Vaša pitanja, moji odgovori (1. deo)

Eto, posle toliko vremena napokon se nakupilo dovoljno pitanja da sednem i napišem ovaj post. Neću da pravim veliki uvod, bolje da krenemo:



~ Ti na svom blogu i facebook stranici uglavnom samo pominješ tvoju decu, a šta je sa tvojim mužem?

Ahahahha, kakvo smelo pitanje! A, takva pitanja baš volim. Pa, ovako. Mislim da je sve ono što pišem o mojoj deci nešto univerzalno, mislim da se sa tim može poistovetiti većina žena koja me prati. Svaka od nas ima svoj "stil" materinstva, ali činjenica da sve mi volimo našu decu, sve mi znamo koliko je teško odgajati ih u današnjem svetu. Bez obzira na to da li si zaposlena majka ili ne, da li si samohrana, razvedena, bez obzira na to da li imaš pomoći oko dece, sve nas karakteriše to da dajemo sve od sebe i ni jedna od nas ne sme i ne može da tvrdi da je bolja majka od one druge. Manje više, pronalazimo se u pričama koje jedna drugoj pričamo. Što se tiče odnosa sa mužem, tu su stvari malo drugačije. Odnos između muškarca i žene je mnogo složeniji, on ima tu fizičku i emotivnu stranu, on je skroz drugačiji, intimniji od onog koji gajimo prema našoj deci. Smatram da je odnos muža i žene previše ličan da bi se o njemu javno govorilo.Inače, mnogo više vremena provodim sa decom nego sa suprugom zbog njegove prirode posla, pa mi je tako vreme koje provedemo zajedno toliko dragoceno da ga čuvam samo za sebe. Inače, sve ono što imam reći o našem odnosu sam već napisala u ovom postu.

~ Po čemu su Grkinje različite ili slične nama?

Ja sam Srpkinja, pa pretpostavljam da se to pitanje odnosi na moje poređenje Grkinja sa Srpkinjama. Ne mogu porediti, ali mogu samo izložiti neka moja zapažanja. Istina je da sterotipi postoje, hteli mi to da priznamo ili ne. Svaki narod ima neke svoje karakteristike u mentalitetu koji su prozvod genetike, uticaja društva, religije, tradicije. Zna se da su ljudi povodljivi, pa uglavnom svi prate određeni trend, shvatanja, način života. To je normalno i ne shvatam zbog čega ljudi zaziru od toda da  priznaju da su i sami deo nekog ustaljenog stereotipa. Ono što ja primećujem posle skoro 11 godina provedenih u Grčkoj posmatrajući Grkinje su sledeće stvari (ne uzimajte ih previše za ozbiljno, to je ipak SAMO moje lično zapažanje):

• Grkinja ni za živu glavu neće izaći sa ulicu ako joj kosa nije sređena. One redovno obilaze frizerski salon gde je feniranje jednom nedeljno obavezno. Puno njih sređuje svoju kosu kod kuće, mada većina imaju pristan odnos sa frizerom.  Izrastao koren ili kosa vezana ovlaš u rep? Nikako! Doterane su, moderne, vole lepo da se obuku i prate modu bez obzira na godine, oblik tela ili težinu. Ako su u modi "kožne" helanke onda će sve nositi kožne helanke, bez kompleksa, bez pardona. Ona čak i u teretanu ide sređena. Grkinju nećete videti u trenerci i patikama. Vrlo retko. Kada je neka svadba, krštenje ili bilo koja druga prilika da se dotera, ona će sebe prikazati u najšljaštećijem mogućem svetlu.
• Bez obzira na to koliko su samostalne i samouverene (moderna Grkinja ima svoj posao, platu, auto) ona će bez problema prihvatiti ulogu osobe koja kuva, pere, brine o mužu i deci. Toplo, skuvano jelo svakoga dana na stolu, besprekorno čist dom ona shvata kao svoju obavezu. Grkinja svoju ljubav izražava kroz kuvanje i brigu o drugima.
• Grkinje su glasne. Većina njih ima piskav glas koji postaje još piskaviji kada viču. Vole da pričaju, da se druže i često izlaze sa svojim drugaricama, a za većinu njih je izlazak preko vikenda sa mužem obavezan. Vole da plešu,da pojedu,  da se vesele i sve to na visokim potpeticama. 
• Grkinje su jako ambiciozne kada su njihova deca u pitanju. Šalju ih na engleski, još jedan strani jezik, sport ili neku drugu zanimaciju. Od svoje dece očekuju mnogo, pa zato puno njih plaća dodatne privatne časove kako bi deca usavršila svoje znanje ili imala što bolji uspeh u školi. Iza svega toga se krije činjenica da su kriterijumi za upis na fakultet jako visoki, a u Grčkoj svi žele da ima deca studiraju, ko treba i ko ne treba.
• Grkinja kao i svaka druga žena na svetu voli dobru trač partiju i obožava svoj telefon.
• Grkinja drži do tradicije i običaja. Bilo da je Božić ili neki drugi praznik, u svakom domu ćete naići na iste slatkiše i sve će na isti način dekorisati svoje domove. 

