Tišine

Jutro sam započela u apsolutnoj histeriji. Moram da uradim ovo, moram da završim ono. Radi brzo i uradi što više! Neću stići! Ili možda hoću? Vidi koliko je sati! Ne stižem. Ubrzaj još malo, daj gas. Da bih sebe dodatno stimulisala skuvala sam jaku, crnu kafu i ispijala je usput dok sam prala, brisala, nameštala, prostirala. Moram da završim sve poslove, da odem u kupovinu, da pokupim dete iz škole, da ide na trening, da se kupamo, učimo, aaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

 Pustila sam radio do daske i to namerno nešto brzo i moderno, da me motiviše i pokrene. Usisivač je urlao, Rihanna je pevala o dijamantima, kuhinjski aspirator je drndao, druga mašina je završavala centrifugiranje, a moja mlađa kćer je svom snagom pokušavala da ih nadjača svojim vrištanjem i pevanjem.  U jednom trenutku sam bacila pogled na vrata terase koja izlaze na dvorište i krenula ka toj sobi. Mirisala je na sunce, zavesa se lepršala na toplom povetarcu, ptice su pevale, veš se srećno lelujao i sušio na vetriću. Zvuči kao početak nekog školskog sastava, zar ne? Kako god da zvuči, u tom trenutku sam poželela da stvorim tišinu, da uklonim sve one uljeze koji su me ugrožavali i sprečavali da čujem samu sebe i da uživam u svom danu. Ugasila sam usisivač i radio, ručak je bio gotov, mašina je prestala da radi. Nastupila je prelepa i divna tišina. Nje se inače ponekad...plašim. Tišina me tera na razmišljanje, zbog nje pričam sama sa sobom, često se naljutim i svašta može da mi padne na pamet. Nečega se setim i onda krenem da to proživljavam iznova i iznova u svojoj glavi. Buka, muzika, zvuci sa ulice, upaljene mašine me sprečavaju u tome. Pružaju mi iluziju da sam produktivna, da radim, da...živim, da se nešto dešava. Međutim, u onom trenutku kada je sve oko mene zaćutalo sam se upravo osetila živom i prisutnom u momentu. Moje srce kao da je povratilo svoj normalni ritam, počela sam normalno da dišem, da budem svesna sebe i onoga što radim. Sve je nekako išlo lagano, bez naprezanja i nervoze. To je kod mene još uvek nešto novo. Nešto što tek moram da naučim.
Ptice i vetar u krošnjama, šuštanje lišća, žubor vode, lupanje kiše po prozorima, gromovi, čak i prigušeno brundanje automobila ili igra dece iz nekog dalekog dvorišta, sve su to za mene tišine iako su zapravo zvukovi, a kada stvarno onako dobro oslušnem, zatvorim oči i predam se oni postaju...muzika. Nisu mi više potrebni divljački i pohotni zvuci sa radija, niti dodatna stimulacija. Tu sam, u tom trenutku, potpuno svoja. Ja.

Moja omiljena tišina su talasi, njihovo penušanje i milovanje obale. Ništa me tako ne smiruje i ne uvodi u stanje romantičnog sanjarenja kao more. Mogu satima da meditiram uz njegove zvuke, da šetam kilometrima i kilometrima sve dok se svi suncobrani i poznata lica ne izgube potpuno iz vida. Potpuni beg, a potpuna prisutnost.

Zemlja neće prestati da se okreće ako malo usporimo i zastanemo. Toliko smo naviknuti na buku da smo postali gluvi: ne slušamo naše sopstvene misli, ne znamo kako zvuči naše sopstveno disanje, bojimo se da će se nešto strašno desiti ukoliko probamo da makar na kratko živimo u tišini. Ako ne naučimo da slušamo sami sebe, kako ćemo onda naučiti da slušamo druge? A, kako ćeš čuti sebe? Tako što ćeš naći svoju tišinu i pustiti svoju dušu da ti govori.
Tražite i nađite vaše tišine i muzike, a ako ih već imate, molim vas, podelite ih sa mnom.

The Beach from Caitlin | Roost on Vimeo.

Čokoladni molten (lava) kolač

Do 5. maja recepti koje ću deleti sa vama ovde na blogu će biti isključivo posni.Neka vas to ne obeshrabruje i ne odbija, jer obećavam da neće biti ništa manje ukusni i laki kao oni recepti koji se pripremaju od mesa, jaja, putera. Međutim, danas sa vama delim recept za čokoladni molten (lava) kolač koji je nešto najukusnije i najlepše što sam u poslednje vreme probala ili napravila.  Zaboravite na trenutak na kalorije ako možete i častite sebe i druge ovom fantazijom od čokolade.
Biće vam potrebne male činijice za sufle. Ukoliko ih nemate, moraću da insistiram na tome da ih kupite. Trebaće vam, jer kada probate ovaj slatkiš nećete prestati da ga pravite i njime oduševljavate sve prisutne.

 Brzo je i lako, obećavam vam. Jedino o čemu morate da vodite računa je vreme pečenja. U ovom slučaju, bolje je peći ih kraće, znači tačno 12 minuta ukoliko želite da dobijete "lavu" tj. tečnu čokoladu u sredini. Takođe, bitno je da koristite kvalitetnu čokoladu koja nije previše gorka. Verujte mi, isplati se. Uživanje u ovom kolaču je neprocenljivo.

Čokoladni molten (lava) kolač

225 grama kvalitetne  crne čokolade (polu-slatke)
113 grama ili 8 punih kašika putera (nikako nemojte koristiti margarin!)
plus još malo putera za podmazivanje malih činija za sufle
3 jaja
1/2 šolje šećera
1/2 šolje brašna
1 kašičica ekstrakta od vanile

Zagrejte rernu na 200 stepeni C.
Obilno podmažite puterom činijice za sufle. Smestite činijice u pleh i ostavite na stranu. Istopite puter i čokoladu na vodenom kupatilu. U posebnoj činiji mutite jaja i šećer sve dok jaja ne pobele, oko 2-3 minuta, dodajte vanilu. Umešajte umućena jaja u čokoladu i lagano promešajte da se čokolada sjedini sa jajima, a zatim dodajte brašno i ponovo promešajte. Rasporedite smesu ravnomerno u pripremljene činije i pecite 12-15 minuta u rerni. Vodite računa da ne prepečete. Izručite kolač odmah u tanjir (a možete ga jesti direktno iz činije) i služite ga  uz sladoled, šlag, maline, jagode, šta god vam se sviđa. Meni je još lepši kada se potpuno ohladi, međutim tako unutrašnjost neće biti tečna, jer će se kolač dodatno "ispeći" usled samog hlađenja u činiji.

