljubavi i kreativnosti, a ne način da leči loše emocije i komplekse. Ona ne drži dijetu, jer jednostavno za tim nema potrebe. Zna odakle da oduzme i šta da doda, čega da se odrekne da bi u nečemu drugom uživala. Ona zna da kao svaka odrasla i zrela osoba treba da poseduje osećaj za ravnotežu. Žena koja uživa u hrani, uživa u životu.


Da sve ovo ne bi zvučalo kao neko pridikovanje i predavanje, moram da priznam da i pored one sočne kremenadle koju sam danas pojela za ručak uz belo, suvo vino, i one slatke, skoro ušećerene šljive, neprestano mislim na čokoladu u fijoci koju sam danas kupila... "za decu". Pa, dobro, ako je malo gricnem nije kraj sveta, ali možda ću zato preskočiti večeru. Eto, vidite kako sam "odrasla i zrela osoba sa osećajem za ravnotežu"? Oh, kada bi samo to bilo taaaaaaaaaako lako!

2 comments:

  1. Eh,da sam bar malo francuskinja :)))
    Slobodno mogu da kazem da se ubrajam u Zene s apetitom(iako moj otac svaku priliku iskoristi da me zbog toga iskritikuje).Udadoh se za kuvara,koji svakako retko kuva kod kuce al kad dodje do toga...vec mi ide voda na usta!Usput mi predlaze nove stvari i kako da ih spremim.Dok sam dojila rekose mi-Moras dooobro da jedes!Hehe,i ja to shvatih zdravo za gotovo.Sad mi vec smetaju ti kilogrami,ali i dalje volim da smazem u slasti dobru klopu.A uz to uvek ide i dobar kolac,zar ne?Mada trudim se da budem umerena:)))

    ReplyDelete
  2. LCHF!
    http://istineilaziohrani.blogspot.com/2010/04/lchf-program-prehrane.html

    ReplyDelete

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails