Nisam ni na nebu ni na zemlji. Do sada sam se trebala naći u našem novom stanu, ali viša sila je drugačije htela. Nažalost, selidba iz nekih praktičnih razloga se odlaže, ne mnogo, ali dovoljno da mi nivo stresa skoči do plafona. Srećom, organizacija mi je makar dobra, ali puno toga ne zavisi od mene. To je još jedan dokaz da u životu ništa ne treba planirati. Ma, nije toliko strašno. Ustvari nije ni malo strašno, samo ja "volim" da dramim, da paničim, da se razočaravam i najviše od svega baš volim da budem nestrpljiva. Da ne spominjem pune kutije, kese (i to one ogromne, za đubre, koje su vrlo, vrlo praktične za trpanje gluposti kada se selite), jedan opšti haos i sitnice koje još uvek nisam spakovala. Bajno! Tešim se činjenicom da moja nova kuhinja ima vratanca sa mrežom za komarce (ili protiv komaraca?) kojima se izlazi u baštu u kojoj rastu limuni, u toj kuhinji ću otpratiti svaki kišni dan i dočekati sunce, mesiti kolače i praviti sutlijaše, tešim se školom koja je preko puta (volim da slušam dečiju graju, deca mi nikada ne smetaju za razliku od odraslih) i životom koji će da vrije iz te nove, sveže ofarbane zgrade, tešim se pijacom koja će mi napokon biti blizu, obližnjim parkom sa drvećem i fontanama,tešim se jeftinim šampanjcem koji ćemo otvoriti pre nego provedemo prvu noć u novom stanu, tešim se, tešim se, tešim se, jedem nekontrolisano čokoladu, od kafe se sva tresem i polako ludim. I čekam. I sanjarim. To umem najbolje da radim.
Celog svog života umišljam i zamišljam. Bez toga bih odavno poludela, bez toga ne bih znala ko sam ni šta želim. Možda moja okolina i nije najlepša na svetu, ali ja "umislim" da jeste i onda mi je sve lepo. Kada sam bila mala, tetkina terasa sa cvećem mi je ličila na viseće vrtove iz Vavilona, moja zgrada je bila visoka palata, a naš stan najviša kula sa kupolom načičkanom dijamantima (kada sam bila malo starija postao je penthouse negde u Nju Jorku), tatin moskvič su mi bile kočije, a bicikl je bio konjčić koji sam toliko mnogo želela, a nikada ga nisam dobila. Odrastajući zadržala sam sposobnost ulepšavanja stvarnosti u mojoj glavi. To nikako ne znači idealizovanje ljudi ili situacija, ne, već to znači da umem da "zamislim" da je sve oko mene mnogo lepše nego što zapravo jeste i ne samo to- sada znam kako da okolinu stvarno ulepšam i učinim meni prijatnijom, ma koliko ona ružna, dosadna i obična bila. Malo šarene tkanine, kolač na lepom tanjiru, vino iz čaše za koju "umislim" da je od kristala, par jastučića tu i tamo, jelo sa fensi francuskim nazivom (a, ustvari je nešto sasvim obično kao na primer plavi patlidžan i tikvice u paradajzu), tu je i muzika na kotrljajućem jeziku (koja ide uz jelo iz umišljenog pariskog bistroa), sveće u kupatilu, mamino staro, ali očuvano miljence, lepo naređane knjige, malo bosiljka, lavande i saksija gardenije. Gradić u kome živimo nije spektakularno lep, ali ja sam ga ulepšala u mojoj glavi: fontane su mi super (iako vrlo retko rade), dvorišta puna pomorandži i limuna ulepšavaju pomalo oronule kuće, poslastičare krase, namirišu i šarene ulice, crkva na trgu mi liči na katedralu iz nekog mnogo lepšeg i većeg grada, primećujem samo cvetne, meraklijske balkone i bašte, nasmejana i mladalačka lica. Ne ignorišem ružnoću, samo joj ne pružam to zadovoljstvo da me oneraspoloži.
Moj budući život u novom stanu (koji zaista nije uopšte "nov", samo ga tako zovem) zamišljam kao emisiju romantične Sofi Dal- kuvancija u prostranoj kuhinji ukrašenoj cvećem, šarenim šoljama i činijama punih voća, sve to sa pogledom na baštu koja se nazire kroz rozikastu čipkanu zavesu.
Evo, već mi je bolje. Vraćam se sada mojoj realnosti, pakovanju i poslu, a vas ostavljam vašem sanjarenju i ulepšavanju stvarnosti, ako to umete, naravno.Celog svog života umišljam i zamišljam. Bez toga bih odavno poludela, bez toga ne bih znala ko sam ni šta želim. Možda moja okolina i nije najlepša na svetu, ali ja "umislim" da jeste i onda mi je sve lepo. Kada sam bila mala, tetkina terasa sa cvećem mi je ličila na viseće vrtove iz Vavilona, moja zgrada je bila visoka palata, a naš stan najviša kula sa kupolom načičkanom dijamantima (kada sam bila malo starija postao je penthouse negde u Nju Jorku), tatin moskvič su mi bile kočije, a bicikl je bio konjčić koji sam toliko mnogo želela, a nikada ga nisam dobila. Odrastajući zadržala sam sposobnost ulepšavanja stvarnosti u mojoj glavi. To nikako ne znači idealizovanje ljudi ili situacija, ne, već to znači da umem da "zamislim" da je sve oko mene mnogo lepše nego što zapravo jeste i ne samo to- sada znam kako da okolinu stvarno ulepšam i učinim meni prijatnijom, ma koliko ona ružna, dosadna i obična bila. Malo šarene tkanine, kolač na lepom tanjiru, vino iz čaše za koju "umislim" da je od kristala, par jastučića tu i tamo, jelo sa fensi francuskim nazivom (a, ustvari je nešto sasvim obično kao na primer plavi patlidžan i tikvice u paradajzu), tu je i muzika na kotrljajućem jeziku (koja ide uz jelo iz umišljenog pariskog bistroa), sveće u kupatilu, mamino staro, ali očuvano miljence, lepo naređane knjige, malo bosiljka, lavande i saksija gardenije. Gradić u kome živimo nije spektakularno lep, ali ja sam ga ulepšala u mojoj glavi: fontane su mi super (iako vrlo retko rade), dvorišta puna pomorandži i limuna ulepšavaju pomalo oronule kuće, poslastičare krase, namirišu i šarene ulice, crkva na trgu mi liči na katedralu iz nekog mnogo lepšeg i većeg grada, primećujem samo cvetne, meraklijske balkone i bašte, nasmejana i mladalačka lica. Ne ignorišem ružnoću, samo joj ne pružam to zadovoljstvo da me oneraspoloži.
Moj budući život u novom stanu (koji zaista nije uopšte "nov", samo ga tako zovem) zamišljam kao emisiju romantične Sofi Dal- kuvancija u prostranoj kuhinji ukrašenoj cvećem, šarenim šoljama i činijama punih voća, sve to sa pogledom na baštu koja se nazire kroz rozikastu čipkanu zavesu.
