Gozba

Jedan mali pokušaj, nedovršen, nepotpun. Treba ga malo bolje uobličiti, ubaciti više emocija i opisa ličnosti. Ipak, shvatila sam (još jednom) da obožavam da pišem o hrani, ukusima, bojama, o malim zadovoljstvima, uživanjima, o kreativnosti u kuhinji i o svemu onome što može da nam ulepša život i pomogne nam da odvratimo misli od ružnog i neminovnog. Ponavljam da nisam pisac, ovo je samo rezultat jedne male inspiracije osobama koje su toliko snažne i životne da im se beskrajno divim.

Gozba

„Evo ih, stigle su! Pravo iz Tunisa, samo za tebe“,pokazuje joj  prodavačica prepun džak mesnatih urmi. To je njena omiljena radnja, mala, topla i mirisna, sa najšarmantnijim natpisom na ulazu. Začini, suvo voće, đumbir, i sva ta neka egzotika, neotkrivena i uzbudljiva.

Žene koje tu rade su baš ljubazne i uslužne. Plašila ju je neljubaznost i hladnoća kod ljudi. Pred svakom grubo izgovorenom reči bi se prosto skamenila, nije znala kako da reaguje, šta da kaže. Govorili su joj da je previše osetljiva i da ne treba ljude i njihove postupke da shvata ozbiljno, naročito ne sada kada…

A, najviše voli šafran, naročito kada ga stavi u rižoto i on dobije onu jarko žutu boju, skoro narandžastu. O javorom sirupu joj je pričala drugarica koja je otišla u Ameriku, pa  ga sada stalno od njih kupuje. Stavlja ih na prženice i one debele palačinke. Njime će deci da zaslađuje mleko. Jednoga dana, ako ih bude imala...

A, hoće li moći? Posle svega?

“Baš mi nedostaješ”, rekla joj je sinoć dok su se gledale na skajpu i obećala je da će joj poslati još jednu knjigu sa receptima nekog poznatog TV-kuvara. Bile su stvarno kao sestre.

Nekada je volela da sluša drugaricine priče o strastvenim noćima sa apsolutnim strancima i iznenadnim begovima iz grada. Samo bi se od negde javila, mamurna od ljubavi, luda od nespavanja. Ponekad nije mogla da je prati? O kome sada priča? O sebi, o nekome drugom, je li sve umislila, odglumila, lagala? Zaboga, ona jeste glumica. I bila je tako zabavna, smejala se od srca dok joj je prepričala po hiljaditi put svoje dogodovštine sa Kube. Bila je sve vreme uz nju dok...Posle je otišla i sada je isuviše daleko.

Obožavala je urme, spolja naborane i suve, a iznutra medne i lepljive. Volela ih je i njena baka. Umrla je nešto pre njenog rođenja, pa su joj zato dali njeno ime. Pored imena,  nasledila je njen pirotski ćilim, veliki narodni kuvar sa sve beleškama, vežene stolnjake i  ljubav prema urmama. Baka je volela muškarce u uniformama. Zato se udala za oficira. Urednog, strogog, tačnog. E, tu nije na nju.

Ona voli raščupane tipove, sa cvikama i izgužvanim majicama. Odavno nije oterala snove sa čela nekog muškarca niti držala nečiju nespretnu ruku u svojoj. Nije da nije htela, nego se plašila. Plašila se da ih ne otera svojim preteranim ljubavnim optimizmom i grozničavom željom. Nenormalno. Nenormalno. Nenormalno.

Nenormalan bol. Nenormalna mučnina. Nenormalno dugo čekanje. Hodnici. Ružne sobe.

„Joooj, al' su lepe!“, kaže devojka trpajući jednu u usta, „kao da jedem  mlečne karamele!A, da li vam je stigao muskovado šećer?“.

„Jeste, imamo i njega. Nego, šta će tebi tolika slatkoća tako rano izjutra kada si i sama dovoljno slatka“, namiguje prodavačica ženi na kasi dok joj meri urme i šećer. Smeši se i sleže ramenima kao da kaže: „pa, znam da jesam.“

Kupila je i suve višnje. 

