Sati i sati uz TV slušajuću vesti o poplavama u Srbiji, mojoj domovini,zemlji u kojoj sam odrasla i koju sam napustila pre skoro 10 godina, njegov zagraljaj dok sam plakala i suze u njegovim očima dok je pratio novosti sa mnom, "mama šta ti je?" i zbunjena majušna lica, "e, baš im je sada i to trebalo!", kaže on iskreno tužan, obećanje da ću sutradan u Crkvi zapaliti dve najveće sveće za sve ljude pogođene katastrofom, moja molitva da se narod vrati Bogu, da se vrate sebi, jedni drugima, ponovo sati provedeni u kuhinji, spremanje kolača i pite sa sirom za Rukopoloženje, treba nahraniti 3 monaha, 2 đakona, dvojicu vladika i četvoricu pomagača, rano ustajanje, prelazak 80 km, odlazak u Crkvu, divna, božanska, atmosfera, palim sveće kao što sam i obećala, suze radosnice zbog našeg novog đakona, brojanice i ikonice Bogorodice koje nam daje na poklon uz manastirske gurabije zamirisane ružinom vodicom, tope se u ustima, mirišu na manastir, čistimo crkvu i uređujemo zbog venčanja koje je za nekoliko sati, odmor, kafa sa prijateljima, kolačići i pite, svako je doneo po nešto, spokojan osećaj pripadanja zajednici, ljubav, blagoslov, pomešani sa osećajem tuge i nasekiranosti, tamo gde sam nemam vesti o Srbiji, na grčkoj televiziji idu neke glupe serije, čekam da se vratim kući i upalim neki naš kanal kako bih nešto više saznala, putovanje nazad, sladoled obećan deci, napokon dom, umor, u torbi 2-3 gurabije umotane u foliju za sutrašnju jutarnju kafu, vesti o solidarnosti, velikom odazivu ljudi, ponovo suze koji su najgori saveznik umoru (ili obrnuto),spavanje na kauču, snovi o vodi, pokušavam u snu da spakujem za kratko vreme sve ono što mi je potrebno, jer moramo napustiti dom, budim se, gledam "Dinastiju", smejem se, opuštam mozak, ponovo spavam, sanjam vodu i blato, u snove ne verujem, sviće jutro, vruća gorka kafa, natušteno nebo, gurabije koje mirišu na detinjstvo, čitam "Nebesku Liturgiju" od Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, deca nisu u školi, napolju je neobično mirno, ne sviđa mi se to, razmišljam o danima iza mene, zapisujem, nekako je turobno, teško, nadam se, sanjam, molim se...uvek ima Nade ako ima Ljubavi...
Budite bezbedni, volite se i čuvajte...
Budite bezbedni, volite se i čuvajte...
U mojoj skoli i u vrticu kod mog deteta skupljamo pelene, mleko za bebe, sapune..
ReplyDeleteNove vesti, ocekuje se poplavni talas opet u Obrenovcu... Zajedno mozemo sve, pomagacemo se, molim se da imaju snage i vere...
I ti veruj Dora i salji lepe misli :)
amelie
Tako silno su me ganule, draga amelie, osećajnost i solidarnost ljudi, to vraća veru u ljude. Otrcani kliše "udruženi možemo sve prebroditi" u ovom slučaju stvarno ima smisla. Pozdrav.
DeleteSinoc su moje komsije, drzavljani Hong Konga, cija su deca odrasla u nasoj zemlji, isla u nase skole, uzbudjeno zapakovali tri jorgana, tri jastuka i sest posteljina, sa paketom vode i odneli sa nama u nasu crkvu, na pozdrav HRISTOS SE RODI, moj mladi komsija odgovara VAISTINU SE RODI, suze mi krecu. Placem i verujem da ima nade za ljude. Evo i sada se rasplakah na tvoj topli, divni post.
ReplyDeleteDivno, zaista divno...
DeleteE,Dora draga kad vidiis da u Nisu, za koji znas u kakvoj je jadnoj situaciji,svi nose po neki paket, i stari i mladi, bar po nesto u kesici,ko sta ima,kad vidiskako su pozrtvovani, isto kao i ovi moji jos juznije, jos tuznije,e tad vidis da solidarnost zaista postoji.Jer oni stvarno od svoje crkavice odvajaju, i ne pitaju....a tako je sada u svakom kraju Srbije,nego sam ove navela zato sto su najsiromasniji.Srce da stane od ponosa na njih.
