Kako ostaviti komentar na blogu?

Iskreno, najiskrenije da vam kažem, volela bih da ima malo više interakcije na ovom mom malom blogu. Komentarčić tu i tamo mi ne bi smetao, naprotiv, tome bih se beskrajno radovala. Mnogi su mi se "požalili" da ne znaju kako da ostave komentar zbog više izbora identiteta koje Blogger nudi, što je malo zbunjujuće, moram čak i ja da priznam. Za one koji možda ne znaju kako, evo malog uputstva koji će im pomoći da, ukoliko to žele, komentarišu neki moj post.

Ispod svakog posta stoji narandžastim slovima " 0 comments" u slučaju da nema nikakvog komentara na post. Kliknuvši na to, otvara se prazno polje za pisanje "post a comment". Ispod prostora za pisanje stoji padajući meni "comment as" ( ili "komentariši kao") gde morate da izabrete svoj identitet tj. pod kojim imenom ćete komentarisat, bez toga, vaš komentar nije moguće "poslati u etar". Evo, prilike da za svoje ime povežete svoj sajt ili blog ukoliko ste korisnik Blogger-a, WordPress-a,LiveJournal-a ili TypePad-a. Ako niste, opredelite se za opciju Name/URL. Izabravši je, ukucajte svoje ime u polje "name" i adresu svog sajta (ako ga imate, ako ne, ostavite to polje prazno) u polje "URL". Naravno, uvek možete komentarisati potpuno anonimni.

Happy commenting!

Plavuša koja je čitala knjige

Nikada mi nije bilo jasno kako je moguće da neki takozvani intelektualci nemaju ni jednu jedinu knjigu u kući? Nije mi jasno zašto onda toliko insistiraju na obrazovanju i na tome da pripadaju nekoj eliti? Takođe mi nije jasno kako je moguće da jedan profesionalac nema stručnu literaturu u kući iz oblasti u kojoj je navodno specijalista?
S druge strane, uvek se prijatno iznenadim kada uđem u dom u kome se nisam nadala da ću ugledati bogatu biblioteku, gomilu časopisa na podu i brdo novina spremnih za reciklažu. Da, priznajem, verovatno su u pitanju moji predrasudi i mišljenje da se u kući ne-tako-obrazovanih- i-intelektualnih-ljudi ne može naići na knjige i da tamo niko ne čita. To je isto kao kada bi rekla da su "plavuše glupe"- čist predrasud, glupo, nametnuto mišljenje koje nema veze sa stvarnošću. Obrazovanje nije u direktnoj vezi sa načitanošću, nečijim nivoom, žeđi za znanjem i željom da se neko nadograđuje. Obrazovanje se ne stiče samo u školi i ono sigurno nije okačena fakultetska diploma na zidu. Ono se stiče u kući, na ulici, u razgovoru, čitanjem, stalnim interesovanjem za život, umetnost, politiku, istoriju i kulturu u bilo kom obliku.

By the way, neću da pridikujem i držim predavanje, već da podelim sa vama nešto jako zanimljivo i lepo- jednu malu priču o plavuši, ženi koja je čitala knjige i bila veoma intelektualna i pametna, dok je u javnosti bila poznata kao jedan od najvećih seks-simbola svih vremena. Merilin Monro mi je jedna od najomiljenijih ikona na svetu: oličenje ženstvenosti, van vremenski lepa, skoro nestvarna, vazdušasta, ranjiva i detinjasto naivna. Elem, tako su je plasirali studijski moguli. U stvarnosti je to bila žena željna znanja, uvek spremna da uči, ali tragično neshvaćena. Nije ni čudo što je neke velike i poznate američke intelektualce osvojila ne samo svojom lepotom, već i svojim umom. O, da.

Kada je umrla 1962. godine, biblioteka Merilin Monro je sadržala između ostalih i sledeće knjige: "Pad" od Alberta Kamija; knjigu sa predavanjima Dž. Roberta Openhajmera; oca atomske bombe; Čehovljeve priče; "Zločin i kazna" Dostojevskoga; "Vajnsburg, Ohajo" od Šervuda Andersona; dve knjige Teodora Drajsera; tri knjige Bertranda Rasela; mnogo pisanih pozorišnih predstava; "Mojsije i monoteizam" Sigmunda Frojda i "Madam Bovari" Gustav Flobera.