Prijatno!!!!!

Hleb bez mešenja Doris Grant (po receptu Lorejn Paskal)

Svaki put kada na nekom blogu naiđem na recept za hleb koji ne mora da se mesi ja ga...preskačem. Probala sam nekoliko takvih recepta ranije u prošlosti i ni jedan nije mogao da mi zameni klasični hleb koji se dugo mesi i ostavlja da naraste dva puta pre pečenja. Mesiti ručno hleb je naporno. Verujte mi, radila sam  to neko vreme pre kupovine aparata i zato sam često tragala za brzim i lakim receptima naročito za one dane  kada me je posebno mrzelo ili kada nisam imala vremena za to. Međutim, nikada nisam bila oduševljena jednim takvim brzinskim hlebom. Pošto mi se onaj  iz pekare ne dopada na kraju nisam uspela da odolim sverastućoj popularnosti (barem ovde u Grčkoj) aparata za hleb: staviš sastojke, pritisneš dugme, radiš svoj posao i posle jedno 2 i po sata imaš svoju svežu i mirisnu veknu! Milina! Kupujem brašno iz mlina: meko i oštro, kombinujem oba u odnosu 1:1 i hleb ispada super. Ja inače obožavam integralni i ražani hleb. Što crnji, to bolji! Međutim, moja mlađa kćer ga ne voli, pa stoga ga, nažalost, retko mesim.

Pre neko veče sam naišla na Lorejn Paskal i njenu emisiju na kanalu 24 Kitchen. Pokušavala sam da ne reagujem na brownies sa Oreo keksom, na njeno čežnjivo gledanje kolača i torti u izlogu neke poznate pariske poslastičare, na njene kreacije sa lisnatim testom (koje sam inače probala još letos i fenomenalni su), ali kada je krenula da priča o brzom i lakom hlebu za koji nije potrebno mešenje...e, tu sam se baš skocentrisala, uzela papir i olovku i krenula da beležim. Ako Lorejn Paskal kaže da dobar, onda mora da je stvarno tako. Recept za hleb bez mešenja je adaptirana verzija originalnog recepta Doris Grant, čuvene pobornice zdrave ishrane iz 40-ih godina prošlog veka. Ona je još u ono vreme smatrala da belo brašno nema nikakvu hranljivu vrednost (što je inače tačno) i strastveno je promovisala zdravu hranu, čak i za vreme rata, na čemu je naročito insistirala. Jednoga dana, nakon što je ispekla svoj hleb od integralnog brašna, setila se da je testo uopšte nije mesila pre nego što ga je stavila u rernu. Probala ga je i jako joj se dopao. Od tada (barem tako kažu) nikada više nije pogledala unazad. Ta priča me je baš zaintrigirala. Imala sam integralno brašno, oštro belo brašno i sve ostale sastojke. Koliko vremena može da mi oduzme pravljenje ovog hleba? Čas posla sam ga zamesila i ostavila da odstoji. To je bilo sve. Nije mi oduzelo više od 10 minuta. Jedino što traje malo duže je čekanje da hleb nadođe (ja sam čekala dobrih sat vremena) i njegovo pečenje (oko pola sata). Hleb je ispao fantastično. Korica je tanka, slatka i hrskava, a ukus mi je orašast i bogat. Prvi put sam oduševljena brzinski napravljenim hlebom. Praviću ga često, u to sam sigurna. Imajte na umu da ovaj hleb mora brzo da se pojede. Nije od onih hlebova koji mogu danima da stoje i da pritom budu...jestivi. Međutim, ako želite da impresionirate goste ili vas mrzi da idete do pekare ili ako ste baš raspoloženi da osetite miris svežeg pečenog hleba rano izjutra za doručak- ovo je prava stvar za vas. A, pošto sve ono što je lepo, dobro i korisno treba da se podeli sa celim svetom, evo recepta za sve vas koji želite da ga probate. Neće biti teško čak ni onima koji nikada u svom životu nisu umesili svoj hleb. 

Potrebno:

225 grama oštrog belog brašna

225 oštrog integralnog brašna (ja sam imala obično)

1 kašičica soli

jedna kesica instant suvog kvasca od 7 grama

1 kašika svetlog meda

300 ml tople (nikako ne vruće!) vode

ulje za podmazivanje

malo mleka za premazivanje

Postupak:

1. Pobrašnite pleh srednje veličine. Ja ću ga sledeći put malo podmazati. Ovoga puta nisam, pa se hleb na sredini malo uhvatio.

2. Prosejte integralno brašno i sačuvajte ljuspice iz brašna koje će ostati u situ za kasnije posipanje. Belo brašno ne morate sejati, ali ukoliko vas ne mrzi to učinite. Pomešajte brašna na radnoj površini, dodajte so i suvi kvasac, promešajte. Napravite rupu u sredini i dodajte u nju vodu i med. Umesite lagano dok se ne formira testo. Ukoliko je isuviše tvrdo dodajte kašiku-dve mlake vode, a ukoliko je isuviše lepljivo dodajte malo brašna. Ne opterećujte se mešenjem. Bitno je da se testo sjedini. Napravite od testa loptu, tako  da mu površina bude koliko-toliko glatka. Premažite providnu foliju uljem (može i da posluši čista, najlonska kesa) i njome pokrijte testo koje ste stavili na pripremljen pleh. Stavite pleh sa testom na neko toplo mesto gde nema promaje (daleko od dece, hehehe, pričam iz iskustva) i ostavite testo da nadođe nekih dobrih sat vremena.

3. Zagrejte rernu na 200 stepeni C. Uklonite providnu foliju i napravite nekoliko  šara na hlebu oštrim nožem.Premažite hleb mlekom, pospite ga ljuspicama koje ste zadržali pri sejanju brašna i stavite ga da se peče.