Izlazi na ulicu noseći  kesu prepunu đakonija. U njoj ima pečuraka, belog vina i pakovanje šarenih salveta. Žute hrizanteme kupljene od bakice sa pijace su uvijene u bezvezni papir.  Njih je stavila pod mišku. To joj nije omiljeno cveće, ali šta drugo naći usred novembra meseca? Ona voli  ruže i to one crvene, toliko crvene  da su skoro crne i liče na somot. Međutim, mnogo su brate, skupe. Možda joj ih neko danas donese.

A, tu je i mama koja je stalno zove.  “Da li se odmaraš? Nemoj mnogo da radiš? Kada da dođem? Da li ti trebam?”, i tako svaki put. Zna da je voli, ali ponekad stvarno ume da bude dosadna. Zato je i često gruba prema njoj, a zna da ne treba. Nije lepo, nije u redu. Ona je ipak majka. Jadnica kroz šta je sve morala da prođe.

Gricka slatke rubine dok ljudi užurbano prolaze pored nje uvijeni u svoje kapute, umotani u toplinu šalova i zamišljenost. Korača polako uzdigute glave. “Dobro jutro sunce” ,prkosi svežini novembarskog jutra. Tera mu inat. Baš.  Ne nedostaju joj plaže, nabubrele breskve i miris kokosovog ulja. A, zašto bi? Koža joj je ionako isuviše bela,  a kosa neprirodno crvena. A,šta su svi navalili sa tim morem, letom i vrućinom? Šta fali hladnoći i kiši? Zar nisu jesenji  dani prosto najlepši?  Svetlost je gusta, plišana i zlatna, igra se na površini bara i preliva se preko opalog lišća smrtno zaljubljenog u zemlju.

Zreli miris tla i nekih dalekih plodova meša se sa aromom priženih krofni, kafe i odžaka.  

Setila se njega. Ustvari, ponekad joj se čini da ni na koga drugog i ne misli. Taman kada postane sigurna u to da ga je prebolila, njegov lik se pojavi iznenada kao pajac iz kutije. I eto ga opet tu, da je muči, da joj lomi srce iznova i iznova.

Otišao je čim je zagustilo. Njegova mala indiskrecija koštala ju je puno neprospavanih noći i reka suza.  Kao da joj nije bilo dovoljno što ju je telo izdalo, morao je on. On! Obećao je da će jednoga plesati na vrhu Ajfelovog Tornja, kada sve ovo prođe, kada joj bude bolje. Neće plesati, barem ne njih dvoje. Pariz će morati da čeka.

Haljina na štrafte joj se bezobrazno uvija oko nogu, stomaka i mršavih bokova. Smeši se svaki put kada primeti muškarca kako brzo spušta pogled do njenih kolena. “Šta je to sa muškarcima i ženskim nogama? I grudima?”. 

Tišinu remete ulične šklopocije, čudovišni kamioni i autobusi.  Kako ih samo mrzi! Prave nesnosnu buku i zagađuju okolinu, a kako su tek ružni i preteći, onako prašnjavi i stari dok gmižu po Bulevaru. Nikada nije razumela ljude koji koriste gradski prevoz. Svi se guraju, smrde i nervozni su. I niko ne ustaje trudnicama!  Nju je mama učila da uvek treba da ustane trudnim ženama i starijim ljudima. Kada se negde žuri  ide taksijem, a za sada ide pešaka, po kiši i snegu, ništa joj ne smeta, mada ne voli vrućinu. Leti se krije ispod krošnji drveta i senki solitera. Htela je da kupi jedan od onih šarenih kineskih suncobrana, ali je odustala. Pomisliće ljudi da je lujka.

 Čim dođe proleće, izvadiće bicikl iz šupe, popraviće ga kod onog tipa u komšiluku. Možda ga čak i ofarba, onako iz fazona. Imaće svoj plavi bicikl, kao Leticija Kasta u onoj seriji što je nekada gledala! Da,staviće mu belu korpu i ići će njime na pijacu. Tako rade žene u Holandiji.

