Srećni januar

Ako izostavimo stomačni grip i prehlade koje su odležale obe moje kćeri, ružno, kišovito i hladno vreme, neprijatnosti finansijske i lične prirode, ovaj mesec januar i nije bio toliko loš.
Srećna sam, jer sam neke moje odluke od letos ovog meseca sprovela u delo. Više brinem za svoje zdravlje i zdravlje moje porodice: unela sam neke promene u našoj  ishrani (to je proces koji traje), aktivniji smo fizički, a generalno učimo da živimo skromnije, mirnije i jednostavnije. Ne mogu reći da nas trenutna osetna kriza u Grčkoj nije na neki način primorala na to, ali da budem potpuno iskrena sa vama ta žudnja za jednostavnošću u meni tinja već duže vreme.
Ovaj mesec je bio veoma značajan za mene u fizičkom pogledu. Moji kickboxing treninzi su me pretvorili u drugu osobu: fizički jaču, optimističniju, a izazovi koje nosi ovaj sport me čini neobično uzbuđenom, a manje uplašenom. Od sebe očekujem više i bolje. Znala sam da sport i fizička aktivnost tome doprinose, ali eto, nikada do sada nisam mogla u to lično da se uverim. Ma, moram da vam se pohvalim! Počeli su da mi se naziru trbušnjaci, guza je čvršća, noge oblikovanije, a ja sam mnogo, mnogo srećnija. Čak sam i promenila frizuru! Opet.

Sada ću malo praviti pametna ako mi dozvolite: ženske, krenite ne neki sport (ako već niste), jer to će vam promeniti život!

Već skoro dve nedelje se osećam kao na godišnjem odmoru-tu mi je mama. Uživamo u njenim supicama, čorbicama i salatama za koje je majstor. Njenom polu-vegetarijanskom kuhinjom nas polako "dovodi u red", a palačinke, krofnice i štrudlice su rezervisane isključivo za decu. Njena štedljivost, kreativnost u kuhinji, ta njena sposobnost da ni od čega stvori nešto me je veoma inspirisala, a najviše mi je ukazalo na neke greške koja ja kao domaćica pravim. Čovek uči dok je živ, a od koga ćeš naučiti više ako ne od svoje mame?

Januar je bio pun druženja, dešavanja, sklapanja nekih novih poznanstava, raskidanja starih odnosa. Naizmenično sam gubila veru u ljude  i ponovo je vraćala. Neki ljudi su me razočarali i svojim postupcima duboko uvredili, a onda s druge strane neki drugi mi toliko povrate veru u ljudskost i dobrotu da mi dođe da poletim. Takav je život, takvi su ljudi. Izgleda da ne treba od njih imati prevelika očekivanja. I treba opraštati, jer se tako skida veliki teret sa leđa...i srca. Takođe sam shvatila da neki ljudi ne mogu ostati u našim životima zauvek. Oni se pojave onda kada od njih nešto moramo da naučimo, možda su poslati u naš život zbog neke svrhe, a onda onako kako su došli oni tako i odu. Tiho i neprimetno. Ponekad je to bolno, a ponekad osećaš kao da je to nešto neminovno, prirodno, spontano i da tako mora biti. Jesam li vas sada skroz zbunila?
Ovog meseca sa skoro da uopšte nisam gledala TV, nisam ni čitala niti sebe preterano mentalno zamarala. Mislim da je to neka faza, ali stvarno se nadam da jeste, barem što se čitanja tiče.
Interesuju me ljudi, njihove priče, od najtrivijalnijeg susreta sa nekim pravim veliki događaj. Sve mi je interesantno, svi imaju nešto da kažu što vredi saslušati, želim da naučim, čujem, da se smejem i plačem zajedno sa njima. Ne želim o tome da čitam. Želim sve da vidim  svojim očima. Volela bih da su i ostali ljudi takvi i da je ta radoznalost uzajmna. O, kakav bi to divan svet bio!

Puno šetam po gradu, pijemo kafu pod retkim zracima sunca negde u nekoj bašti u centru, šminkam se, brinem o sebi, pomažem mužu u poslu, radoznala sam, čudno uznemirena nekom preteranom energijom koju posedujem, ne kuvam, samo jedem maminu hranu, brišem prozore i povremeno usisam, brinem o deci, češljamo se, friziramo i doterujemo,  puno razmišljam, sekiram se i brinem, pokušavam vešto to da sakrijem, smejem se i tešim druge, pružam im snagu i iz njih crpem svoju. Ne sme niko da vidi da iznutra vrištim.


Moja internet prijateljica Anđela, koja je inače jedna veoma inspiritavna i brilijantna osoba mi je pre neki dan rekla nešto veoma pametno putem ove fotkice:

Kakva genijalna misao, ali ipak tako zastrašujuća...I onda sam počela da se pitam: da li imam hrabrosti da budem ono što istinski jesam  pred drugim ljudima? Šta radim kada sam sama i kada niko me ne gleda? A, kakva sam ja kada sam sama i kada me niko ne gleda?
~ nespretna.
~ raspevana.
~ živim u snovima.
~ zaljubljena.
~ uplašena.
~ nesigurna u sebe.
~ nespokojna ("restless"...kako volim tu reč na engleskom).
~ čeznem za nečim, za nekim.
~ pišem ili čitam.
~ sanjam, smišljam, planiram.
~ razgovaram sa Bogom.
~ malo se smejem, a najviše plačem.
~ razmišljam o svojim greškama i greškama drugih.
~ mrzim ih, pa im onda opraštam.
~ mrzim sebe, pa onda i sebi oprostim.
~ razmišljam o prošlosti, o propuštenim šansama.
~ razmišljam o novim šansama, tu je strah, ali i ushićenje.
~ opet pokušavam da oprostim, nekome, nešto, a najviše sebi.
~ kinjim sebe, kritikujem i zahtevam više.

Pred drugima sam: nasmejana, zbijam šale, niko ne vidi ono što mi je u duši, niko ne vidi moj nespokoj, ne zna  za moje snove, neko tamo nema pojma da sam ga/je u privatnosti moje sobe pre nekoliko trenutaka osuđivala, psovala i mrzela u sebi i pamtila svaku uvredu i nepravdu, a kako da pretpostavi kada se sada i ovde ljubazno smejem, pa sva sam uslužna i fina? Jesam li licemer, jesam li dvolična? Ne, mene je strah od ljudi i njihovih reakcija. Nikada niko ne sme da sazna ništa o mom slomljenom srcu ili razočarenju. Bolje da se smeškam. Niko ne zna da sebe krivim za mnogo toga, a pred drugima se pravim da više nije ni važno, da sve držim pod kontrolom. Nije me strah, ja to mogu, ja sam jaka. Meni niko ne treba. Sve mogu sama. Nisam umorna. Naravno da mogu. Nema problema. Nije važno.

I onda...onda sam rešila da se pomirim sa mojom Unutrašnjom Kučkom, više se ne plašim da je pozovem u pomoć, manje mi je važno šta će drugi misliti ako otvoreno izrazim negodovanje ili ako im se otvoreno suprostavim. OK, važno mi je. I dalje sam kukavica. Međutim, sada kada sam uspela da izvedem levi low kick i da udaram boksersku vreću sve jače i jače, mislim da mogu sve. Mogu manje da budem kukavica. Radim na tome. Vežbam. Na kraju neću više da se plašim. Biću hrabra.


Sve u svemu-januar stvarno nije bio toliko loš. Možda malo konfuzan, intenzivan i lud, ali loš? To nikako.

Kakav je bio vaš januar? Razmislite o tome kakvi ste vi...kada vas niko ne gleda.