4. Na dno rerne stavite oko 10 i više kockica leda. Para koja će se stvoriti usled toplote će sprečiti koru da se brzo stvrdne i tako će hleb više da naraste. Pecite hleb oko 30-40 minuta, u zavisnosti od rerne. Izvadite hleb i ostavite ga da se potpuno ohladi na rešetki kako mu se dno ne bi oznojilo.

5. Divan je premazan debelim slojem putera ili krem-sira. Ovaj hleb treba brzo da se pojede, ukoliko to ne planirate, stavite ga  u zamrživač.

Prijatno i želim vam lep vikend!!!!

Srećni četvrtak (o zdravlju i ishrani)

Ovih dana sam strašno umorna. A, kada nisam? Ne znam da li je u pitanju vreme (stalno smenjivanje sunca, vrućine i kiše), poslovi koji se stalno gomilaju, stres zbog muževljevog posla (da li baš SVE moramo da delimo, dragi?), neispavanost, loše varenje, ali  u poslednje vreme se osećam...hmmm, pa kao isceđena krpa, kao da je neko isisao svu energiju iz mene i zatim me bacio na pod. Ne pomažu ni "oni dani" koje izgleda da kako starim doživljavam sve intenzvnije: glavobolje, bolovi, ludačko ponašanje, obrazi puno sitnih bubuljica koje nisam imala čak ni u pubertetu! Sve što želim u poslednje vreme je da...odmaram, a sve vi znate da je sa kućom, decom i mužem to nemoguće, dobro... skoro nemoguće.
Dan je oblačan, grozan i kišovit, pa eto prilike da dam sebi oduška i podelim sa vama neke lepe stvarčice koje mi se sviđaju. Ponekad se osećam (ustvari svaki put kada pišem post na blogu) da samo mene oduševljavaju i inspirišu neke stvari, da sam čudna i da su moja interesovanja glupa i dosadna za vas. Možda treba da pišem više o modi, šminkanju, cipelama. Međutim, to su teme o kojima skoro ništa ne znam, pa zato se svaki put začudim kada mi stigne mejl ili dobijem komentar od osobe koja ima sličan ukus ili pogled na svet. Toliko me to takne da mi uvek krenu suze od silnog iznenađenja i sreće. Bez zezanja.

 Svi znate koliko mi je ishrana važna. Ne mislim da sam opsednuta, samo mi je to jako zanimljiva tema. Volim da čitam o tome, da istražujem, da probam. I ne, ne mislim samo na kuvanje, već na korisne informacije o tome kako se mogu ishranom sprečiti i čak izlečiti neke bolesti. Uvek pred post ili u vreme posta (za koji dan počinje Veliki Uskršnji) nakon preteranog ugađanja i uživanja u hrani (neminovnost kada živite u Grčkoj i kada imate prijatelje) čujem svoje telo koje vrišti: "Preeeeestaaaaniiiiii! Hrani me zdravijeeeee!". Krenu problemi sa varenjem koji utiču na moje (ne)spavanje, na moje živce, na PMS, na moju celokupnu ravnotežu. I onda krenem ponovo da istražujem, da čitam i probam. Inspirišu me osobe koje su stabilne u svojoj misiji da žive i jedu zdravo. Živeti zdravo i praktikovati umerenost mora da se ogleda u svemu, ne samo u hrani, međutim, to je nešto što za mene svakodnevno predstavlja veliki izazov.  Zaista, divim se ljudima koji su u tome beskompromisni. I tako, otkrila sam još jedan blog koji me je oduševio svojim sadržajem. Fotografije su tako žive, sa jarkim bojama, odišu svežinom i zdravljem. Reč je o blogu koji se bavi raw (presnom) ishranom. Pre nego što iskrivite lice i odbacite svaku mogućnost da uopšte razmislite o tome, bacite pogled na fotografije. Samo sirova i sveža hrana u svom najprirodnijem obliku, bez ikakve obrade putem kuvanja ili prženja može da ima takve žive i vesele boje! To samo može biti dobro za naš ogranizam, nikako loše! Shvatam da su bademi, orasi, suvo voće, med, javorov sirup i ostalo veoma skupi, ali verujem da se na duže staze isplati uložiti u svoje zdravlje. Uvođenjem jednog, pa čak i dva (ukoliko imate dovoljno jak karakter) presnog iliti raw obroka dnevno može višestruko uticati na naše zdravlje i celokupno stanje.

