U potrazi za Unutrašnjom Kučkom

Ja sam od onih ljudi koji uvek prećute ili se sledene i iznenade pred tuđom neljubaznošću i necivilizovanim ponašanjem. Moja prva reakcija je "skloni se", "pobegni", a nikada "uzvrati paljbom" i "bori se".  Onda se desi ono neminovno, ono zbog čega mislim da ću se jednog dana probuditi sa tumorom na mozgu od silnog gutanja i zaključavanja nakupljenog besa. Da li se i vama dešava da nakon takvog nekog neprijatnog događaja provedete celu noć ponovo preživljavajući te trenutke istovremeno se ujedajući za dupe zato što niste burnije reagovali i odbranili se? Meni se to često dešava. I kada se desi da mi se  pruži takva prilika  ja umesto da prizovem u pomoć moju "Unutrašnju Kučku" nastavljam da budem ljubazna, fina i kulturna, znači  totalna budala. To nije ni malo dobro za nečije samopouzdanje, kamoli za zdravlje, naročito moje. Što se tiče tih i takvih ljudi, posle izvesnog vremena ih jednostavno izbacim iz svog života, izbrišem ih kao da nikada nisu ni bili u njemu. Međutim, ona žudnja da im "kažem sve u lice" ume jako dugo da me drži ili da se bolje izrazim-da me izjeda iznutra. To ne valja. Znam ja  to.
 Skoro će dva meseca otkad sam počela da idem na kickboxing treninge. Moje telo je počelo da se menja, ojačala sam, dobila sam snagu, izdržljivost i motivaciju. Primetila sam i veće samopouzdanje, otvorenija sam prema ljudima, raspoloženje mi se znatno popravilo, osećam se mlađe. Međutim, iako je kickboxing prilično intenzivna i agresivna borilačka veština ona u meni nije probudila takmičarski duh niti mi je pružila rešenje problema koji sam gore navela. I dalje sam ona koja se sklanja i ćuti. Osim kada je u pitanju moj muž. Tu imam apsolutnu slobodu i smelost da poludim. Potpuno sam svesna da je to zbog toga što će on mene bez obzira na moje povremene ispade besa i ludila uvek voleti. Znači u tom grmu leži zec! Bojim se konflikta, jer mi je isuviše važno mišljenje drugih. Bojim se konflikta, jer me je strah da me ljudi onda neće voleti.
Da se vratim na moje treninge. Oni  su još jedna prilika za mene da posmatram žene i njihovo ponašanje i da dođem do sledećih zaključaka:

~  Žene su strašno takmičarski nastrojene.
~  Žene su veoma agresivne.
~  Žene su veoma neljubazne.
Čast izuzetcima, naravno. Ne želim da generalizujem. Moje poznanice su na trenizima krajnje odbojne (ima tu i divnih žena, ali ne dolaze do izražaja): treninge tj. sebe isuviše ozbiljno shvataju, šta više, većina misli da su posle samo 2 meseca treniranja  postale profesionalne kickboxer-ke. Jedna od njih, sa kojom sam imala priliku da sparingujem i to cele 2 sekunde, je tipičan primer. Na samom početku mi je na vrlo neprijatan način stavila do znanja da ne "udaram dovoljno jako" i da "to ne treba tako". Naravno, ne možeš glupači dokazati suštinu sparingovanja i objasniti joj filozofiju borilačkih veština. Jedno od najvećih načela istih je-poštuj svoga protivnika, a pri sparingovanju je jako bitno kontrolisati svoje pokrete iliti kako se kaže "zaustaviti tehniku". Moja "protivnica" je to shvatila kao takmičenje i egzibiciju svoje sopstvene snage kojom se inače hvali čak i na fejsbuku. To je važna informacija- čisto da vam dočaram o kakvoj se osobi radi. I tako, "profesionalna kickboxer-ka" je rešila da mi "pokaže kako se to radi" (koristim njene reči) i svom svojom snagom (i svom svojom priličnom težinom) šutnula  u rebra. Ja sam na trenutak izgubila dah, izbrojala sve zvezdice koje su igrale salsu oko moje glave i naslonila se na zid kako se ne bih stropoštala na patos. Kickboxer-ka se kurvinski udaljila i okrenula  leđa vidno zadovoljna. Unutrašnja Kučka se stvorila niotkud. Krenula je iz mene da izlazi prava pravcata bujica emocija: negativnih, ljutih, opasnih: "Da li si ti normalna? Gde se bre nalaziš? U ringu? Ne shvataj sebe toliko ozbiljno, ludačo jedna!", krenula sam da je "kitim" potpuno iznenađena rečima koje su izlazile iz mojih usta. Osećala sam se dobro, moćno, jako. To nije ličilo na mene, ali u tom trenutku sam sasvim spontano donela odluku koje ću se pridržavati od sada pa na dalje- dosta je sa toksičnom finoćom, prizivaću Unutrašnju Kučku svaki put kada za tim bude bilo potrebe. Dozvoljavam sebi da budem Bitch-ara!
Sutradan sam saznala da se kickboxer-ka požalila treneru kako joj se eto, noga "omakla", a ja sam se bezrazložno naljutila. Zamislite tu smelost! Poludela sam i potvrdila moju odluku. No more Mrs. Nice Guy!
Ovo je samo jedan primer mnogobrojnih neprijatnih situacija čiji izazivač nisam ja, šta više, mogu slobodno da kažem da sam čak i njihova žrtva: žrtva dogovora kojih se ne pridržavaju, žrtva osoba koje se ubacuju ispred mene u redu, žrtva drske komšike koja trese tepih na moj čisti veš, žrtva histerične babe koja u tri sata popodne uključuje usisivač, žrtva neljubazne službenice u banci, žrtva uobražene mame iz škole koja me ne smatra dostojnom da mi uzvrati pozdrav, žrtva ljudi koji od mene stalno nešto zahtevaju, a pritom mi ništa ne pružaju, žrtva osoba koje smatraju da samo zato što su mi prijatelji mogu svašta da mi  kažu i svašta od mene da traže. Svi znamo kako ljudi gledaju na "žrtve"- one su slabe, nejake, neodlučne. Žrtva se gazi i uzima zdravo za gotovo.
"Ja sam ti oduvek govorio da u sebi kriješ pravu pravcatu tigricu. Kada ćeš već jednom da je pustiš napolje?", kaže  mi moj voljeni muž, "Dokle ćeš više da im se sklanjaš?".
"Ma, vidi ko mi kaže!", pomalo povređena mu kažem iako znam da je u pravu, "znaš da nisam takva." Pokunjena i uplašena stojim pred Istinom.

Nikada neću prestati da budem fina i ljubazna, ali kada situacija nalaže drugačije ponašanje sa moje strane finoća i ljubaznost će morati da sačekaju. Ignorisanje Unutrašnje Kučke  ima i odgovarajuće posledice.  Unutrašnja Kučka te okreće  protiv same sebe i onda postaješ svoja sopstvena žrtva. Kako mi to ranije nije palo na pamet?! To ne sme niko sebi dozvoliti!
Moja Unutrašnja Kučka nije narcisoidna, zahtevna, drama queen, teška i iritantna. Ne. Ona je čvrsta, samopouzdana, inteligentna, ona postavlja granice i određuje svoja pravila. Ona zna kada treba da ćuti, a kada treba da se sarkazmom odbrani od intelektualno inferiornijih, neljubaznih i necivilizovanih kompleksaša.
Moja Unutrašnja Kučka nije žrtva. Možda mi ona neće obezbediti mesto u Raju, ali barem se nadam da mi neće obezbediti ni smrt izazvanu tumorom na mozgu.