Ako ga baš toliko želiš, uzmi ga! (Iluzija koja se zove "tuđi muž")

Svi su se lepo zabavljali, pričali, očijukali, teklo je vino, služila se fina hrana. Muzika je bila neometajuća. Primetila je damu koja je stajala pored njenog muža. Sasvim očigledno je flertovala sa njim. Društvo  je upućivalo poglede njoj, njegovoj supruzi, nemo joj govoreći: "Ova se baš nameračila na njega. Zar ne vidiš?". Naravno da je videla. Mali flert je bezopasan, ali ovo je nešto drugo. Čula je za nju. Čula je od drugih da voli oženjene muškarce. Što su verniji, odaniji i zaljubljeniji tim bolje. Kažu da je uspela da razvede jedan srećan par. Hmmm, verovatno nisu ni bili toliko srećni. Ili je ona jednostavno veoma uporna? Mora da potiče  iz rasturene porodice. Otac ih je napustio dok je bila mala? Nisko samopouzdanje? Kompleks neki? Ko zna. Stalno je zamahivala koketno kosom, pućila svoja sjajem namašćena usta, tu i tamo bi ga dodirnula, kao ovlaš, neprestano ga gledajući u oči, smešeći se zavodljivo. Izgledalo je kao da je morala povremeno sebe da podseti na to da isturi grudi i popravi dekolte. Trudila se. Ne samo oko njega. Želela je privući pažnju svih muškaraca na zabavi. Posmatrali su celu tu šaradu vidno zainteresovani, ali i pomalo zbunjeni. Sva ta pažnja mu je prijala, ali mu je bilo jako neprijatno. Manje više zbog drugih, više zbog nje, njegove žene. Mislim, zar stvarno mora to pred njom da radi? Ljubazan i uljudan, nije hteo da bude neprijatan, stajao je pored nje, tu i tamo bi se kao zakašljao, nasmešio se, a ona mu se bez oklevanja približila toliko blizu da su im se ramena dodirnula.  Hteo je nekako da je izbegne, ali nije znao kako. Krenula nešto da mu šapuće na uvo, a on (kako mu je samo bilo neprijatno) je svim silama pokušavao da se odmakne. Prijateljica koja je sedela pored supruge joj šapnu: "Ova će, bre da ga pojede! Učini nešto. Ja bih joj nabila facu u tu čašu i udavila je u njoj!". Flert je flert, ali ovo je nešto drugo. Ovo je već bezobrazluk.

Prišla je do mesta u prostoriji gde su stajali i ume svih žena, supruga, verenica i devojaka rekla:

"Slušaj, ako ga baš toliko želiš, uzmi ga. Tvoj je. Mada moram, onako, kao žena ženi, da ti skrenem pažnju na sledeće. Obavezno, jednom nedeljno da mu spremiš džigericu. O-b-o-ž-a-v-a je. Sa sve svežim, seckanim crnim lukom. Ako umeš da spremiš lonac sa ovčetinom i govedinom, e onda si na konju! Škembići da ti redovno budu na jelovniku. Obavezno da naučiš da uvijaš sarme onako kako to radi njegova mama, a od slatkiša jede samo čokoladno. A, kada smo već kod njegove mame, moram da te upozorim da će često biti vaš gost. Mnogo je društvena osoba, onako, baš pričljiva, pa ume da sedi danima u gostima! Udovica je. Usamljena. Greo'ta. Dobro vodi računa o njegovim stvarima. Strašno je osetljiv kada je njegov veš u pitanju. Voli da mu majice budu bele k'o sneg, čarape naređane u fijoci, po bojama i niko, ali niko ne sme da se usudi da mu zaprlja auto. Ne zameri mu, jer često prdi i voli naglas da podriguje. Iz nekog razloga smatra da je to smešno. Tu i tamo mu izlaze neke bubuljice i čirevi po telu. Strašno nešto. To mu je još od puberteta nešto. Jao, pa ga još i bole! Posle ručka voli da spava. Jesam li ti rekla da hrče? Kao traktor! Duva i hukće kao brzi voz. Kada je gladan, mnogo je nezgodan. Uuuuuuh, što je nervozan! Ma, nepodnošljiv je. Ko neko malo dete. U krevetu i nije nešto maštovit, sem što voli bičevanje i vezivanje za luster, ali dobro,  ako ga dovoljno voliš neće ti biti toliko teško da mu ispuniš te male željice. Nemoj da ga gledaš sada ovakvog skockanog i sređenog! Ma, kakvi! Moraćeš često da ga podsećaš na to da se okupa posle čega ostavlja za sobom čitave bare u kupatilu. O dlakama na sapunu da ne govorim! I nikako, bre da nauči razliku između kupke, šampona i omekšivača za kosu. Ako ti se sviđa da skupljaš za njim, brišeš za njim,da  spuštaš dasku WC šolje, da mu pereš veš, kuvaš, čistiš, ti ga slobodno  vodi kući! I povedi i onog našeg kenjkavca da se malo odmorim i od njega. Njih dvojica idu u paketu. Jedan bez drugog ne mogu!".

