Majka ne sme...

~ da bude bolesna. Ako se to desi, u kući nastaje "raspad sistema". Niko ne može brinuti o kući, deci i poslovima kao ona. Kada majka legne u krevet, e, to znači da joj je mnogo teško, da je nesnosno umorna, jer ipak, nagon i želja da brine o drugima, da bude zauzeta, vredna, zaposlena i na raspologanju svima su jači od umora i iscrpljenosti. Niko nema veći osećaj za dužnost od nje. Kada se ona razboli svi u kući postaju nervozni, nemirni, izgubljeni i zabrinuti, ne toliko zbog njenog zdravlja, već zbog straha i pitanja: "Ko će sada brinuti o nama?" To se vrlo retko dešava, mame se ne razboljevaju često, primetila sam i znam iz iskustva, jer "Bog čuva majčice"....Ja ne znam puno mama koje se razboljevaju lako, i kada se to desi, bolest "preležu" na nogama. I kada su svi ostali slomljeni zbog bolesti, ona jaka i uspravna, bleda i umorna, kuva vruću supu, šparta po kući sa šoljicama čaja i gleda na sat kada će doći vreme da se ponovo pije sirup. Čudno je to- majke su najjača i najizdržljivija stvorenja.

~ da spava "do kasno" i da priušti sebi leškarenje i lenjstvovanje. Kao da joj okolina, njena uloga i sredina oduzimaju to pravo. Kada je umorna, tužna, neispavana i loše volje ona ipak ustaje iz kreveta. Pritisne dugme automatic i kreće u akciju. Njeno "ah" popraćeno jedva čujnim, teškim uzdahom budi nesigurnost i strah kod njenih ukućana, njeno "uh" izaziva brigu, sebičnu brigu. Njen pokretač je reč "moram", možda čak i jača od ljubavi ili je možda to ljubav- moranje da budeš tu, moranje da brineš, moranje da voliš. Ništa nije jače od toga. Ona je svima potrebna, jer je najsnažnija.

~ da bude sebična. Zamislite kakav bi ovo bio svet kada bi majke mislile samo na sebe. A, kakva je tek porodica koju je zadesila takva nesreća? Sviđalo se to nama ili ne, prava patnja i propast zadesi porodicu u kojoj je ona egocentrična, rasipna, raskalašna. Više od očevog, takvo njeno ponašanje utiče negativno na život svih članova porodice i društva.
Svet bez materinskog instinkta, bez majčinske ljubavi usmerene na druge bi bio svet praznine, mraka i beznađa. Zamislite samo planetu u kojoj se rađaju deca uz odsustvo majčinskog osećaja. Sva se stresem. Njena ljubav je osnova života. Na njoj počiva svet.

Postoje one koje misle da su lišene materinskog instinkta. Kažem da "misle", jer ne verujem da je to moguće, to je samo privid. Međutim, ako je to zaista slučaj, onda je u pitanju veliko odstupanje od prirodnog, gotovo je to neka vrsta anomalije. Strah. To mogu da razumem. Strah pri saznanju da će jedno dete toliko drastično promeniti vaš život da prosto niste spremni na to. Međutim, instinkt da brinemo o drugima u nama ženama je jači od sebičnosti. Nisu uvek u pitanju deca, nije obavezno ni želeti ih, ali žena ipak u sebi ima žudnju da promeni svet, da unese malo nežnosti i humanosti: ona brine o životinjama, o prirodi, o bolesnima i nemoćnima, ona podučava, ona plače nad siromaštvom, surovošću, tuđim bolom i nepravdom. Tu se iskazuje taj nagon, on u njoj uvek gori i u svemu što radi je prisutan. Ona je majka svima: deci, biljkama, drveću, cveću, morima i vazduhu. Majka je ljubav. Svaka žena je majka. Žena je ljubav.

(art by sascalia)

Žena-dete jutros nije htela da ustane iz kreveta, ali mali čovečuljci su skočili u njen čamac snova zahtevajući poljupce, golicanje, milinu i da im napravim toplo mleko. Subota je, vreme za crtaće, pijacu, pečeno pile i mandarine...

Jednoglasno je donešena odluka da će se za doručak jesti palačinke (što da ne?) sa kremom, ali onim koji ima saaaaamo čokoladni deo...Kuc-kuc po google-u i evo recepta za palačinke à la française koji je ljubazno nekada davno podelila sa svetom
čuvena kuvarica piskavog glasa i velikog duha Julia Child:

1 šolja brašna
2/3 šolje mleka

2/3 šolje vode

3 jaja
prstohvat soli
3 kašike istopljenog i ohlađenog putera
Sve pomešati i pržiti.

Bile su super-tanke, ukusne, mekane, pomalo masne (sledeći put ću staviti mnogo manje putera), u slast i tili čas pojedene! Mislim da su palačinke jedna od prvih stvari koje sam naučila da pravim. Bez obzira na njihovu jednostavnost pripreme, trudim se da svaki put probam neki drugi recept, sve to u cilju da pronađem onaj kojim ću uspeti da makar približno napravim palačinke kao one koje pravi moja tetka. Ona to čini "odokativnom" metodom, ali verujte mi, ničije čapalinke nisu kao njene.

♥

Volim bajke...volim da ih čitam, volim da ih gledam, volim da ih živim. Moj život nije bio bajka, niti je sada, ali pokušavam svakoga dana da unesem u njega malo magične prašine time što sve što radim mora da ima dozu preteranog, nestvarnog, čarobnog bez obzira šta je to- moja kafa, muzika, pisanje, ples....sve ulepšam u svojoj glavi, dam im jače, živahnije boje, udahnem malo magličastoga i eto mi bajke! Moja palačinke su bile bajkovite, moja kafa, crtaći, muzika, smenjivanje kiše i sunca,moj princ, moji mali čovečuljci.... sve...
Da li još neko od vas voli slikovnice? Ja još uvek pamtim ilustracije onih iz mog detinjstva...Život Audrey Hepburn je pretočen u slikovnicu za decu; njen put do slave, filmovi i humanizam približeni su malim ljudima...Just being Audrey.Hm, nisam sigurna koliko bi deci bila interesantna ta priča...možda nekim budućim balerinama, glumicama i humanistima...Ja bih je kupila za sebe i uživala sama u knjižici, jer ipak ja jesam jedna....žena-dete...

Danas mi, ne znam zašto, ne znam zbog čega, sve miriše na ljubičice, bombone, na nešto roze i beličasto....

Parfem za samopouzdanje

Moram da priznam da postoje momenti kada mi zaista treba dodatno samopouzdanje. Ma, šta pričam? VEĆINU vremena mi je ono potrebno! Ne plašim se toga da ću zvučati smešno, ni malo, jer ovo je moje mesto gde delim moje strahove, sreću, nedoumice, komplekse i snove, ko se pronađe u njima- tim bolje, a kome je sve ovo smešno- nije me ne briga (opet lažem)!

Uživam u časovima orijentalnog plesa. Pomogli su mi da pronađem svoju senzualnu i ženstvenu stranu, da zavolim nove melodije, kulturu, da se divim bogatoj arapskoj civilizaciji, a pored svega toga- da prigrlim svoje telo sa svim njegovim manama i lepotama. Ono što me posebno raduje su pozitivne promene na njemu koje sam počela da primećujem. Orijentalni ples slavi ženu, a to je nešto što me istovremeno i oduševljava i plaši. Neću sada o tome. Da se vratim na moje samopouzdanje....

Časove, zajedno sa mnom, pohađaju žene svih "profila": tu je "gazdarica" (njena je teretana), jedno dve-tri profesorke, jedna vlasnica butika, nutricionista, studentkinje, jedna Amerikanka, fotograf- žene samopouzdane, glasne, zahtevaju, pitaju, traže, uz to- veoma su atraktivne.
"Gazdarica" ima telo og kojeg ti se zavrti u glavi, savršen primerak žene koja živi za svoje telo- uvežbana, perfect guza, perfect grudi, frizura nikada "ne omane", šminka takođe, veoma očigledno samouverena, korača ponosno, uzdignute glave, u štiklama, svaki put sa outfit-om "boli glava". Učiteljica plesa je mlada žena prelepe guste, talasaste kose do struka, ženstvenih oblina, sa senzualnošću koja se prosto može seći nožem u prostoriji koju ona krasi svojim prisustvom. Nosi prelepe, svetlucave kostime, koji su puni sjaja, blješte na njenom telu, nakit na njoj je težak, orijentalan, karakteran, u skladu sa njenim pozivom, energijom, njenim plesom. Svesna svoje snage i talenta, nadasve je spremna da to podeli sa nama, "običnim smrtnicima".
Ostale žene i devojke kako po pitanju atraktivnosti, tako i kada se radi o samopouzdanju, vrlo malo zaostaju za njima dvema: nije ih sramota da nešto pitaju (kao mene), one se ne boje da izraze svoje negodovanje, da budu u centru pažnje, da blistaju. Možda se sve to meni čini, možda je to maska. Pitam se kako one gledaju na mene? Kakav utisak ostavljam? Na čas, na koji inače uvek idem trčeći, jedva stignuvši da se spremim, devojke dolaze u štiklama, tip-top frizurama, našminkane, vesele i pune energije. Često, pre nego da počne čas, bacim pogled na njih, pa bacim pogled na sebe- evo mene, bez šminke u niskim baletankama (glupavo crvenim, Bože moj!), crnoj majici, helankama i gornjem delu sive, dosadne trenerice. Na nesreću, umesto zidova svuda su ogledala- oh, nevolje! Kada bih htela doći na čas "sređena" morala bih odvojiti vreme: za nameštanje frizure (pranje, feniranje, stilizovanje), šminku, zatim peglanje neke seksi majice ili bluze koju sam strpala negde duboko u orman (ako je uopšte posedujem), pa stavi minđuše, ogrlicu (uh, a prvo moram da ih kupim), sve to uz istovremeno i obavezno spoticanje o igračke, bicikle i davanje instrukcija onome ko će tih bednih sat vremena čuvati decu: "Mleko u 9 sati, zagrej ga malo i stavi joj žitarice, proveri malecku da li treba da se menja pampers, nateraj ih da skupe igračke, napravi im po jedan tost, bla,bla, bla....." Suvišno je reći da nemam ni snage, ni volje da ulazim u celu tu proceduru, ne stižem (ili možda ne umem da se organizujem "za sebe?) i onda, krenem na ples raščupana, nenašminkana, uspem da stavim antiperspirant, a ako sam u toku dana stavila parfem, opet- nije loše. I tako pogledam njih, pa vidim sebe u ogromnom ogledalu, namestim kosu "na licu mesta", ispravim obrve, štipnem obraze, nabacim osmeh i od trenutka kada krene muzika- divna, zavodljiva, daleka, vrela, puna strasti, ništa me više ne zanima, vidim samo svoje pokrete, merim ih, ispravljam, ulepšavam, trudim se da uvijanje bude bolje, da kukovi jače "udaraju", da ruke budu gracioznije. Često zatvorim oči, cela me atmosfera ponese i nisam više tu, a kada stane muzika- hellooooo, stvarnosti! Kada se završi čas, obećam sebi da ću na sledećem biti "lepša", da ću ispoštovati taj ples i njegovu senzualnost većim trudom oko toga kako izgledam...i svaki put je tako; nikada doživljaj ne bude "potpun", moje samopouzdanje bude poljuljano činjenicom da sam isuviše "skromna", skoro "nepodobna" za orijentalni ples.