Štikle udaraju od asflat u ritmu žurbe i žudnje. U ovim čizmama joj noge izgledaju duže, sviđa joj se kako izgleda u njima, pa na trenutak zaboravlja koliko su bolno neudobne. Taj bol.

Nedostajala joj je osoba koja je nekada bila- snažna, zanosna, obla i jaka.

“Pije mi se nešto toplo”, palo joj na pamet  i ulazi u lokal na uglu ulice. Njen dolazak najavljuje zvonce na vratima. Sa zvučnika se čuje pesma koju voli i često čuje na radiju.

„Jedan kapućino. Ekstra kremkast“, kaže devojci iza šanka šarajući pogledom po polu praznom kafiću .  Još uvek je rano, ali tamo negde oko podneva  ne možeš naći mesto da sedneš. Ovde prave najbolji kapućino u gradu.

U uglu sedi momak sa očima koje se smeju. To joj se sviđa. Viđala ga je ranije, a možda i nije. Verovatno joj samo  liči na nekog glumica i to na onog što stalno glumi neke zbunjene i romantične tipove, kako li se beše zove?  Izgleda kao neko ko ume da lepo priča, a još lepše da se ljubi. Znate, ona ima teoriju da su ljudi sa smejućim očima i lepim glasom posebno nadareni senzualnošću. On suvonjavim rukama pali cigaretu, blago diže bradu, oblizuje donju usnu i ispušta dim poluzatvorenih očiju. Siva izgužvana bluza nazire se ispod prvelikog kaputa koji kao da je bačen na njegovo premršavo telo. Prolazi rukom kroz neurednu kosu povremeno bacajući pogled na TV obešenog na zidu. Njegovi  pokreti su nervozni, nestrpljivi, nekako dečački.  Možda je to zbog duplog espresa koji je upravo na brzinu popio, a možda se zaljubio i ne zna kako da to kaže.

„Njega bih definitivno mogla da volim“, mislila je na baku kojoj se nikako ne bi dopao  tako “nonšalantno” obučeni muškarac, a tek ta kosa! Bože sačuvaj! Ne, baka nikako to ne bi odobrila. 

Konobarica joj prinosi veliku šolju kapućina sa planinom od mlečne pene i malo cimeta na vrhu. Ispija ga polako na stolici za šankom,  nečujno srkće, oblizuje se i obrće oko sebe,  kao da nekoga ili nešto očekuje. Čuje  glasni smeh. Pita se kako ona izgleda drugima dok se smeje? Je li i ona tako lepa kao ona devojka za stolom? Da li joj se vidi ona crna plomba?Kako nekim ljudima uspeva da budu stalno veseli? Njoj to nikada nije išlo od ruke. Počela je da pravi u glavi listu stvari koje je uveseljavaju, to često radi, podseća sebe: lepo podrezane olovke, šarena šolja za čaj, čisti prozori i posteljina boje lavande,pa kuvari , rečnici, muzika sa radija, stari šporet,  komšijski kanarinac, drugarice, bratanica,  ovaj kapućino i zilion drugih stvari. Ustvari, ona nije prirodno vesela, čak si i retko smeje, pre bi rekla da poseduje  talenat za uživanje. 

Otkrila ga je, negovala i čuvala. Sada zna kako da uživa u svemu. Dok može.

Dvoje koji se naizmenično ljube i grickaju tost izgledaju kao da žive u nekom ljubavnom filmu.  Ona i nije nešto lepa, ali on je posmatra pogledom muškarca koji ima pred sobom najlepšu ženu na svetu. Nekako joj je žao usamljene žene koja sedi pored prozora. Baš nervozno cupka nogom ispod stola i drži  mobilni u ruci: kucka, šalje i čeka, ali čim zasvetli ekran telefona, njoj zasvetli lice. Mora da je ljubavnik u pitanju, nešto dramatično i strašno uzbudljivo.  Pogledom opet obilazi onog izgužvanog sa smejećim očima.  On ustaje sa stola zadržavajući stolicu koja umalo nije pala, nešto je štreca u stomaku, sve joj se čini da će joj se obratiti i reći nešto od čega će se  onesvestiti ili još gore, možda odvali neku glupost od koje će se on uplašiti i zauvek išetati iz njenog života.  Prilazi šanku, zavlačeći ruke u plitki džep kaputa, vadi novčanicu i neku siću. Plaća konobarici, kratko zadržava pogled na devojci, spušta glavu i odlazi sasvim udubljen u svoje sopstveno postojanje. Ona čuje muziku tiho izgovorenog “do viđenja”, zvonca na vratima i njegovih koraka.

