Hrabrost, snovi i želje

Postoji jedno doba dana, kada sve postaje mirno, čuje se samo slatko dečije disanje i zujanje laptopa. To je vreme kada mi se nakratko zatvore oči i zamislim u svojoj glavi hiljadu stvari odjednom, sve se sklopi u jednu savršenu sliku stvorenu od želja, nade i snova.
Svaki put kada nastane ova tišina, setim se jedne male plavooke devojčice koja je sanjala snove pune svetlucanja, zelenih vrtova i crvenih pečuraka sa belim tufnama, sa srcem ispunjenim željama i ubeđenjem da će se one ostvariti, jednoga dana....kada poraste. Negde na putu ka odrastanju ti se snovi izgube, pretvore se u površne želje i nerealna očekivanja. Dok postajemo odrasli deo duše umire, truje se, crvene pečurke venu, vrtovi se suše, a svetlucanje nestane. Srećom, postoje momenti, kao ovaj ovde, dok svi spavaju, kada jednim treptajem oka osetim talas nekadašnjih skrivenih, bajkovitih snova. Pokušavam da ih razaznam, pronađem jedan po jedan, ali se tako vešto stapaju u jedan prelepi osećaj leptirića u stomaku, napuni se srce na trenutak nekom milinom i opet sve nestane... vrate se želje tamo gde su bezbedne: u svoje utočište gde ih ništa ne može pokvariti i ukaljati.

Poslednjih dana dosta sam razmišljala o hrabrosti. O onoj hrabrosti koja je potrebna čoveku da se drži svojih snova i nada, o snazi duha i odbijanju duše da potpuno odraste. Čini mi se da ljudi koji su uspeli nekim čudom da zadrže i očuvaju makar deo svoje dečije duše uglavnom sanjaju dok su budni, ali ipak idu kroz život beskrompromisni, sa ponosom i revnošću rade na svojim snovima i žive život onako kako ga i sanjaju, ne obazirući se na "treba" i "mora".
Oni, u nekom momentu u svom životu, donesu odluku da će ovde i sada krenuti da žive onako kako žele, da nikada neće odustati od svojih snova, nada. Reše da budu srećni oteravši svu negativnost i "ne mogu" iz uma, iz rečnika, iz srca. Ta osoba mora da živi onako kako je u svom srcu predodređena da to čini, a ne onako kako su drugi zamislili i odredili. To je hrabrost.
Neke osobe, meni drage i puno voljene, me nazivaju hrabrom. Hvala im na tome, nažalost sebe ne vidim kao takvu. Puno puta, ma, svakodnevo, uhvatim sebe da činim stvari koje su prihvatljivije, koje se očekuju od mene, koje su "normalne" (šta god da je to), a ne ono što ona originalna, svoja, ekscentrična, kreativna, hrabra ja želi. Uhvati me želja za svetlucanjem, za blistanjem, za bajku i neobično, ali nešto u meni to odmah ugasi i šutne jednim potezom u podrum moga srca.

Hrabra ja, da je stvaaaaarno neutrašivo ponosna na svoje želje i snove:

~ bi nosila na potiljku vezanu kosu nekom ludom šnalom i na ušima bi joj se ljuljaje viseće minđuše.....kupovala bi duge, cvetne, letnje haljine....

~ bi sela u auto bez straha od vožnje i odvezla se do obale, šetala duž plaže i pričala sa morem...

~ bi nosila haljine nalik na one koje dizajnira Cath Kidston u stilu 40-ih ; cvetne, retro, sa vintage šmekom uz stare, vunene džempere, neobične cipele i hulahop čarape u raznim bojama... kada je hladno. Ne bi se plašila da li će se nekome to dopasti ili ne, je li moderno ili nije.( Cath Kidston)

~ bi priređivala večerinke i ručkovinke sa lakšom hranom u manjoj količini bez straha da će neko ostati gladan ili želje da nekoga impresioniram...žudim za serviranjem sveže, jednostavne klope bez preteranog uprživanja, soseva, masti i mesa, sve to u različitim tanjirima, čašama, na jednostavnom ili nikakvom stolnjaku, sa eventualno veselim salvetama. Zašto mora sve da bude iz servisa, strogo, zvanično, uštirkano? Otkud potreba za megalomanijom za stolom? Kada i kako smo postali toliko ozbiljni i kruti?

(faces in the clouds)

~ bi pitala kada god bi bila radoznala, ne bi se stidela, bila bi neustrašiva i zahtevala ono što joj pripada.

~ bi se više glupirala, šalila, ne bi gušila želju da bude detinjasta, razigrana i blesava. Moram da se pohvalim da sam u sticanju ove hrabrosti dosta napredovala; trudim se da pustim dete u meni na slobodu; ono je pomalo nestašno, nespretno, voli da se igra, zbija šale, ne voli ozbiljnost, uštogljenost, voli da čita, sanja i izmišlja bajke i basne.

~ bi pevela iz svega glasa karaoke sa otvorenim prozorima.

~ bi stavila svoje snove na papir i pisala mnogo više nego što to zapravo čini.

Verovatno je u pitanju volja i spremnost, što je po meni ništa drugo nego hrabrost. Volja za životom i to onim obojenim šljokicama, suncem, svetlošću, duginim bojama, smehom, igrom, muzikom i plesom, za životom koji je moj, samo moj, bez obzira na okolinu, standarde i kalupe. Volja....

Hrabrost je neobuzdana želja da budeš ono što jesi. Deca su najhrabriji ljudi na svetu, njih nije briga šta drugi misle, ona su potpuno i kompletno usresređena na svoju sreću, na svoju jedinstvenost, na zabavu i stvaranje svog prelepog sveta. Dok odrastamo zaboravimo na tu misiju, ona se pretvori u obavezu da usrećujemo druge, da ispunjavamo obaveze, da budemo kao drugi, da se stapamo sa okolinom, da gušimo našu različitost i da činimo sve da bi se uglavili u kalupe i uklopili.

Ono što nam treba je dečija hrabrost, nevinije srce, otvoreni um, pronalaženje izgubljenih snova ili rešenost da se sadašnji ostvare. O, da i stav: "baš me briga šta drugi misle..." to je najvažniji sastojak.