Ima tu zilion drugih zapažanja, ali mislim da je ovo dovoljno.

~ Upoznala sam Grka i planiramo da započnemo zajednički život. Uskoro ću upoznati njegove roditelje i ne znam šta da očekujem.

Porodica u životu u jednog Grka igra jako važnu ulogu. Majka još veću. Grcima je tradicija jako važna, ponosni su na svoj jezik i nasleđe. Mislim da bi ih potpuno osvojilo to kada bi pokušala da naučiš dva tri izraza ili neke osnovne stvari na grčkom. Budi svoja, prirodna i ne zaboravi da stalno hvališ kuvanje njegove mame. Ako uspeš da osvojiš njegovu majku, 90% tvog "posla" je urađeno.  U prividno patrijahalnom društvu, majka vodi glavnu reč. Naravno, ja se malo i šalim, ali vrlo malo. Očekuj buku, gužvu, očekuj da će sve tetke, strine i komšike hteti da te upoznaju. Očekuj sve ono na šta nisi navikla u svojoj zemlji. Opusti se, diši duboko i prepusti se. Više o toj temi sam pisala ovde.

~ Ovo i nije pitanje već jedno moje objašnjenje. Naime, pristiglo mi je puno pitanja koja su vezana za recepte i grčka jela, uglavnom za nešto što probate dok ste ovde na odmoru. Te đakonije su uglavnom nešto fino i slatko što ste imali prilike da kupite u poslastičari ili pekari. Volela bih da najpre objasnim da slatkiši, jela , pa čak i ono što viđate u pekarama ume da se razlikuje od mesta do mesta, tačnije od jednog dela Grčke do drugog. Drugo, ja ih naravno nisam sve probala i nisam upoznata sa svim tajnama grčke kuhinje. Treće, ja i nisam previše u tom fazonu, tačnije, nisam preveliki obožavatelj grčkog poslastičarstva. Četvrto, puno stvari koje se ovde prave, poput onih malih baklavica traže spretnost i profesionalnost koju ja niti imam niti sam ikada poželela da steknem. Kada mi se jedu baklavice ja ih jednostavno kupim, Sve recepte ne mogu znati iako živim u Grčkoj.

~  Da li ti je bilo teško da se privikneš na život u Grčkoj?

Jeste, i mogu reći da se na neke stvari nikada neću priviknuti. Neću se priviknuti na previše glasno pričanje, mešanje u tuđi život, činjenicu da ti niko ne staje na pešačkom prelazu, činjenicu da niko ne poštuje zakon, na to da ne možeš izaći na piće ili u restoran, a da se ne ugušiš od duvanskog dima, neću se navići na to da se Grci jako brzo uvrede, na to da im jedno pričaš drugo kapiraju, na to da misle da sve znaju i da su najpametniji, neću se navići na previše opušten odnos prema svemu, neću se navići na to da nema nikakvog razrađenog sistema za reciklažu, nikada nema mesta za parkiranje, nemaš gde izvesti dete, nema parkova, drveća, niti klupi. Život u Grčkoj nije ono što vidite ili doživite kada dođete ovde na odmor. Ovde vlada nezaposlenost, kriza, skupoća, besparica. Ugasile su se mnoge porodične firme, zatvorili lokali, malo malo pa neko izvrši samoubistvo. Većina Grka nema ni mogućnosti ni vremena da ode na godišnji odmor, a kamoli da ode van zemlje i vidi nešto lepo. Život u Grčkoj znači navići se na drugačiji mentalitet, shvatanja i način života. Znam da kod nas važi mišljenje da smo slični, ali istina je da se ja nisam susrela sa velikim sličnostima.Predrasude postoje, čak i prema meni. Po shvatanjima, načinu životu i temperamentu ja se baš preterano i ne uklapam u sve ono čime sam okružena Međutim, moj sklop ličnosti je takav da me nije mnogo briga šta drugi misle, gledam svoja posla i svoju porodicu. Meni je svuda lepo kada sam sa njima. Podjednako bih bila srećna u Švedskoj, Bugarskoj ili Tunguziji, samo da sam pored mojih najbližih. Ipak, Grci su relativno prijateljski nastrojen narod, klima je blaga i mirisna, veseli su, drže do vere i tradicije, i to su stvari koje se meni ovde jako dopadaju.


Kao i obično, ja nisam ja ako ne dam opširni odgovor na pitanje, zbog toga će se post "vaša pitanja, moji odgovori" sastojati iz više delova. Hvala na pitanjima, sada stvarno moram da brišem!!!