Neka hrana bude tvoj lek i neka lek bude tvoja hrana~ Hipokrit 

Prošlog leta, ako se sećate, samo takođe veoma strastveno pričala o tome i to sam...živela. Nisam ništa pričala napamet. Jela sam dva raw obroka dnevno u vidu voća ili povrća, sa povremenim dezertima koje sam pravila od koštunica, urmi i sušenog voća. Osećala sam se bajno! Ljudi su mi govorili da zračim, kosa i koža kao da su mi gorele, bila sam puna energije,vesela i srećna. Jednostavna, izvorna, prirodna i sveža hrana koju sam unosila u svoje telo je lečila moje telo magičnim vitaminima i prenosila mi svoju čistu eneriju. Zračila sam jer sam bila srećna što radim nešto dobro za sebe, a to ti pruža veliku moć i beskrajnu radost. Mislim da to može da razume samo onaj ko je to probao.
 S obzirom da nisam jak karakter vremenom, polako, polako, sam zaboravila na lepote presne hrane i na ono šta mi pruža. Ne korim sebe zbog toga. Mislim da ne bih mogla da se posvetim samo jednom načinu ishrane, ali niko ne kaže da moram, zar ne? Ništa se ne mora, ali svakako treba stalno imati na umu činjenicu da onim što stavljamo u našo telo mi hranimo naše organe, naše srce, naš ceo organizam. Onim što jedemo gradimo naše ćelije i to ostaje zauvek u našem telu. Otud i jednostavan zaključak da težnja nekih ljudi da se hrane voćem, povrćem, zelenišem i koštunicama nije neosnovana. Ima tu logike koja prevazilazi stav o tome da su meso i mleko najvažniji u našoj ishrani. Ima logike kada čuješ priče o ljudima koji su ishranom izlečili ili zaustavili tok pretećih i strašnih bolesti, kao što je na primer prelepa Kris Carr koja već 10 godina živi sa rakom u svom telu. Ne morate da znate engleski da biste razumeli njenu priču. Međutim, neću sada  o tome, jer ću možda na taj način ući u neke rasprave sa ljudima koji su ubeđeni u suprotno mišljenje i koji nemaju ni malo želje da izađu iz svojih utvrđenih okvira, da razmisle, da nauče, da pročitaju. Nisam raspoložena da polemišem o tome i smatram da nisam zbog toga ovde. Ja sam ovde da vam prenesem moje oduševljenje i iskustvo.
Moja iskustvo takođe govori o tome da se ljudi koji pate od neke bolesti teško rešavaju na to da promene ishranu i način života. Moja draga prijateljica boluje od teške autoimune bolesti. Umesto nje, ja sam tražila informacije na internetu koje sam joj prenosila. Umesto nje, ja sam grozničavo istraživala alternativna rešenja pored medicinskih. Da budem iskrena, njena dijagnoza me je naterala da istražim raw ishranu i da  je probam. Vidite, ta avantura nije bila iz sebičnih razloga, a možda i jeste? Možda jeste zato što je volim, zato što se naše porodice lepo druže, zato što je dobra osoba, zato što se sada retko viđamo i zato što mi strašno nedostaje. Eto, ako sam zbog toga sebična-neka sam. Moja prijateljica je tvrdoglava. Tvrdoglavo odbija da pomogne sebi i da otvori svoj um, a ja sam prestala tvrdoglavo da joj pričam kako mora da pazi na ishranu, kako mora da se fizički aktivira, kako mora da pronađe unutrašnji mir i da prestane da brine o trivijalnim i glupim stvarima.  Čovek prvo treba sebi da pomogne i da tako dozvoli i drugima da mu pomognu.
Sada vam je jasno zašto insistiram na tome. Zato što se ljudi oko mene razbolevaju: srčane bolesti, dijabetes, rak, autoimune bolesti.
Pogledajte ove fotografije i recite mi: zar nije ova prirodna i sveža hrana apsolutno prelepa?

 Zar vam od ovih dezerta na ide voda na usta?

(kolač od šargarepe koji ću uskoro probati, tačnije za rođendan moje mlađe kćeri)

A, sada pomislite na to kako ta divna, sveža i čista hrana utiče na vaše zdravlje i na zdravlje onih koje volite. Zamislite je kako hrani vaše telo i kako vam pruža prelepu energiju od koje vam dođe da zagrlite ceo svet! Zar vas prosto ne inspirišu da odete sada do prodavnice zdrave hrane i  nakupujete urme, badem, da odete do pijace i kupite pomorandže, kruške, jabuke, rotkvice i brdo zelene salate? Nema opravdanja, jer mene nije mrzelo da sednem i da se preračunam::

Cena urmi (u Grčkoj) je 5€/kg, znači 100 grama urmi košta 0.50€. Cena 85 grama mlečne čokolade Lacta je 1.00€. Cena sirovog badema je 13,9€/ Kg, znači 100 grama badema košta 1.39 €. 130 grama čipsa Ruffles sa ukusom Barbeque košta 1.30€. Dobijaš 30 grama više za skoro istu cenu, ali više čega? Đubreta? Potrebno je 13 pomorandži da bi se iscedio 1 litar soka. 13 pomorandži košta 230 dinara (ako se pretpostavi da kilogram pomorandži košta 100 dinara), a Sok Nectar pomorandža 100% (navodno je kratkog roka trajanja zbog toga što je pravljem od sveže ceđenih pomorandži) boca 0,2L Nectar košta 58.90 din. 

Razmislite o tome i izvinite na gnjavaži. Opet ću ja...samo čekajte.

(fotke sa pinterest, This Rawsome Vegan Life, Kris Carr)

Ponedeljak jedne domaćice #9

Odavno vam nisam pisala post na ovu temu. Zaista, ne mogu da kažem da je moje retko pisanje  posledica lenjosti i mrzovolje. Naprotiv! Volela bih da se malo ulenjim, da usporim i da se posvetim više blogu i vama. Dani mi toliko brzo prolaze u prevelikom poslu i obavezama da mi se ponekad čini da ću se srušiti, a zaista ne znam i nije mi jasno kako uspevaju žene koje su zaposlene i  imaju obaveze u kući, decu, muža.

Znam da se ovaj post obično piše ujutru, ali ovoga puta ću napraviti izuzetak iz jednostavnog razloga što sam baš sada našla maaalo vremena za to. Iskreno, ovaj blog me odmara, a to mi sada stvarno treba.

Vreme:

Ima oko 13stepeni, kišovito je, bez vetra. Danas je celoga dana blještalo sunce, bilo je veoma, veoma toplo, skoro neprirodno toplo za ovo doba godine. Bilo je savršeno vreme za plažu i sladoled, a onda je ponovo počela da pada kiša, što nije ništa čudno za ovo podneblje. Navikli smo se na kiše, ali su nam se pomalo i smučile.

Trenutno:

Pokušavam da se opustim i smirim. Ne ide mi. Od silne aktivnosti još uvek ne mogu da se smirim. Gledam na sat, jer uskoro moram da krenem da se spremam za trening. Toliko o relaksaciji....

Razmišljam:

Generalno ovih dana dosta razmišljam na temu roditeljstva i dece. Malo je roditelja koji su zaista 100 %, kompletno posvećeni svojoj deci i njihovoj sreći. Ne želim nikoga da optužujem, ali ponekad se osećam kao budala zbog toga što iako je to zamorno (zbog buke, haosa i loma) jedino ja skupljam društvo moje starije kćeri kod nas kako bi se igrali i lepo proveli. Drugi roditelji (majke) na to gledaju kao na teret, obavezu, što i jeste tačno, ali na kraju krajeva-šta je bitnije: sređen dom ili sreća naše dece? Nema veze, dokle god su moja deca srećna neka budem i ja malo budala.

Čitam:



Ha! Čitanje! Pa, ti mora da se šališ!