Sinoć, ponovo jureći i krenuvši na vrata 10 minuta pre početka časa, sa rancem i flašicom vode u ruci, zaustavih se kod moje kutije sa uzorcima i dekantima parfema. U još manjoj kutijici, unutar ove veće, stoje moji "posebni" parfemi koje koristim samo onda kada želim da u sebi prizovem određeni osećaj ili uspomenu. Ti parfemi su toliko vredni i retki da zahtevaju posebnu pažnju i tretman, kao da su neko plemstvo ili VIP ( ko voli parfeme razumeće).
Izvadih Halston parfem- moćan, aromatičan, "zelen" na početku, koji se zatim pretvara u nešto bezobrazno, drsko, snažno, ali ženstveno. Odmah je u mojoj glavi krenula muzika (od sinoć je pevam non-stop i nema veze sa orijentalnom muzikom)

Osećala sam se kao lepotica iz Studia 54, bombasta, upadljiva, drečeća, sjajna, naoružana zelenim i bezobraznim parfemom. Moj korak, iako sam bila u patikama, je bio smeliji, krupniji, sevala sam očima i u sebi pevala:" You should be dancing, yeah!".Čas je bio fenomenalan, igrala sam potpuno obuzeta melodijom, spremna da dam sve od sebe. Uspela sam, delimično, da uradim shimmy pokret (brzo, treperajuće vibriranje kukova), koji je jedan od najtežih u ovom plesu. Pucala sam od samopouzdanja, nisam se mnogo obazirala na druge, plesala, njihala kukovima, smejala se glasno. Krenula kući zadovoljna, miris parfema je zbog zagrejane kože cvetao i celim putem do kuće sam gledala u punoću Meseca, mog starog (ne)prijatelja...

Da li je parfem ili odluka da budem samouverena i svoja, ne znam. Od jutros se osećam i dalje nekako snažno, manje se bojim, za nijansu više verujem u sebe. Mislim da je ipak u pitanju odluka da bude tako- rešila sam da makar danas budem Halstonka. Učinila sam i prve korake u vezi nečega što me je dugo "jelo", čega sam se pomalo bojala, zbog moje stidljivosti i večitog straha da se nametnem. Jedna drugarica mi je juče rekla da oseća da sam se napunila malo negativnom energijom, da iskazujem previše moju negativnu stranu, onu koja kritikuje i koja je ljuta. Bila je u pravu. Jednostavno, odlučila sam danas da tu energiju pretvorim u pokretačku snagu, koja će napokon da me pomeri sa nulte pozicije na kojoj se nalazim. Učinila sam to, nije bilo strašno, nisam se nametnula, samo sam zahtevala ono što mi pripada. Čudno je to kako se ponekad bojimo da tražimo ono što nam sledi? Možda iz straha i želje da izbegnemo sukobe?
Halston-žena se ne bi spoticala ni dvoumila. Danas dok nosim taj parfem, neka budem ona, prigrliću je i poželeti dobrodošlicu. I kada parfem izvetri, kada ga sperem sa moje kože, nadam se da će ona i dalje biti tu, da mi da snagu i da zajedno plešemo u noći, blistave, jake, sjajne, bezobrazne....