Od tada je prošlo nekoliko godina.Na zabavama i u gradu se više ne pojavljuje. Retko je viđaju, samo tu i tamo na pijaci, natovarenu nekim cegerima i kesama.  Udala se, ima dvoje dece. Treće je na putu. Priča se da je strašno ljubomorna. Baš ono ume ponekad od sebe budalu da napravi. "Plašim se drugih žena", kaže.  Baš mi ju je žao. Kažu da joj muž pravi ženskaroš.

P.S. Nije bazirano na istinitoj priči, ali bi vrlo lako moglo biti.

(fotka sa Women's Health)

Usamljeni čokoladni kolač sa kafom

Ako vam kažem da možete da napraviti i pojesti kolač za manje od 5 minuta hoćete li mi verovati? I ne samo to, nećete čak ni osećati grižu savesti. Nije to sve! Uživaćete u slasti čokolade i aromi kafe, istovremeno! Nemoguće? Ha!!! Razmislite ponovo!

Sve što vam treba su nekoliko sastojaka i mikrotalasna peć. Ako je nemate, nema brige! Stara dobra rerna će poslužiti, samo ćete morati da budete strpljivi. Jedno 10 minuta strpljivi. Isplati se.

Ovako, idealno bi bilo da koristiti smeđi ili tamnosmeđi nerafinirani muskovado šećer. Običan šećer je sasvim OK, kao i bilo koji drugi zaslađivač. Potrebna vam je jedna mala vatrostalna posuda (ona za čokoladni sufle), može da posluži i šolja za kafu koja sme da ulazi u mikrotalasnu peć ili u kranjem slučaju (npr. mom, jer nemam mikrotalasnu niti činije za sufle) sasvim je OK upotrebiti pleh za mafine. Znam da se ideja da upotrebiš ceo pleh za mafine i da uključiš rernu samo za jedan mali kolač, znači za praktično jedan mafin, čini kao krajnje neekonomična i suluda, ali, evo, objasniću vam zašto je to ponekad preko potrebno: znate jedno od onih večeri kada ste usamljeni, neshvaćeni, umorni? Sedite tako, slušate tužne balade, sve vam je bezveze i dosadno i najednom vam se učini da to raspoloženje jedino može da otera nešto čokoladno i slasno, po mogućstvu SADA I ODMAH! Vaš problem je rešen. Sve što treba da uradite je sledeće:

Ukoliko nemate mikrotalasnu, uključite rernu na 200 stepeni. Pomešajte u činijicu: 1 kašiku plus dve kašičice kakaa u prahu, 3 kašike brašna, pola kašičice instant kafe, prstohvat soli, 3 kašike šećera, četvrtinu kašičice praška za pecivo i malo vanile. DOBRO promešajte. Dodajte u suve sastojke 1 kašiku ulja i 3 kašike mleka (može sojino, bademovo, pirinčano). Promešati. Sipati u šolju ili vatrostalnu činijicu i staviti u mikrotalasnu peć. Ukoliko ne želite da jedete kolač direktno iz posude, pre sipanja smese u nju vi je podmažite. Stavite da se peče 45-50 sekundi u zavisnosti od jačine mikrotalasne. Ukoliko nemate mikrotalasnu, uz to ste očajni i ludi poput mene, podmažite jedan mali kalupčić za mafin, stavite u njega smesu i pecite oko 10 minuta. Kada se kolač potpuno ohladi izvadite ga, stavite kuglu vašeg omiljenog sladoleda i uživajte!Ukoliko ste kolač ispekli u mikrotalanoj u posudici ili šolji pojedite ga odmah na isti način! Kašikom! OOoooooo, daaaa!