Mora da je primetio.

„Srediti kuvare, knjige i papire, ispeglati stolnjak, smestiti cveće u vaze”, diktira sebi svoj malo podsetnik dok ponovo izlazi u dan. Sada prolazi kroz park popločanom stazicom, pogledom pozdravlja  drveće, usamljene klupe, uspavana crkvena zvona, mirne ljuljaške i blatnjave tobogane. Tužno je kada napolju  nema dece. Čuje se pesma hora iz obliženje škole, tapkanje lopte i odsečni zvuk pištaljke iz sale za fizičko.

Nikada nije volela školu, ali je imala divno detinjstvo. Ipak ništa nije moglo da je pripremi za ono što je usledilo: ni ljubav, ni zaštita, ni časovi klavira, ni tone i tone igračaka i knjiga, ni  letovanja po grčkim ostrvima, ni sva ona dečačka srca koja je slomila. Ništa nije vredelo u trenutku kada je saznala. Mama se samo srušila. Ponekad joj se čini da nikada nije ni ustala.

 Ide dužim putem do kuće. Ona živi među kestenjem  iza zelene ograde, tamo na kraju ulice koja uvek miriše na svež hleb. Gledaju je. Nesvesno njiše jače kukovima i ostavlja za sobom trag mošusa. Večeras će se obući u pačuli kao Anais Nin u svojim dnevnicima. Pada joj na pamet neka brazilska pesma i tiho je pevuši. Baš je briga, ionako je niko ne čuje. S obe strane njene ulice se proteže drvored kestena. Kao mala, volela je da skuplja popadale plodove, a  osušeno lišće bi stavljala u knjige i tamo ih zaboravljala po nekoliko godina sve dok se ne bi ponovo setila da ih pročita. Tu je sa tatom  skoro svake večeri šetala psa. A, onda je  otkrila momke, a momci njene usne i procvetalo telo.

 “Naučnici tvrde da grljenje drveća ima isceljujući moć i da utiče pozitivno kako na fizičko tako i na psihičko zdravlje ljudi”, pročitala je u jednom časopisu.

 “Kakva luckasta ideja!Moram da probam”. 

Ako je vidi komšiluk, proglasiće je ludom , pa će onda napokon moći da kupi onaj kineski suncobran i da paradira njime po vrelom, letnjem danu.

Prilazi drvetu gazeći po vlažnoj zemlji, štiklama zarivenim u blato  obuhvata ga nežno rukama i prislanja lice o hrapavu grubost ostarelog stabla. Miris trulog lišća, vlage, slatka, dimljena aroma, kao da grli nepokretnog ljubavnika. Naelektrisana milina struji kroz telo i proteže se od tabana pa sve do vrha glave. Snaga iz dubine struji joj kroz krvotok , stiže do srca, pa onda opet nazad hraneći svaku ćeliju i organ u njenom telu. Oseća  golicanje na glavi, obuzima je blaga nesvestica, zatvara oči i oseća kao da je nešto snažno vuče na dole.  Zemlja je jako vlažna i meka, svom snagom čupa jednu pa drugu štiklu iz tla, pomalo uplašena, zbunjena i bleda.  Ovlaš čisti haljinu i istrčava na ulicu. Popravlja kosu  i osvrće se oko sebe. Nema nikoga.  Niko ništa nije video. Dobro je. Na trenutak se baš uplašila ali samo na trenutak. Poželela je da sedne na zemlju i da plače, gorko i jako, da se na momenat preda i prestane da se bori, ali šta bi onda bilo sa mamom? A, sa njenim biljkama i cvećem? Šta će biti sa njenom drugaricom kada vrati iz Amerike? Šta ako odmah dotrči  do njenih vrata i poželi da je vidi i zagrli? Šta će biti sa njenim prijateljima koje očekuju ukusnu večeru, a nju lepu i raspoloženu?