Žena-dete se prenula iz sna. Sanjala je vodu, Mesec, groznicu, čudovišta i vatru. Ostavila je sve u tamnoj noći iza sebe. Pogledala se u ogromno ogledalo i ponovo prepoznala topli pogled, mirni drhtaj svojih usana. Umila je svoje bledo lice, uštinula je obraze jako da bi povratila boju, sa jednom mišlju u glavi- o kafi i puteru na toplom hlebu. Nahranila je svoje male čovečuljke, stavila ohridske bisere, viseće minđuše i krenula u jutro; hleb sa susamom, zelene jabuke, sveže mleko i pikantni kačkavalj...srećno je svima mahala i poželela "dobro jutro"...a, kući- topli tost hleb sa puterom i mocarelom, srk ohlađene kafe...raj...I'm back...

"Danas nema mesa!", rešila je odlučno da kuva nešto zeleno, kremasto i pomalo hrskavo o čemu već dugo razmišlja- Pesto od brokolija sa orasima i parmezanom i fusili makarone....mmmmm i supicu sa "slovima" za male čovečuljke.

Žena-dete je još jednom potvrdila da je srećna, nakon što je opet čula priču o neverstvu, lažima, sebičnosti, prevarama i ostalim nečovečnim pojavama, strašnim grehovima. Mrzi muškarce koji nisu sposobni da vole, koji povređuju namerno i okrutno, koji misle da imaju pravo na sve; da ruše, da gaze, da lome i uništavaju tuđe duše zbog sopstvenog zadovoljstva i sujete. Muškarac nesiguran u sebe i veoma gord to čini. Stalno mu je potreban dokaz "da vredi", a ustvari ne vredi ništa bez one koja ga voli, bez svoje porodice.

'have you got a little old house and a lemon tree?'
Uveseljava je ova pesma, voli je i srećna je dok je sluša: priča o devojci koju ne zanimaju materijalna bogatstva, sve što želi je jedna stara kućica i dvorište sa drvetom limuna u njemu, jedan krevet, ona, on i najlepša beba na svetu, neko sa kim može popiti čaj, kome će kuvati, biti njegova kraljica, sedeti na prestolu sa njim u njihovom dvorcu od svakodnevice, mirisa iz rerne i puno, puno ljubavi.....

Stari šporet bi stajao uz ovakav prozor sa pogledom na malu uličicu, kuvala bi džem do mile volje i gledala male bicikle, slušala udarce lopte, smeh, padanje, zadirkivanje i pozvala bi svu komšijsku decu, svima dala po kašiku i krišku hleba, da mažu, da se prljaju, da se slade....

(by brian dean bollman)

Kako je ovo divno i kičasto i smešno i nerealno, ali toliko vredno sanjarenja....

(Cottage by the sea by Janet Kruskamp)
Žena-dete sada želi da jede ratluk od oraha zamirisan ružom i da mesi kolače...

Ja i Mesec

Osećam se čudno. Mesec na neobičan način deluje na mene. "Ma, šta priča ova, je li poludela?", pitate se sada, ali verujte mi na reč, ovih dana ja sam mesečevo dete. Sutra je pun Mesec, danima pre toga mogu da osetim njegov uticaj. Danju nisam pri sebi, ne funkcionišem, jedva čekam noć, tišinu, mir i šansu da budem sama sa svojim mislima, da čitam Anais Nin, da pustim mesečevu svetlost da uđe kroz prozor, da spavam kasno, posle svih, da pišem, a reči, misli, ideje naviru kao lude, ne staju, ne mogu da spavam, pored sebe imam beležnicu i grozničavo zapisujem sve što mi pada na pamet, da ne zaboravim.
Mesec se povezuje sa ženom, sa osećanjima, brigom, materinstvom, nežnošću, ali i sa promenom raspoloženja, ćudljivošću...Astrologija mi je "mračna" nauka, nisu to meni čista posla, ali mi je veoma zanimljivo kada u nekim tumačenjima prepoznam sebe, ne umem niti želim da to objasnim, nije ni bitno.
Odavno sam dobila "dijagnozu" (bljak, to zvuči kao da sam obolela) hipersenzitivne osobe. Mi, kao takve, osećamo SVE, svaku vibraciju, negativnu energiju drugih ljudi, imamo veoma snažnu intuiciju i svakako smo osetljivi na promene vremena, na klimu i podležni smo uticaju Meseca.
Ludo je, znam. Kako bi vi objasnili činjenicu da u vreme punog Meseca moja kreativnost i energija dostižu svoj pik? Tada mogu biti neobično mirna ili ludački hiperaktivna. Ovog puta sam strašno nervozna i puna ideja i misli koje mi ne daju mira, čitam, pišem neprestano, do te mere da zapostavljam druge poslove. Privremeno, kratko ludilo. I sviđa mi se, uživam i želim da iskoristim ovaj fenomen do maksimuma.
Obožavam da zurim u pun Mesec. Želim da se kupam u njegovim zracima, hoću da budem blizu vode, u noći, što mračnijoj. Želim da nosim samo komplikovane parfeme, naročito Mitsouko, da se oblačim u crno, da slušam Joni Mitchell i njen mirni glas, da nosim bisere, palim sveće i da čujem crkvena zvona usred noći. Hrana me trenutno ne zanima, hoću da živim na kafi, keksu i ratlucima...o, da, i na vodi, puno vode, da se opijam tom čistom, kristalnom tečnošću, da se kupam stalno, da mi ruke budu u njoj....
"Ponovo sam se zaljubio u tebe...", rekao mi je sinoć dragi. Vidim da mi lice sija kao da iznutra iz mene izbija neka bela vatra, oči su mi neobično svetle i sjajne....dan me ne zanima, čekam da prođe i da zagrlim noć, mrklu i crnu...
Sve ono što je obično, svakodnevo, rutinski mi smeta, opterećuje, dosadno je. Meni? Meni, koja volim svoju rutinu i moj mali, mirni život?!

