Kada poludim

Nemam ništa protiv seksa, iako sam u suštini, duboko u sebi, velika puritanka. Ipak, seks je zdrav, seks prija i najbolji je kada postoji ljubav i poverenje, iza zatvorenih vrata i...prozora. Zaista, nemam ništa protiv toga da dvoje mladih ljudi vode ljubav (a, ne rat, mada u ovom slučaju ima i jednog i drugog), ali ono što zaista ne podnosim  su ljudi, koji iz čiste necivilizovanosti i nepoštovanja prema drugima, misle da svi moraju da ih slušaju  dok to rade.
I tako, juče sa se posvađala sa mojim mlađim komšijom, siledžijom koji redovno maltretira roditelje  i svoju devojku. Dranje, urlanje, vika i dreka. Ako se ne seksaju,oni se uglavnom svađaju, biju i lome stvari. OK, to im se sviđa, to ih "pali" (?), ali da li su moja deca dužna da slušaju divljačke urlike i vrištanje i da se pritom jako stide pred svojom mamom? Moje komšije to vole da rade uz otvoreni prozor i to uvek nekako u vreme sieste, kada je najveća tišina, kada ljudi odmaraju, kada su deca u svojim sobama i rade domaći ili se igraju. Prvo se biju, a onda se... "vole"! Nekoliko puta sam morala zatvarati prozore i puštati muziku, kako se moja deca ne bi sablažnjavala. To je jedna veoma nezgodna situacija u kojoj sam se našla mnogo puta. Isuviše mnogo puta. Međutim, nije samo seks u pitanju. Zbog velike buke i dreke sam se toliko uznemirila i uplašila da sam jednom  morala pozvati miliciju, jer sam se bojala za život devojke u pitanju. Dotični siledžija, taj iznervirani i "hrabri", nabildovani naduvenko koji tuče žene je je  ubrzo pre  toga odleteo negde kolima. Iz nekog meni nepoznatog razloga, ta devojka se stalno vraća i iznova trpi maltretiranje. Milicija se nikada nije pojavila. Možda i jeste, samo ga nisu našli u stanu. A, devojka? Ona ga, kao i njegovi roditelji, verovatno, štiti. Možda joj je blam. Možda se plaši. Možda...me ne zanima, da budem iskrena.
Ne volim kada ljudi u meni probude divljaka, ali ovoga puta se nisam suzdržala. Iz kuće pored, sa širom otvorenim prozorom, ponovo je krenulo dranje i stenjanje- pornografska predstava bez slike za ceo komšiluk. Bez sramote, bez pardona. Videvši koliko je mojoj starijoj kćeri bilo neprijatno, osetivši se maltetirano i ugroženo, jer mi je narušen mir u sopstvenom domu, umesto da zatvorim prozor izašla sam na prozor i krenula sa paljbom. Nisam birala reči i trudila sam se da ovoga puta i mene  ceo komšiluk čuje. ΜΑΛΑΚΕΣ ΚΑΙ ΑΠΟΛΙΤΙΣΤΟΙ !!!! (sa trunčicom manje griže savesti psujem na grčkom, ovo "malakes" ne znači "mekano" kao što tvrdi google translate ). Sa druge strane su se čule psovke na moj račun, ništa neočikivano s obzirom na to o kakvoj se osobi radi, ja, sva nakostrešena i spremna za svađu, sam čekala hrabru muškarčinu da mi se suprostavi. Umesto toga, zalupio je prozor najjače što je mogao i sakrio se u svoju mačo-jazbinu slabića, da dovrši "posao" za koji sigurna sam, nije posebno nadaren.  Bilo mi je krivo što sam se uopšte našla u takvoj situaciji, što je moralo da dođe do toga. Bilo mi je krivo što su moje devojčice čule svoju mamu kako besno psuje. Žalosno je što fini i vaspitani ljudi uvek moraju da trpe bahatost drugih.
Neće me čuditi ako jednoga jutra nađemo naš auto izgreban ili da ga zateknem sa probušenim gumama. Tako to rade pokvarenjaci i kukavice. Verujem da ovi ljudi nisu osetili sramotu ili blam, njima je sve dozvoljeno i niko ih nikada ne dira, a kada im se neko suprostavi oni jednostavno pobesne i krenu da psuju.  Mene više ništa ne iznenađuje, ono što je tragično je činjenica da nenormalni i necivilizovani ljudi u meni bude agresiju, kvare mi mir i raspoloženje. To je deo života i to se nikada neće promeniti. Međutim, često se pitam: kako ostati normalan u nenormalnoj sredini? Dokle i da li se treba sklanjati siledžijama u svakom smislu? Naravno, tu se postavljaju i sledeća pitanja: zbog čega ona devojka trpi batine i maltretiranje? Zbog čega ona i dalje spava sa njim? Zbog čega niko ništa ne preduzima? Zašto niko sem mene u komšiluku ne reaguje? Zbog čega su ljudi takve pič**?