(fotke sa Chocolate Covered Katie i Collaborative Curry)

Sasvim običan dan

I tako. Napunila sam 36 godina. Nije se desio zemljotres, nije došlo da smaka sveta, nisam primetila novu boru niti novu sedu vlas. Sve je super. Normalno. Isto. Moji "veliki" planovi su pali u vodu (ovo je već postao šablon, nikako da naučim da ne treba praviti planove): naši najbolji prijatelji su bili do grla u poslu, bilo je nemoguće da budu sa nama, što potpuno razumem (a, s obzirom da nam je familija daleko ne pada mi na pamet da slavim rođendan sa poznanicima) tako da smo nas četvoro proslavili taj dan mirno, porodično.
Ručak, tzv. antipasti salad platter- zelena salata sa crvenim lukom, limunom, kaparima i maslinovim uljem, meko kuvana jaja, paradajz, krastavac, fusilli sa puterom i majonezom sa strane, tunjevina u maslinovom ulju je bio lagan i veoma ukusan. Deca su bila oduševljena. Servirala sam im u velikim tanjirima, kao da su "odrasle".  Sve je prezentaciji. Onda smo se častili čokoladnim kolačem sa sladoledom od vanile.
Bilo je puno telefonskih poziva, čestitanja, poljubaca, zagrljaja, knjiga "Devojka sa tetovažom zmaja" na grčkom za koju će mi trebati jedno 3 godine da je pročitam, stigao je i moj ljubljeni Easy Living. Veče smo proveli gledajući dečiju predstavu na otvorenom (uvek se svodi na decu, a ne na nas, zar ne?), jeli pečeni kukuruz na plaži gledajući mesečinu i njen odsjaj u vidu milion zvezdica na površini vode. Bilo je iznenađujeće sveže, prijatno veče, što je za ovo doba godine u ovom kraju Grčke čak i neobično. Ja sam to doživela kao poklon, to osveženje, taj magični vetrić koji je dolazio sa pučine i mirisao opojno. Uživali smo. Mogla bih reći da je bilo baš lepo.

Moram da priznam da je bilo i lepših dana. Ponekad mi dan prođe u takvoj lepoti i uživanju da mi se čini da ću umreti od miline. Uglavnom su ti dani neplanirani, desi se nešto spontano, probudiš se raspoloženiji, opušteniji, sklope se kockice na trenutak, desi se neka magija. Ne umem to da objasnim. Ono što zasigurno znam je da jedan takav dan nikada, ama  baš nikada nema veze sa nekom specijalnom prilikom.
Ne planiraj. Uživaj. Jedi kukuruz. Voli tvoje najbliže. I moli se. Moli se za obične dane, da ih ima što više.

Prioritet

Stavljanjem potreba drugih ispred naših, kao što već znamo, mi žene nikome ne činimo uslugu. Niko to od nas ne traži, nikome to nije potrebno i jedina osoba koja na kraju ostaje nezadovoljna i nesrećna smo mi same. Potpuno je isti slučaj i onda kada činimo suprotno. Ne moraš biti genije da bi shvatio da je očigledno potrebna ravnoteža, a najveće je pitanje je kako je uspostaviti? Neke od nas grčevito pokušavamo da je postignemo, druge pak, kako tvrde, u tome nemaju nikakav problem. Ja smatram da nam se život sastoji u pokušavanju, u merenju, procenjivanju: "Kako da uklopim to i to u današnji dan?". Nekada uspe, nekada ne.
Znate, stalno sam prebacivala mojoj majci što ne posvećuje dovoljno vremena samoj sebi. Njen odgovor je uvek bio: "Nemam vremena". Iako sam bila veoma mlada, shvatala sam da to znači da je požrtvovana i potpuno posvećena nama, ali ja sa to uvek doživljavala kao neku vrstu tereta. Vidite, primećujem da se taj šablon ponavlja i kod mene. To je očigledno naučeno ponašanje, ono koje sam nesvesno nasledila od moje majke. I sada to isto radim i ja mojim kćerima: "Nema vremena za vežbanje". "Isuviše sam umorna brinući o vama" i razni drugi izgovori.
Kao što već rekoh u prethodnom postu, kada stigneš u određene godine ne možeš sa više uzdati u to da ćeš zaboraviti da jedeš, jer si po ceo dan na fakultetu radeći vežbe iz analitičke hemije ili računati na svoj brzi metabolizam. Suočimo se sa tim- trudnoće, deca, kućni život, sve to ima svoju cenu. Neke stvari se neće desiti same od sebe, za njih se treba potruditi.
Izgovor "nemam vremena" je samo to-izgovor ili bolje reći izraz lenjosti. Iskrenije je reći "mrzi me" ili "radije ću jesti sladoled i gledati seriju", a o priči o požrtvovanosti da ne govorim. Jednostavno ne drži vodu.
Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali moram da podelim sa vama nešto što me je na neki način probudilo. To je bilo pravo prosvetljenje. Ne, nije u pitanju  Dalaj Lama niti  je reč o nekom velikom književniku, već o glumici Gvinet Paltrou koja mi i nije baš najomiljeniji lik. Naime, pre neki dan sam rešila da izvučem prašnjavi DVD sa vežbama čuvene Trejsi Anderson koja je inače lični trener ove glumice.  Ono što mi je posebno privuklo pažnju (osim napornih i monotonih vežbi koje se baziraju na ponavljanju istog pokreta bezbroj puta) su njene reči na kraju DVD-a. One već nekoliko dana odzvanjaju u mojoj glavi:

"Svim mojim prijateljima koji bi želeli da vežbaju, ali nemaju vremena za to, kažem isto:" I ja sam majka, i ja radim, ali pokušavam da vežbanje bude moj prioritet."

Ne znam zašto, ali Gvinet mi ne zvuči ni malo sebično, šta više, zvuči krajnje logično i iskreno.
Kada se kaže "prioritet" ne verujem da se misli na to "baš me briga za druge, ja sam najvažnija", već više se misli na "imam pravo na to da odvojim vremena za sebe i da se posvetim onome što je korisno za mene i moje zdravlje".
Čini mi se da je u poslednje vreme vođenje računa o izgledu i zdravlju stvar neke lične kulture. Gotovo je neshvatljivo da se neko ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, a na pitanje: "Kako uspeva da nađe vremena za to?" postoji jedan veoma jednostavan odgovor: "Dan traje 24 h. Ima se vremena." Ako želite da promenite izgled svog tela, da smršate ili da popravite svoju kondiciju onda jedan deo svog vremenea morate posvetiti isključivo tome, bez osećanja krivice: kuća se neće srušiti bez vas, a deca sigurno neće umreti od gladi.
Reći: "Ma,kakvi! Nemam vremena ni da se istuširam!" nije više nikome zanimljivo. Morate da se složite.

Zašto volim moje tridesete

Za dva dana punim 36 godina. Iako skoro svake godine kažem da neću od mog rođendana da pravim big deal, shvatila sam da rođendani itekako jesu...big deal. Napraviću veliku tortu, častiću prijatelje picom i pićem, nazdraviću sebi,mojim godinama i činjenici da obožavam moje tridesete i da se nikada, ama nikada, ni za živu glavu ne bih menjala sa nekom dvadesetogodišnjakinjom. Evo i zbog čega:


~ Napokon volim svoje telo. Volim svaku nesavršenost na njemu. Volim zadovoljstvo koje mi pruža, činjenicu da "pretrpelo" dve trudnoće i porođaje, razne druge napore i iskušenja. Još uvek je snažno i zdravo, a najviše od svega volim to što sam naučila da ga "slušam". Znam šta mu prija, šta mu treba. Godine donose sa sobom i saznanje da se više ne mužeš uzdati u "mladost", već da se o telu moraš više brinuti, ulagati dodatni napor. To i nije tako loše, jer mi je to pomoglo da ne uzimam svoje zdravlje zdravo za gotovo, što često radimo kada smo mlađi.


~ Znam šta volim, šta želim i ne menjam se zbog drugih. Imam oformljen ukus, pogled na svet, način razmišljanja. U dvadesetim tražimo sebe, jurimo za svojim snovima, sanjarimo, pravimo planove. U mojim tridesetim sam napokon, posle dugogo samoispitivanja i potrage došlo do "aha!" momenta shvativši šta želim od života i kako ću to postići. Stekla sam unutrašnji mir i zavolela sebe onakvu kakva sam. Ne menjam se da bih se dopala drugima, menjam sebe da bih postala jača i bolja ličnost.


~ Majka sam i supruga. Život i svakodnevica se ne svode više na "ja", već na "mi" i to je divno. Biti majka i nečiji životni saputnik su najvažnije stvari koje sam ikada uradila ( i koje radim) u životu. Moj najveći uspeh.


~ Imam oformljeno mišljenje o svemu. OK, ne baš o svemu, samo tako kažem. Ono što želim reći je to da u ovim godinama drugi ne mogu lako (ili uopšte) promeniti moj pogled na svet, na ljude. Najvažnije od svega je to da sam naučila da me suprotno mišljenje ne pogađa niti ljuti.