Ako primetite da se neko u vašoj okolini čudno ponaša, da nije pri sebi, da gori do belog usijanja, da preteruje, da plače ili se ludački smeje, da peva ili tužno zavija, setite se da možda i ta osoba prolazi kroz privremeno ludilo, koje će proći i sve će opet biti kao i pre....uh, jedva čekam....ok, ne baš...

Hrabrost, snovi i želje

Postoji jedno doba dana, kada sve postaje mirno, čuje se samo slatko dečije disanje i zujanje laptopa. To je vreme kada mi se nakratko zatvore oči i zamislim u svojoj glavi hiljadu stvari odjednom, sve se sklopi u jednu savršenu sliku stvorenu od želja, nade i snova.
Svaki put kada nastane ova tišina, setim se jedne male plavooke devojčice koja je sanjala snove pune svetlucanja, zelenih vrtova i crvenih pečuraka sa belim tufnama, sa srcem ispunjenim željama i ubeđenjem da će se one ostvariti, jednoga dana....kada poraste. Negde na putu ka odrastanju ti se snovi izgube, pretvore se u površne želje i nerealna očekivanja. Dok postajemo odrasli deo duše umire, truje se, crvene pečurke venu, vrtovi se suše, a svetlucanje nestane. Srećom, postoje momenti, kao ovaj ovde, dok svi spavaju, kada jednim treptajem oka osetim talas nekadašnjih skrivenih, bajkovitih snova. Pokušavam da ih razaznam, pronađem jedan po jedan, ali se tako vešto stapaju u jedan prelepi osećaj leptirića u stomaku, napuni se srce na trenutak nekom milinom i opet sve nestane... vrate se želje tamo gde su bezbedne: u svoje utočište gde ih ništa ne može pokvariti i ukaljati.

Poslednjih dana dosta sam razmišljala o hrabrosti. O onoj hrabrosti koja je potrebna čoveku da se drži svojih snova i nada, o snazi duha i odbijanju duše da potpuno odraste. Čini mi se da ljudi koji su uspeli nekim čudom da zadrže i očuvaju makar deo svoje dečije duše uglavnom sanjaju dok su budni, ali ipak idu kroz život beskrompromisni, sa ponosom i revnošću rade na svojim snovima i žive život onako kako ga i sanjaju, ne obazirući se na "treba" i "mora".
Oni, u nekom momentu u svom životu, donesu odluku da će ovde i sada krenuti da žive onako kako žele, da nikada neće odustati od svojih snova, nada. Reše da budu srećni oteravši svu negativnost i "ne mogu" iz uma, iz rečnika, iz srca. Ta osoba mora da živi onako kako je u svom srcu predodređena da to čini, a ne onako kako su drugi zamislili i odredili. To je hrabrost.
Neke osobe, meni drage i puno voljene, me nazivaju hrabrom. Hvala im na tome, nažalost sebe ne vidim kao takvu. Puno puta, ma, svakodnevo, uhvatim sebe da činim stvari koje su prihvatljivije, koje se očekuju od mene, koje su "normalne" (šta god da je to), a ne ono što ona originalna, svoja, ekscentrična, kreativna, hrabra ja želi. Uhvati me želja za svetlucanjem, za blistanjem, za bajku i neobično, ali nešto u meni to odmah ugasi i šutne jednim potezom u podrum moga srca.

