Stavljanjem potreba drugih ispred naših, kao što već znamo, mi žene nikome ne činimo uslugu. Niko to od nas ne traži, nikome to nije potrebno i jedina osoba koja na kraju ostaje nezadovoljna i nesrećna smo mi same. Potpuno je isti slučaj i onda kada činimo suprotno. Ne moraš biti genije da bi shvatio da je očigledno potrebna ravnoteža, a najveće je pitanje je kako je uspostaviti? Neke od nas grčevito pokušavamo da je postignemo, druge pak, kako tvrde, u tome nemaju nikakav problem. Ja smatram da nam se život sastoji u pokušavanju, u merenju, procenjivanju: "Kako da uklopim to i to u današnji dan?". Nekada uspe, nekada ne.
Znate, stalno sam prebacivala mojoj majci što ne posvećuje dovoljno vremena samoj sebi. Njen odgovor je uvek bio: "Nemam vremena". Iako sam bila veoma mlada, shvatala sam da to znači da je požrtvovana i potpuno posvećena nama, ali ja sa to uvek doživljavala kao neku vrstu tereta. Vidite, primećujem da se taj šablon ponavlja i kod mene. To je očigledno naučeno ponašanje, ono koje sam nesvesno nasledila od moje majke. I sada to isto radim i ja mojim kćerima: "Nema vremena za vežbanje". "Isuviše sam umorna brinući o vama" i razni drugi izgovori.
Kao što već rekoh u prethodnom postu, kada stigneš u određene godine ne možeš sa više uzdati u to da ćeš zaboraviti da jedeš, jer si po ceo dan na fakultetu radeći vežbe iz analitičke hemije ili računati na svoj brzi metabolizam. Suočimo se sa tim- trudnoće, deca, kućni život, sve to ima svoju cenu. Neke stvari se neće desiti same od sebe, za njih se treba potruditi.
Izgovor "nemam vremena" je samo to-izgovor ili bolje reći izraz lenjosti. Iskrenije je reći "mrzi me" ili "radije ću jesti sladoled i gledati seriju", a o priči o požrtvovanosti da ne govorim. Jednostavno ne drži vodu.
Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali moram da podelim sa vama nešto što me je na neki način probudilo. To je bilo pravo prosvetljenje. Ne, nije u pitanju Dalaj Lama niti je reč o nekom velikom književniku, već o glumici Gvinet Paltrou koja mi i nije baš najomiljeniji lik. Naime, pre neki dan sam rešila da izvučem prašnjavi DVD sa vežbama čuvene Trejsi Anderson koja je inače lični trener ove glumice. Ono što mi je posebno privuklo pažnju (osim napornih i monotonih vežbi koje se baziraju na ponavljanju istog pokreta bezbroj puta) su njene reči na kraju DVD-a. One već nekoliko dana odzvanjaju u mojoj glavi:
"Svim mojim prijateljima koji bi želeli da vežbaju, ali nemaju vremena za to, kažem isto:" I ja sam majka, i ja radim, ali pokušavam da vežbanje bude moj prioritet."
Ne znam zašto, ali Gvinet mi ne zvuči ni malo sebično, šta više, zvuči krajnje logično i iskreno.
Kada se kaže "prioritet" ne verujem da se misli na to "baš me briga za druge, ja sam najvažnija", već više se misli na "imam pravo na to da odvojim vremena za sebe i da se posvetim onome što je korisno za mene i moje zdravlje".
Čini mi se da je u poslednje vreme vođenje računa o izgledu i zdravlju stvar neke lične kulture. Gotovo je neshvatljivo da se neko ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, a na pitanje: "Kako uspeva da nađe vremena za to?" postoji jedan veoma jednostavan odgovor: "Dan traje 24 h. Ima se vremena." Ako želite da promenite izgled svog tela, da smršate ili da popravite svoju kondiciju onda jedan deo svog vremenea morate posvetiti isključivo tome, bez osećanja krivice: kuća se neće srušiti bez vas, a deca sigurno neće umreti od gladi.
Reći: "Ma,kakvi! Nemam vremena ni da se istuširam!" nije više nikome zanimljivo. Morate da se složite.
Znate, stalno sam prebacivala mojoj majci što ne posvećuje dovoljno vremena samoj sebi. Njen odgovor je uvek bio: "Nemam vremena". Iako sam bila veoma mlada, shvatala sam da to znači da je požrtvovana i potpuno posvećena nama, ali ja sa to uvek doživljavala kao neku vrstu tereta. Vidite, primećujem da se taj šablon ponavlja i kod mene. To je očigledno naučeno ponašanje, ono koje sam nesvesno nasledila od moje majke. I sada to isto radim i ja mojim kćerima: "Nema vremena za vežbanje". "Isuviše sam umorna brinući o vama" i razni drugi izgovori.
Kao što već rekoh u prethodnom postu, kada stigneš u određene godine ne možeš sa više uzdati u to da ćeš zaboraviti da jedeš, jer si po ceo dan na fakultetu radeći vežbe iz analitičke hemije ili računati na svoj brzi metabolizam. Suočimo se sa tim- trudnoće, deca, kućni život, sve to ima svoju cenu. Neke stvari se neće desiti same od sebe, za njih se treba potruditi.
Izgovor "nemam vremena" je samo to-izgovor ili bolje reći izraz lenjosti. Iskrenije je reći "mrzi me" ili "radije ću jesti sladoled i gledati seriju", a o priči o požrtvovanosti da ne govorim. Jednostavno ne drži vodu.
Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali moram da podelim sa vama nešto što me je na neki način probudilo. To je bilo pravo prosvetljenje. Ne, nije u pitanju Dalaj Lama niti je reč o nekom velikom književniku, već o glumici Gvinet Paltrou koja mi i nije baš najomiljeniji lik. Naime, pre neki dan sam rešila da izvučem prašnjavi DVD sa vežbama čuvene Trejsi Anderson koja je inače lični trener ove glumice. Ono što mi je posebno privuklo pažnju (osim napornih i monotonih vežbi koje se baziraju na ponavljanju istog pokreta bezbroj puta) su njene reči na kraju DVD-a. One već nekoliko dana odzvanjaju u mojoj glavi:
"Svim mojim prijateljima koji bi želeli da vežbaju, ali nemaju vremena za to, kažem isto:" I ja sam majka, i ja radim, ali pokušavam da vežbanje bude moj prioritet."
Ne znam zašto, ali Gvinet mi ne zvuči ni malo sebično, šta više, zvuči krajnje logično i iskreno.
Kada se kaže "prioritet" ne verujem da se misli na to "baš me briga za druge, ja sam najvažnija", već više se misli na "imam pravo na to da odvojim vremena za sebe i da se posvetim onome što je korisno za mene i moje zdravlje".
Čini mi se da je u poslednje vreme vođenje računa o izgledu i zdravlju stvar neke lične kulture. Gotovo je neshvatljivo da se neko ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, a na pitanje: "Kako uspeva da nađe vremena za to?" postoji jedan veoma jednostavan odgovor: "Dan traje 24 h. Ima se vremena." Ako želite da promenite izgled svog tela, da smršate ili da popravite svoju kondiciju onda jedan deo svog vremenea morate posvetiti isključivo tome, bez osećanja krivice: kuća se neće srušiti bez vas, a deca sigurno neće umreti od gladi.
Reći: "Ma,kakvi! Nemam vremena ni da se istuširam!" nije više nikome zanimljivo. Morate da se složite.
Prvo bih zelela da ti cestitam rodjendan ,oduvaj sve svecice sa torte i sa ponosom nosi svoje tridesete, stvarno su najbolje:))
ReplyDeleteSto se tice vezbanja,ako ne moze nista vise da me pokrene, nikakav motiv,zelja,onda pomislim na moje najmilije ,pa i njima treba zdrava,vitalna mama,supruga,baka....
Draga moja, potpuno te razumem. I ja sam u sličnom fazonu. Međutim, da- rešila sam da mi aktivnost, vežbanje i zdrava ishrana budu prioriteti. Gledam oko sebe žene starije od mene i zaista,koliko god to grozno zvučalo, kažem sebi: "Ja ne želim da kroz nekoliko godina izgledam TAKO!". Teško je naterati sebe, ali kada jednom kreneš onda je sve lakše.
ReplyDeleteOvo je tekst koji je svima nama u glavama i s kojim se svi svakodnevno borimo.Ja sam skoro(tek) donela odluku da je neophodno da vezbam i to ne samo zbog viska kilograma vec i zbog mentalnog i fizickog zdravlja!Veoma mi se svidela misao da kad udjes u tridesete ne mozes vise da ocekujes da telo samo od sebe resava stvari,moras da mu pomognes.Kada to shvatimo bude nam lakse i neke druge stvari da ne shvatamo zdravo za gotovo!Jos jednom,hvala ti sto pises upravo ono sto vecina nas misli
ReplyDeleteMoje ime, maya elijah Nakon 12 godina braka, moj muž i ja smo se svađali na ovaj ili onaj način dok me konačno nije napustio i preselio se u Kaliforniju da bude s drugom ženom. Osjećala sam se kao da je moj život gotov i da su moja djeca mislila da nikada više neće vidjeti svog oca. Trudila sam se biti jaka samo prema djeci, ali nisam mogla obuzdati bol koji je mučio moje srce, srce mi je bilo ispunjeno tugom i bolom jer sam zaista bila zaljubljena u svog muža. Razmišljam o njemu svaki dan i noć i uvijek želim da mi se vrati, bila sam jako uznemirena i trebala sam pomoć, pa sam potražila pomoć na internetu i naišla na web stranicu koja sugerira da bi dr. Alaba mogao pomoći svojoj bivšoj bivšoj da se vrati. Stoga sam osjetio da bih trebao pokušati. Kontaktirao sam ga i rekao mi je što da radim. Učinila sam to i onda mi je napravio ljubavnu čaroliju. 48 sati kasnije moj suprug me stvarno nazvao i rekao mi da i njemu jako nedostaju djeca, tako nevjerojatno!! Dakle, vratio se tog dana, s puno ljubavi i radosti, i ispričao se za svoju pogrešku i bol koji je nanio meni i djeci. Naš brak je bio jači nego prije, a sve zahvaljujući dr. alabi. Toliko je moćan i odlučila sam podijeliti svoju priču na internetu da je dr. Alaba bio pravi i moćni čarobnjak. Uvijek ću se moliti da ona živi dugo pomažući svojoj djeci u trenucima potrebe, ako ste ovdje i trebate se vratiti bivšem ili je vaš muž prešao na drugu ženu, prestanite plakati, odmah kontaktirajte ovaj moćni pravopisni kotačić. Ovdje je njegova kontakt adresa e-pošte na: {dralaba3000@gmail.com} ili WhatsApp / viber preko njegovog kontakta ispod +1(425) 477-2744 Hvala dr. alaba.
ReplyDelete