~ Imam svoj stil. Nisam fašionista, nikada nisam bila niti ću biti. Znam šta volim da nosim, u čemu se osećam lepo. Možda ponekad to nije i najbolji izbor za moju građu (imam par dugih blago širokih haljina koje me malo više šire u kukovima, ali who cares?). Ne izvinjavam se zbog onoga što mi se sviđa, bitno je da je meni lepo i da izgledam pristojno.


~ Imam više samopouzdanja, ali mnogo manji ego. Priznajem kada pogrešim, umem da se izvinim, učim da kažem "ne". Ima dana kada mi je samopouzdanje poljuljano, ali razvila sam tehnike razmišljanja koje me uvek vrate na pravi put. Onda pomislim na sve ono na čemu treba da budem zahvalna i osmeh mi se ponovo vrati na lice. Ne uzimam ništa zdravo za gotovo. I to je na neki način oslobađajuće.


Da ne bi sve ovo zvučalo preterano prepotentno, moram da kažem da bez obzira na zrelost osećam da imam još puno vremena i prostora za promene. Nadam se da ću u godinama koje dolaze puno toga da naučim i doživim. Još uvek osećam kao da ništa ne znam, kao da ništa još nisam videla i da me mnogo toga čeka. Ko zna. Svima vama koji ste još uvek u svojim dvadesetim imam da kažem samo jedno: držite se, najbolje tek dolazi!!!!

 (fotka sa FranticallySimple)

 

A, šta je to "frajer"?

Ne znam da li sam to samo ja, a stvarno se nadam da nisam, ali imam tendeciju da jednu knjigu čitam više puta. Iako imam gomilu knjiga koju još uvek nisam pročitala, ja se uvek vraćam jednoj iznova i iznova, naravno, samo ako mi se sviđa. Da li je to zbog toga što sam lenja? Da li možda želim da "utvrdim gradivo"? Ili jednostavno želim da ponovo osetim onu istu milinu i lepotu koju sam doživela čitajući je prvi put? Svaki put kada pročitam iznova jednu knjigu ja je doživim na nov način, pronađem delove u njoj koji trenutno rezonuju sa mnom ili jednostavno otkrijem nešto novo na šta prilikom prvog čitanja nisam obratila posebnu pažnju. Odgovor je kombinacija svega gore navedenog. 
Pre par dana sam po drugi put pročitala knjigu "Kuvarica" od Gorice Nešović. Simpatična, lako varljiva, ženstvena knjiga. Prvog puta nije ostavila neki poseban utisak na mene, a sada, eee, sada me je čak i navela na razmišljanje. Postoji jedan deo u knjizi koji se bavi fenomenom "frajera". Kakav je to muškarac frajer? Kako je on izgledao nekada, a kako sada izgleda tipičan predstavnik te "vrste"?
Gorica na savršen način opisuje muškarca koga jedna udata ili neudata žena zamišlja kao takvog. Neke od nas ga imaju pored sebe, a neke od nas priželjkuju ili ne baš tako diskretno zahtevaju da napokon  postane ono što nam treba...frajer. Uživajte:

Lj. i M. se znaju još od gimnazije, ali su se smuvali tek na fakultetu.
On je bio, onako, suvonjav, sa ušima koje su uvek štrčale. Nije bio klempav, ali kao da su mi uši bile za ceo broj veće.
Ona je uvek bila zgodna. Doduše, nos joj je bio nešto veći, ali ne mari. To je bio deo njenog šarma.
Njihovi roditelji su već kovali planove: kad će da se venčaju, gde će da žive, koliko dece...
Njegovi su imali četvorosoban stan u centru, pa je njegova majka govorila:
"Deco, ne moramo da se sretnemo ako nećete. Ma, ima mesta koliko hoćete!"
On nije hteo da se izbegavaju. Rekao je roditeljima da ne želi da žive u zajednici i da će oni iznajmiti stan.
Majka je svakoga dana odraživala tarzana (to je kad se žena u dubokom bolu rukama udara u nedra i leleče), ali nije vredelo.

Svadbu su napravili onako kako su oni hteli: kumovi i roditelji na ručku i žurka za društvo uveče.

Pretnje, ucene, molbe, zaklinjanje...njegove majke nisu urodili plodom.
Stvarno je ispao frajer.

