Slike iz svakodnevice

Odavno nisam osetila ovakvu žudnju da se vratim blogu. I dok kursor na praznoj stranici pulsira i dok se pitam o čemu dođavola da pišem, hiljadu misli mi se motaju po glavi. Zašto ne bih pisala o tim mislima? Zašto ne bih sa vama ponovo delila isečke iz moje svakodnevice? Retko čiji je život toliko spektakularan i vredan pominjanja, ali shvatih da je moj život sam po sebi divan baš zato što je tako običan i nespaktakularan.
Dan je počeo našim buđenjem na podu. Muž je na putu, beba je prilično uznemirena noću. Mali gremlin odbija da spava u svom krevecu i iz nekog razloga želi da spava na podu tako da svake večeri prostrem veliki jorgan nasred dnevne sobe, okružim ga jastucima što od fotelja što onima koje smo kupili za goste, i legnemo zajedno, jedno pored drugog. On se sav nabije uz mene, tiho prede i ušuškava dok ne zaspi. Usred noći se budi, obično oko 3 i nešto mi priča na njegovom bebećem jeziku, smeje se i hoće da se igramo. Tako provedemo nekih sat vremena dok ponovo ne zaspi. Ne znam ni sama kako uspem ujutru da ustanem. Pa, i nemam drugog izbora. Alarm zvoni u 7. Stavljam kafu u aparat, pravim je da bude crna i jaka, da me uzdrma i probudi iz sna. Spremam doručak koji je preko radne nedelje uvek nešto brzo: hladno mleko i žitarce, Nutella i hleb, neki namaz. Budim devojčice, one se posade za sto i u polusnu grickaju svoj doručak. Uspem da im uvalim i po neku voćku. Sledi pakovanje užine, vode, Elpidino prepitavanje pravopisa, odabir garderobe. Sada je već i mali gremlin budan. Spremam mu toplo mleko koje pije dok malene stavljaju svoje cipele, jakne i odlaze u školu. E, onda počinje borba.

On bi svuda da se muva sa mnom, sve da dira, sve da stavi u usta. Hoda držeći se po nameštaju i najviše voli da se dočepa kuhinje. Jedemo doručkić koji se najvećim delom nađe na podu i na portikli: jogurtić sa voćem, jaje, prženica, neka mlečna kašica.

 Kao furija jurim kroz kuću i pokušavam da pustim mašinu dok mi se on mota oko nogu, uspem nekako da obrišem prašinu i pustim usisivač. Kada vidim da mu je već dosadno i da postaje nepodnošljiv trpam ga u kolica i krećemo u neminovnu šetnju.

Za ručak uvek nešto fali, a ionako mora da se kupi hleb. Zaobilazim prometni deo centra i sporednim uličicama idemo do pekare i prodavnice. Eto, danas sam shvatila da nemam više šargarepe bez koje jednostavno nisam mogla da pravim pileću čorbu, a onda sam ugledala divan praziluk, jeftine doduše malo pocrnele banane, setih se da nema mleka za toplu čokoladu,  zgrabih kutiju Cheerios žitarica, kakao u prahu i neke ukrase za torte.

Kada smo već kod torti, uveliko pravim planove za Nikosov rođendan. Pretresla sam ceo internet, blogove, Pinterest, isprobavala recepte, menjala planove, čas ću ovako, čas ću onako. I tako sam rešila da će sve biti mnogo jednostavnije nego što sam zamišljala, i da ću se držati onoga što znam i umem.

Kuvam pun lonac povrća i piletine,vadim povrće i miksam ga, raskomadam piletinu, dodajem malo testennine od jaja. Hranimo se i uskoro se vraćaju sestre iz škole, gladne i nestrpljive. Nakon manje pometnje on napokon spava, u svom plavom krevecu. Pitanje je hoće li večeras pristati.

Elpida radi domaći, prostirem veš i napokon sedam da odmorim. Pišem, čitam, sve sa prekidima. Popodne obavezno piju toplu čokoladu,a ja kapućino ili običnu kafu.

Maleni se budi, pije mleko, mazimo se dok ponovo ne počne jurnjava i bitka. Vreme je da se spremamo za čas plesa, trčimo na ulicu, bacamo ogromantnu kesu sa đubretom i hitamo ka školici baleta.

Usput kupujem ešarpu na popustu na koju sam odavno bacila oko. Ostala je samo još jedna. Jeeej za mene!

Slede kupanjac, lagana večera, za mene možda čaša vina... ako se ne onesvestim pored bebe na patosu.

Kada je ovako...onda je dan stvarno dobar.