Hrabra ja, da je stvaaaaarno neutrašivo ponosna na svoje želje i snove:

~ bi nosila na potiljku vezanu kosu nekom ludom šnalom i na ušima bi joj se ljuljaje viseće minđuše.....kupovala bi duge, cvetne, letnje haljine....

~ bi sela u auto bez straha od vožnje i odvezla se do obale, šetala duž plaže i pričala sa morem...

~ bi nosila haljine nalik na one koje dizajnira Cath Kidston u stilu 40-ih ; cvetne, retro, sa vintage šmekom uz stare, vunene džempere, neobične cipele i hulahop čarape u raznim bojama... kada je hladno. Ne bi se plašila da li će se nekome to dopasti ili ne, je li moderno ili nije.( Cath Kidston)

~ bi priređivala večerinke i ručkovinke sa lakšom hranom u manjoj količini bez straha da će neko ostati gladan ili želje da nekoga impresioniram...žudim za serviranjem sveže, jednostavne klope bez preteranog uprživanja, soseva, masti i mesa, sve to u različitim tanjirima, čašama, na jednostavnom ili nikakvom stolnjaku, sa eventualno veselim salvetama. Zašto mora sve da bude iz servisa, strogo, zvanično, uštirkano? Otkud potreba za megalomanijom za stolom? Kada i kako smo postali toliko ozbiljni i kruti?

(faces in the clouds)

~ bi pitala kada god bi bila radoznala, ne bi se stidela, bila bi neustrašiva i zahtevala ono što joj pripada.

~ bi se više glupirala, šalila, ne bi gušila želju da bude detinjasta, razigrana i blesava. Moram da se pohvalim da sam u sticanju ove hrabrosti dosta napredovala; trudim se da pustim dete u meni na slobodu; ono je pomalo nestašno, nespretno, voli da se igra, zbija šale, ne voli ozbiljnost, uštogljenost, voli da čita, sanja i izmišlja bajke i basne.

~ bi pevela iz svega glasa karaoke sa otvorenim prozorima.

~ bi stavila svoje snove na papir i pisala mnogo više nego što to zapravo čini.

Verovatno je u pitanju volja i spremnost, što je po meni ništa drugo nego hrabrost. Volja za životom i to onim obojenim šljokicama, suncem, svetlošću, duginim bojama, smehom, igrom, muzikom i plesom, za životom koji je moj, samo moj, bez obzira na okolinu, standarde i kalupe. Volja....

Hrabrost je neobuzdana želja da budeš ono što jesi. Deca su najhrabriji ljudi na svetu, njih nije briga šta drugi misle, ona su potpuno i kompletno usresređena na svoju sreću, na svoju jedinstvenost, na zabavu i stvaranje svog prelepog sveta. Dok odrastamo zaboravimo na tu misiju, ona se pretvori u obavezu da usrećujemo druge, da ispunjavamo obaveze, da budemo kao drugi, da se stapamo sa okolinom, da gušimo našu različitost i da činimo sve da bi se uglavili u kalupe i uklopili.

Ono što nam treba je dečija hrabrost, nevinije srce, otvoreni um, pronalaženje izgubljenih snova ili rešenost da se sadašnji ostvare. O, da i stav: "baš me briga šta drugi misle..." to je najvažniji sastojak.

Snežne uspomene

Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!

Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....

Bila jednom jedna...

Nova godina, davne ne znam koje godine, znam samo da smo još uvek bili bezbrižni, laki kao vazduh, naivno se nadajući da će naša veselost i optimizam oterati privremeni mrak devedesetih. Kada bolje razmislim mislim da je to bio doček 1995. godine, nisam sigurna. Oni koji se prepoznaju u ovoj priči, neka mi jave...

