Nesigurnosti i brbljanje jedne mame

Suočavam se svojim nesigurnostima od trenutka kada se pogledam u ogledalo. Lice i telo puno nesavršenosti koje sa godinama kao da postaju sve izraženije. Nikakva šminka, frizura niti garderoba ne mogu vratiti vreme unazad. Iskreno, mislim da zaista to i ne želim. Ne želim da sakrijem ništa. Neka se vide bore, sedih vlasi se ne plašim, ono što želim je da budem dobro iznutra, da rastem, da se menjam, da cvetam. Unutar sebe. Ono čemu stremim, čemu se nadam su mudrost, pamet i prihvatanje koje će se usaditi u meni sve dublje i dublje. Nadam se sposobnosti da ih prenesem onima kojima je ta mudrost potrebna. A, za mudrost je potrebna ljubav. Ljubavi nekako nema dovoljno, u meni, u ljudima, u svetu, svuda oko nas.
Kako? Kako se izboriti sa nesigurnostima? Kako ih pobediti?
Nikako. Jednostavno ih prihvatam. Hoću li ikada biti potpuno zadovoljna u svojoj koži,  hoću li ikada sve ono što radim biti dovoljno da se osećam kao da sam nešto važno postigla? Verovatno, ne, ali prihvatam sebe, opraštam sve mane i greške koje činim svakoga dana. Pred Bogom ređam svoje mane, bez oklevanja i straha, jer to sam ja, a On zna ko sam, zna šta mislim, zna svaku tajnu moga srca i pre nego što ih izgovorim.
I to je dovoljno. Nikome nisam potrebna savršena, a sigurno ne samoj sebi, jer kako ću naučiti, kako ću steći mudrost, kako drugačije mogu da rastem, da se razvijam, kako drugačije mogu pronaći način da budem bolja? Ne savršena, ali samo bolja. Ništa više od toga.

Nesigurnost koja se javlja kada upadnem u zamku upoređivanja sa drugima. Hoću li ikada naučiti da to izbegnem? Hoću li ikada prestati sebe da smatram gorom od drugih? I pitam se onda, a šta bi se desilo kada bih u trenutku upoređivanja sa drugima pogledala moje emocije u oči, otkrila ih sebi i bila potpuno iskrena? Šta osećam? Je li to ljubomora, zavist, mržnja? Šta? Oh, kako su strašna ta osećanja, ali više ih se ne bojim. Ne kinjim sebe zbog njih. Prihvatam ih, grlim svoju dušu i previjam joj rane sa ljubavlju koju samo ja sama sebi mogu da pružim: "budi ranjiva, budi iskrena, dušo moja, to si ti." Jedino priznanjem i suočavanjem  sa svojim nesigurnostima može doći do izlečenja.

I zato, volim nesigurne žene i majke, volim sve one koji sumnjaju sebe, volim iskrenost, volim suze, volim sve ono što je dokaz ranjivosti, ljudskosti, ženstvenosti. Volim osobe koje se ne plaše, jer najveća hrabrost od svih je priznati da grešimo, a velika je vrlina želeti, stremeti ka tome da budemo bolji. Neka nam je Bog na pomoći.