Šta je na TV-u?:
"The Simpsons" DVD koji gledaju moja deca. Ovih dana slabo gledam TV, ali se spremam da odgledam ovaj film:




Na jelovniku ove nedelje:

Ovo je poslednja nedelja pred veliki Uskršnji post koja se zove Bela Nedelja. Ne jede se meso, već samo mlečni proizvodi i jaja.
Ponedeljak: omlet, ostale su salate od jučerašnjeg ručka sa gostima- brokoli sa jogurtom i suncokretovim semenkama, cvekla sa fetom i orasima i zelena salata
Utorak: zapečene palačinke punjene kačkavaljem
Sreda: supa sa crvenom lećom + sir + salata
Četvrtak: nešto od krompira
Petak: pica Margarita

Kućni poslovi:

Pranje veša, peglanje, usisavanje, ribanje kupatila i WC, ručak.

Današnji savet:

Ukoliko je nešto jednostavno onda je to i dobro. Jednostavna osećanja, jednostavna garderoba, jednostavni ljudi, jednostavna hrana- sve je to poželjno. Ne jurite za komplikacijama. Verujte mi na reč.

Šta vidim kada pogledam oko sebe:



Veliku plastičnu činiju odakle je malo društvo jelo čips, muževljeve bačene pidžame, bačena školska torba na patosu, sređenu kuhinju (mrzim kada ujutru ustanem i ona je u lomu), puno opranog i osušenog veša koji čeka da bude sortiran i smešten u ormane (neka čeka), a vidim praznu kutiju filter-kafe i trenutno sam strašno iznervirana jer sam zaboravila da je  danas kupim.

Fotka dana:

Šta slušam:
Kate Bush, Mindy Gladhill, Joanna Newsom.

Citat dana:

"Ko u ljubavi očekuje samo sreću, taj nema pojma o ljubavi." ~ Pearl S.Buck

Žurim, jurim, kasnim! Ljubim vas!

Gozba

Jedan mali pokušaj, nedovršen, nepotpun. Treba ga malo bolje uobličiti, ubaciti više emocija i opisa ličnosti. Ipak, shvatila sam (još jednom) da obožavam da pišem o hrani, ukusima, bojama, o malim zadovoljstvima, uživanjima, o kreativnosti u kuhinji i o svemu onome što može da nam ulepša život i pomogne nam da odvratimo misli od ružnog i neminovnog. Ponavljam da nisam pisac, ovo je samo rezultat jedne male inspiracije osobama koje su toliko snažne i životne da im se beskrajno divim.

Gozba

„Evo ih, stigle su! Pravo iz Tunisa, samo za tebe“,pokazuje joj  prodavačica prepun džak mesnatih urmi. To je njena omiljena radnja, mala, topla i mirisna, sa najšarmantnijim natpisom na ulazu. Začini, suvo voće, đumbir, i sva ta neka egzotika, neotkrivena i uzbudljiva.

Žene koje tu rade su baš ljubazne i uslužne. Plašila ju je neljubaznost i hladnoća kod ljudi. Pred svakom grubo izgovorenom reči bi se prosto skamenila, nije znala kako da reaguje, šta da kaže. Govorili su joj da je previše osetljiva i da ne treba ljude i njihove postupke da shvata ozbiljno, naročito ne sada kada…

A, najviše voli šafran, naročito kada ga stavi u rižoto i on dobije onu jarko žutu boju, skoro narandžastu. O javorom sirupu joj je pričala drugarica koja je otišla u Ameriku, pa  ga sada stalno od njih kupuje. Stavlja ih na prženice i one debele palačinke. Njime će deci da zaslađuje mleko. Jednoga dana, ako ih bude imala...

A, hoće li moći? Posle svega?

“Baš mi nedostaješ”, rekla joj je sinoć dok su se gledale na skajpu i obećala je da će joj poslati još jednu knjigu sa receptima nekog poznatog TV-kuvara. Bile su stvarno kao sestre.

Nekada je volela da sluša drugaricine priče o strastvenim noćima sa apsolutnim strancima i iznenadnim begovima iz grada. Samo bi se od negde javila, mamurna od ljubavi, luda od nespavanja. Ponekad nije mogla da je prati? O kome sada priča? O sebi, o nekome drugom, je li sve umislila, odglumila, lagala? Zaboga, ona jeste glumica. I bila je tako zabavna, smejala se od srca dok joj je prepričala po hiljaditi put svoje dogodovštine sa Kube. Bila je sve vreme uz nju dok...Posle je otišla i sada je isuviše daleko.

Obožavala je urme, spolja naborane i suve, a iznutra medne i lepljive. Volela ih je i njena baka. Umrla je nešto pre njenog rođenja, pa su joj zato dali njeno ime. Pored imena,  nasledila je njen pirotski ćilim, veliki narodni kuvar sa sve beleškama, vežene stolnjake i  ljubav prema urmama. Baka je volela muškarce u uniformama. Zato se udala za oficira. Urednog, strogog, tačnog. E, tu nije na nju.

Ona voli raščupane tipove, sa cvikama i izgužvanim majicama. Odavno nije oterala snove sa čela nekog muškarca niti držala nečiju nespretnu ruku u svojoj. Nije da nije htela, nego se plašila. Plašila se da ih ne otera svojim preteranim ljubavnim optimizmom i grozničavom željom. Nenormalno. Nenormalno. Nenormalno.

Nenormalan bol. Nenormalna mučnina. Nenormalno dugo čekanje. Hodnici. Ružne sobe.

„Joooj, al' su lepe!“, kaže devojka trpajući jednu u usta, „kao da jedem  mlečne karamele!A, da li vam je stigao muskovado šećer?“.

„Jeste, imamo i njega. Nego, šta će tebi tolika slatkoća tako rano izjutra kada si i sama dovoljno slatka“, namiguje prodavačica ženi na kasi dok joj meri urme i šećer. Smeši se i sleže ramenima kao da kaže: „pa, znam da jesam.“

Kupila je i suve višnje. 