Kakva impresivna kolekcija! Koliko nas se može pohvaliti takvom bibliotekom?

(Those are all part of Marilyn Monroe’s library as cataloged by volunteers on the website LibraryThing. (via latimes.com))

Ovih dana

se trudim da uživam, koliko god je to moguće na ovoj ogromantnoj vrućini. Izlasci tokom dana su ograničeni samo na jutarnje časove, i to za hleb, mleko, voće i hvatanja malo sunca. Posle dugog odsustva od kuće, ne mogu se zasititi pisanja i ukrašavanja mog bloga: već tri dana uzastopce šaram po njemu, pišem i objavljujem nove postove i to mi pruža neviđeno zadovoljstvo. Ne tražim ništa zauzvrat. Nekako sve stignem, iako sam uveče veoma umorna, ali srećna. Evo nekoliko sitnica i krupnica koje mi "spašavaju život" dok napolju sve gori i vrije pod nemilosrdnim suncem Peloponeza, dok razmišljam o sasvim izvesnoj budućnosti, strahujući od neizvesnosti:

~ Malo sam postala opsednuta avokadom. Ovih dana pravim divnu salatu koja je sama po sebi apsolutno zadovoljavajući obrok. Avokado ima pomalo težak, ali kremast ukus, kao puter, mada je mnogo zdraviji. Sadrži i do 25 odsto nezasićenih masnih kiselina, dosta kalijuma, a bogat je i vitaminima B1, B2 i A. Idealan je za dijete i ima ga danas u svim bolje snabdevenim supermarketima. Volim kada se vratim iz kupovine i tresnem kese pune povrća o sto, pa sve zamiriše od svežine i zelenog. E, onda se latim noža i daske za seckanje, pustim neku muzikicu ili glupu seriju i magija može da počne. Salata se ne razlikuje mnogo od one koju, sigurna sam, pravite gotovo svakoga dana, ali sa sitnim promenama i dodacima, ona postaje nešto posebno:

Lako je i nema tačnog "recepta": iseći paradajz na kriške, oljuštiti i iseckati krastavac (ja sve volim da isečem na sitno i slatko), malo mladog luka, izvaditi "meso" iz avokada, iseckati dosta peršuna i sve to staviti u činiju za salatu. Dodati maslinovo ulje, so, biber, sok od limuna ili limete (jednu supenu kašiku, probati i dodati više po želji), sve pomešati. Varijacije: možete dodati i malo kukuruza iz konzerve, crne masline ili neki sir, mocarela najbolje ide. Malo dobrog hleba, neko lagano pićence sa strane i uživancija je neizbežna.

~ Sada zamislite ovo: deca su zaspala, veče je i na TV-u je neki lep film. Sipajte par kašika meda u neku malu činijicu, operite sebi grožđe, a u treću činiju stavite ljuštene orahe. Kidajte slatke plodove, umačite ih u zlatni nektar i istovremeno sa komadom oraha strpajte rajski zalogaj u usta. Šta kažete,m? Pa, znam...




~ Kradem malo vremena da pročitam makar par stranica knjige "Apisova ruža" Dušana Anđelkovića. Već od prve stranice me je osvojio svojim stilom: detaljnim, šarenim, punim opisa, mirisa i teksture. Knjiga o Srbiji, Srbima, istoriji, nekom davnom dobu i neverovatnim preokretima.


~ Iako sam sasvim sigurno već gledala film "Stranger than fiction", sinoć kada sam videla da se daje na TV-u shvatih da se ne sećam o čemu se radi u njemu. Oooo, divote i miline! Film mi je najviše privukao pažnju zbog buntovne, hrabre i slatke vlasnice pekare, Ane Pascal! Ona čvrsto veruje da može promeniti svet pečući keksiće. Kakva divna filozofija! Nisam ni približno hrabra kao ona (mada obožavam mesiti kolače), verujem u moć keksića sa parčićima čokolade i da, još uvek sanjam o mojoj pekarici sa roze vratima i kitnjastim natpisom nad njima.

Hrabri su oni ljudi koji ne gube vreme sanjajući, već rade na ostvarivanju svojih snova...