Kako su godine prolazile, one njegove uši kao da su se smanjile.
To je nemoguće, uši jedino rastu do kraja života, ali mislim da mu je malo porasla glava. Zaokruglila se i više nije onako ćoškasta. Ma, ceo je nekako porastao. I postao čovek.

M. za njega uvek kaže "moj Lj.".
To "moj" mu dođe kao deo vlastitog imena, koje ona uvek izgovara u paketu, kao da se on tako zove.

Kad god su neka važne odluke u kojima indirektno ima mnogo učesnika (uglavnom familija), a direktno samo njih dvoje, on preseče u sopstvenu korist.

E, to je frajer. On zna šta hoće, on ispuni obećanje, on jednim pokretom ume da prekine familijarnu torturu. Blago podigne ruku savijenu u laktu i kaže:
"Dosta vaših saveta, hvala svima".

Pravi frajeri svašta znaju.

I sada moj omiljeni deo:

Kad njih dvoje idu negde, on je iza nje jedno petnaestak centimetara. To se ne vidi golim okom, ali se oseća. Tako ima bolji pregled na ono što se dešava sa strane. Ruku joj ovlaš stavi na leđa u visini struka. Ne stiska je i ne gura, samo daje do znanja da je tu.

(odlomak iz knige "Kuvarica" Gorice Nešović, fotka sa PressOnline)

Frajer je: zaštitnik. E, to. On ne mora da bude princ (desilo se da je fotka sa princom Vilijamom i Kejt najviše odgovarala temi), ali svakako to postaje onda kada se prema ženi tako ophodi . Kao princ. E, onda je baš frajer. I mnogo je to lep osećaj. A, tek ona ruka na leđima...mmmmmmm....

Recite im "hvala"

Dugo me nije bilo i vreme je brzo prošlo. Volela bih da ga je bilo više za pisanje i druženje na blogu, ali kao i svakog leta, uvek postoji mali period kada moram zapostaviti moj mali blog. Kao što kaže moj drug Dejan: "Kad si na strateškom mestu, trpi!". Familiji i prijateljima je privlačna ideja letovanja kod nas: more je tu, klopa je dobra i hoću da verujem da smo i mi gostoprimljivi. Koliko god je lepo imati goste, to ume da bude naporno, naročito za domaćicu koja voli i želi svima da ugodi. Najviše volim da nas obilaze opušteni ljudi, koji se kod nas osećaju kao kod kuće bez preterane zvaničnosti: svako može da otvara frižider i uzima šta poželi kada je gladan, svako može da izlazi kada poželi bez obaveza prema nama, dremanje po želji, spavanje, opušteno i bez opterećenja. Kada su gosti opušteni, onda sam i ja. Bilo kako bilo, sada su mi u gostima roditelji. "Čudna" stvar se desila: odjednom, moje celo telo i um su se opustili, bukvalno nisam mogla da se naodmorim i naspavam jedno tri dana. Shvatila sam koliko mi je zapravo bila potrebna pomoć oko dece, oko kuće, a nisam ni bila svesna koliko sam umorna ili bolje reči iscrpljena.
Činjenica da mogu napokon, makar na desetak dana, da dam sebi oduška ne budi u meni ni malo griže savesti. Krivica ne postoji. Mogu bez osećanja sramote da priznam da danima leškarim i iščitavam brojeve  mog omiljenog Easy Living časopisa koji proteklih nekoliko meseci jedva uspevam da prelistam. Moram da priznam da sam prepustila ćaletu da mi šeta decu, hrani ih sladoledom i sumnjivim hot-dogovima. Moram da priznam da sam dozvolila mami da preuzme kuhinju i kuva šta joj je volja (njene supe i salate su najbolje na svetu). Moram da priznam da mogu, hoću i da uživam u svakom trenutku. Znate šta, mislim da sam zaslužila.


Ovom prilikom želela bih da zamolim sve vas koji imate pomoć roditelja tj. baka i deka oko dece i kuće da ih ne uzimate zdravo za gotovo. Njihova pomoć je zlata vredna i često se ne ceni. Zahvalite im se na pomoći, priredite im neko lepo iznenađenje, kupite im poklon, platite im večeru u restoranu ili ih jednostavno zagrlite i recite im: "Hvala, mama (tata), tvoja pomoć mi mnogo znači." Sve što rade, rade iz ljubavi prema vama i vašoj deci.


Bake i deke su super. Volela bih da su bake i deke moje dece bliže nama, ali do tada, trudiću se da im stavim do znanja koliko mi znači što su sada tu, pored nas.