Domaće i kupovno (malo o mojoj organizaciji)

Ako me ikada zatvore u ludnicu, to neće biti zbog veša koji se neprestano gomila, to neće biti zbog nesanice i lošeg varenja, to neće biti zbog domaćih zadataka, brisanja prašine i nameštanja kreveta, ne, razlog mog ludila će biti nešto sasvim drugo, biće to njihovo konstantno grickanje, mljackanje i večito pitanje: "A, šta ćemo da jedemo?". Od njega mi se diže kosa na glavi, naročito za vreme raspusta kada im je inače najviše dosadno, jer zadovoljavanje njihovih apetita i potreba ne uključuje samo pripremu, seckanje, kuvanje, pečenje, mazanje na hleb, uključuje i pravljanje lista bez kojih bih bila kao slepac, odlazak u supermarket, kupovinu, ređanje, pripremu, a zatim čišćenje, skupljanje mrva, pranje sudova, šerpi i tiganja. E, vidite, ako hoćete da grickate i ako ste stalno gladne, slobodno se same poslužite, a da bi mamina glava barem jednom dnevno bila mirna, pomirila sam se tim da njihov obrok ne mora biti super zdrav ili napravljen mojim rukama, zato je snack vrlo često sendvič sa hlebom za tost, keks sendviči sa Merendom (grčki Eurocrem) ili neka druga glupost koju mogu pronaći u ormanu u kuhinji. I to sve mogu napraviti same bez mog uplitanja. U tome je i stvar -moje neuplitanje, jer ako me još jednom budu pitale "šta ima za jelo" mislim da ću početi da vrištim!

Ovo je jedan od mojih mnogih statusa na facebook stranici bloga i koliko mi je poznato, puno majki mogu da se poistovete sa mnom. Postojao je jedan period u mojoj karijeri mame kada sam možda previše insistirala na tome da sve što moja deca jedu bude domaće. Tada sam puna entuzijazma mesila hleb, keks, kolače, pecivo, kuvala svakoga dana drugo jelo. Mene to nije zamaralo, deca su bila dovoljno velika i nezavisna, pa sam u svemu tome beskrajno uživala, ali sa dolaskom  bebe u naš život, moje obaveze su sada brojnije, deca su zahtevnija po pitanju aktivnosti i škole, muž je i dalje jako zauzet poslom, a ja jednostavno moram da pronalazim načine da sebi olakšam život, da uštedim na vremenu i živcima. Kao što sam već spomenula u jednom u prethodnih postova, više ne kuvam svakoga dana. U toku nedelje izdvojim nekoliko sati da obavim više stvari odjednom, to znači da na primer vikendom možda provedem puno vremena u kuhinji pripremajući stvari koje će mi u toku nedelje olakšati svakodnevicu.  Objasniću da bi vam bilo jasnije:

~ Na pijacu idem subotom. Kupim povrće i voće za celu nedelju. Oko pijace se nalaze i brojne mesare u kojima kupim i meso, ono koje mi izgleda najbolje i koje ide uz povrće koje sam kupila na pijaci. Zimi najčešće kupujem povrće kao što su šargarepa, krompir, brokoli, cvekla, praziluk, celer. Sa ovim povrćem uglavnom volim da spremim nešto toplo i utešno. Naravno, od istog povrća pravim sveže i ukusne salate.
 Ovog vikenda sam kupila junetinu koju sam skuvala sa povrćem.

Od ovog jela jedemo čak dva, ponekad i tri puta: prvog dana meso i povrće sa puterom ili maslinovim uljem, bujon ocedim i koristim kao bazu za neko drugo jelo: skuvam u njemu pirinač ili neku finu testeninu. Povrće i meso koje ostane iskoristim za čorbu. Meso najpre skuvam sa mnogo peršuna, stavim celer, šargarepu, belu luk, luk( nabodem nekoliko karanfilića), praziluk, biber, malo solu. Kada se skuva meso izvadim ga i u vodi u kojoj se kuvalo stavim krompir, šargarepu, tikvice i kupus. Kuvam dok povrće ne omekša. To isto činim i sa piletinom. Za mene je ovo jako praktično s obzirom na to da ne moram za bebca spremati odvojeno. 

Ne zazirem od smrznutih stvari. U poslednje vreme kupujem i smrznute, očišćenje riblje filete koje na brzinu ispržim ili od njih napravim čorbu. Postupak je isti: povrće, začini, riba, malo soka od limuna.  Bam. Gotovo.

Nabavim sveža jaja za razne kolače i đakonije koje spremim vikendom kako bih preko nedelje imala šta da im dajem "kao slatko", za užinu ili doručak. Jaja uvek imam pri ruci za brzinski ručak. Kuvana jaja, omleti, jaja "na oko", jako često se nalaze na jelovniku u našem domu.

Vikendom napravim i nešto od mlevenog mesa: hamburgere ili ćufte. zamešamo mleveno meso, oblikujemo ga i stavimo u zamrzivač. Vadimo ih, hamburgere pečemo, a od ćufti pravim grčku čorbu sa sosom od jaja i limuna.

~ Od jednog dela voća skuvam kompot za bebu. Stavim jabuke, kruške, dinstam ih na krako na puteru, dodam malo vode i  prokuvam. To jede uglavnom kao užinicu posle večere ili popodne posle ručka. Smestim u staklenu činiju, stavim u frižider i vadim po potrebi.