(photos on my way , kalyn's kitchen and only sometimes clever)

Žudim...

~ za cvrkutom ptica i svežim, jutarnjim vazduhom koji juri kroz prozor u sobu.





~ za jesenjim suncem koje greje,ali ne peče, već umija sve zlatom i blagom svežinom.

~ za knjigom u ruci, za kišom koja udara po prozoru i dovoljno slobodnim vremenom da utonem u novi svet.



~ za domaćom pitom od jabuka uz čaj u hladnjikavo jesenje popodne.



~ za gulašima i supama, kipućim šerpama i plehovima keksića...pravac iz rerne.



~ za šetnjom po gradu pod kišobranom i kabanicom.



~ za žutim, šuškavim lišćem pod cipelama i mirisnim, jesenim vazduhom.



~ za novom sezonom omiljenih serija na TV-u i gledanjem istih uvijena toplim ćebetom sa šoljom kafe u ruci.



~ za domaćim zadacima, novim izazovima i aktivnostima.



~ za šetnjama pored poludelog mora na vetru.



~ za ljuljaškama u parku u kojima nismo mogli uživati zbog prevelikih vrućina.



~ za grožđem, orasima i slatkim vinom.



~ da bude dovoljno hladno da ponovo krenem da pravim svoj hleb.


Očigledno je da sam se umorila od leta, njenih vrućina i lenjih dana. Jesen je za mene uvek označavo nov početak, dok je leto vreme nekog slatkog i usporenog života, neki kraj, odmor od svega onoga za čim sada žudim. Jeseni, gde si? Čekam, detinjasto nestrpljivo, naoružana željama i snovima. Žudim da saznam za čim vi žudite. Volite li jesen? Da li joj se radujete?

(photos from pinterest)

Samoživost

Osobe koje karakteriše samoživost su svuda oko nas: u porodici, familiji, među prijateljima i komšijama, a ako ste dovoljno hrabri i samosvesni, možda ćete priznati da ste i vi sami osoba koja misli samo i isključivo na sebe.
Takvi ljudi su uvek u meni izazivali prezir, ali i pokušaj da shvatim zašto se tako ponašaju: jesu li bili isuviše maženi u detinjstvu ili su možda bili nedovoljno voljeni, da li se to ponašanje "uči" ili se jednostavno "rodiš samoživ"?Ne umem da odgovorim na pitanja, to ostavljam profesionalcima, mogu samo da spekuliram i dajem pretpostavke, ali jedno znam: znam kako da ih prepoznam.

~ Samoživa osoba u razgovoru najčešće koristi zamenicu "ja". Često se iza inicijacije razgovora te osobe krije želja da se priča (samo) o istoj. Svaka tema se vrti oko nje, a nije retkost da je takva osoba ljubazna i prijatna samo iz neke koristi.

~ Ne, takve osobe nisu obavezno loše, zle i pokvarene, naprotiv, mogu biti osetljive na bol drugih, ali retko čine bilo šta ne bi li nekome pomogli, znači, skoro nikada ne nude svoju pomoć. Često izbegavaju neprijatne situacije (bolest, sahrane, bolnice) iz čiste sebičnosti pod izgovorom da "ne mogu to da podnesu...", a u suštini sve što žele je da zaštite same sebe.

~ Samoživa osoba ume dobro da kritikuje, pridikuje, usijana je glava, sve zna i u sve se razume, ali vešto izbegava da radi nešto konkretno, sem ako se iza toga ne krije neka lična korist. Ni u kom slučaju, ni za koga ne menja svoje planove ili ono što je zacrtala i naumila, pobegne "kada zagusti", neosetljiva je na potrebe drugih.

~ Ona voli da "glumi" humanistu i altruistu, ali u suštini, zbog sebičnosti, svoja takozvana verovanja i etiku nikada ne sprovodi u delo. Veliki na rečima, ali slabi na delima.

~ Samoživi ljudi su loši očevi, majke, supružnici. Nesposobnost da budu požrtvovani ih sprečava da vole i istinski brinu.~

~ Ta osoba će prva da sedne za to, prva će jesti i piti, ne obazirajući se na druge.