Izlazi na ulicu noseći  kesu prepunu đakonija. U njoj ima pečuraka, belog vina i pakovanje šarenih salveta. Žute hrizanteme kupljene od bakice sa pijace su uvijene u bezvezni papir.  Njih je stavila pod mišku. To joj nije omiljeno cveće, ali šta drugo naći usred novembra meseca? Ona voli  ruže i to one crvene, toliko crvene  da su skoro crne i liče na somot. Međutim, mnogo su brate, skupe. Možda joj ih neko danas donese.

A, tu je i mama koja je stalno zove.  “Da li se odmaraš? Nemoj mnogo da radiš? Kada da dođem? Da li ti trebam?”, i tako svaki put. Zna da je voli, ali ponekad stvarno ume da bude dosadna. Zato je i često gruba prema njoj, a zna da ne treba. Nije lepo, nije u redu. Ona je ipak majka. Jadnica kroz šta je sve morala da prođe.

Gricka slatke rubine dok ljudi užurbano prolaze pored nje uvijeni u svoje kapute, umotani u toplinu šalova i zamišljenost. Korača polako uzdigute glave. “Dobro jutro sunce” ,prkosi svežini novembarskog jutra. Tera mu inat. Baš.  Ne nedostaju joj plaže, nabubrele breskve i miris kokosovog ulja. A, zašto bi? Koža joj je ionako isuviše bela,  a kosa neprirodno crvena. A,šta su svi navalili sa tim morem, letom i vrućinom? Šta fali hladnoći i kiši? Zar nisu jesenji  dani prosto najlepši?  Svetlost je gusta, plišana i zlatna, igra se na površini bara i preliva se preko opalog lišća smrtno zaljubljenog u zemlju.

Zreli miris tla i nekih dalekih plodova meša se sa aromom priženih krofni, kafe i odžaka.  

Setila se njega. Ustvari, ponekad joj se čini da ni na koga drugog i ne misli. Taman kada postane sigurna u to da ga je prebolila, njegov lik se pojavi iznenada kao pajac iz kutije. I eto ga opet tu, da je muči, da joj lomi srce iznova i iznova.

Otišao je čim je zagustilo. Njegova mala indiskrecija koštala ju je puno neprospavanih noći i reka suza.  Kao da joj nije bilo dovoljno što ju je telo izdalo, morao je on. On! Obećao je da će jednoga plesati na vrhu Ajfelovog Tornja, kada sve ovo prođe, kada joj bude bolje. Neće plesati, barem ne njih dvoje. Pariz će morati da čeka.

Haljina na štrafte joj se bezobrazno uvija oko nogu, stomaka i mršavih bokova. Smeši se svaki put kada primeti muškarca kako brzo spušta pogled do njenih kolena. “Šta je to sa muškarcima i ženskim nogama? I grudima?”. 

Tišinu remete ulične šklopocije, čudovišni kamioni i autobusi.  Kako ih samo mrzi! Prave nesnosnu buku i zagađuju okolinu, a kako su tek ružni i preteći, onako prašnjavi i stari dok gmižu po Bulevaru. Nikada nije razumela ljude koji koriste gradski prevoz. Svi se guraju, smrde i nervozni su. I niko ne ustaje trudnicama!  Nju je mama učila da uvek treba da ustane trudnim ženama i starijim ljudima. Kada se negde žuri  ide taksijem, a za sada ide pešaka, po kiši i snegu, ništa joj ne smeta, mada ne voli vrućinu. Leti se krije ispod krošnji drveta i senki solitera. Htela je da kupi jedan od onih šarenih kineskih suncobrana, ali je odustala. Pomisliće ljudi da je lujka.

 Čim dođe proleće, izvadiće bicikl iz šupe, popraviće ga kod onog tipa u komšiluku. Možda ga čak i ofarba, onako iz fazona. Imaće svoj plavi bicikl, kao Leticija Kasta u onoj seriji što je nekada gledala! Da,staviće mu belu korpu i ići će njime na pijacu. Tako rade žene u Holandiji.

Štikle udaraju od asflat u ritmu žurbe i žudnje. U ovim čizmama joj noge izgledaju duže, sviđa joj se kako izgleda u njima, pa na trenutak zaboravlja koliko su bolno neudobne. Taj bol.

Nedostajala joj je osoba koja je nekada bila- snažna, zanosna, obla i jaka.

“Pije mi se nešto toplo”, palo joj na pamet  i ulazi u lokal na uglu ulice. Njen dolazak najavljuje zvonce na vratima. Sa zvučnika se čuje pesma koju voli i često čuje na radiju.

„Jedan kapućino. Ekstra kremkast“, kaže devojci iza šanka šarajući pogledom po polu praznom kafiću .  Još uvek je rano, ali tamo negde oko podneva  ne možeš naći mesto da sedneš. Ovde prave najbolji kapućino u gradu.

U uglu sedi momak sa očima koje se smeju. To joj se sviđa. Viđala ga je ranije, a možda i nije. Verovatno joj samo  liči na nekog glumica i to na onog što stalno glumi neke zbunjene i romantične tipove, kako li se beše zove?  Izgleda kao neko ko ume da lepo priča, a još lepše da se ljubi. Znate, ona ima teoriju da su ljudi sa smejućim očima i lepim glasom posebno nadareni senzualnošću. On suvonjavim rukama pali cigaretu, blago diže bradu, oblizuje donju usnu i ispušta dim poluzatvorenih očiju. Siva izgužvana bluza nazire se ispod prvelikog kaputa koji kao da je bačen na njegovo premršavo telo. Prolazi rukom kroz neurednu kosu povremeno bacajući pogled na TV obešenog na zidu. Njegovi  pokreti su nervozni, nestrpljivi, nekako dečački.  Možda je to zbog duplog espresa koji je upravo na brzinu popio, a možda se zaljubio i ne zna kako da to kaže.

„Njega bih definitivno mogla da volim“, mislila je na baku kojoj se nikako ne bi dopao  tako “nonšalantno” obučeni muškarac, a tek ta kosa! Bože sačuvaj! Ne, baka nikako to ne bi odobrila. 