~ Imam mini-pekaru koja mi spašava život. Preporučujem je svim srcem. Stavim sastojke u nju i pustim program za testo. Kada se testo umesi i nadođe, oblikujem ga i pečem. Napravim uglavnom dva velika curekija (slatki, mlečni hleb) ili hlebčiće punjene pralinom. Za to mi nije potrebno više od 10 ak minuta, ako ne uzmemo u obzir deo koji obavlja mašina i samo pečenje. Kada se ohladi, isečem ga, stavim u činiju sa poklopcem da bude lakše za decu da se sama posluže. To jedu preko nedelje za doručak ili nose u školu kao užinu.

~ "Mama, hoću nešto slatko", još jedna rečenica koja me izluđuje. Da ne bi ormarić bio prepun keksića i čokolade, vikendom umesim neki brzinski kolač, kupim gotove kreme karamel, jogurtiće, pralinu za mazanje, mleko za palačinke koje obavezno pravimo makar jednom nedeljno, Verujte mi, do sledećeg vikenda sve ono što sam umesila ili kupila se pojede!

Ovaj kolač je apsolutni čokoladni raj, brzo se pravi i toliko je lak da ga mogu napraviti čak i oni koji nemaju skoro nikakvog iskustva u kuhinji. Za njega vam nije potreban čak ni mikser! Vredan je rođendana, večerinke sa društvom, užine za decu. Svestran je, a preukusan. Dok mi se nešto drugo krčka na šporetu, smutim ga na brzinu da nam se nađe u toke nedelje kao dezert. Prošle nedelje sam ga napravila čak dva puta!

Čokoladni kolač

200 grama kvalitetne čokolade za kuvanje

100 grama putera (ne margarina) + malo putera za podmazivanje

3 jaja

50 grama brašna

100 grama šećera u prahu

Postupak:

Zagrejte rernu na 180 stepeni C.

 U šerpici istopite čokoladu zajedno sa puterom. Neka se smesa prohladi (ne sme nikako biti vruća).  Dodati u nju jaja, promešati dobro, zatim dodati šećer i brašno. Promešati.

Pobrašniti kalup (ja pečem u okrugloj tepsiji prečnika nekih 23 cm) i peći 20 minuta. Čak i ako vam kolač izgleda kao da nije dovoljno pečen, ne brinite, takav i treba da bude.

Ostavite da se kolač potpuno ohladi pre vađenja iz kalupa.

~ Nemam nikakav problem sa pekarama ukoliko ono što prave koliko-toliko liči na domaće. Moja deca vole kroasane sa čokoladom, ali ja jednostavno ni za živu glavu ne kupujem one tipa 7days koji se mogu naći u supermarketima. Meni su lično odvratni, preslatki i ostavljaju neki čudan, veštački ukus u ustima.  Zato u obližnjoj pekarici im kupujem "domaće" kroasane koje čuvam u zatvorenoj kutiji. Pravljenje domaćih kroasana iziskuje mnogo vremena i truda, a mislim da je to nešto što mogu da izbegnem. To im je dezert uz toplu čokoladu, deo užine za školu ili brzinski doručak pred školu.

~ Hleb tost je moranje u našem domu. Nerado ga kupujem, ali mi spašava život. Znam da je prepun aditiva, ali  šta nije? Od njega pravim tost, prženice, a za decu s obzirom da je već sečen je lako da same naprave svoj sendvič bez mog mešanja. Što se mene tiče, to je dovoljan razlog da gotovi hleb tost u kesi ne izbegavam. Moram da priznam da ću možda pokušati da u mini-pekari napravim domaći hleb tost. Ne garantujem da će mi to postati navika. 

Kao što vidite, kod nas je kombinovano; malo gotovo (kupljeno), malo domaće. Postoje dani kada se malo previše umorim ili opteretim dok ne sve ne kupim i ne spremim, međutim to mi preko nedelje uštedi dosta vremena i truda, opuštenija sam i mogu svoje vreme da iskoristim za nešto drugo. Podgrejem ovo, dodam ono, domaći dezert, kupljeni, sve to bez osećanja krivice. 

Volela bih da čujem to kako se vi organizujete preko nedelje. Naročito me zanima kako to čine zaposlene majke. Kada su u pitanju saveti i prečice uvek sam spremna da saslušam i naučim nešto novo.

Puno vas ljubim i pozdravljam do sledećeg puta!