~ Ona je uglavnom škrtica kada su u pitanju drugi. Na sebe rado potroši novac. Jedna od karakterstika takvih ljudi je da obožavaju da se slikaju tj. fotografišu. Znam da zvuči glupo, ali sigurna sam da je sebičnost/samoživost ustvari narcisoidnost. Te osobe su prave zvezde, u svojim glavama.

~ Samoživa osoba smatra da mora da živi "svoj život" onako kako želi, opsednuta je sobom, svojim problemima i osećanjima, sebi pridaje preveliki značaj, često se vređa i ljuti.

~ Nije isključivo da je veoma društvena i da ima puno poznanika/prijatelja, mada oni uglavnom koriste takvoj osobi za ličnu zabavu i da ne bi bile same. Ne vole usamljenost. Usamljenici nisu obavezno samoživi i sebični.

~ Takva osoba kada prolazi kroz težak životni period, ume da bude krajnje naporna, misli da joj "svet nešto duguje". Okolina mora da plati zbog njenog lošeg raspoloženja, svaki njen problem dobija svetske razmere i svi ostali padaju u senku njihovog velikog značaja.

Naravno, kod nekih samoživih ljudi ne postoje sve ove indikacije, glupo je tvrditi da su ova opažanja apsolutna. Moram napomenuti da je sve ovo odraz mog ličnog posmatranja i zapažanja. Poznajem takve ljude, živim ih svakoga dana, analiziram ih, pokušavam da ih dokučim, mada mi je veoma teško da ih opravdam ili razumem.

Svedoci smo moderne filozofije da ključ sreće živeti samo za sebe i činiti ono što nas čini srećnima, jer nas to na neki način štiti od toga da postanemo žrtve drugih i samim tim smo imuni na tuđe iskorišćavanje. Takođe, činjenica je da takvi ljudi postižu i veliki uspeh na profesionalnom planu, jer ih njihove sebične želje motivišu na uspeh. Moram da priznam da im pomalo zavidim, jer sam nekako uvek kroz život pokušavala da udovoljim drugima i da činim "pravu stvar", a skoro nikada nisam nailazila na uzvraćeno ponašanje. Umem da kažem sebi kako moram da budem sebičnija i da više mislim na sebe, ali kada bi zaista to učinila, mislim da bi mi život umesto da bude jednostavniji, bio komplikovaniji. Zašto? Pa, zato što, hteli mi to ili ne, bitna su i osećanja drugih. Možda ti "drugi" i nisu nama najdraže osobe na svetu, možda i jesu, ali njihove potrebe za nas predstavljaju određeni napor i pritisak, ali zamerati se, potpuno isključiti druge i njihove potrebe dovodi do još većih problema. Jedan brak, veza, odnos sa roditeljima ili drugim ljudima iz neposredne okoline se ne može bazirati na egocentričnosti. Ti odnosi su komplikovani i uključuju u sebe emocije puno ljudih, na koje treba misliti, bez obzira na poteškoće. Čvrsto verujem da u suštini, sebične osobe nisu sposobne da ostvare prava, duboka i iskrena prijateljstva, često su same, bez smisaone veze. Takvi ljudi postaju odbojni, prijateljstva se prekidaju, a ljubavne veze su neostvarive, propadaju zbog njihove anomalije i nesposobnosti da suštinski vole. Oni se pitaju u čemu je problem, retko svesni da se on krije u njima samima. Dešava se da ne mogu da objasne iznenadni raskid ili "pucanje filma" partnera koji je dugo trpeo egoizam i sebičnost.
Voleti znači staviti potrebe drugih ispred svojih. Sebičnost nije prirodna, ona bez sumnje dovodi do samoće i propadanja. Uostalom i sama ta reč u sebi sadrži tri najusamljenija slova na svetu- samoživost.

P.S. Verovatno je kriva nesnosna vrućina ovde na Peloponezu, ona koja utiče na živce i čini da sva pozitivnost ispari iz mog srca, pa sam zato dozvolila da se moj mali, lepi blog naruži prilično negativnim postom. A, možda sam morala iz svog sistema da izbacim tu negativnost prouzrokovana kontaktom sa samoživim ljudima. Nije da mi posebno smetaju, ne utiču naročito na moj život, samo njihovo postojanje budi u meni ružna osećanja. Ne mogu protiv toga. Sada mi je lakše. To je važno.