Društvo od nas četiri musketara je rešilo da te davne devedeset i neke proslavimo doček Nove godine u mojoj kući nedaleko od Niša. Pozvani su bili i neki klinci iz komšiluka, koji očigledno nisu imali nigde drugde da provedu tu noć. Moje društvo iz grada, da bi došlo do moje kuće na brdu koja je stajala usamljeno među ogolelim drvećem i vinogradima posutim teškim i belim pokrivačem, moralo je da pešači oko 2 km od autobuske stanice.
Sigurna sam da sam za to veče spremila neke lepe đakonije, onoliko koliko su uslovi tada to dozvoljavali, ali čini mi se da je važio dogovor, ako se dobro sećam, da svako ponese nešto od kuće. U tim godinama ti je jelo poslednja i nebitna stavka, zar ne? Garderoba i šminka sporedna stvar. Mislilo se na muziku koju ćemo slušati, na film koji ćemo gledati, na šalu i smeh. Sve bi to započinjalo od trenutka kada bi se našli; trenutno kikotanje, blesavljenje i zadirkivanje, padanje na pod od smeha, osećaj čudne bliskosti...samo da budemo zajedno.
Ko bi pretpostavio da će veče početi u mraku? Da, u pravom pravcatom mraku; mislim na onaj koji je rezultat isključenja struje i neminovnih resktrikcija. Za Novu godinu? "Bože, koji sam ja maler? Reših i ja jednom da napravim žurku i oni nam isključiše struju!", o, da, bila sam duboko razočarana, osramoćena, tražeći u očima mojih prijatelja neki zračak optimizma i saosećanja, čak i žaljenje.
Najpre je nastala tišina u kojoj se moglo čuti umirujuće pucketanje drva u pećki, a zatim komešanje, psovanje, treskanje po nameštaju, "uh" i "oh" od zadatih udaraca, otvaranje fijoka, traženje sveća i šibica. I onda, kada sam pomislila da će se svi pokupiti i napustiti moj dom, ismejati moj neuspeli pokušaj da napravim žurku koju će pamtiti, desilo se nešto lepo, čudno, spontano: neki su posedali na debeli vuneni tepih ispred velikih staklenih vrata koja su gledala na dvorište posuto belim i orah nasred njega, drugi su se izvalili na mekani i stari trosed među jastucima. Sneg je svetlucao na mesečini, nebo je bilo mračno u divnom kontrastu sa srebrnim ispred nas, čuli su se komšijski psi i zvukovi u daljini, a mi, mi smo sedeli u tami ublaženoj tinjajućom svetlošću sveća. Vazduh je mirisao na sladunjavi vosak, Colu, cigarete i slane grickalice.
Neko od nas, malo stariji sa više iskustva i prilika za doživljaje, je krenuo da priča svoju šaljivu priču. Gromki smeh bi prekidao to pripovedanje, koje bi se posle nekog vremena pretvorilo u pravu ispovest, neočekivano otvaranje duše. Onda je neko drugi iz društva počeo obazrivo i neobavezno da se uključuje svojim dogodovštinama. Razmišljanja, priče, vicevi, ispovesti su se preplitale sa smehom, dobacivanjem, dvosmislenim, ali nevinim komentarima, pa opet smehom, novim doživljajima, sitnim raspravama, sve to sa trenutcima kratke tišine i pauze u kojima su nam lica zračila i oči gorele na crvenkastom svetlu sveća i onda bi ponovo jasno čuli pucketanje drvceta u peći i ubacili po neko da se ugrejemo. Da, vreme je brzo prošlo, dočekali smo Novu godinu u mraku, nastavili da se zabavljamo bez muzike, filma i praznih priča. Znam, sada znam, da su svi tajno priželjkivali da struja te noći ne dođe. Želeli smo da dočekamo jutro na način na koji je započelo veče: sakriveni u mraku, otkrivenih srca. Znali smo da u suprotnom ne bi primetili ni svetlucanje snega, ni usamljeni orah, ne bi čuli zvuk drva koji gori, ni lajanje pasa, ne bi čuli mrak, noć, otkucaje i ispovesti mladih duša. Ona "čudna povezanost" je postala divna, kao da smo podelili neku drevnu i skrivenu tajnu, kao da smo otkrili jedan novi svet; onaj u kome pričamo, onako izistinski, otvoreno, bezbedni pod maskom mraka koji nas štiti od preterane ranjivosti.
Jutro je svanulo, polako i oprezno, sneg i orah su još uvek bili tu, ovog puta okupani lenjim, jutarnjim suncem.
Zajedno smo pokupili čaše, tanjire, očistili mrve, namestili trosed, ispravili tepih i moji drugari su krenuli u jutro niz moje brdo prema gradu, mašući i pozdravljajući me: "Super mi je bilo, majke mi", na poznato detinjasti način su mi dobacili i znala sam da to iskreno misle.

Godinama kasnije, kada bi se očekivalo da su ti isti ljudi u međuvremenu dočekali mnoge Nove godine na lepši, glamurozniji, svetlucaviji i bučniji način, oni su mi priznali da im nikada ni jedna nije bila toliko lepa kao ta tiha Nova godina provedena u mraku gledajući na snežno dvorište. Iako mi je to priznanje bilo neverovatno, zaista, bilo mi je veoma drago. Prosto sam bila ponosna, kao da sam ja nečim doprinela. Jedno sada znam, a to je da njihove tople reči i nostalgično sećanje na tu noć pokazuju na najočigledniji način pravu, istinsku ljudsku potrebu za bliskošću, za tišinom u burnom i bučnom svetu, za otvaranjem duše i iskrenošću. Vremenom se ta potreba potisne negde duboko u neki ćošak našeg uma, zatrpa se drugim površnim željama, navikama i potrebama koje nas samo udaljavaju jedne od drugih. Nisu samo u pitanju razna okupljanja i slavlja, već i u svakodnevom životu, više vremena provodimo zureći u TV živeći tuđe, veštački ulepšane živote i ispred kompjutera gde elektronski, putem raznih znakova i smajlića izražavamo naše emocije. Ni sama ne pamtim kada sam poslednji put nekome lično, lice u lice otvorila dušu, dobro se isplakala ili od srca nasmejala. Oh, sa kakvom setom se sećam one noći među ozarenim licima pod svetlošću sveća! I kakva je moja radost zbog toga što je, sigurna sam, ljudi sa kojima sada više nisam u kontaktu još uvek dobro pamte.
Čini mi se da nam u životu manje treba raskošnih dočeka na okićenom trgu negde u Parizu od onih dugih, zimskih, smisaonih, punih priča i ispovesti noći, gde postajemo bliži i to zauvek, bez obzira na daljinu i godine koje će nas možda razdvojiti.