Slike iz svakodnevice

Odavno nisam osetila ovakvu žudnju da se vratim blogu. I dok kursor na praznoj stranici pulsira i dok se pitam o čemu dođavola da pišem, hiljadu misli mi se motaju po glavi. Zašto ne bih pisala o tim mislima? Zašto ne bih sa vama ponovo delila isečke iz moje svakodnevice? Retko čiji je život toliko spektakularan i vredan pominjanja, ali shvatih da je moj život sam po sebi divan baš zato što je tako običan i nespaktakularan.
Dan je počeo našim buđenjem na podu. Muž je na putu, beba je prilično uznemirena noću. Mali gremlin odbija da spava u svom krevecu i iz nekog razloga želi da spava na podu tako da svake večeri prostrem veliki jorgan nasred dnevne sobe, okružim ga jastucima što od fotelja što onima koje smo kupili za goste, i legnemo zajedno, jedno pored drugog. On se sav nabije uz mene, tiho prede i ušuškava dok ne zaspi. Usred noći se budi, obično oko 3 i nešto mi priča na njegovom bebećem jeziku, smeje se i hoće da se igramo. Tako provedemo nekih sat vremena dok ponovo ne zaspi. Ne znam ni sama kako uspem ujutru da ustanem. Pa, i nemam drugog izbora. Alarm zvoni u 7. Stavljam kafu u aparat, pravim je da bude crna i jaka, da me uzdrma i probudi iz sna. Spremam doručak koji je preko radne nedelje uvek nešto brzo: hladno mleko i žitarce, Nutella i hleb, neki namaz. Budim devojčice, one se posade za sto i u polusnu grickaju svoj doručak. Uspem da im uvalim i po neku voćku. Sledi pakovanje užine, vode, Elpidino prepitavanje pravopisa, odabir garderobe. Sada je već i mali gremlin budan. Spremam mu toplo mleko koje pije dok malene stavljaju svoje cipele, jakne i odlaze u školu. E, onda počinje borba.

On bi svuda da se muva sa mnom, sve da dira, sve da stavi u usta. Hoda držeći se po nameštaju i najviše voli da se dočepa kuhinje. Jedemo doručkić koji se najvećim delom nađe na podu i na portikli: jogurtić sa voćem, jaje, prženica, neka mlečna kašica.

 Kao furija jurim kroz kuću i pokušavam da pustim mašinu dok mi se on mota oko nogu, uspem nekako da obrišem prašinu i pustim usisivač. Kada vidim da mu je već dosadno i da postaje nepodnošljiv trpam ga u kolica i krećemo u neminovnu šetnju.

Za ručak uvek nešto fali, a ionako mora da se kupi hleb. Zaobilazim prometni deo centra i sporednim uličicama idemo do pekare i prodavnice. Eto, danas sam shvatila da nemam više šargarepe bez koje jednostavno nisam mogla da pravim pileću čorbu, a onda sam ugledala divan praziluk, jeftine doduše malo pocrnele banane, setih se da nema mleka za toplu čokoladu,  zgrabih kutiju Cheerios žitarica, kakao u prahu i neke ukrase za torte.

Kada smo već kod torti, uveliko pravim planove za Nikosov rođendan. Pretresla sam ceo internet, blogove, Pinterest, isprobavala recepte, menjala planove, čas ću ovako, čas ću onako. I tako sam rešila da će sve biti mnogo jednostavnije nego što sam zamišljala, i da ću se držati onoga što znam i umem.

Kuvam pun lonac povrća i piletine,vadim povrće i miksam ga, raskomadam piletinu, dodajem malo testennine od jaja. Hranimo se i uskoro se vraćaju sestre iz škole, gladne i nestrpljive. Nakon manje pometnje on napokon spava, u svom plavom krevecu. Pitanje je hoće li večeras pristati.

Elpida radi domaći, prostirem veš i napokon sedam da odmorim. Pišem, čitam, sve sa prekidima. Popodne obavezno piju toplu čokoladu,a ja kapućino ili običnu kafu.

Maleni se budi, pije mleko, mazimo se dok ponovo ne počne jurnjava i bitka. Vreme je da se spremamo za čas plesa, trčimo na ulicu, bacamo ogromantnu kesu sa đubretom i hitamo ka školici baleta.

Usput kupujem ešarpu na popustu na koju sam odavno bacila oko. Ostala je samo još jedna. Jeeej za mene!

Slede kupanjac, lagana večera, za mene možda čaša vina... ako se ne onesvestim pored bebe na patosu.

Kada je ovako...onda je dan stvarno dobar. 

I šta se sve promenilo?

