Na osnovu mog skromnog životnog iskustva mogu zaključiti da postoje dve vrste ljudi:
~ oni koji ti ne daju da dođeš do reči i
~ oni kojima moraš klještima izvaličiti reči iz usta.
Ono što me najviše odbija od nekih ljudi je njihova nesposobnost da vode razgovor. Zamislite sledeće situacije u kojima se lično često nađem: poseti vas potencijalna prijateljica ili komšika koja već od vrata krene toliko da melje da za veoma kratko vreme stigne da ispriča celu svoju istoriju, svaki detalj svoga privatnog života, svoje poglede na religiju, politiku, obrne ceo komšiluk, tuđu decu. Svaki vaš pokušaj da zucnete poklopi novom bujicom reči, a ako uspete da krenete nešto da govorite po blentavom izrazu lica jasno vidite da vas uopšte ne prati, prekida vas pokrenuvši novu temu čiji je, i ovoga puta, ona sama "ekspert" ili se seti važnog poziva koji mora baš tada da obavi. Poseta se završi tako što zalupivši vrata ostajete sa osećanjem praznine, izgubljenog vremena i totalnog nepoštovanja. Živeći daleko od prijatelja koje sam sticala godinama i familije, svaki pokušaj da stvorim novo, živo prijateljstvo se uglavnom svede na moje "slušanje" i tuđe blebetanje uglavnom o temama koje me čak i zanimaju, ali bez suvišnih detalja koje sam "dužna" da slušam, a da mi se pritom ne pruži ni minimalna šansa da na tu temu nešto progovorim. Situacija br. 2: zvoni telefon, "neko" vas pita: "Kako si, šta radiš?", da bi onda sama\sam odgovorio umesto vas na isto pitanje govoreći, naravno, u prvom licu jednine. Pri ovom "razgovoru" saznate sve detalje i novosti o svakodnevici dotične osobe, njenih ukućana i komšija, da bi se i u ovom slučaju, taj telefonski poziv završio sa osećanjem usamljenosti, iskorišćenosti i iznad svega besa. Često umem da kažem mužu šaljivo: "Zvala je ta i ta. Ponovo je održala svoj monolog." Nažalost, uvek su u pitanju žene. Ne znam zašto, možda je za to kriva moja preterana emotivnost, ali takva iskustva me nateraju na suze, na povlačenje u sebe, na okretanje moje pažnje ka mom blogu i facebook-u . Tamo mogu do mile volje da kažem šta mislim i osećam bez prekidanja. Prilično je tužno i poražavajuće saznanje da se ljudska komunikacija svela na onu vezanu za internet, a sve manje na ljudski kontakt. Lično preferiram tu vrstu "kontrolisane" komunikacije od gubljenja vrema sa osobama koje ne umeju da slušaju i ne ukazuju ni malo poštovanja prema svom sagovorniku tj. meni.
Savetovana sam da budem asertivnija, agresivnija, da se "borim" za svoju reč. Suvišno je reći da sam potpuno odbacila tu mogućnost. Zar je razgovor neka vrste meča u kome glasniji i bezobzirniji pobeđuje? Ne želim da menjam sebe da bih se adaptirala drugima, ne kada je u pitanju prijateljstvo ili neka druga vrsta odnosa. Umesto toga ja se povlačim time što ćutim, slušam i čekam da ta osoba ode. Naravno, šansa o mogućem budućem druženju je ravna nuli. U ovom slučaju nisam ni malo tolerantna. Moj muž ima teoriju da su ljudi toliko opterećeni sobom da misle da su njihovi problemi najveći, pa ako naiđu na introvertniju osobu nju doživljavaju kao nekoga ko nema iste probleme, pa samim tim kao nekoga ko nema šta da kaže. "U razgovoru se moraš nametnuti", kaže, ali ja i dalje smatram da je to pogrešan način. A, šta je sa drugom kategorijom ljudi? Takvi očekuju od vas da ih bukvalno zabavite, postavljaju pitanja želeći da saznaju sve o vama, dok o sebi ne govore ništa. Među njima ima onih kojima su interesovanja ograničena na samo jedno: svoju decu, religiju ili posao.