Ulazi u kuću i pušta TV do daske. Bira kanal sa muzikom, nekom veselom i pomalo bezveznom.  Baca čizme u ugao hodnika, odlučuje po ko zna koji put da ih nikada više neće obuti,  besi teški kaput o drveni čiviluk i ulazi u kuhinju: “A, sada, na posao!”.

Kuhinja je mala, bela i osvetljena, ali nije uvek bila takva. Prvo je bila mala, tamna i mračna, a onda je jednog dana rešila da je celu prefarba u belo i stavi linoleum svetle boje na pod. Izbacila je trpezarisjki sto i smestila ga u dnevnu sobu pored balkonskih vrata. Tako može da jede uz zvuke sa ulice, da gleda u krošnje kestena i svoje razuzdane žardinjere. Oduvek je to želela da uradi, a svi su joj govorili da je luda.

"U dnevnoj sobi se ne jede!".

A, ko to kaže? Gde to piše?Svašta.

 Televizor se nadvikuje mikserom koji polako pretvara puter i šećer u penu. Ne čuje čak ni svoje misle koje lutaju,  na rubu su divljanja i pokušavaju da je muče. Monotoni zvuk je smiruje, zaboravlja sve, sem ovo trenutka stvaranja nečeg bajnog i slasnog. Dodaje brašno, jaja, začine i pasirane urme, izliva smesu u kalup i gura ga u rernu.

Secka pečurke i gleda na sat. Miriše suva majčina dušica i beli luk na vrelom maslinovom ulju, dodaje pečurke i sipa belo vino u šerpu.  Ostatak pije istovremeno vadeći papadrele  viljuškom iz kipuće vode.

Kolač je gotov. Još samo da napravi tofi sos od saltke pavlake, šećera i putera. Kuvanjem će se pretvoriti u zlatnu, slatku i gustu tečnost kome će preliti narastao sunđer.

Prostire beli, veženi stolnjak. Seća se bake i zamišlja njene smežurane ruke koje lete po stolnjaku i prave prelepi vez. Ređa jednostavne tanjire, 6 komada,  pribor sa njenim inicijalima koje joj je kupio tata  i visoke čaše za vino. Hrizanteme u boji salveta krase sredinu stola. Seče hleb i pravi salatu rukama mešajući zelene listove sa dresingom od meda i senfa. Posipa je snegom od parmezana i  pinjolama.

"Dođite da proslavimo. Slavim što sam živa!", rekla im je na telefonu.

Zvono na vratima prekida umirujući ritual pripreme hrane za ljude koje voli. Taman  na vreme. 

“Ćao, lutko.  E, super ti stoji tako.”, ulaze ljubeći je tri puta po obrazima koji mirišu na pačuli.

"Stvarno? Ma daj, ne zezaj. Počela je da mi raste kosa. Baš jedva čekam da skinem ovo čudo sa glave!”,  namešta crvenu periku kao da se plaši da će svakog trenutka ispasti.

I onda zaboravlja na sve, osim na smeh, ljubav i hranu.

Sutradan kada ode u bolnicu, niko neće znati koliko je vina popila, koliko se smejala i koliko je ljudi nahranila svojim pečurkama na krevetu od testenina. Niko neće znati da je te iste noći sanjala momka sa smejećim očima i da su plesali na vrhu Ajfelove kule. Niko tamo neće znati da voli sušene višnje, kremasti kapućino i podrezane olovke. Nikada neće saznati da je grlila drvo, da mrzi štikle i da pravi najbolji kolač sa urmama na svetu. Oni nikada neće saznati da je juče dobila crvene ruže,  toliko crvene  da su skoro crne i da liče na somot.

Ti doktori stvarno misle da sve znaju, a ustvari ne znaju ništa. Ama, baš ništa!