Jednoga jutra, mislim da je bilo u decembru, probudih se ujutru sa strašnim bolovima u leđima. Pokušah da ustanem iz kreveta. Neće. Ne mogu ni da sednem, a kamoli da ustanem. Tog jutra smo trebali nas dvoje sa bebom da krenemo na kraći put. Kao i obično, prethodnih dana sam se ubila od posla. Otkad smo se preselili uhvatila me je manija ili psihoza, ne znam šta je, ajde da to nazovemo opterećenost savršenstvom. Valjda sam toliko mnogo želela da što pre naš život i stvari dovedem u red, da jednostavno nisam umela da stanem. Nekako sam ustala i uspela da otvorim vrata od spavaće sobe i pozovem muža koji je već bio ustao. Zatekao me je u suzama i bukvalno me je odneo do dnevne sobe, otrčao do apoteke i koknuo  2 injekcije. Put nikako nismo želeli da otkažemo, jer je to bila naša jedinstvena prilika da pobegnemo i malo odmorimo. Prošlo je par i više sati dok nisam počela ponovo da mrdam. Bol je polako utihnuo tako da sam mogla da nastavim sa pakovanjem. Naravno, put mi je jako teško pao zbog nekoliko sati sedenja u autu, ali bila sam čvrsto rešena da mi neće tamo neka glupa leđa i bolovi upropastiti dragoceni odmor. Sva sreća, pa je beba za sve vreme puta spavala.
I čemu sada ova priča? Ja ne želim da izazovem nikakvo sažaljenje niti divljenje. Istina je da želim da izazovem buđenje...u vama...u sebi samoj. Mnogima od vas koje ste mnogo pametnije od mene nije bio potreban manji psihički i fizički slom da bi se probudile. Možda su vas tome naučile vaše isto tako pametne majke, a možda ste i "rođene sa tim". Zove mene moja majka pre neki dan: "Znaš ono mesto gde idem sa Svetlanom i Nadicom u parku gde je jeftina kafa? E, svaki put kada odemo viđamo jednu ženu, tako u tvojim godinama, sa bebom u kolicima kako sedi i pije kafu, sama,  nešto čita, uživa. Eto, bre, možeš i ti tako, da malo predahneš". Mislim se u sebi: a , što ti, majko, nisi tako radila u svoje vreme? Eto, mogla si tome da me naučiš, a ne samo da mi daješ primer požrtvovanosti, teglenja i ostavljanja svojih potreba na poslednje mesto, hm? Gledam sebe u ogledalu i sve više i više prepoznajem moju majku u svom odrazu. Lepu (hihihihihihihi), ali iscrpljenu ženu, ljutu, najviše na sebe. Već odavno propovedam o tome kako je ružno biti žrtva, kako je dosadno izigravati sveticu. Kult mučenice još uvek živi u našem narodu. Majka nije majka ako nije žrtva sopstvene dece i muža. Svaki njen pokušaj da se izdigne iznad tog statusa ili uloge nailazi na osudu, na osećaj nametnute krivice. Oh, kako zazirem od toga da ovaj blog liči na predavanje i na neku vrstu priručnika, Mrzim pametovanje i mislim da sam to vremenom prevazišla. Prevazišla sam time što sam shvatila da sam pravila velike greške, prevazišla sam time što sam svesno promenila neke stvari. Bol, krivica, vrednosti koje su mi usađenje, neznanje, kompleksi, sve to utiče na naše sagledavanje stvari. Kada odbaciš neke od njih, kada ih prekrojiš po svojoj meri, e onda se dese promene.

O, ne, ne shvatajte me pogrešno. Ja i dalje stavljam moju decu na prvo mesto. Briga o njima, ljubav prema njima čine veliki deo onoga što sam ja. Ja sam pronašla sebe kroz materinstvo. To je moja primarna uloga i u njoj najviše uživam.
Radi se o nečemu drugom. Radi se o tome koliko svoje snage i vremena ulažem u decu,  radi se o tome da sam do sada pogrešno raspologala svojim vremenom i nikada, nikada  nisam tražila pomoć. Dve moje velike greške!
Evo, želim sa vama sada da podelim moje "pametovanje" i sve ono što se sada u mom životu promenilo. To su male, sitne promene koje donose velike rezultate:

~ Više ne radim NIŠTA dok beba spava. NIŠTA! Nikolaos ima isti raspored već unazad nekoliko meseci: budi se oko 7, pije mleko, isprati sa mnom sestre u školu, jede svoj doručkić, igra se, puzi po kući, obavlja svoje biološle potrebe i ponovo spava. U rasponu od 7 ujutru do 10-10:30 ja pozavršavam neke poslove po kući. Ne sve, jer to nije moguće. Do skoro sam radila sasvim suprotno: čekala sam da zaspi kako bih radila, a kada bi se probudio osećala bih  se umorno, iscprljeno i nervozno, jer znam da neću preko dana imati više slobodnog vremena za sebe. Jeste da je malo teže raditi kućne poslove dok je beba budna, naročito ako se radi o aktivnoj bebi sa kojom se otimate oko usisivača, koja vam se zakači za noge dok kuvate, razbacuje mokre stvari tek izvađene iz mašine ili isprazni svu zemlju iz saksije dok vi čistite drugi kraj sobe, ali uz malo virtuznosti, nosanja, premeštanja, nekako se uspe.

On iz nekog meni čudnog razloga uživa dok ja radim, sve mu je interesantno i voli da me prati po kući dok jurcam kao muva bez glave. Čim ode na spavanje, sa poslovima je gotovo. Sve staje. Uzimam laptop u ruke, neku knjigu ili jednostavno samo meditiram nad svojim postojanjem i ispijam kafu. NE RADIM NIŠTA!

~ Više ne kuvam svakoga dana. EUREKA! Da, da, znam. Verovatno većina žena ne kuva svakoga dana. Znate, vi pametne žene. E, ova ovde nije bila toliko pametna. Više se ne zamaravam komplikovanim jelima. Ukoliko poželimo da jedemo neko složenije jelo, spremim ga onda kada je moj muž tu i kada može da se pozabavi decom. Sada pribegavam još kraćim prečicama nego ranije: skuvam jelo koje se lepo podgreva, bolonjez, supe, čorbe, gulaše, i to količinu za dva ručka, znači dva dana u nedelji. Ostavim u frižider i gotovo. Jedno pečeno pile se jede dva dana: jednom pečeno, a sledeć dana od ostatka napravim čorbu. Smrznute pice, sendviči, omleti. Razni namazi, sirevi, salate, pečeni krompir. To.