Konobarica joj prinosi veliku šolju kapućina sa planinom od mlečne pene i malo cimeta na vrhu. Ispija ga polako na stolici za šankom,  nečujno srkće, oblizuje se i obrće oko sebe,  kao da nekoga ili nešto očekuje. Čuje  glasni smeh. Pita se kako ona izgleda drugima dok se smeje? Je li i ona tako lepa kao ona devojka za stolom? Da li joj se vidi ona crna plomba?Kako nekim ljudima uspeva da budu stalno veseli? Njoj to nikada nije išlo od ruke. Počela je da pravi u glavi listu stvari koje je uveseljavaju, to često radi, podseća sebe: lepo podrezane olovke, šarena šolja za čaj, čisti prozori i posteljina boje lavande,pa kuvari , rečnici, muzika sa radija, stari šporet,  komšijski kanarinac, drugarice, bratanica,  ovaj kapućino i zilion drugih stvari. Ustvari, ona nije prirodno vesela, čak si i retko smeje, pre bi rekla da poseduje  talenat za uživanje. 

Otkrila ga je, negovala i čuvala. Sada zna kako da uživa u svemu. Dok može.

Dvoje koji se naizmenično ljube i grickaju tost izgledaju kao da žive u nekom ljubavnom filmu.  Ona i nije nešto lepa, ali on je posmatra pogledom muškarca koji ima pred sobom najlepšu ženu na svetu. Nekako joj je žao usamljene žene koja sedi pored prozora. Baš nervozno cupka nogom ispod stola i drži  mobilni u ruci: kucka, šalje i čeka, ali čim zasvetli ekran telefona, njoj zasvetli lice. Mora da je ljubavnik u pitanju, nešto dramatično i strašno uzbudljivo.  Pogledom opet obilazi onog izgužvanog sa smejećim očima.  On ustaje sa stola zadržavajući stolicu koja umalo nije pala, nešto je štreca u stomaku, sve joj se čini da će joj se obratiti i reći nešto od čega će se  onesvestiti ili još gore, možda odvali neku glupost od koje će se on uplašiti i zauvek išetati iz njenog života.  Prilazi šanku, zavlačeći ruke u plitki džep kaputa, vadi novčanicu i neku siću. Plaća konobarici, kratko zadržava pogled na devojci, spušta glavu i odlazi sasvim udubljen u svoje sopstveno postojanje. Ona čuje muziku tiho izgovorenog “do viđenja”, zvonca na vratima i njegovih koraka.

Mora da je primetio.

„Srediti kuvare, knjige i papire, ispeglati stolnjak, smestiti cveće u vaze”, diktira sebi svoj malo podsetnik dok ponovo izlazi u dan. Sada prolazi kroz park popločanom stazicom, pogledom pozdravlja  drveće, usamljene klupe, uspavana crkvena zvona, mirne ljuljaške i blatnjave tobogane. Tužno je kada napolju  nema dece. Čuje se pesma hora iz obliženje škole, tapkanje lopte i odsečni zvuk pištaljke iz sale za fizičko.

Nikada nije volela školu, ali je imala divno detinjstvo. Ipak ništa nije moglo da je pripremi za ono što je usledilo: ni ljubav, ni zaštita, ni časovi klavira, ni tone i tone igračaka i knjiga, ni  letovanja po grčkim ostrvima, ni sva ona dečačka srca koja je slomila. Ništa nije vredelo u trenutku kada je saznala. Mama se samo srušila. Ponekad joj se čini da nikada nije ni ustala.

 Ide dužim putem do kuće. Ona živi među kestenjem  iza zelene ograde, tamo na kraju ulice koja uvek miriše na svež hleb. Gledaju je. Nesvesno njiše jače kukovima i ostavlja za sobom trag mošusa. Večeras će se obući u pačuli kao Anais Nin u svojim dnevnicima. Pada joj na pamet neka brazilska pesma i tiho je pevuši. Baš je briga, ionako je niko ne čuje. S obe strane njene ulice se proteže drvored kestena. Kao mala, volela je da skuplja popadale plodove, a  osušeno lišće bi stavljala u knjige i tamo ih zaboravljala po nekoliko godina sve dok se ne bi ponovo setila da ih pročita. Tu je sa tatom  skoro svake večeri šetala psa. A, onda je  otkrila momke, a momci njene usne i procvetalo telo.

 “Naučnici tvrde da grljenje drveća ima isceljujući moć i da utiče pozitivno kako na fizičko tako i na psihičko zdravlje ljudi”, pročitala je u jednom časopisu.

 “Kakva luckasta ideja!Moram da probam”. 

Ako je vidi komšiluk, proglasiće je ludom , pa će onda napokon moći da kupi onaj kineski suncobran i da paradira njime po vrelom, letnjem danu.

Prilazi drvetu gazeći po vlažnoj zemlji, štiklama zarivenim u blato  obuhvata ga nežno rukama i prislanja lice o hrapavu grubost ostarelog stabla. Miris trulog lišća, vlage, slatka, dimljena aroma, kao da grli nepokretnog ljubavnika. Naelektrisana milina struji kroz telo i proteže se od tabana pa sve do vrha glave. Snaga iz dubine struji joj kroz krvotok , stiže do srca, pa onda opet nazad hraneći svaku ćeliju i organ u njenom telu. Oseća  golicanje na glavi, obuzima je blaga nesvestica, zatvara oči i oseća kao da je nešto snažno vuče na dole.  Zemlja je jako vlažna i meka, svom snagom čupa jednu pa drugu štiklu iz tla, pomalo uplašena, zbunjena i bleda.  Ovlaš čisti haljinu i istrčava na ulicu. Popravlja kosu  i osvrće se oko sebe. Nema nikoga.  Niko ništa nije video. Dobro je. Na trenutak se baš uplašila ali samo na trenutak. Poželela je da sedne na zemlju i da plače, gorko i jako, da se na momenat preda i prestane da se bori, ali šta bi onda bilo sa mamom? A, sa njenim biljkama i cvećem? Šta će biti sa njenom drugaricom kada vrati iz Amerike? Šta ako odmah dotrči  do njenih vrata i poželi da je vidi i zagrli? Šta će biti sa njenim prijateljima koje očekuju ukusnu večeru, a nju lepu i raspoloženu?

Ulazi u kuću i pušta TV do daske. Bira kanal sa muzikom, nekom veselom i pomalo bezveznom.  Baca čizme u ugao hodnika, odlučuje po ko zna koji put da ih nikada više neće obuti,  besi teški kaput o drveni čiviluk i ulazi u kuhinju: “A, sada, na posao!”.