Novogodišnje želje!

Postoje ljudi koji ne vole Nove godine, proslave, njen ispraćaj i doček. Cinici se mršte i ismejavaju ljudsko ludilo i groznicu uoči iste, preziru čestitke, novogodišnje i Božićne pesmice pune nade i želja za lepše sutra. Kao što već rekoh u jednom od ranijih postova, gužva, kupovina i ludilo oko cele ove stvari me užasno zamaraju i iscrpljuju, ali poželeti nekome sve najlepše, iskreno, toplo i od srca je svima dobrodošlo. Lepe želje upućene drugima se vraćaju, kao bumerang, ispunjavaju vaše srce, jer zaista, dobro se dobrim vraća. Čvrsto verujem u to.
Pročitah danas na facebook-u jedan status u kome je stajala jedna velika istina. Kaže da ljudi uglavnom požele nekoj osobi sve "naj naj" iz razloga što ne znaju šta ona zapravo želi, ne poznaju svoje prijatelje i samim tim želje i lepe reči upućene drugima su naizgled prazne, bez smisla i samo odraz učtivosti i ispunjenje obaveze. Mislim da znam šta moji prijatelji želje, naslućujem iz naših razgovora, a neke poznajem godinama, slušam govor njihovih srca; znam ko želi bolje zdravlje, a ko posao, neko želi da nađe srodnu dušu i rodi dete, neko drugi želi slobodu i spas iz lošeg braka, neko slavu i novac, tu je odobrenje kredita za stan, neko želi da smrša, drugi da više putuje, neko želi manje gorčine u srcu, pa više prilika za kreativno angažovanje i izražavanje, bolji auto, novu vezu, uspeh na poslu; to su prave, ljudske muke, želje, snovi, žudnje, jače od razuma, srca puna nade, a ima i onih koji je više nemaju. Međutim, da li možeš tek tako, iz vedra neba, reći nekome konkretno:" Želim ti to i to!", a da pritom ne zađeš duboko u nečiju privatnost, da eventualno ne dirneš ranu koja nije zacelila, da ne povrediš možda nečiji ponos, da ne podsetiš na postojeći bol, problem ili na realnu nemogućnost da se ta želja ispuni? Verovatno se zato kaže:"Želim ti sve najbolje i neka ti se sve želje ispune!". Ta želja je bezbedna, pomalo uopštena, ali pravi prijatelj, kako onaj koji je izgovara tako i osoba kojoj je upućena ZNAJU šta se krije iza tih reči.
Pokušaću da udovoljim svim mojim prijateljima, neko će se već pronaći u mojoj "čestitki" od slika, snova, reči i boja.....

Neka vam 2012. bude slatka kao šećer.

Proleće da vam bude krasno, raznobojno, cvetno i mirisno

leto, podnošljivo, veselo, odmorno, osvežavajuće

i plavo

jesen puna zlatastih jutara

i slatkih plodova

zima topla, udobna i utešna kao tanjir vrele, domaće supe.

.

Neka bude ova nova godina puna zagrljaja na kiši

sa mnogo slatkih,ukradenih poljubaca sa ukusom kafe i čokolade

neka bude dovoljno hrabrosti i ljubavi u srcu za jedno veliko "DA"!

Želim da čujem više radostnih vesti i plač beba, želim da bude šansi da kupim nekome bebasta odelca i plišane igračke,

da ima puno prilika da se slavi postignut uspeh, uz dobro vino i iskreno, prijateljsko radovanje.

Neka bude dovoljno novca, nikada previše, jer novac kvari ljudsko srce

i neka bude beskonačne sreće u domovima mojih prijatelja i familije.

Želim da vam se ostvari ono što najviše želite i za čime najviše žudite. Zapamtite da imate ceo život pred vama da se to desi; želje, snovi, planovi ne treba da se ograničavaju samo na jednu novu godinu, oni treba da žive u našim srcima dok smo živi. Volela bih da mogu jednim potezom čarobnog štapića da svima koje volim ispunim želje, ali kada bolje razmislim, zar nisu borba, težnja, stremljenje, iščekivanja i neizsvesnost mnogo slađi od instant ostvarenja?

SREĆNA NOVA GODINA!