Dezerti su laki: palačinke, voće, gotova krema karamel iz supermarketa, keks i Nutella.

 Užine sam takođe pojednostavila. Jedino tu i tamo napravim neko pecivo koje ili nose u školu ili jedu kod kuće za doručak. Često kupe đevrek ili hleb sa maslinama (i dalje izbegavamo pite sa sirom i listnata testa) koje im ukombinujem sa voćkom. Jednom nedeljno odbijam da uopšte ulazim u kuhinju: tada ili idemo kod svekrve ili jedemo napolju.

~ Svakoga dana šetam. Stavim bebu u kolica i krenem. Uglavnom to činim u vreme kada nema gužve u gradu. Pošto me prirodno gužva i puno naroda zamaraju i čine nervoznom, biram da šetam u neko drugo vreme, uglavnom posle ručka.U Grčkoj su ulice u to vreme bukvalno prazne. Najviše volim da šetam sa mužem, a njega stvarno nije teško naterati. Posle šetnje sam smirenija, raspoloženija, puna energije. Usput uzmemo kafu ili nešto slatko i uživamo.


~ Muž mi više pomaže u kući. Iako je odrastao u domu u kome je postojala klasična i jasna podela poslova na "muške" i "ženske" on sve više i više odbacuje to kao jedini i ispravni model funkcionisanja porodice. Istina je da mu je bilo potrebno malo više vremena, ne zato što nije hteo da pomaže, već zato što mu ja nisam davala "jasne instrukcije". Poznato je da se većina muževa neće setiti da nahrane dete ukoliko im to izričito ne naglasite. Shvatila sam da moj muž funkcioniše jedino ako mu dam konkretne "zadatke". Ne, ja nisam od onih žena-komandanata, nisam klasična šefica u kući, gazdarica. Užasavam se takvih žena. Sada funkcionišemo drugačije: ja kuvam, postavljam sto i dam mu jasan zadatak da napuni mašinu za sudove. On uglavnom ide u kupovinu i učestvuje u nekoj velikoj i komplikovanijoj kuvanciji koju obavimo uglavom vikendom. Pola dana u nedelji ja spavam u drugoj sobi kako bih se naspavala (bebac se u poslednje vreme budi nekoliko puta u toku noći). Moje nespavanje i iscrpljenost su doveli do mog kraha koji ne želim više da se ponovi. Jednostavno, svima je tako lakše i lepše. Mora se.

~ Častim sebe povremeno kapućinom u gradu, nekom lepom mirišljavom kupkom, odlaskom kod frizera. To me čini da se osećam lepšom, privlačnijom, ženstvenijom. Bitno je da ne zapostavljam sebe i da se osećam koliko-toliko dobro u svojoj koži. Iako sam više lenja nego što sam sujetna, povremeni izlasci van okvira onoga na šta sam se navikla, jako prijaju. Nameštanje frizure, obnavljanje nesesera nekom novom maskarom ili moje omiljene "Le Petit Marseillais" kolekcije, neće ugroziti naš kućni budžet, a ja ću biti zadovoljna i srećna. Kada sam ja srećna, svi su srećni.

(fenirana kosa)

(prirodna nefenirana kosa)

‚

~ Otkad je Elpida jesenas krenula u prvi razred, njeni domaći zadaci su bili izvor moje velike frustracije i nervoze. Provodila bih po dva sata dnevno lebdeći nad njom, pokušavajući da joj pomognem oko onoga što je trebalo da nauči školi. Nažalost, imamo previše ambicioznu učiteljicu koja isuvše traži i zahteva od tako male dece. Elpida je živahna devojčica koju istovremeno interesuju hiljadu stvari i često troši svoju pažnju na nešto sasvim drugo umesto da bude skoncentrisana na domaći. Sve to dovodi mene do ludila, a nju do suza. Sada činimo drugačije: ona sama radi svoj domaći u sobi, onoliko vremena koliko joj je za to potrebno. Napravi pauzu, prošetamo, užinamo i nastavimo. Trebalo mi je par meseci da shvatim način na koji ona najbolje funksioniše. Istina je da sam previdela činjenicu da joj još uvek nije ni sedam godinica. Dajem joj prostora i vreme da se sama razvije, da uči i radi tempom koji joj odgovara. Čudno je to, ali evo, idu mi suze kao nekoj ludači dok pišem ovo. Majku mu...

~ Digla sam ruke od savršeno čistog doma. Nije me više briga ko dolazi i kada, šta će zateći i šta će reći. Radim onoliko koliko stižem. Ništa nije vredno mog zdravlja, injekcija i nervnih slomova. 