Definicija kaže:
Ne samo da treba decu učiti asertivnosti u školama, već ih treba učiti umetnosti razgovaranja, izražavanja i slušanja drugih. Roditelji tu moraju odigrati glavnu ulogu. Deci treba skretati pažnju na to da je ružno prekidati drugog dok govori, naučiti ih da oni i njihovi problemi nisu centar sveta i da je brbljanje ružna karakteristika.
Postoje osobe u mom životu koje ne spadaju ni u jednu ni u drugu grupu ljudi. Sa njima mogu pričati, ali baš pričati satima ili jednostavno blejati ne govoreći ništa. Te osobe znaju kada da zaćute, znaju kada želim samo da ih slušam i da ne govorim ništa, pravi prijatelji, sagovornici. Malo ih je i tako su daleko...hiljadu kilometara daleko. Sa njima sam gradila taj odnos godinama, nije površan, kratkotrajan niti prolazan. Teško je u tuđini graditi nova prijateljstva, naročito u mojim godinama, naročito sada kada znam ko mi odgovara, a ko ne. Teško je, jer me strašno rastužuje činjenica da ljude ne zanima društvo i razgovor, već neko u kome mogu pronaći ličnog psihijatra, obožavaoca, klovna ili nekoga kome će deliti savete i soliti pamet o svemu. Lako im je da čine tako, jer neko kao ja klima glavom, naizleg odobrava to ponašanje predajom u vidu ćutanja- svojevrsno povlačenje pred agresijom.
Završavam sa rečima američkog bejzbol igrača Yogi Berra-a:
~ oni koji ti ne daju da dođeš do reči i
~ oni kojima moraš klještima izvaličiti reči iz usta.
Ono što me najviše odbija od nekih ljudi je njihova nesposobnost da vode razgovor. Zamislite sledeće situacije u kojima se lično često nađem: poseti vas potencijalna prijateljica ili komšika koja već od vrata krene toliko da melje da za veoma kratko vreme stigne da ispriča celu svoju istoriju, svaki detalj svoga privatnog života, svoje poglede na religiju, politiku, obrne ceo komšiluk, tuđu decu. Svaki vaš pokušaj da zucnete poklopi novom bujicom reči, a ako uspete da krenete nešto da govorite po blentavom izrazu lica jasno vidite da vas uopšte ne prati, prekida vas pokrenuvši novu temu čiji je, i ovoga puta, ona sama "ekspert" ili se seti važnog poziva koji mora baš tada da obavi. Poseta se završi tako što zalupivši vrata ostajete sa osećanjem praznine, izgubljenog vremena i totalnog nepoštovanja. Živeći daleko od prijatelja koje sam sticala godinama i familije, svaki pokušaj da stvorim novo, živo prijateljstvo se uglavnom svede na moje "slušanje" i tuđe blebetanje uglavnom o temama koje me čak i zanimaju, ali bez suvišnih detalja koje sam "dužna" da slušam, a da mi se pritom ne pruži ni minimalna šansa da na tu temu nešto progovorim. Situacija br. 2: zvoni telefon, "neko" vas pita: "Kako si, šta radiš?", da bi onda sama\sam odgovorio umesto vas na isto pitanje govoreći, naravno, u prvom licu jednine. Pri ovom "razgovoru" saznate sve detalje i novosti o svakodnevici dotične osobe, njenih ukućana i komšija, da bi se i u ovom slučaju, taj telefonski poziv završio sa osećanjem usamljenosti, iskorišćenosti i iznad svega besa. Često umem da kažem mužu šaljivo: "Zvala je ta i ta. Ponovo je održala svoj monolog." Nažalost, uvek su u pitanju žene. Ne znam zašto, možda je za to kriva moja preterana emotivnost, ali takva iskustva me nateraju na suze, na povlačenje u sebe, na okretanje moje pažnje ka mom blogu i facebook-u . Tamo mogu do mile volje da kažem šta mislim i osećam bez prekidanja. Prilično je tužno i poražavajuće saznanje da se ljudska komunikacija svela na onu vezanu za internet, a sve manje na ljudski kontakt. Lično preferiram tu vrstu "kontrolisane" komunikacije od gubljenja vrema sa osobama koje ne umeju da slušaju i ne ukazuju ni malo poštovanja prema svom sagovorniku tj. meni.