ReplyDeleteDraga Dora,
ReplyDeletene znam kako bi mi u Srbiji trebalo da shvatimo prvo te "dve najveće sveće". Je l to njihova veličina govori o količini saosećanja za poplavljeni narod. Zar ne mislite da bi bilo poštenije, saosećajnije, plemenitije i praktičnije da ste umesto te dve sveće kupili paket pelena i poslali za Srbiju. Ali valjda ja nemam tu vašu zagledanost u Boga i "muku" kako "treba nahraniti tolike monahe". I tvoja molitva da se okrenemo Bogu, zar misliš da smo mu do sad bili okrenuti guzicom, pa se on na nas naljutio i malo nas lupio šibom u vidu poplava preko iste. Zar ne mislite da bi bilo korisnije da ste organizovali neku akciju u komšiluku i tu hranu za monahe poslužili obližnjim komšijama koji bi zauzvrat dali neku pomoć za ovaj napaćeni narod. Sigurna sam da postoji način kako bi se to dopremilo u Srbiju. Ko želi nađe način, ko ne želi nađe izgovor.
Hvala na komentaru, i moram se složiti da ste donekle u pravu. Naravno, molitva nije dovoljna u ovakvim trenutcima, ali smatram da ne treba vi da mi skrećete pažnju na nešto što mi je već poznato. Takođe, pokušavam da shvatim čime sam nagovestila da se moja pomoć time završila (završava). Jako bih volela kada bi malo preispitali vaš ton kojim ste mi se obratili vašim komentarom. Prilično je oštar i pomalo uvredljiv, ako mene pitate,a ne sećam se da sam ja ikoga uvredila mojim tekstom. Naprotiv, moj jedan tako nesvakidašnji dan koji je bio ispunjen prijatnim događajima za mene je bio protkam tugom i brigom. Zaboravljate da su moji roditelji, braća, sestre, rođaci, svi u Srbiji, na tom mestu, te dve sveće i moja molitva su bile ono što sam u tom trenutku mogla da pružim, to je samo uvod, početak.Zaista je nepotrebno suditi jedni drugima, naročito kada se uopšte ne poznajemo.Ko god da ste i gde god se nalazili, šaljem vam puno ljubavi i pozdrava iz tople Grčke. Još jednom hvala na komentaru.
DeleteJa vam draga Dora nisam skretala pažnju šta treba da uradite. Moj komentar je vezan za tekst koji ste objavili. Razumem da je ovo mesto na kom imate pravo da pišete šta god hoćete, ali ako ste ostavili mogućnost da oni koji tekstove čitaju te tekstove i komentarišu, onda nije realno da očekujete da će svi biti istomišljenici. Vi, draga Dora ničim niste nagovestili da ćete pružiti bilo kakvu pomoć, pa je logično da zaključimo da će se vaša pomoć tu i završiti. Što je takođe u redu. Ništa nije obavezno. Ja vam ne sudim. Samo mislim da je neprimereno situaciji da pišete o saosećanju sa ljudima u Srbiji, tako što nam raportirate šta ste spremali za monahe i još da nam ostavite link ka vašem kolaču. Ovde neki gladuju, nemaju ni vodu! Da li ste u stanju to da razumete. Hvala vam što nam šaljete to Grčko sunce, pokušaću da uživam u njemu, kad već u kiši nisam umela.
ReplyDeleteJako se razbesnite Dora svaki put kada vam neko napiše nešto što se ne uklapa u vaš sistem vrednosti. Nekako mi se to nikako ne uklapa u pravoslavlje, sveće i popove. Divno je što to sve činite vaš muž i vi. Naravno da treba ljudi da pišu, gledaju serije i žive. Jedino što mi vaš koncept saosećajnosti sa punom trpezom hrane zvuči više nego licemerno. Ne srdite se toliko, pa ne mogu vam neprekidno pljeskati srećne domaćice. :)
DeleteWhatever.
DeleteDraga Dora, veoma si me obradovala kada si se ponovo pojavila pre dve nedelje,ali kao sto vidis mozda je tvoja odluka od pre dva meseca ipak bila ispravna. Plasim se da te uskoro opet necu citati, ali znam da ce to biti dobro za tebe, a svi mi koji se razumemo i volimo shvaticemo <3
DeleteI još nešto. Vi ste Dora u svom postu, a ja sam u svom prvom komentaru rekla sve što treba. Sve ovo posle, bar što se mene tiče može da se baci u vodu.
ReplyDeleteJao, pa vi stvarno nemate šta da radite.
DeleteIzvinite, ali moram da komentarisem. Nekako sam se pronasla u ovome, i osecam se prozvano. Kada se desi nesto lose, a ti si daleko od svojih najmilijih, ponekad su crkva i molitva jedino sto mozes da uradis. Mozda mozes i vise, ali mislim da je degutantno i neumesno pricati da li si kupio pelene, hranu,... Uglavnom oni koji pomazu ne pricaju i ne pisu o tome.Pomozi i cuti.
DeleteA vi draga gospodjo, umesto da citate blogove, mogli ste, na primer, da da volontirate u nekom prihvatnom centru. Ili, niste mogli, iz ovog ili onog razloga, apsolutno nebitno. Lako je drugima suditi. Uvek je komsijina trava zelenija.
Svako radi ono sto zeli i moze. Mozda neko zeli i vise, ali ne moze.
Pozdrav od srecne domacice.