 Bitni su mi ljudi, moji najbliži i mala slatka uživanja. Redovnim održavanjem, svakodnevnim poslićima uspevam da održim neki red, ali naš dom je daaaaaaleko od savršenog i koliko ga ja vidim, to stvarno nikome ne smeta. 

~ TV se pali samo uveče, ako ima nešto dobro da se gleda. Shvatili smo da su tišina i mir nešto što svima nama u kući prija. Mnogo više volimo da slušamo jedni druge ili zvuke sa ulice. Mnogo više volimo kada se u pozadini čuje neka lagana muzikica. Dovoljno je buke i graje u kući bez TV-a. Istina je da smo vi u kući više kompjuterski tipovi: ja uglavnom volim blogove i Instagram, Eleni i moj muž vole igrice,  Elpida neke dečije youtube kanale. Bez moderne tehnologije ne bismo bili ono što jesmo i ne vredi se tome odupirati. TV nas dodatno zamara i jasno se primećuje da nikome ne nedostaje. Ja sam sinoć kasno upalila TV i po ko zna koji put gledala film "Tootsie". Za tako neko nešto, vredelo je.

  

~ Sada ćete se začuditi i nasmejati. Na Instagramu pratim samo mame Francuskinje. Tu i tamo zaluta neka mama koja nije iz Francuske, a koja me inspirišu kada su u pitanju recepti ili obroci za bebe. Ja sam osoba koja je uglavnom podložna vizuelnog stimulaciji. Takođe, potrebna mi je inspiracija u životu. Moram nešto da vidim svojim očima da bih to upila i prihvatila. Volim da učim od drugih, volim da budem nadahnuta i to čak i  za najjednostavnije, svakodnevne stvari. Biram kome ću dati tu moć da me inspiriše i tačno u glavi imam predstavu o tome šta mi u kom trenutku najviše prija. Američke mame su opsednute savršenstvom i svojom decom, njihova svakodnevica se obavezno prepliće sa osećanjem krivice, sa činjenjem "ispravne stvari", one sve moraju da analiziraju, za sve pronalaze odgovore  u knjigama i konsultuju stručnjake. Njihova deca moraju biti uvek preterano aktivna, bilo sportnom bilo nekim drugim aktivnostima. One u svemu tome moraju da učestvuju. Oh, kako je to samo zamorno. Istina je da sam pokušala, oh, kako sam samo pokušala da se vodim istim modelom roditeljstva. Shvatih da to nije u skladu sa mojim karakterom. S obzirom na to da sam prilično introvertna osoba, previše interakcije sa drugim ljudima, pa čak i sa mojom decom, me čine užasnom osobom: previše sam nervozna, lako se zamaram i jednostavno ne umem tako da funkcionišem. Kao takva ja NISAM dobra majka. Prateći blogove i Instagram nekolicine mama iz Francuske odmah pada u oči sličnost, gotovo identičnost u njihovom odnosu prema deci tj. roditeljstvu. Prosto se vidi da je to svima njima zajedničko, kao nešto što su one nasledile, naučile od svojih majki, Ustvari, reći ću to na malo drugačiji način; Francuskinje nisu opsednute svojom decom. One dozvoljavaju klincima da sama pronađu način kako će se zabaviti. Njihova deca imaju puno igračaka, knjiga, a ono što me posebno oduševljava je insistiranje na tome da  budu izložena kulturi tako što redovno obilaze izložbe, muzeje, predstave, bioskope. One obožavaju svoju decu, ali one su više od majki, kuvarica i kućnih pomoćnica. One uživaju u ljubavi, hrani, izlascima, finoj odeći, čokoladi.

(@mybrouhaha)

Da, deca u Francuskoj jedu jela koja divno zvuče kada se izgovore na francuskom, ali takođe će ih majka povremeno  častiti hamburgerom i pomfritom iz Meka. Nema opterećenja, nema vikanja, nema preterivanja. Materinstvo ne isključuje to da su one podjednako žene, seksualna bića, senzualna stvorenja koje vole da uživaju u lepom parfemu ili parčetu skupe, crne čokolade. Listajući njihove profile stalno se susrećem sa fotografijama koje beleže njihova mala, slatka zadovoljstva, sve od nege tela, kose i lica, do šoljice crnog espresa uz minijaturno parče nečeg grešnog i slatkog.

Razlika je u tome što će ona uživati u svemu  bez osećanja krivice. U tome i leži tajna njihove vitkosti i vitalnosti- nema preterivanja čak ni u uživanjima. Ah, puno toga još imam naučiti i ne plašim se da priznam da puno toga želim da naučim baš od njih.

(@mamanwhatelse)

Kao što vidite, nema tu preterane filozofije. Ništa se nije promenilo, a sve se promenilo. Svakim danom, sve više i više učim, saznajem i nema više povratka. Odbacujem moju ulogu mučenice, odbijam da budem deo tog nasleđa. To više nije deo mene.

Puštam, ostavljam iza sebe, učim od najpametnijih i mama, volim te i...opraštam ti. Nisi znala niti umela drugačije, ali za mene još uvek nije kasno.