Razum, osećajnost, snovi i realnost

Otkad znam za sebe živim u svetu sanjarenja, oduvek sam u svojoj glavi zamišljala svoju budućnost, pravila realne i nerealne planove, tiho verujuću da ću time prizvati situacije i ljude u svoj život. To vrlo često  i nije tako dobro. Zašto? Zato što takav pogled na svet i život može dovesti do prevelikih očekivanja i naposletku...razočarenja. Ponekad mnogo očekujem od ljudi i od situacija, puštam u svojoj glavi filmove, zamišljam "kako bi moglo biti" , unapred i pre vremena, režiram svoj život.

(babes in boyland)

Živeti u stalnom iščekivanju je zamorno i opterećujuće. Često  sam osećala da sam u nekom "grču", da mi misli lete u hiljadu smerova, stičem utisak da u mojoj glavi umesto mozga imam mašinu za fliper-loptica skače ovamo i onako bez nekog utvrđenog reda, sa jednog kraja na drugi.  Dodaj na sve to tendenciju da se brinem unapred o stvarima koje se nisu ni desile. Onda pogledam oko sebe i vidim kako bez obzira na to što je moj mozak prezauzet mislima, brigama i snovima, nekim čudom, sve oko mene je u savršenom (uslovno rečeno) redu, sve funkcioniše, svakodnevica teče. Briga se uči u detinjstvu. Moja mama je stalno brinula, imala je (i nastavlja da ima) neverovatan dar da u svemu vidi potencijalni problem. Nešto će krenuti naopako, čas i onda kada stvari teku nekim pozitivnim tokom. Međutim, primećujem da sam se u tom pogledu dosta promenila. Čak i ljudi oko mene, a najvažnije mi je da to čini moj muž, traže moje mišljenje, savet verujući da se pored jako izražene intuicije oni baziraju na razumnosti. Verujte mi, ranije sam stalno imala utisak da nemam ni trunke razumnosti u sebi, da se vodim samo i isključivo emocijama. Iz nekog razloga to se promenilo. Ne znam jesu li u pitanju godine, životna situacija, deca, sve veće obaveze. Vidim da sam neko sanjarenje zamenila praktičnim pogledom na svet, emocije sam naučila da kontrolišem, razmišljam logičnije, efikasnija sam. Ipak, moj um koji uvek oseća potrebu da nečim bude zaokupljen, mi je pomogao da se protiv brige i negativnosti borim sanjarenjem, uživanjem u lepoti i da sve to nekako iskombinujem, utkam u moju stvarnost.

Naučila sam da se time izborim protiv dosadne svakodnevice i rutine koje su neminovne, ali koje ne isključuje magiju i lepotu, čak i sanjarenje. Shvatam da sasvim neprimetno mali delići tih snova postaju stvarnost, da slike iz moje mašte nekako uspevam da prizovem  u svoj život. I onda ih prisvajam, deo su mene, one logične i racionalne mene.

(Melissa Green Photography)

Znam da nikada neću potpuno stojati čvrsto obema nogama za zemlji, da će deo mene uvek leteti, maštati. Ne želim tome da se oduprem, ne vredi, to je deo mene, to sam ja. "Živi u trenutku, danas, ovde", kažu.

(domestic reflections)

Teško je. Ustvari, ne znam da li to želim.  I ne znam da li želim da bude drugačije. Volim da kombinujem snove sa ovde i sada, da ulepšavam ružno svojim mislima i slikama, želim da sanjam, čeznem i planiram, sa što većim odsustvom brige. Trudim se da se ne opterećujem stvarima koje ne mogu promeniti, to sam barem naučila i tog se tereta oslobodila.
"Ovde" i "sada" ume da bude naporno, teško ukoliko nije malo ulepšano fantazijama, lepom muzikom, filmovima, ilustracijama,

 mislima, citatima, inspirativnim ljudima, kreacijama, kolačima, prelepo ukrašenim tortama

(lily vanilli)

 decom i Najdželom ili poznanicom sa fejsbuka.

Ja više ne umem da se "izgubim" u nekoj pesmi, knjizi ili slici. Ja nekako moram da budem tu, prizemna, realna sa sposobnošću da se inspirišem, da me ponese, nadahne nešto lepo što vidim, ali da se gubim? Ne, ja to ne mogu, i sebi to ne dozvoljavam. Jednostavno ispunim moj dan muzikom, lepim mirisima, "ukradem" neku lepu ideju sa Pinteresta, inspiriše me neki film, neko jelo, nečiji dom,

neka osoba. Ispunim se lepotom,

(100layercake-let)

ukombinujem je u svoj život i sve mi je lepo. Sve to mora da bude deo mog života, prilagođeno njemu, a ne da ostane samo daleki san. Biram šta sanjam, sanjam moguće snove i radim na njima.
Više ne žudim za onim što nemam, već sa onim što imam učim da budem zadovoljna, ali mogućnost i san da može bolje, više i lepše postoji, ali ne upravlja mojim životom, već me nadahnjuje, ispunjava
nekim zanosom i divljenjem. Milinom. Da. To je prava reč. Utkati tu milinu u svaki dan, svako jutro, popodne i veče. Moguće je sanjati i biti razuman. Moguće je sanjati i biti praktičan.