Kuhinja je mala, bela i osvetljena, ali nije uvek bila takva. Prvo je bila mala, tamna i mračna, a onda je jednog dana rešila da je celu prefarba u belo i stavi linoleum svetle boje na pod. Izbacila je trpezarisjki sto i smestila ga u dnevnu sobu pored balkonskih vrata. Tako može da jede uz zvuke sa ulice, da gleda u krošnje kestena i svoje razuzdane žardinjere. Oduvek je to želela da uradi, a svi su joj govorili da je luda.

"U dnevnoj sobi se ne jede!".

A, ko to kaže? Gde to piše?Svašta.

 Televizor se nadvikuje mikserom koji polako pretvara puter i šećer u penu. Ne čuje čak ni svoje misle koje lutaju,  na rubu su divljanja i pokušavaju da je muče. Monotoni zvuk je smiruje, zaboravlja sve, sem ovo trenutka stvaranja nečeg bajnog i slasnog. Dodaje brašno, jaja, začine i pasirane urme, izliva smesu u kalup i gura ga u rernu.

Secka pečurke i gleda na sat. Miriše suva majčina dušica i beli luk na vrelom maslinovom ulju, dodaje pečurke i sipa belo vino u šerpu.  Ostatak pije istovremeno vadeći papadrele  viljuškom iz kipuće vode.

Kolač je gotov. Još samo da napravi tofi sos od saltke pavlake, šećera i putera. Kuvanjem će se pretvoriti u zlatnu, slatku i gustu tečnost kome će preliti narastao sunđer.

Prostire beli, veženi stolnjak. Seća se bake i zamišlja njene smežurane ruke koje lete po stolnjaku i prave prelepi vez. Ređa jednostavne tanjire, 6 komada,  pribor sa njenim inicijalima koje joj je kupio tata  i visoke čaše za vino. Hrizanteme u boji salveta krase sredinu stola. Seče hleb i pravi salatu rukama mešajući zelene listove sa dresingom od meda i senfa. Posipa je snegom od parmezana i  pinjolama.

"Dođite da proslavimo. Slavim što sam živa!", rekla im je na telefonu.

Zvono na vratima prekida umirujući ritual pripreme hrane za ljude koje voli. Taman  na vreme. 

“Ćao, lutko.  E, super ti stoji tako.”, ulaze ljubeći je tri puta po obrazima koji mirišu na pačuli.

"Stvarno? Ma daj, ne zezaj. Počela je da mi raste kosa. Baš jedva čekam da skinem ovo čudo sa glave!”,  namešta crvenu periku kao da se plaši da će svakog trenutka ispasti.

I onda zaboravlja na sve, osim na smeh, ljubav i hranu.

Sutradan kada ode u bolnicu, niko neće znati koliko je vina popila, koliko se smejala i koliko je ljudi nahranila svojim pečurkama na krevetu od testenina. Niko neće znati da je te iste noći sanjala momka sa smejećim očima i da su plesali na vrhu Ajfelove kule. Niko tamo neće znati da voli sušene višnje, kremasti kapućino i podrezane olovke. Nikada neće saznati da je grlila drvo, da mrzi štikle i da pravi najbolji kolač sa urmama na svetu. Oni nikada neće saznati da je juče dobila crvene ruže,  toliko crvene  da su skoro crne i da liče na somot.

Ti doktori stvarno misle da sve znaju, a ustvari ne znaju ništa. Ama, baš ništa!

Divan dan i recept za vegan (posne) čokoladne brownie kolače

Provela sam ceo dan u kuhinji. Uživala sam  slušajući Dean Martina, praveći gnocchi sa sajta 101cookbooks, domaći hleb, krmenadle sa limunom i origanom i kolač sa medom sa bloga Fig & Fauna, dok je sunce napolju blještalo i grejalo moju kuhinju. Bez obzira na lepo vreme nisam želela da izađem iz kuće. Umesto toga sam kuvala, kuvala, kuvala do mile volje dok nisam skoro pala na patos od umora. Nisam ja uvek raspoložena za takvo detaljno i naporno pripremanje hrane, ali danas sam baš bila. I bilo je vredno truda. Nije mi uopšte žao.
Moja čitateljka Jasmina me je danas podsetila na jedan recept koji sam vam obećala u postu Ima dana kada..., međutim potpuno sam na njega zaboravila.
Često pravim posne kolače nevezano za to da li je u toku post ili je posni dan. Desi se da u kući nema mleka niti jaja, a očajno nam se jede nešto slatko i po mogućstvu...čokoladno. Iskreno,nisam veliki fan klasičnih brownie kolača- imaju u sebi mnogo putera i jaja, pa umeju nekako da mi budu "teški". Evo jedne verzije istih kolača koje lakše podnosim i koje ja i moja porodica uvek  u slast pojedemo. Brzo je i lako, baš onako kako ja volim:

 Vegan (posni) čokoladni brownie kolači

• 2 i 1/4 šolje integralnog brašna (može i belo)
• 2 šolje smeđeg šećera
• 2 kašičice sode bikarbone
• 1 kašičica soli
• 1 šolja nezaslađenog kakao praha
• 1/2 šolje seckane čokolade za kuvanje (gorke čokolade)
• 1/2 šolje maslinovog ulja (upotrebite suncokretovo ukoliko nemate maslinovog ulja pri ruci)
• 1 i 1/2 šolja vode
• 4 kašičice jabukovog sirćeta (imajte poverenja)
• 1/2 šolje veoma zrele pasirane banane

 Pomešajte sve suve sastojke i seckanu čokoladu u posudi. U drugoj činiji pomešajte sve mokre sastojke. Sipajte mokre u suve sastojke i dobro promešajte. U tepsiju koju ste podmazali i pobrašnili (umesto brašna možete koristiti kakao) sipajte smesu i stavite kolač da se peče u rernu koju ste prethodno zagrejali do 170 stepeni C oko 15-20 minuta. Služiti uz mleko. Prijatno!

Ja se sada malo žurim, pa ću vam zato poželeti lep vikend!!!!

(fotka i recept sa Love Food Eat)