Tuesday, 22 May 2018

Htela sam da budem "nešto"


Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?
Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".
Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".
"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.
***
Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 
"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.
"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.
Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:
"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.
Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?
Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 
Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 


Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***
"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".
I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.
Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

2 comments:

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails