Izgleda da je došao kraj

Pre nego što sam krenula da pišem svoj blog, redovno sam obilazila neke druge blogove u kojima sam tražila kako inspiraciju za pisanje tako i nadahnuće za život (način života) uopšte. U nekima sam se prepoznavala, od nekih sam nešto "ukrala", a neki treći  su bili odraz života o kome sam mogla samo da sanjarim i čeznem.  U svakom slučaju, svi su me inspirisali na ovaj ili onaj način. Dešavalo se da neki od tih mojih omiljenih blogera u nekom trenutku donesu odluku da prekinu sa vođenjem bloga, to najave postom i ostave za sobom čitavu armiju vernih, a razočaranih čitalaca. Ono što se moglo sasvim suptilno nagovestiti je istinska radost zbog te odluke, koju ja tada nisam mogla kao bloger početnik razumeti. Radost zbog divne prezauzetosti divotom sopstvenog života. to nije ona užurbana prezauzetost, nego ona koja uključuje bogatsvo iskustava, događaja, odnosa sa ljudima, povećena potreba za mirom, duhovnošću i suštinom. Kao što rekoh, ja to tada nisam mogla razumeti. Moja želja za čitaocima, ostvarivanjem kontakata, težnja ka nekoj samopromociji, želja da izrazim sve ono što mislim i osećam, sve to u meni nije moglo shvatiti nečiju odluku da prekine sa vođenjem bloga.
Drage moje čitataljke, došao je trenutak kada sam napokon uspela da ih razumem. Ustvari, sve je počelo tako što sam izgubila onu moju prvobitnu želju da delim svoje misli, utiske i inspiracije sa drugima.Došao je trenutak kada reči više nisu izlazile iz mene, više nisam imala šta da napišem i podelim. Nasuprot svemu tome, nestala je moja preterana introvertnost i zatvorenosti u "stvarom životu". Blog mi je pomogao da pronađem svoj "glas", da uobličim svoje misli, težnje i "filozofiju života", danas sam mnogo elokventnija i rečitija nego onda kada sam tek počinjala da pišem svoj blog.
Moj život danas sve više i više liči na onaj koji sam priželjkivala i kome sam  u dubini svoje duše težila, a on u sebi nije uključivao društvene mreže, blogove, samopromociju i težnju ka većoj čitanosti. Sve to sada nije važno. Važni su neki drugi momenti, intimni, lepi, važno je osetiti jutarnje sunce bez potrebe da to objavite celome svetu, važno je osetiti zadovoljstvo i sigurnost u vezi sa svojim odlukama i životom bez potreba da to nekome objasnite ili prenesete. Da, prezauzetost životom, na miran što jednostavniji način.Mislim da je ovaj blog poslužio svrsi i završio svoju misiju. Ne mogu reći da se nadam da će me ovo "proći" i da ću ponovo krenuti da pišem blog. Ovo nije period prezasićenja ili neke vrsta depresije (kažu da je jedan od znakova depresije prestanak uživanja u stvarima u kojima smo nekada jako uživali). Ionako sam nekada sebi obećala da ću prestati voditi blog onda kada on postane obeveza ili potreba drugih, a prestane da bude moja lična potreba. U mojoj težnji za jednostavnim životom i malim radostima nema mesta za internet i računare. To su elementi  svakodnevice (pored televizije) koji u poslednje vreme samo smetaju mom miru i dubokim duševnim težnjama koje ne moram nikome otkrivati. Živim ih i dišem, to mi je dovoljno.
A, čime sam toliko zauzeta pa nemam želje ni vremena za vođenjem bloga, možda se pitate?

~ zauzeta učenjem.
~ zauzeta čitanjem.
~ zauzeta molitvom i duhovnošću.
~ zauzeta pravljenjem torti za rođendane.
~ zauzeta pevanjem u horu.
~ zauzeta dugim šetnjama.
~ zauzeta slušanjem ptica.
~zauzeta mirisanjem procvetalog drveća pomorandži i limuna.
~ zauzeta sađenjem cveća.
~ zauzeta pokušajem da ostvarim smirenost.
~ zauzeta tišinom.
~ zauzeta ljudima koje volim.
~ zauzeta novim poznanstvima i prijateljstvima.

Ne znam kojim rečima da završim ovaj post. Neću ga ni završavati rečima. Staviću samo tri tačke,neka one nagoveste nastavak bloga, ali u nekom drugom obliku...ko zna gde i ko zna kad...neka nastavi sam da se piše kroz vas, kroz moj i vaš život...volim vas i hvala...
.
.
.