Savetovana sam da budem asertivnija, agresivnija, da se "borim" za svoju reč. Suvišno je reći da sam potpuno odbacila tu mogućnost. Zar je razgovor neka vrste meča u kome glasniji i bezobzirniji pobeđuje? Ne želim da menjam sebe da bih se adaptirala drugima, ne kada je u pitanju prijateljstvo ili neka druga vrsta odnosa. Umesto toga ja se povlačim time što ćutim, slušam i čekam da ta osoba ode. Naravno, šansa o mogućem budućem druženju je ravna nuli. U ovom slučaju nisam ni malo tolerantna. Moj muž ima teoriju da su ljudi toliko opterećeni sobom da misle da su njihovi problemi najveći, pa ako naiđu na introvertniju osobu nju doživljavaju kao nekoga ko nema iste probleme, pa samim tim kao nekoga ko nema šta da kaže. "U razgovoru se moraš nametnuti", kaže, ali ja i dalje smatram da je to pogrešan način. A, šta je sa drugom kategorijom ljudi? Takvi očekuju od vas da ih bukvalno zabavite, postavljaju pitanja želeći da saznaju sve o vama, dok o sebi ne govore ništa. Među njima ima onih kojima su interesovanja ograničena na samo jedno: svoju decu, religiju ili posao.
Definicija kaže:
"razgovor je usmena razmena osećanja, observacija, stavova i ideja".
Razgovor NIJE monolog!!!!
Ne samo da treba decu učiti asertivnosti u školama, već ih treba učiti umetnosti razgovaranja, izražavanja i slušanja drugih. Roditelji tu moraju odigrati glavnu ulogu. Deci treba skretati pažnju na to da je ružno prekidati drugog dok govori, naučiti ih da oni i njihovi problemi nisu centar sveta i da je brbljanje ružna karakteristika.
Postoje osobe u mom životu koje ne spadaju ni u jednu ni u drugu grupu ljudi. Sa njima mogu pričati, ali baš pričati satima ili jednostavno blejati ne govoreći ništa. Te osobe znaju kada da zaćute, znaju kada želim samo da ih slušam i da ne govorim ništa, pravi prijatelji, sagovornici. Malo ih je i tako su daleko...hiljadu kilometara daleko. Sa njima sam gradila taj odnos godinama, nije površan, kratkotrajan niti prolazan. Teško je u tuđini graditi nova prijateljstva, naročito u mojim godinama, naročito sada kada znam ko mi odgovara, a ko ne. Teško je, jer me strašno rastužuje činjenica da ljude ne zanima društvo i razgovor, već neko u kome mogu pronaći ličnog psihijatra, obožavaoca, klovna ili nekoga kome će deliti savete i soliti pamet o svemu. Lako im je da čine tako, jer neko kao ja klima glavom, naizleg odobrava to ponašanje predajom u vidu ćutanja- svojevrsno povlačenje pred agresijom.
Završavam sa rečima američkog bejzbol igrača Yogi Berra-a:
“Bilo je nemoguće pokrenuti razgovor, jer su svi isuviše mnogo pričali.".
Tako je mnogo istine i ovim rečima.
(photo pinterest)
No comments:
Post a Comment